Kralj Dušan, neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika, "kralj među svima ljudima svog vremena u svetu najviši", kako priča savremeni Filip Mezier, već proslavljen u borbama zbog svoga junaštva, izazivao je divljenje već samom svojom pojavom. Njegove krupne oči, onako izrazite u slavnoj fresci Lesnovskog Manastira, kao da su prodirale u dušu. Duguljasto lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego plave nemanjićske puti, ima ozbiljnost i daleko uprt pogled, kakav, inače, na freskama sretamo obično samo kod Hrista Vsedržitelja. U celoj pojavi oseća se moćni samodržac, svestan snage koju predstavlja. Kao svi bolji Nemanjići on je odličan vojnik; uz Nemanju svakako lično najhrabriji. U diplomatskoj veštini beše možda nešto manje okretan od Stevana Prvovenčanog, verovatno s toga što mu je u onolikoj snazi, manje nego onom, trebalo diplomatskog dovijanja. Od Milutina je nasledio državu ne samo davno i sigurno stabilizovanu, nego i podignutu do glavne sile na Balkanskom Poluostrvu, ali je sreća što od svog deda nije nasledio i njegove moralne osobine. U svom odnosu s ljudima Dušan je bio znatno drukčiji od Milutina, isto kao i u porodičnom životu. U Dušanu se javlja i jedna crta nemanjićskog nasleđa u pogledu ženskog uticaja. Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre nje, uticala na državne poslove i na cara lično i o kojoj tradicija u dubrovačkom gradu nije bila nimalo laskava.Za Dušanova vremena Srbija dostiže vrhunac svoje moći. Bugarska zavisi od njegove milosti; Vizantija vapi za njegovu pomoć; Mleci traže njegovo prijateljstvo. Period Dušanove vladavine to je uopšte, kao nekim čudnim sticajem prilika, period velikih vladalačkih ličnosti. U Mađarskoj je njegov savremenik Lajoš Veliki (342.-1382.), u Češkoj Jovan Luksemburški (1319-1335.) i slavni Karlo IV (1346-1378.), kod Turaka silni Orkan (1326-1358.).
Kao nekada bugarski car Simon, tako je i Dušan svoju prvu mladost proveo u Carigradu, sa ocem u progonstvu, i tu je dobio prve i najsnažnije utiske. Jedući izgnanički hleb u jednoj sredini gde je bio zatočen, on, prirodno, nije mogao da tu sredinu posmatra bez izvesne primese ogorčenja, koje će se docnije pretvoriti ako ne u mržnju, a ono ipak u izvesno zlopamćenje. On je, iako još vrlo mlad – rođen je negde oko 1308. god., u Carigradu je živeo od 1314-1320., – imao ipak mogućnosti da u prestonici izbliže pozna tamošnju publiku, punu strasti i niskih instikata a sa puno prohteva i ambicija. Nema sumnje, da je na mladu dušu ostavljao naročit utisak sav blesak bogatog carskog grada i torženstvenost njegova dvorskog ceremonijala, na koje se u punom tradicija Carigradu mnogo pazilo.
Kad se vratio u Srbiju Dušan je već bio razvijen dečak, koji je sa razumevanjem pratio podvige svoga oca da dobije presto. God. 1322. on postaje "mladi kralj". Njegov prvi vojnički pohod, u kom je pokazao ličnu vrednost, to je bio njegov sukob sa bosanskim banom Stepanom, 1329. god. Studenički iguman Nikola zabeležio je, kako je Stevan Dečanski poslao Dušana "na bezbožne i pogane babune", i kako je mladi kralj odneo pobedu nad njima i dobio "besmisleni plen". Dušanovo lično učešće u velbuškoj bitci beć smo istakli. Nije, onda, čudo, što je mladi kralj zadobio simpatije vojske i većeg dela vlastele, koja je u njegovoj borbi s ocem prešla na njegovu stranu.Jedan opis Srbije, s početka Dušanove vladavine, pisan 1332. god., a posvećen francuskom kralju Filipu VI, pisan, istina, tendenciozno, "antišizmatički", daje ipak dosta građe za izvesnu sliku o stanju u njoj. "Ova kraljevina ili i nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i žalosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemića, sagrađeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo gde videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manj u latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata žitom, vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekućim vodama, izvorima i rekama, okićena šumama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljači: u kratko rekavši, dobro je i odabrano sve što u njoj radi, naročito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra, pomešanoga sa zlatom, koji su zaista tu skoro nađeni na mnogim drugim i različitim mestima i povrh svega ima doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svemu ovom veku." Isti taj izveštaj kazuje, kako su Latini i Arbanasi nezadovoljni srpskim režimom; "i oni svi, i svaki pojedinci, kao da bi se posvetili, kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena."
Da je ovo kazivanje bilo osnovano na neposrednom saznanju kazuju jasno opasne pobune te iste 1332. god. Promena na prestolu u Srbiji kao da beše ohrabrila izvesne neredima sklone ili Srbima neprijateljske elemente. Arbanas Dimitrije Suma i zetski vojvoda Blagoje digoše ustanak u Primorju s proleća 1322. god., pomagani od izvesnih velikaša u Zeti. Misli se, da je ustanak izbio s toga, što se ti ljudi nisu smatrali "dovoljno nagrađeni za usluge u borbi protiv Uroša III." Drugi razlog može biti i onaj česti i dosta obični, da se posle jedne pobune javljaju brzo i druge s ljudima koji samo u takvim promenama mogu da izbiju na površinu ili da zadovolje svoje prohteve. Ovaj ustanak smiren je vrlo brzo, i to, kako se čini, mirnim sredstvima, ponajviše posredovanjem Dubrovčana, čiji su trgovci imali dosta veza i uticaja u tom kraju.
Za ovo posredovanje Dubrovčani su bili brzo nagrađeni. Još od sukoba sa Branivojevićima, od 1326. god., i od srpskog potiskivanja iz Huma, posle međusobica iza Milutinove smrti, Dubrovačka Republika nosila se mišlju da "za povećanje i dobro države, te da bi je mogli sigurnije imati i držati", kako su to sami obrazlagali, stupi u pregovore sa srpskim dvorom, da zakupi Ston. Te godine su pregovori doista i počeli, ali se nije moglo doći do sporazuma. Radeći na tom dalje, Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe, nego da ga potpuno kupe, da bi ga mogli "obzidati i utvrđivati po svojoj volji". Ta želja javljala se kod njih sve više, otkad im je postalo jasno, da će radi Huma između Bosne i Srbije doći do sukoba, u kojima bi oni mogli imati teških neprilika, ako se Ston pretvori u ratno poprište. Nadiranje bana Stepana II prema morskoj obali uzimalo je sve šire razmere. Ono ga je, u leto 1331. god., dovelo čak do sukoba sa Mletačkom Republikom, koja je energično htela da zaštiti svoje otoke Korčulu i Brač, na kojima je razapeo svoje niti aktivni bosanski ban. Mletačka Republika spremala je čak i jednu ekspediciju protiv bana. Kad je Dubrovnik bio pozvat da opremi jednu lađu, izvinjavala se mala republika u Mlecima da im je veoma nezgodno istaći se protiv bana, koji bi im mogao biti opasan i napraviti velike štete (24. avgusta 1331.). U stvari, ban je bio gotov na to i bez tog akta neprijateljstva i smatrao je za potrebno da šalje u Dubrovnik preteća pisma, da bi ih samo napravio što bezopasnijim. Dubrovčani su izbegavali sve sukobe, koji im ne mogu doneti ništa drugo sem štete, i iskreno su se trudili da na obe strane stvore raspoloženje za mir. Oni su gledali da nekako izmire bana i sa kraljem Dušanom. Bosanski ban bio je stvaran gospodar Huma, ali je Ston, sa svojim poluostrvom, priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja i bio njegov. Da bi došli do Stona, a neizazvali bilo jednog bilo drugog gospodara na neprijateljstva, oni su, gotovo u isto vreme, pregovarali sa obadvojicom. Dušana su privoleli da im ga proda posle prijateljskog posredovanja u Zeti 1332. god. U Malom Veću Republike rešeno je 7. januara 1333. god., da se za Ston plati 8.000 perpera od jednom i da se kao stalan godišnji dohodak plaća kralju 500 perpera. Za podmićivanje kraljevih velikaša odobrena je suma do 1.000 dukata, a glavnom povereniku kraljevom Kotoraninu Nikoli Bući obećano je jedno zemljište u samom Dubrovniku i nešto u Stonu. Bosanski ban imao je dobiti samo prve godine 600 perpera, a inače samo po 500, bez druge kakve sume, koja bi se isplaćivala odjednom. Kralj Dušan nije imao mnogo razloga da odbije ponudu za jednu oblast, koja je gotovo van njegova domašaja i čija bi ga odbrana stala nesumnjivo više nego što ona vredi i nego što znači za njegovu moć. On im je s toga 22. januara 1333. konačno prodao Ston. Dao im je uza nj i jedan deo primorja do dubrovačke međe i Posrednicu "kako optječe Neretva do mora". Ban je izdao svoju povelju 15. marta iste godine. Ali u toj povelji nema pomena o Posrednici, koju je Dušan, istina, dao Republici, ali koju su u stvari držali Bosanci. Uzalud je Dubrovnik pokušavao da dobije i to mesto. Samu Posrednicu nisu dobili uopšte nikad, a primorje oko Slanog pripalo im je tek pred kraj XIV veka. Kad je Dušan čuo za ovu Stepanovu povelju rasrdio se na Dubrovčane i htede da pokvari celu pogodbu. Uplašeni Dubrovčani požuriše se sa poslanstvom da mu objasne stvar i da ga ublaže. Novom poveljom od 19. maja 1334. tražio je kralj i Dubrovčani su se obavezali, da u taj kraj ne primaju druge ljude iz njegova kraljevstva sem onih, koji su se tamo već zatekli, i da dozvole kraljeve pretrage u tom pravcu. Osim toga, dubrovačka se vlastela zaklela, da u Stonu i Ratu ostane "pop srpski i da poje u crkvama". U slučaju da dođe do rata između kralja i Republike Stonjani su morali biti izuzeti i nisu smeli biti upotrebljeni kao borci na dubrovačkoj strani. Zanimljivo je, da je posle prodaje Stona jedan deo ugledne humske vlastele prešao od bana kralju. Tako je, na primer, postupio župan Milten Draživojević, nemirni sused Dubrovnika, koji je sa svojim ljudima krstario od Neretve do Onogošta.
Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije rado trpela pravoslavno sveštenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojoj je još Sv. Sava bio osnovao episkopiju sa važnom misijom u tom kraju, na granici pravoslavnog područja. Za episkopsku crkvu odredila je Republika već 22. avgusta 1335. god. katoličkog sveštenika, a 1349. dovela je franjevce u to mesto. Da ne bi izazvala Dušana dubrovačka je vlada s početka imala izvesnih obzira, ali je posle i toga nestalo. Kao sredstvo za potiskivanje pravoslavnih upotrebljena je, pored verske propagande, i agrarna reforma, koja je na stonsko zemljište dovodila dubrovačke plemiće i kao njihove radnike katoličke seljake. Zahvaljujući tim merama Republika je postigla, da već krajem XIV veka na Stonu nije bilo pravoslavnih. Jedan izveštaj iz 1394. god. kaže: "Fratri, božijom pomoću, onaj narod preobratiše i pokrstiše i sve dosad preobraćaju one što svaki dan dolaze u taj kraj iz zemalja šizmatika". Stonski dohodak od 500 perpera godišnje primao je s početka srpski dvor, a od 1350. god. ustupio ga je Dušan srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu.
Vizantiski car Andronik III pokazivao je mnogo energije, da obnovi posrnuli ugled Vizantije. Ali, iako je imao uspeha prema protivnicima manjeg značaja, kao što behu Đenovljani, on ipak nije mogao da postigne ono što je želeo. Vizantija njegova vremena nalazila se između dva protivnika, nabujala i neodoljiva, koji su premašili njenu snagu. Na jednoj strani, u Aziji, behu Turci, čija je snaga rasla svaki dan; na drugoj, u Evropi, Srbi, čiji su prohtevi rasli sa svakim novim dobitkom. Sem toga, u Vizantiji samoj, kao posledice građanskog rata behu ostali mnogi nepodmireni računi i lične osvete, koji su morali dovoditi do sukoba i raznovrsnih pakosti. Jedna od takvih pakosti dovela je 1334. god. do srpskog posredovanja. Vizantiski namesnik na Zapadu, Sirgijan, koji je bio zapovednik i na srpskoj granici, bi u Carigradu osumnjičen radi veleizdaje. Ogorčen na dvorske došaptače, a i u opasnosti od kazne ili progona, on dobeže Dušanu i ponudi mu svoje usluge. Tako sad doista postade izdajnik svoje otadžbine, ako to u vreme prve optužbe još nije bio. Dušan primi njegovu ponudu i odmah pređe u napadaj protiv Grka. Jedan deo srpske vojske vodio je sam Sirgijan. Vest o tom napadaju uplaši sve Grke, kojima je bila dobro poznata lična vrednost njihova odmetnika. Srbi, bez velike borbe, osvojiše na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Stumicu. Sirgijan zauze Kostur i druga neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže pod sam Solun, u kom je već bilo izvesne sklonosti za predaju. Na vest o toj opasnosti krenu sam car Andronik, da spase svoj najvažniji grad posle prestonice. U isto vreme pleli su Grci sve mreže, da uhvate ili upropaste Sirgijana. Lerinski zapovednik Sfrances, pretvarajući se kao da je i on odmetnik, dođe Sirgijanu da tobože zajednički rade, pa posle dosta muke uspe da ga teško rani u jednoj zasedi. Sirgijana, već u samrtnom ropcu, doneše pred Dušana, koji ga je oplakao i sahranio kao najrođenijeg. Sirgijanovi ljudi, obezglavljeni, a mamljeni od Grka i preklinjani da ne budu izdajnici, počeše prelaziti Androniku i tako u dva-tri maha dovedoše svoje srpske saveznike u težak položaj. To je bio jedan od razloga koji je delovao na Dušana da primi Andronikove ponude i sklopi s njim mir, pa čak i savez, 26. avgusta 1334. god. Savez, kao čvršća garancija mira, bio je u taj mah potreban za obe strane. Grcima je trebao da bi dobili slobodne ruke na drugoj strani, a Srbima s toga, što se na njih spremao mađarski napadaj sa severa. Po ugovoru Grci su dobro prošli, jer im je Dušan vratio dobar deo osvojenog zemljišta, a zadržao je samo pogranične gradove s užim oblastima: Ohrid, Prilep, u kom sazida svoj dvor, Kostur, Strumicu, Lerin, Sidirokastron (srpski Železnac), Voden i Čerman. "Ovo sve uze za tri godine svog kraljevstva" piše s ponosom kraljev biograf u Danilovu Zborniku. Car Andronik, za svaki slučaj, podiže za odbranu Soluna novi grad, takozvani Ginekokastron, koji tako utvrdi, da bi ga čak i žene mogle braniti; otud mu je ostalo i ime "ženski grad" ili "žensko", očuvano sve do Svetskog Rata sa dosta slovenskog stanovništva.
Mađarski kralj Karlo Robert, koji se od ranije spremao protiv Srba, naišao je, za vreme tih Dušanovih operacija na jugu, da je za nj najpogodniji momenat, da vaspostavi mađarsku vlast u severnim oblastima Srbije. S toga je s velikom vojskom krenuo preko Dunava. Na glas o tom pošao je Dušan protiv njega sa svojim Srbima i jednim delom grčkih četa, koje mu je dao car Andronik kao saveznik. Iz Žiče, gde se obavestio o mađarskom kretanju, pošao je Dušan na neprijatelja, koji je na glas o dolasku njegove snažne vojske počeo naglo uzmicati i gušajući se bežati preko Save, sa grdnim gubicima. Čitava ova borba vodila se od proleća do leta 1335. god. i završila se potiskivanjem Mađara sa područja Srbije. U njihovim rukama ostali su samo neki tvrdi gradovi kao Beograd, Golubac i mačvanski grad.U ovo vreme pada i jedna zanimljiva i vrlo važna epizoda iz porodičnog života Dušanova. Njegov brak s kraljicom Jelenom nije imao dece; oko 1336. god. radilo se na tom da se on rastavi. Između Dušana i austrijskog vojvode Otona vođeni su 1336. god. pregovori, da se Otonova sinovica Jelisaveta, kći nemačkog kralja Fridriha Lepog, uda za Dušana. Austriski poslanici došli su bili tog proleća u Srbiju, putujući morem od Istre do Kotora. Izgleda da je kao posrednik u toj stvari služio vitez Palman, zapovednik nemačkih najamnika u Srbiji. Mlada Jelisaveta, koja nije bila pitana za pristanak, zgrozila se od pomisli da biva gurnuta negde u nepoznat svet, u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena, i sva usplahirena ona se teško razbolela i umrla još te jeseni. S njom je sahranjena jedna intimna sentimentalna tragedija, vezana za jednu našu historisku ličnost, neobična i po postanku i po vezama i po svojim upola mističkim posledicama. Kad je kraljica Jelena bila obaveštena o tim planovima Dušanovim, ona se požurila da rodi, i to baš sina, i da tako umiri Dušana. I doista, u zimu 1336. ili početkom 1337. god. Jelena je, na sumnjiv način, dobila svog jedinog sina Uroša i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.
Grci su 1336. god. proširili svoje posede na zapadu, zauzevši Tesaliju, u kojoj beše umro poslednji grčki dinasta Stevan Gavrilopul. Dušan se za to vreme nalazio na jugu svoje države i u Radovištu se sastao s grčkim carem kad se taj vraćao iz Tesalije.
