Da se nezaboravi
U našem narodu su solunci sinonim za predane rodoljube, postojane stradalnike i hrabre ratnike. Drugim rijecima, to su proslavljeni veterani našeg slobodarstva. U tome, naravno, nisu zaostajale ni zene-solunci, a medu njima se narocito isticala tiha i neustrašiva Milunka Savic.
Rodjena 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške, Milunka Savic se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila kao dobrovoljac. U dobrovoljacku jedinicu je primljena zahvaljujuci lukavstvu - odsekavši kosu, stavivši šajkacu i preobucena u muškarca (prijavila se umjesto svog brata, jedinca, koji je trebao biti mobilisan).
U sastavu Drinske divizije je, izmedu ostalog, ucestvovala u borbama oko opsjednutog Skadra (zauzet 22. aprila 1913. godine) i u Bregalnickoj bici (30. juna do 8. jula 1913. godine). Na Bregalnici je dobila kaplarski cin i prvu medalju za hrabrost. No tu je ranjena i u bolnici je otkriveno da je - zena.
U Prvom svetskom ratu se Milunka Savic narocito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karadordevu zvezdu sa macevima. Premda je prilikom povlacenja srpske vojske 1915. godine teško ranjena, ona je, prijeneta kroz Albaniju, dospela na Krf i, posle lecenja i oporavka u Bizerti, ponovo staje u prve borbene redove srpske vojske, u kojoj se i danas istice hrabrošcu. U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika... Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, medu kojima i dva Francuska ordena Legije casti i medalju "Miloš Obilic".
Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, zapostavljena, kao i svi Solunci. Ali njenu legendu ne moze ništa da zatamni. Milunka je bila veliki heroj u Prvom svetskom ratu. Dobila je mnoga visoka vojna priznanja medu kojima je Francuski ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina zena na svetu koja ga je ponijela.
To je prica o Milunki Savic, najvecoj junakinja srpske vojske u Prvom svetskom ratu, koja je posijle proboja Solunskog fronta bila cistacica u Hipotekarnoj banci, što je verovatno zahvalnost nacije prema njenim zaslugama.
Milunka Savic, komandir jurišnog bombaškog odjeljenja, trece cete, Toplickog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, noslilac je dvije Karadordove zvezde sa macevima, dvije Legije casti, nosilac francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmovom granom, ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilica.
KADA je 1912. godine započo Prvi balkanski rat, Milunka Savić, tek stasala devojka, odsekla je duge kike, stavila šajkaču na glavu, obukla muške čakšire i seljački koporan, pa krenula u Beograd. Čula je da tamo upisuju dobrovoljce. Javila se naredniku i rekla da se zove Milutin.
Dok je starešina zagledao, odsečno je rekla:
- Hoću pušku!
Tako je i bilo. Sa svojom dobrovoljačkom jedinicom krenula je na front, ali kasno: rat je bio završen. Turci su napustili Balkan.
U Drugom balkanskom ratu, za kraće vreme, postala je neustrašivi borac na Bregalnici. Dobila je medalju za hrabrost i kaplarski čin.
U jurišu Milunka je ranjena. Izvukli su je sa bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su otkopčali koporan, njena tajna je bila otkrivena, videli su da je žensko.
Za vreme velikog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. Šta je dalje bilo? Njenu priču zapisao je Antonije Đurić, u knjizi „Solunci govore".
- Kući! - rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada
devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.
TAKO se Milunka Savić, u muškom odelu, s puškom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, našla u borbenom stroju.
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
Bojište vri... Ključa... Vojnici kao da su dobili krila: prešli preko Drine i gone Švabe.
Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe...
U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.
- Predajte se! - grmnu Milunka. - Predajte se!!
Švabe bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis!
Odvela ih je komandantu puka i raportirala:
- Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!
Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Mitić, pred strojem je pitao vojnike:
- Vojnici, čije grudi zaslužuju Karađorđevu zvezdu sa mačevima?
Puk u jednom glasu, grmnu:
- Kaplara Milunke Savić!
- Milunka Savić, tri koraka napred! - odjeknu komanda.
Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u životu osetila neki strah.
Stavili su joj na grudi Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Drugu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine, U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski ratni krst sa zlatnim palmom.
Tada je već bila narednik.
Preživela je devet ratnih rana.
Glumica Ljiljana Krstic je maestralno izvodila pozorisnu predstavu u kojoj se spominje Milunka Savic.