P U T N I K - F O R U M

FORUM PUTNIK
REGISTRACIJA:

*Kako ne bi neko "brljao" po porukama koje ste ostavili i kako biste u potpunosti iskoristili
mogućnosti foruma, morate se registrovati i tom prilikom odabrati za sebe korisničko ime i
lozinku.
*Učešće u radu foruma je besplatno i omogućuje vam sledeće:
* Da postavite novu temu za diskusiju
* Da učestvujete u postojećim diskusijama
* Da uređujete/prepravljate svoje poruke
* Da primate e-mailom obaveštenja kad neko odgovori na vašu diskusiju i teme koje ste odredili.
* Da šaljete lične poruke drugim korisnicima foruma
* Da u kalendar unosite događeje koji su bitni za vas
* Da podesite spisak 'prijatelja' kako biste brzo mogli da vidite ko je od vaših prijatelja
*Osim imena i lozinke neophodno je da upišete i e-mail adresu.
*Unošenjem e-mail adrese
nećete biti 'otvoreni' za neželjene poruke (spam) pošto možete da sakrijete adresu tako da
je onaj ko vam šalje poruku preko ovog foruma ni na koji način ne može otkriti. (Da biste
ovo proverili, možete poslati poruku drugom korisniku foruma.)
Administrator može zahtevati da vam završni deo registracije bude poslat e-mailom, kako bi se uverio da je vaša e-mail adresa važeća i u funkciji.

DOBRODOSLI NA FORUM "Z A H V A LJ U J E M O" NA VASEM PRISUSTVU
P U T N I K - F O R U M

PRIJATAN BORAVAK NA FORUMU PUTNIK ŽELI VAM ADMINISTRACIJA SAJTA I FORUMA Druženje, Upoznavanje, Chat, Zabava,Muzika, Humor,Filmovi, Crtaći, Omoti,Vesti, Vicevi,Oglasi,Zanimljivosti, Igrice, Sport, Programi ...

 Da bi imali odlican pregled Sajta,koristite IE-pretrazivac i rez:1280x800. Da bi vam brze otvarala Index stranica,potrebno vam je minimalna brzina.
(OBAVESTENJE) Nijedan od fajlova na ovom sajtu nisu hostovani na nasem serveru.Linkovi su napravljeni/generisani iskljucivo od samih korisnika. Administratori, vlasnici, sajta http://putnik.serbianforum.info/index.htm Nisu odgovorni za ono sto korisnici pisu ili ostavljaju putem linkova, niti za bilo koje delo korisnika.Nemojte koristiti ovaj sajt za distribuciju ili download bilo kakvog materijala, ukoliko nemate legalna prava za to.Vasa je odgovornost ukoliko dodajete, distribuirate i downloadujete slicne fajlove.

Приступи

Заборавио сам шифру!

Vreme Beograd

Prevision del Tiempo en Belgrado

    Bilo jednom........

    Share
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Oct 31, 2010 9:01 pm


    Vesti za 29. oktobar (29.10.) je 302. dan godine po gregorijanskom kalendaru (303. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 63 dana.

    439. - Vandali, predvođeni kraljem Gejserihom, osvojili Kartaginu, koja je postala glavni grad vandalske države u Africi.
    588. - Težak zemljotres pogodio Antiohiju, jedan od najvećih gradova Istočnorimskog carstva.
    1814. - Prvi parni ratni brod „Fulton“, koji je konstruisao Robert Fulton, porinut u njujorškoj luci.
    1881. - U Japanu osnovana prva nacionalna politička stranka.
    1888. - U Carigradu potpisana Konvencija o Sueckom kanalu, prema kojoj „kanal treba da bude slobodan i otvoren, za vreme rata i u vreme mira, za sve trgovačke i ratne brodove, bez obzira na razlike u zastavama“.
    1918. - Hrvatski sabor posle raspada Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu proglasio raskid državno-pravnog odnosa s Habzburškom monarhijom i proglasio pristupanje Hrvatske Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
    1923. - Osnovana republika Turska
    1929. - Krah Njujorške berze, poznat kao „crni utorak“, označio početak velike krize koja je uzdrmala temelje američke privrede, a kasnije se proširila na ceo svet. Industrijska proizvodnja pala u razvijenim zemljama na nivo sa početka veka, a bez posla ostalo 26 miliona ljudi.
    1956. - Suecka kriza: dva dana uoči francusko-britanskog napada na Egipat izraelska vojska napala poluostrvo Sinaj.
    1964. - Ujedinjena Republika Tanganjika, Zanzibar i Pemba promenila naziv u Tanzanija.
    1996. - U Beču održana aukcija oko 8.000 slika, skulptura i ostalih umetničkih dela koja su od austrijskih Jevreja u Drugom svetskom ratu oteli austrijski i nemački nacisti. Prihod dodeljen ljudima koji su preživeli holokaust.
    1998. -
    Komisija za istinu Južne Afrike predala izveštaj predsedniku Nelsonu Mendeli u kom su bivši predsednik Bota, Mendelina bivša supruga Vini, Butelezi i Afrički nacionalni kongres optuženi za kršenje ljudskih prava.
    Veteran američke astronautike Džon Glen u 77. godini spejs-šatlom „Diskaveri“ ponovo poleteo u kosmos, 36 godina posle svoje prve kosmičke misije.
    1999. - Iranski predsednik Muhamed Katami završio posetu Parizu, prvu od 1979, a tokom koje je apelovao na globalnu toleranciju i bolje povezivanje sa Zapadom.
    2000. - Više od 30.000 ljudi demonstriralo protiv neonacista u nemačkom gradu Diseldorfu.
    2001. -
    Japan usvojio kontroverzan zakon koji dozvoljava japanskim oružanim snagama, prvi put posle Drugog svetskog rata, da budu angažovane u inostranstvu kao podrška američkim napadima u Avganistanu.
    Pod pritiskom pakistanskog predsednika zatvoreno 12 pripadnika Islamskog militarističkog pokreta radi istrage o oružanom napadu na jednu hrišćansku crkvu, u kom je ubijeno 16 osoba.


    Koj ziv koj neziv

    Izrodjeni su:

    1017. - Henrik III, car Svetog rimskog carstva
    1507. - Fernando Alvares de Toledo, španski vojskovođa, vojvoda od Albe.
    1656. - Edmund Halej, engleski astronom, matematičar, meteorolog i fizičar. (†1742).
    1897. - Jozef Gebels, nemački nacistički političar. (†1945).
    1910. - Džuls Alfred Ejer, engleski filozof.
    1974. - Albert Nađ, srpski fudbaler.
    1979. - Igor Duljaj, srpski fudbaler.

    Izumreli su:

    1321. - Stefan Uroš II Milutin, srpski kralj iz dinastije Nemanjića.
    1889. - Nikolaj Gavrilovič Černiševski, ruski pisac, književni kritičar i revolucionar.
    1911. - Džozef Pulicer, američki novinski magnat.
    1932. - Žozef Babinski, francusko-poljski neurolog. (* 1857).
    1950. - Gustav V, švedski kralj.

    Opsirnije:

    COVEK S FALINKU
    ZBOG OVOG COPAVCA MNOGI SU ZAVRSILI U LOGORU.




    Dr Paul Jozef Gebels (nem. Dr. Paul Joseph Goebbels, *29. oktobar, 1897 – †1. maj, 1945.) bio je Rajh ministar javne zabave i propagande u nacističkoj Nemačkoj od 1933. do 1945. godine. Bio je jedan od najbližih saradnika Adolfa Hitlera i jedan od njegovih najodanijih sledbenika. Bio je poznat po svom fanatičnom i energičnom besedništvu i otrovnom antisemitizmu; mnogi istoričari ga smatraju odgovornim za Kristalnu noć. Usavršio je tzv. tehnike "Velike laži" u masovnoj propagandi. Posle Hitlerove smrti bio je kancelar na jedan dan, pre nego što je i sam izvršio samoubistvo.
    Gebels je sin računovođe Fridriha Gebelsa i njegove supruge Marije Oldenhausen Gebels. Rođen je u Rejtu (danas deo Menhengladbaha) u protestantskoj regiji oko reke Rajne, iako je njegova porodica bila katolička.
    Nezgodna operacija noge u detinjstvu je prouzrokovala trajnim invaliditetom, zbog čega je odbijen kao dobrovoljac tokom Prvog svetskog rata. Ipak, od juna do oktobra 1917. Gebels je bio „kancelarijski vojnik“ u Odeljenju patriotske pomoći u njegovom rodnom Rejtu.
    Pošto je odbranio doktorat u oblasti literature i filozofije na Univerzitetu Hajdeberg 1921. počeo je da radi kao novinar, a takođe se oprobao kao pisac (jedno da njegovih najkvalitetnijih dela iz tog perioda je novela Majkl).
    Nacističkoj partiji se pridružio 1924. (iako postoje tvrdnje da se učlanio još 1922. godine). U to vreme Gebels se protivio Hitlerovom rukovodstvu, podržavajući levu frakciju braće Štraser. Kasnije je promenio mišljenje, što je jasno vidljivo iz njegovog dnevnika gde je mnogo puta iskazao divljenje Hitleru.
    Decembra 1931. oženio se Magdom Kvant, koja je već imala sina Haralda iz prvog braka. Po mnogim svedočenjima, Magda je bila zaljubljena u Hitlera (koji je bio svedok na venčanju Magde i Jozefa).
    Gebels je igrao veliku ulogu u dolasku nacista na vlast i u njenom očuvanju, pre svega propagandom koja je predstavljala nacističku ideologiju Nemcima u pozitivnom svetlu. Bio je antisemita, jedan od inicijatora „Kristalne noći“ 1938. i deportacije Jevreja iz Berlina.
    Gebels je jedan od pionira masovne propagande elektronskim sredstvima (pre svega „Narodnim radiom“, koji je slušala velika većina Nemaca). Istovremeno Ministarstvo propagande je kratkim talasima emitovalo nacističku propagandu širom sveta. Novine, knjige i filmovi nisu mogli da se izdaju bez odobrenja Ministarstva propagande. Većina istoričara ga smatra začetnikom mnogih tehnika moderne propagande.
    Iako je Gebels bio razočaran 1939. godine što je Nemačka zaratila sa Velikom Britanijom, ipak je ostao lojalan Hitleru. Gebelsovo Ministarstvo propagande je kontrolisalo sve bitne segmente kulture u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata.
    Ostao je zapamćen Gebelsov govor „Sportpalast“ od 18. februara 1943. u kome je pokušao da motiviše Nemce na nastave svoju borbu, iako je u tom trenutku Nemačka počela da gubi rat. Gebels je pozvao na „Totalni rat“, što je značilo da se od nemačkog naroda očekuju još veće žrtve nego do tada.
    Tokom završnih faza rata u proleće 1945. Hitler je razdvojio funkcije Kancelara Rajha i Predsednika Rajha. U svome testamentu imenovao je Gebelsa za Kancelara.
    Ubrzo posle Hitlerovog samoubistva u 3.30 poslepodne 30. aprila 1945. Gebels je Hitlerovoj sekretarici izdiktirao sledeće, kao dodatak Hitlerovom političkom testamentu:
    Der Führer hat mir den Befehl gegeben, im Falle des Zusammenbruchs der Verteidigung der Reichshauptstadt Berlin zu verlassen und als führendes Mitglied an einer von ihm ernannten Regierung teilzunehmen. Zum erstenmal in meinem Leben muß ich mich kategorisch weigern, einem Befehl des Führers Folge zu leisten. Meine Frau und meine Kinder schließen sich dieser Weigerung an. Im anderen Falle würde ich mir selbst (...) für mein ganzes ferneres Leben als ein ehrloser Abtrünnling und gemeiner Schuft vorkommen, der mit der Achtung vor sich selbst auch die Achtung seines Volkes verlöre, die die Voraussetzung eines weiteren Dienstes meiner Person an der Zukunftsgestaltung der Deutschen Nation und des Deutschen Reiches bilden müßte.
    (Firer mi je dao naredbe, da u slučaju sloma odbrane Prestolnice Rajha, napustim Berlin i budem vodeća figura vlade koju je on imenovao. Prvi put u mom životu, moram da kategorički odbijem Firerovu naredbu. Moja žena i moja deca se slažu sa ovim. U protivnom bih se osećao kao (...) nečasni bednik ostatak moga života, izgubivši samopoštovanje kao i poštovanje svog naroda, koje mi je neophodno za buduću dužnost osobe koja upravlja budućnošću Nemačkog Naroda i Nemačkog Rajha.)
    Prvog maja 1945. Gebelsova žena Magda je uspavala svoje šestoro dece morfijumom, a zatim ih otrovala cijanidom.
    Gebelsova deca bila su:
    Helga Susan Gebels,
    Hildegard Traudel Gebels,
    Helmut Kristian Gebels,
    Hedviga Johana Gebels,
    Holdine Katrin Gebels,
    Hedrun Elizabet Gebels.
    opširnije Gebelsova deca
    Prvobitna verzija Gebelsove smrti govori da su Jozef i Magda ubijeni, na svoj zahtev, hicima u glavu od strane njihovih SS telohranitelja. Druga verzija događaja je da je Gebels prvo ubio svoju ženu, a zatim sebe (kako je prikazano u nemačkom filmu Hitler poslednji dani iz 2004. godine).
    Jozefova i Magdina tela su delimično spaljena, a otkrili su ih vojnici Sovjetske armije drugog maja. Tela njihove dece su pronađena u bunkeru, u krevetima u kojima ih je Magda i ubila.
    Tela Gebelsove porodice, zajedno sa telima Hitlera i Eve Braun su tajno spaljena i pokopana u Magdeburgu u Nemačkoj. Aprila 1970. sva ova tela su ponovo spaljena, a pepeo je bačen u reku Elbu.
    Gebels je vodio dnevnik veliki deo svog života. Od 1923. do 1941. pisao ga je svojeručno.
    Od 1941. do 1945. diktirao je dugačke pasuse svojim pomoćnicima. Ti unosi su obično započinjali opisom vojne situacije, a zatim je sledeo Gebelsov komentar. Diktirani dnevnik nije toliko intiman koliko je bio dok ga je pisao svojeručno.
    Za veliki deo Gebelsovih dnevnika se smatralo da je izgubljen tokom Drugog svetskog rata. Ipak, 1992. godine Doktor Elke Frolih pronašao ih je u arhivama u Rusiji. Do sada je izdato 29 knjiga Gebelsovih dnevnika, za šta se smatra da je 98 procenata njihovog obima. Poslednja dve knjige bi trebalo da budu izdate tokom 2006. godine.



    MOSTI PRESVETOG KRALJA SRBIJE

    Stefan Uroš II Milutin Nemanjić (rođen oko 1253, umro u Nerodimlju 29.10.1321) je bio kralj Srbije (1282—1321) i jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku. Pripadao je dinastiji Nemanjića i bio je mlađi sin kralja Uroša I (1243—1276), mlađi brat kralja Dragutina (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316) i otac kralja Stefana Dečanskog (1322—1331).
    Tokom njegove četrdesetogodišnje vladavine, kraljevina Srbija je otpočela svoje značajno širenje ka jugu na račun Vizantije sa kojom je 1299. godine uspostavljena nova granica na liniji Ohrid—Prilep—Štip (koje su držali Vizantinci), čime je srpskoj državi priključen severni deo današnje Albanije i veći deo današnje Republike Makedonije. Pored toga, vodio je uspešne ratove sa Bugarima, od kojih je trajno osvojio Braničevo sa Kučevom i Tatarima. Posle Dragutinove smrti 1316. godine došao je u sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom (1310—1342) zbog zauzimanja poseda svog brata i tada je izgubio Mačvu i Beograd (1319), ali je uspeo da zadrži Rudnik i Braničevo. On je prvi kralj Srbije koji postaje ozbiljan politički faktor u regionu, koji sklapa ofanzivne saveze, ali i biva meta jakih saveza okolnih država. Uporedo sa tim, ženidbama je uspeo da obezbedi osvajanja iz uspešnih ratova sa Vizantijom i Bugarima, dok je sukob sa Tatarima okončao slanjem svog sina-naslednika Stefana kao taoca.
    Na unutrašnjem planu je izvršio promenu sa raškog skromnog dvora, ceremonija i titula na vizantijsko uređenje sa raskošnim dvorom. Podigao je i obnovio veći broj manastira i crkava među kojima se izdvajaju Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Kraljeva crkva u Studenici, Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Staro Nagoričane i njegova zadužbina Banjska na prostoru njegove države odnosno manastirska crkva u Hilandaru van njegove države. Paralelno sa razvojem sakralne arhitekture koja je u njegovo doba dobila novi oblik poznat kao Vardarski stil, razvijala se i fortifikaciona arhitektura u kojoj su najznačajniji dometi manastirsko utvrđenje u Hilandaru i proširenje Beogradske tvrđave gradnjom Zapadnog Podgrađa sa pristaništem (mada ima onih koji to proširenje pripisuju i Stefanu Dušanu (kralj 1331—1346, car 1346—1355)). Zbog svog zadužbinarskog delovanja je kanonizovan dve i po godine nakon smrti i proglašen Svetim kraljem, a njegovo žitije je napisao njegov saradnik i kasniji arhiepiskop srpski Danilo II (1324—1337).
    Ženio se čak pet puta, poslednji put Simonidom 1299. godine i iz tih brakova je imao dva sina Stefana i Konstantina i dve ćerke Anu (Nedu) i Caricu (Zoricu). Iako je značajno proširio i ojačao srpsku državu i uveo vizantijsko uređenje u nju, nije uspeo da konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji, tako da je posle njegove smrti došlo do građanskog rata. Protiv njegovog zakonitog naslednika i mlađeg sina Konstantina pobunio se stariji sin Stefan (Ćorović navodi da je Konstantin bio stariji), a u borbe oko prestola se uključio i Dragutinov sin Vladislav koji je prema Deževskom sporazumu iz 1282. godine trebao da nasledi Milutina. Rasulo u zemlji je bilo toliko da se pojedina vlastela jednostavno otcepila (kao Branivojevići u Zahumlju), a bande pljačkaša su napadale čak i povorku koja je prenosila Milutinovo telo u njegovu zadužbinu manastir Banjsku.
    Milutin je na istorijsku scenu stupio je 1267. godine, kada je njegov otac počeo da pravi planove o naslanjanju na Vizantiju i odbacivanju vazalnih odnosa prema Mađarima. On je tada započeo pregovore sa vizantijskim carem Mihajlom VIII o ženidbi njegove ćerke Ane za Milutina i o njegovom imenovanju za naslednika, umesto starijeg sina i mađarskog zeta Dragutina. Pregovori su otpočeli i na čelu vizantijske delegacije se nalazio Jovan (XI) Vek (vaseljenski patrijarh 1275—1282), ali je već u samom startu došlo do razmimoilaženja u stavovima dve strane, koja je oličena u Pahimerovom zgroženom opisu srpskog dvora i Dragutinove supruge, mađarske princeze Katarine koja je sedela u staroj haljini i prela. Međutim interes obe strane bio je jači od međusobnih razlika, tako da se nastavilo sa pregovorima. Oni su se na kraju okončali neuspešno, pogotovo posle Uroševog poraza i zarobljavanja od strane Mađara u Mačvi 1268. godine. On je tom prilikom, da bi bio oslobođen, morao da Dragutina uzdigne na rang mladog kralja tj. prestolonaslednika i dodeli mu oblast na upravljanje.
    Posle ovog poraza Srbi prilaze širokom savezu protiv Vizantije, a samog Uroša sa vlasti 1276. godine zbacuje Dragutin, pobedivši ga, uz pomoć mađarskih snaga, kod Gackog, posle čega se Uroš zamonašio, a Dragutin je postao novi kralj. Sam proces je posredno podržala kraljica Jelena koja je posle toga dobila na upravu Zetu, Trebinje, gornji Ibar i Plav, a pretpostavlja se da se slično poneo i sam Milutin i da je tom prilikom dobio određene oblasti na samostalnu upravu, dok je jedini koji je posle okončanja borbi ustao protiv ove odluke bio srpski arhiepiskop i Urošev prijatelj Joanikije (1272—1276), koji se demonstrativno povukao sa svog položaja i poslednje godine proveo sa bivšim kraljem koji je umro 01.05.1277. godine kao monah Simon.
    Naslanjanje na Mađare, neaktivnost prema Bugarskoj u kojoj je besneo građanski rat, poraz od Vizantije i njen prodor do Lipljana stvorili su nezadovoljstvo među srpskom vlastelom prema kralju Dragutinu. Njegovu vladavinu je dodatno opterećivala pobuna i zbacivanje oca koja je smatrana nemoralnom, a presudna kap, koja je iskorišćena kao povod za sazivanje sabora, bio je Dragutinov pad sa konja pri lovu kod Jeleča početkom 1282. godine i teža povreda noge, koja ga je učinila gotovo nepokretnim na duže vreme.
    Sabor srpske vlastele je sazvan u Deževi i na njemu je Dragutin predao vlast svom mlađem bratu Milutinu, dok je za sebe zadržao oblasti severno od Zapadne Morave sa Dabrom, Rudnikom i oblastima oko današnjih Arilja i Priboja. Sami izvori o saboru su vrlo nejasni ne zna se šta je tačno dovelo do njega odnosno da li je vlastela primorala Dragutina na ovaj čin ili je on shvatio šta se sprema i samoinicijativno predao vlast. Takođe se ne zna sa sigurnošću ko je trebalo da nasledi Milutina, ali se smatra da je jedna od saborskih odluka bila i da Milutina nasleđuju Dragutinovi, a ne njegovi sinovi.
    Milutin je nasledio i bratovljevo učešće u velikom savezu koji je formirao kralj obeju Sicilija Karlo I sa ciljem rušenja vizantijskog cara Mihajla VIII i obnove Latinskog carstva koje je Mihajlo srušio 1261. godine. Savez, koji je nastajao još 1267. godinekada je Mihajlo pokušao da u Urošu I pronađe saveznika, dostigao je vrhunac početkom osme decenije XIII veka kada je, posle smrti pape Nikole III (1277—1280) koji je podržavao Mihajla VIII i Lionsku uniju, novi papa postao Karlov čovek Martin IV(1281—1285). Oko Karla I u njemu su se, pored Dragutina odnosno Milutina, našli:
     Filip Kurtene, sin Balduina II (1228—1261) i titularni latinski car
     Mletačka republika, koja je do 1279. godine bila na Mihajlovoj strani (tj. imala sa njim zaključeno primirje)
     Jovan I Anđeo, vanbračni sin epirskog despota Mihajla II (1237—1271) i vladar Tesalije
     Georgije I Terter, bugarski car koji je srušio provizantijskog Jovana Asena II (III) (1279—1280)
    dok je sam papa Martin dao savezu svojevrstan blagoslov, proklevši Mihajla VIII koji je prihvatio uniju kao šizmatika i zabranivši katoličkim vladarima da sarađuju sa njim. Plan je bio da Milutin i Jovan udare na Makedoniju, a da Karlo, Filip i Mlečani udare na sam Carigrad.
    U sklopu ovog saveza je ratna dejstva 1281. godine otpočeo Dragutin, ali su ona, posle početnih uspeha, okončana jakom vizantijskom kontraofanzivom. Iste godine kada je preuzeo vlast Milutin u saradnji sa nekadašnjim vizantijskim vlastelinom Kotanicomprodire na jug i zauzima oba (Gornji i Donji) Pologa (oblast oko Tetova), Skoplje, Ovče Polje, Zletovo i Pijanec (Pijanac, gornji sliv Bregalnice oko današnjeg Delčeva). Paralelno sa njegovim napadima sa juga je na Vizantiju udario Jovan I Anđel koji je takođe imao značajnijih uspeha. Međutim, ključni faktor ove koalicije bili su Napuljski Anžujci i dok su Milutin i Jovan napredovali na Balkanskom poluostrvu, na Apeninskom je uz logističku i finansijsku pomoć Vizantije došlo 31. 03. 1282. godine do velike narodne pobune poznate kao Sicilijansko večernje, koja je dovela do proterivanja Anžujaca sa Sicilije i dolaska snaga Petra III Aragonskog (1276—1285) na nju, primoravši Karla I da svoje snage spremljene za udar na Vizantiju, okrene sukobu sa kraljevinom Aragon i odbranu preostalih poseda. Ovim potezom je Mihajlo VIII uspeo da uništi anžujsku Kraljevinu obeju Sicilija i trajno je onesposobi za dejstvo na Balkanu. Sa druge strane Jadrana, osvajanja su približila Milutina i Jovana i oni su iste godine učvrstili svoj savez udajom Jovanove ćerke nepoznatog imena za Milutina, koji je po stupanju na presto oterao svoju prvu suprugu Jelenu.
    Posle sloma Karlovog saveza, Mihajlo VIII se okrenuo sređivanju prilika na Balkanskom poluostrvu podigavši veliku najamničku vojsku kojom je planirao da suzbije Milutina i Jovana. Međutim na početku tog pohoda 11. 12. 1282. godine nedaleko od Rodosta (Ilaigita, turski naziv je Tekirdag) Mihajlo umire, a komandu nad vojskom preuzima njegov sin i naslednik Andronik II. On je bez obzira na očevu smrt nastavio pohod, ali ga nije sam poveo, već je na Srbiju poslao najamljene Tatare u pljačkaški, a ne u osvajački pohod. Bez obzira na to, Tatari su predstavljali ozbiljanu vojnu snagu i Milutin se povukao pred njima, a njihovi pljačkaški odredi su prodrli do Lipljana i Prizrena. Njihovo napredovanje je zaustavio nabujali Beli Drim u kome se deo vojske predvođen Črnoglavom podavio pokušavajući da ga prepliva na konjima, dok je sam vođa uspeo da ga pređe, ali je ubijen u sukobu sa srpskim odredima, a njegova glava je nataknuta na kolac i poslata Milutinu. Posle toga su se drugi pljačkaški odredi povukli nazad u Vizantiju.
    Nakon njihovog povlačenja, Milutinu se u borbi pridružuje i Dragutin sa svojim snagama i oni zajednički započinju novi prodor duboko u Vizantiju 1283. godine, dočekavši Božić kod Nasuda (Nausa). Njihove snage prodiru u strumsku isersku oblast, kod Hristopolja izbijaju na Egejsko more i Svetu goru, ali te oblasti ne zauzimaju trajno, već se posle prodora povlače na zimovanje u centralnoj Makedoniji. Dragutin se posle toga vraća u svoju oblast, a Milutin naredne godine samostalno nastavlja ofanzivu. On tokom 1284. godine zauzima Debar, Kičevo i Poreč (e), čime je ovladao zapadnom Makedonijom i severom današnje Albanije i pomerio granice kraljevine Srbije na jug pred vizantijska utvrđenja Strumicu,Prilep, Ohrid i Kroju. Tokom ove akcije, Milutin nije samo upao u Vizantiju, već je prodro i u državu svog bivšeg tasta odnosno Tesaliju. Ovim se završavaju Milutinova trajna širenja ka jugu, svi prodori u Vizantiju koje on bude napravio posle1284. godine postići će samo priznavanje osvajanja načinjenih tokom prve tri godine njegove vladavine.
    Tokom ove tri godine osvajačkih ratova, Milutin je uspeo da promeni tri supruge. Prvo je 1282. godine po preuzimanju vlasti, svoju prvu suprugu Jelenu, koja je najverovatnije bila ćerka nekog srpskog velmože, zamenio ćerkom svog saveznika Jovana Anđela. Sa njom je dobio sina Konstantina, ali ju je već 1283. godine vratio ocu i oženio se rođenom sestrom mađarskog kralja Vladislava IV Kumanca i Dragutinove supruge Katarine Jelisavetom, koja je u to doba bila monahinja. U braku sa njom dobio je ćerku Caricu (Zoricu), ali se taj brak okončao već 1284. godine, kada se Milutin oženio ćerkom bugarskog cara Georgija Tertera Anom, sa kojom je ostao u braku do 1299. godine i sa kojom je dobio sinaStefana (drugi autori navode da je Stefan bio stariji od Konstantina tj. da je rođen u prvom Milutinovom braku sa Jelenom) i ćerku Anu (Nedu).
    U to vreme je mađarski kralj Vladislav IV predao Dragutinu na upravu Mačvu sa Beogradom i oblasti Soli i Usoru na tlu današnjih severnih delova Bosne i Hercegovine i on je u njima samostalno vladao nazivajući se sremskim kraljem. Istovremeno se kriza koju su Tatari stvorili u Bugarskoj povećavala, a jedan od njenih pokazatelja bilo je i praktično osamostaljivanje pojedinih velikaša. Tako su Drman i Kudelin Braničevsku oblast pretvorili u svojevrsno razbojničko leglo iz koga su uznemiravali susedne oblasti kojima su vladali Dragutin i kralj Mađarske Vladislav. Mađari su pokušali1285. godine da ih suzbiju, ali su u pretrpeli poraz u Gornjačkoj klisuri u pokušaju da se probiju do Ždrela (13km jugoistočno od Petrovca ), u kome su se njih dvojica utvrdili. Posle njih je i Dragutin pokušao da ih suzbije, ali je i on teško poražen. O težini poraza svedoče i navodi da su bugarski velikaši posle toga krenuli u osvajačku kontraofanzivu. Njihov prodor primorao je Dragutina da pozove svog brata u pomoć i oni su se sastali u Mačkovcu na Moravi dogovorivši se o zajedničkoj akciji. Njihove združene snage slomile su otpor Drmana i Kudelina, zauzele Ždrelo, a potom i celu Braničevsku oblast sa istoimenim gradom i Kučevom koja je ušla u sastav Dragutinove države.
    Najverovatnije je zauzimanje Braničeva pokrenulo vidinskog kneza Šišmana, koji je poput Drmana i Kudelina bio tatarski vazal, da na čelu tatarskih pljačkaških odreda prodre u kraljevinu Srbiju. Oni su prodrli duboko, čak do Peći odnosnoHvosna i jedan od ciljeva im je bila i pljačkanje manastira svetih Apostola kod Peći (Pećka Patrijaršija), ali ih je u tome omela jača srspka vojska koja se iznenada pojavila sa juga i suzbila ih, mada Danilo Pećki u svom žitiju navodi da je Šišmanove snage odbilo Božije znamenje straha. Samo datovanje ovog Šišmanovog pohoda, kao i njegovi motivi nisu poznati, ali se smatra da je do njega došlo posle 1291. godine kao reakcija na zauzeće Braničeva. Srpske snage se nisu zaustavile na zaustavljanju prodora, već su se pokrenule u kontraofanzivu i proterale Šišmanove snage do samog Vidina koji je tom prilikom zauzet, a sam Šišman se spasao prešavši u čamcu Dunav. Milutin je prvobitno planirao da poruši Vidinski Grad, ali je ipak prihvatio pregovore koje mu je ponudio sam Šišman rečima:
    “ Gospodine moj, slavni kralju, odvrati jarost gneva tvoga od mene, jer što sam učinio, prema mojim delima ovo sve dođe na mene. No neću nastaviti ka ovom da imam takvu zlu misao u srcu mome. Primi me kao jednoga od vazljubljenih tvojih, sa kletvom izrekavši, da do izdisanja moga neću više pogrešiti tvojoj volji ”
    Njih dvojica su sklopili mir po kome je Šišmanu vraćen Vidin i njegova oblast koju je osvojio Milutin, a on se zauzvrat oženio ćerkom srpskog velikog župana Dragoša i postao Milutinov vazal.
    Proterivanje Drmana i Kudelina, koji su pred Srbima pobegli svom de jure suverenu tatarskom kanu Nogaju (?—1299), kao i Šišmanovo priznavanje srpske vrhovne vlasti umesto tatarske, pokrenuli su Nogaja da se okrene zbivanjima na Balkanskom poluostrvu i utvrdi svoje pozicije na njemu. On je zbog toga pokrenuo veliku vojsku ka Srbiji sa ciljem da se razračuna sa Milutinom i njegovom ofanzivom. Kralj Srbije je bio svestan Nogajeve vojne nadmoći, zbog čega mu je u susret umesto vojske, poslao poslanike da pregovaraju o sklapanju mira. Nogaj je njegove poslanike primio i saglasio se sa njima o sklapanju mira kojim je priznato uz Milutinovo obećanje da su njegove akcije protiv bugarskih velikaša biledefanzivnog karaktera i da on ne planira da se proširuje na istok na račun drugih Nogajevih bugarskih vazala. Sam kan je sa svoje strane tražio od Milutina taoce koji će garant da će se Milutin pridržavati ugovorenih obaveza, što je kralj Srbije ispunio poslavši kanu svog sina Stefana i decu svojih viđenijih velikaša, tako da je 1292. godine između njih zaključen mirovni ugovor koji su ispoštovali obojica. Nogajevi motivi za sklapanje ovako povoljnog mira sa Srbijom u poziciji jasne vojne nadmoći nisu poznati, ali je najverovatnije da on sam nije bio preterano zainteresovan za Balkansko poluostrvo i širenje na njemu.
    U doba srpskih sukoba sa Bugarima i Tatarima, na južnim delovima zapadnog Balkana došlo je do napredovanja vizantijskih snaga i potiskivanja preostalih državica na prostoru današnje Grčke. Anžujci su nastavljali svoju ofanzivnu politiku ka Vizantiji prekoFilipa I Tarentskog (1294— 1332) sina Karla II Napuljskog (1285— 1309) koji je od 1294. godine bio nosilac prava latinskih careva i Karla Valoe, brata francuskog kralja Filipa IV Lepog (1285— 1314). Filip je polažući prava na prostor nekadašnjeg Latinskog carstva i njegovih vazala preuzeo preostale Anžujske posede na Balkanskom poluostrvu i ženidbom sa ćerkom epirskog despota Nićifora I (1271— 1296) ojačao svoj položaj zadobivši i gradove u Etoliji. Istovremeno je između vladara Tesalije i Epira vladala zategnutost koju su iskoristili Vizantinci i 1290. godine ili oko 1295. godine zauzeli Drač, čime su ponovo izbili na Jadransko more oduzevši Anžujcima značajnu bazu za operacije na Balkanskom poluostrvu. Povezivanje Epirske despotovine sa Filipom pokrenulo je 1295. godine otvoreni rat sa Tesalijom u kome je despotovina suzbijena i bila primorana da zatraži vizantijsku pomoć. Već naredne godine umiru i vladar Epira Nićifor I i Tesalije Jovan I, bivši tast kralja Milutina, a vlast u Epiru preuzima Nićiforova udovica Ana i vizantofilska struja u državi, što dodatno ojačava Vizantijske pozicije u zapadnim delovima današnje Grčke.
    Od početka Milutinove vladavine 1282. godine, srpski odredi u manjem ili većem obimu nisu prestajali da upadaju u Vizantiju i uznemiravaju njene pogranične oblasti. Iako su akcije većeg obima, odnosno osvajačke prirode posustale nakon 1284. godine, Milutin se nije odrekao napredovanja ka jugu. Nakon smirivanja situacije na istočnim granicama 1292. godine i dešavanja koja su potom usledila u Epiru i Tesaliji, srpski kralj pokreće 1296. godine novi pohod na Vizantiju i tokom njega srpska vojska uspeva da zauzme vizantijski Drač.
    Novi prodor Srba i gubitak Drača, dovode 1297. godine do velike ofanzive na Srbiju na čijem se čelu našao iskusni vojskovođa Mihajlo Glavas. Međutim i ovaj pohod nije postigao željeni uspeh, posle čega se pristupilo pregovorima o miru između dve monarhije. Vizantiji je sa jedne strane bio neophodan mir odnosno savez sa Srbijom da bi mogla da sredi prilike kako na Balkanskom poluostrvu, tako i u Maloj Aziji u kojoj su turski emirati bili u stalnoj ofanzivi, tako da je već oko 1300. godine, skoro cela Mala Azija osim nekih većih, mahom priobalnih, utvrđenih gradova (Nikeja, Nikomedija, Brusa, Sard, Filadelfija, Magnezija, Herakleja, Smirna, Fokeja,…) bila u njihovim rukama. Milutinu je bio potreban mir da bi mogao da sredi prilike u sopstvenoj državi, tačnije da u svoju korist reši predstojeći sukob sa bratom Dragutinom o tome ko će naslediti Milutina, pošto je prema jednoj od odredbi Deževskog ugovora to trebalo da bude Dragutinov sin, dok se Milutin spremao da svoju državu ostavi svom sinu Stefanu koji se 1299. godine vratio iz tatarskog zatočeništva.
    Zbog toga su 1297. godine otpočeli pregovori o sklapanju mira i savezništva, između Milutina sa jedne i Andronika II sa druge strane, koje bi trebalo da učvrsti brak srpskog kralja sa vizantijskom princezom. Na čelu vizantijskog pregovaračkog tima nalazio se Teodor Metohit koji je od početka pregovora do njihovog okončanja u proleće 1299. godine pet puta dolazio u kraljevinu Srbiju. Osnovu ugovora činilo je vizantijsko priznanje srpskih osvajanja severno od linije Kroja—Ohrid—Štip—Prilep koja su postignuta do 1284. godine kao miraza uz jednu vizantijsku princezu koja bi postala nova Milutinova supruga. Andronik II je prvo ponudio svoju sestru Evdokiju koja je bila udovica trapezuntskog cara Jovana II (1280—1297). Međutim ona je odbila da se uda u jednu varvarsku zemlju, pa je ostala u Trapezuntu da pazi na svog sina Aleksija II (1297—1330), koji nije bio u dobrim odnosima sa svojim ujakom Andronikom II. Njeno odbijanje je dovelo njenog brata u bezizlaznu situaciju jer je nije mogao da ispuni svoj deo već ugovorenog saveza, što je Milutin jasno naglasio da smatra uvredom i da će na nju odgovoriti ratom. Zbog toga je odlučio da srpskom kralju ponudi svoju petogodišnju ćerku Simonidu. Milutinu je na to pristao, što jasno svedoči o tome da je po sredi bio politički brak iz koga je Milutin osim vojne koristi, značajno dobijao i na prestižu, jer je on postao zet vizantijskog cara i prestao da budeuzurpator severne Makedonije, već njen zakoniti vladar koji je tu zemlju dobio kao miraz, što posebno ističe u svojoj povelji Hilandaru. Sam zvanični čin je obavljen na ničijoj zemlji kraj Vardara posle Uskrsa 1299. godine i tom prilikom su Vizantincimapredati:
     Ana Terter, dotadašnja Milutinova supruga čiji je brak proglašen nevažećim
     Kotanica, nekadašnji vizantijski vlastelin koji je 1281. godine prebegao Srbima i od tada predvodio njihove napade na Vizantiju
     srpski taoci
    dok su Milutinu predati vizantijski taoci i mlada Simonida koju je dočekao sam Milutin kleknuvši pred njom. Kraljevini Srbiji su tom prilikom priznate ranije osvojene teritorije, dok su Vizantiji vraćeni neki posedi koje je do tada kontrolisala srpska vojska, među kojima se verovatno našao i sam Drač.
    Međutim sklapanje ovakvog sporazuma, dovelo je do velikih negodovanja na obe strane, ponuda drugih susednih država da Milutina za sebe vežu rodbinskim vezama, ali su sile koje su na njega primorale oba vladara bile jače od svih tih faktora.
     U samoj Vizantiji jak otpor braku pružala je crkva, zbog činjenice da je to Milutinu već peti brak (sam četvrti brak se smatrao teškom povredom hrišćanskog morala), kao i zbog toga što je Simonida tek dete, a on je već u svojim kasnim četrdesetim, tako da je na ovaj brak bačena anatema.
     U samoj kraljevini Srbiji je postojala jaka opozicija u redovima vlastele, koja je bila protiv sklapanja mira sa Vizantijom i prekidanja ratnih dejstava koja su bila više nego uspešna i donosila joj značajna sredstva. Pored vlastele, protiv braka je bio i deo sveštenstva.
     Tokom ovih pregovora, predstavnici Tesalije su pokušali da Milutina odgovore od sklapanja braka i mira sa Paleolozima, dok mu je udovica bugarskog cara Smileca (1292—1298) ponudila da uzme nju za suprugu i sa njom Bugarsko carstvo u miraz.
    Teško je sa sigurnošću govoriti o odnosima između Dragutina i Milutina, kao i o stvarima koje su dovele do krize njihovih odnosa, ali se smatra da taj odnos od početka nije bio topao i bratski, a da je najveći njihov kamen spoticanja bilo pitanje Milutinovog naslednika koje su obojica želela da reše u svoju korist, što je na kraju dovelo do otvorenog građanskog rata. Izvesno je da se pravi rat rasplamsao oko 1301. godine, ali je i pre toga bilo jasno da će do njega doći, o čemu svedoče i pomoćni odredi koje je Milutin dobio iz Vizantije 1299. godine prilikom sklapanja braka. Dragutin, sa druge strane, nije mogao da računa na podršku tazbine, pošto se kraljevina Mađarska od ubistva Vladislava IV 1290. godine nalazila u građanskom ratu oko prestola u kome je i sam Dragutin aktivno učestvovao.
    Kralj Milutin 1301. godine dolazi u sukob sa Dubrovačkom republikom izdavanjem naredbe da se pozatvaraju dubrovački trgovci u kraljevini Srbiji, zauzećem priobalnog pojasa oko grada sa Cavtatom i kopnenom blokadom grada. Republika svetog Vlaha je na to odgovorila zauzimanjem Mljeta, pomorskom blokadom ušća Bojane i napadom na Kotor, koji je odbijen. Tokom naredne godine otpočeli su pregovori koji su okončani 14.09. iste godine mirovnim ugovorom koji je zaključen uz posredovanje Mletačke republike koja je u to doba bila dubrovački senior. Ostaje nejasan povod za ovaj sukob, koji je možda bio u vezi sa sukobom sa Dragutinom ili je pak Milutin kao vizantijski saveznik blokirao Dubrovnik kao Mletačkog vazala usled tekućeg sukoba Mlečana i Vizantije, koji je proizašao iz mletačko-đenovljanskog rata(1294—1299), koji se te godine završio sklapanjem primirja na deset godina, ali je izvesno da je ovim ratom kraljevina Srbija zadobila Cavtat i priobalni pojas oko grada, a Mljet je ostao u njenom sastavu.
    Situacija na Balkanskom poluostrvu u to doba je bila poprilično kompleksna i u gotovo svim njegovim delovima besneli su ratovi. Na njegovim zapadnim delovima su pored sukoba između Dragutina i Milutina po kraljevini Srbiji, besneli sukobi u kraljevini Mađarskoj između protivnika Karla Roberta (među kojima je bio i Dragutin) i njegovih pristalica, među kojima su se isticali Šubići koji su ga i ovenčali 1300. godine za kralja u Zagrebu, ali i u banovini Bosni između Šubića i Kotromanića tj. bogumila. Bez obzira na aktivnu uključenost u dva sukoba (borbe u Bosni i Mađarskoj), bribirski knez Pavle I Šubić (1292—1312) je najverovatnije oko 1304. godine pokušao da iskoristi borbu između Dragutina i Milutina i zauzme Humsku oblast. Njegove trupe su prodrle skroz do Onogošta (današnji Nikšić), a u jednoj ispravi iz te godine se njegov sin i titularni ban Bosne Mladen II Šubić (1312—1322) naziva gospodarem cele Humske zemlje. Međutim tokom tih borbi su Milutinove snage zarobile samog Mladena II, a uskoro je Milutinovo poslanstvo je preko Dubrovnika stiglo do Pavla u Skradin i ugovorilo njihov zajednički susret. Predmet i zaključak pregovora nije poznat, ali je izvesno da su se njih dvojica sastali u Vrulji kod Makarske, posle čega više nije bilo upada Šubića u Zahumlje i Mladen se opet našao na slobodi, ali ostaju nepoznati uslovi i odredbe dogovora između Pavla i Milutina.
    Tursko napredovanje u Maloj Aziji, dovelo je 1303. godine na Balkansko poluostrvo novu najamničku vojsku u službi Vizantije. Bili su to katalonski najamnici predvođeni Rožerom de Florom, koji su u Španiji i na Siciliji bili poznati kao almogaveri, dok su ih na Balkanskom poluostrvu jednostavno zvali Katalonci ili Katalonska kompanija. Iako su isprva uspeli da potisnu Turke, oni su se uskoro okrenuli pljačkanju i Vizantinaca da bi 1304. godine napali i vizantijsku Magneziju. U aprilu naredne godine je Rožer ubijen na dvorcu prestolonaslednika Mihajla IX čime je otpočeo rat između Vizantijskog carstva i Katalonske kompanije čijim redovima su se priključili i odredi Turaka Seldžuka željni pljačke. Tokom naredne dve godine oni su opustošili Trakiju, da bi u jesen 1307. godine preko Rodopa prešli na poluostrvo Kasandru i sa njega ugrožavali okolne oblasti, uključujući i Svetu goru.
    Bogatstvo svetogorskih manastira je privuklo pljačkaše, a na udaru jednog njihovog odreda se našao i sam Hilandar, na čijem se čelu u to doba nalazio kao iguman Danilo, budući srpski arhiepiskop koji je na to mesto izabran po direktnoj Milutinovoj naredbi. Ovaj napad je odbijen, posle čega se Danilo odlučio da iz manastira izvuče dragocenosti i uputi se u Skoplje da Milutina izvesti o situaciji i zatraži pomoć. Milutin ga je saslušao i obezbedio mu neophodna sredstva za odbranu, tako da se Danilo posle toga vratio u manastir donoseći sa sobom kako zalihe, tako i najamnike koje je Milutin platio. Zahvaljujući njegovom povratku i snagama koje je doveo, Hilandar se spasao, pošto se duže vreme nalazio pod opsadom i kako se navodi u njegovom žitiju situacija je bila takva da su se monasi spremali na predaju. Tom prilikom su Danilove snage uspele da unište deo napadača, a potom i da odbiju nove napade koji su usledili 1308. i 1309. godine.
    Za razliku od njega, snage Katalonske kompanije su uspele da zauzmu ruski manastir svetog Pantelejmona i spale ga, a pokušale su u proleće 1308. godine da zauzmu Solun, ali bez uspeha. Iako su vođe Katalonske kompanije primile 1308. godine Teobalda Sepoa i prihvatile Karla Valou za svog gospodara, oni se nisu umešali u borbe njegovog saveza protiv Vizantije i 1309. godine su napustili Solunsku oblast, prvo ka Tesaliji, potom 1310. godine stupaju u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena (1308—1311), da bi konačno 1311. godine potukli na Kefisu u Beotiji franačku vojsku i uspostavili katalonsku državu mesto franačke.
    Karlo Valoa, brat francuskog kralja Filipa IV Lepog, je preko svog braka sa Katarinom Kurtene, unukom Balduina II, postao 1301. godine nosilac pretenzija na titulu latinskog cara i on je u saradnji saFilipom Tarentskim započeo stvaranje opsežnog saveza za njegovu obnovu. U njega je uspeo da 1308. godine uključi i Katalonsku kompaniju koja je trebalo da bude neka vrsta njegove invazionevojske i koja bi na taj način ispunila dogovor svog nekadašnjeg vođe Rožera de Flora o obnovi Latinskog carstva koji je on zaključio sa kraljem Sicilije Frederikom II (1296—1336). Pored Karla i Filipa u savezu su se još nalazili i:
     Mlečani od 1306. godine, kada su prekinuli dvanaestogodišnje primirije iz 1302. godine
     kralj Milutin od 1308. godine, prema sporazumu zaključenom kod Melena 27.03.
     Vizantijski upravnici Soluna (Jovan Monomah) i Sarda (Konstantin Duka Limpidaris) koji su obećali da će priznati Karla za svog suverena
    a papa Kliment V (1305—1314) ga je, kao i Martin IV dve decenije ranije, podržao bacanjem anateme na vizantijskog cara Andronika II 1307. godine.
    Milutin je sklapanje ovog saveza otpočeo još u leto 1306. godine, kada se preko skadarskog episkopa povezao sa Filipom Tarentskim koji je prethodne godine zauzeo vizantijski Drač. Njegovi predstavnici su se sastali sa njim 06. 08., a tokom jeseni su se dvojica vladara sastala i sklopila savez. Milutin je posle toga uputio Dubrovčanina Marka Lukareva i Kotoranina Trifuna Mikaelija u Francusku da u njegovo ime pregovaraju sa Karlom. U kraljevinu Srbiju je nakon toga stigao u uzvratnu posetu dominikanski fratar koji je u svom izveštaju sačinjenom početkom 1308. godine Milutina ocenjuje kao nepouzdanog, razvratnog i surovog, dok sa mnogo simpatija govori o katolicima naklonjenom srodnikuAnžujaca Dragutinu koga naziva kraljem Srbije, dok za Milutina navodi da je kralj Raške. Bez obzira na vrlo negativnu ocenu koju je dobio, Karlo je ipak 27. 03. iste godine zaključio savez sa Milutinom sa ciljem rušenja Vizantije. Odredbe tog sporazuma su još:
     priznavale Milutinu osvojene posede (čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do reke Maće i kičevski kraj do Hokerije, uz napomenu da sve te oblasti Milutinu donose prihod od svega 5.000 florinagodišnje)
     obavezivale Milutina da pređe u katoličanstvo
     predviđale brak njegove ćerke Carice sa mlađim sinom Karla Valoe Karlom
    Karlovi predstavnici su ovaj ugovor ratifikovali sa Milutinom 25.07. iste godine kod Golih Huma, dok ga je Filip IV ratifikovao tek 1313. godine. Odredbu o Milutinovom prelasku u katoličanstvo, ozbiljno je shvatio i sam papa Kliment V, koji je 1308. godine poslao svoje legate u kraljevinu Srbiju da prekrste Milutina i predaju mu papsku zastavu, ali su se oni i pored dobrog prijema vratili neobavljena posla, pošto im se Milutin izgovarao da to nije u stanju da uradi u ovom trenutku zbog protivljenja svoje majke Jelene (rođena je katolikinja) i brata Dragutina (koji je važio za velikog pravoslavnog dobrotvora veoma tolerantnog prema katolicima, iako ima indicija da je deo svog života proveo kao katolik, koji je pred sam kraj svog života živeo isposnički, zamonašivši se pred smrt).
    Razlozi zbog kojih je Milutin ušao u ovaj savez nisu poznati, ali je i njemu samom bilo vrlo jasno u kakvom je stanju Vizantija po kojoj je harala Katalonska kompanija, suzbijali su je Turci u Maloj Aziji, dok je na Balkanu gubila sukob sa Bugarskim carstvom, iznurenim od tatarske vlasti, koji se okončao 1307. godine mirovnim ugovorom koji je bio nepovoljan po Vizantiju. Zbog toga mu je jasno kao isplativije rešenje delovalo približavanje Anžujcima sa kojima u savezu bi se mogao proširiti na račun Vizantije, ali bi stekao i moćnog saveznika u borbi protiv Dragutina koji je u to doba bio u sukobu sa anžujskim pretendentom na titulu kralja MađarskeKarlom Robertom. Verovatno sa tim u vezi i stoje ovakve odredbe ugovora kojim je Karlo značajno profitirao, jer su se Milutinu potvrđivale teritorije koje je zauzeo još pre dve decenije, a on je bio u obavezi da pomaže u ratu i promeni veru.
    U skladu sa dogovorom, Milutin je u redovima Katalonske kompanije koja se nalazila kod Soluna regrutovao 1000 konjanika i 500 pešaka iz turskog kontigenta na čijem se čelu nalazio Melik (Melekilj). On je sa njima izvršio napade ka Solunskoj oblasti, ali je bio odbijen. Međutim, uskoro se sam savez raspao sam od sebe:
     1308. godine je umrla Karlova supruga Katarina Kurtene i sa njom su prava na titulu latinskog cara prešla na njenu ćerku Katarinu koja je bila verena za Filipa Tarentskog (u brak su stupili 1313.)
     01.05.1306. godine gine nemački kralj Albert I (1298—1308) i Karlo počinje da pravi kombinacije da postane nemački car
     1309. godine papa Kliment V prelazi u Avinjon i baca kletvu na Mletačku republiku izbacujući je tako iz svih aktivnosti sa bilo kojim katoličkim vladarem, pa samim tim i Karlom
     1309. godine Katalonska kompanija je otišla u Tesaliju čime Karlo gubi vojnu silu na terenu, što se manifestovalo i odlaskom njegovog predstavnika iz njihovih redova
    Pretpostavlja se da je i sam Milutin već 1309. godine ponovo prešao na stranu Vizantije.
    Sukob između Milutina i Dragutina, oko toga čiji će sin postati kralj Srbije, započeo je još oko 1301. godine i trajao je bez nekog većeg uspeha na obe strane. Milutin je u skladu sa svojim namerama da ga nasledi njegov sin, uzdigaoStefana, koga je oko 1297. godine oženio Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smileca, na rang mladog kralja i 1309. godine mu dodelio na upravu Zetu. Istovremeno je, u skladu sa savezničkim odnosima sa Andronikom II, poslao vizantijskom caru vojnu pomoć za uništavanje turskog dela Katalonske kompanije koji se pod vođstvom izvesnog Halila nalazio u okolini Galipolja i pljačkao po Trakiji. Njegove, najverovatnije najamničke, snage od oko 2.000 vojnika, pomogle su 1312. godine vizantijskoj vojsci da ih uništi, posle čega je Andronik poklonio Hilandaru selo Kucovo.
    Međutim, dok su Milutinove snage vodile borbe protiv Turaka u Trakiji, Dragutin je pokušao da preuzme vlast u kraljevini Srbiji. Pored svojih trupa, na njegovu stranu prešla je i Milutinova vlastela nezadovoljna njegovom miroljubivom politikom prema Vizantiji, tako da je sam kralj ostao praktično bez podrške u zemlji. Bez obzira na to, on je uspeo da preko svog prijatelja i saradnika Danila, koji je tada bio episkop Banjski, sakupi najamničku vojsku sastavljenu od Turaka, Tatara iOseta, uz pomoć svog novca koji je sklonio u svoju zadužbinu manastir Banjsku, a koji mu je dopremio Danilo. Uz pomoć ovih snaga Milutin je uspeo da odbije napade, posle čega se u sukobe umešala Srpska pravoslavna crkva koja je otpočela posredovanje među braćom. Njihovim posredovanjem okončani su sukobi i među braćom je zaključen mir, o čemu je u ime obojice i sabora vlastele vizantijskog cara izvestio tadašnji iguman Hilandara i kasniji srpski arhiepiskopNikodim (1317—1324). Prema postignutom sporazumu, obnovljene su odredbe Deževskog sporazuma o tome da Dragutinov sin Vladislav (pošto je Urošica umro oko 1306. godine) nasleđuje Milutina posle njegove smrti, Dragutinu je vraćen i Rudnik sa okolinom, pošto ga je 1302. godine, tokom građanskog rata, zauzeo Milutin, a manastir Banjska je uzdignut na nivo povlašćene igumanije u povelji koju su izdala i potpisala oba kralja.
    Posle uspešnog uništenja turskih pljačkaša na Balkanskom poluostrvu, uz srpsku pomoć 1312. godine, Andronik II je 1313. godine ponovo zatražio Milutinovu pomoć i to protiv Turaka koji su u Maloj Aziji ugrožavali Brusu i Nikeju. Srpski kralj se ponovo odazvao njegovom pozivu, iako je nepunu godinu dana ranije umalo izgubio presto zbog toga. Tom prilikom on je podigao veliku vojsku na čije čelo je postavio velikog vojvodu Novaka Grebostreka. Srpska vojska je tokom 1313. godineoperisala, kao zasebno odeljenje uz vizantijsku, po Maloj Aziji i uspešno je potisnula Turke o čemu, pored zapisa Danila Pećkog, svedoči i ktitorski natpis na manastirskoj crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričinu na kome stoji da u to leto kralj izbi Turke, kao i podizanje srpskog manastira svetih Arhangela u Jerusalimu u čast tih pobeda.
    Milutinova majka, kraljica Jelena Anžujska koja je, od Dragutinovog svrgavanja kralja Uroša I 1276. godine, upravljala Trebinjem i okolinom umrla je 08.02.1314. godine u svom dvoru u Brnjacima, zamonašivši se pred smrt u Skadru kao pravoslavka. Njeno telo je iz njenog dvora po zimi preneto i sahranjeno u njenu zadužbinu, manastir Gradac, a njene posede je preuzeo Milutin.
    Provizantijska politika kralja Milutina izazivala je jasno nezadovoljstvo među vlastelom koja je 1312. godine listom prešla na Dragutinovu stranu kada ga je napao. Naredne godine ih je Milutin mobilisao i poslao u borbu za vizantijske interese na prostoru Male Azije. Već 1314. godine buknula je nova pobuna na čijem se čelu našao Milutinov sin i nekadašnji prestolonaslednik Stefan koji je kao mladi kralj upravljao Zetom. Tačan razlog za Stefanovu pobunu nije zabeležen, ali se smatra da je on rešio da se oružjem izbori za ono što je smatrao da mu pripada tj. kraljevski venac, pošto je obnovom Deževskog ugovora 1312. godine Dragutinov sin Vladislav postao prestolonaslednik, barem de jure. Izvesno je da mu je vlastela dala neku vrstu podrške za tako nešto, a sigurno da je računao da će ga podržati, kao što su pre samo dve godine podržali njegovog strica, jer razlozi njihovog nezadovoljstva Milutinovom vizantofilskom politikom nisu nestali, čak naprotiv, oni su se povećali slanjem samih vlastelina da se sa svojim snagama bore za Vizantiju.
    Iako je pobuna imala sve izglede da uspe, to se ipak nije dogodilo. Izgleda da je Milutin naslutio šta se dešava i pokušao da započne pregovore sa Stefanom, ali ih je ovaj odbio i podigao se na oružje. Međutim, Milutin je, sudeći prema izvorima, uspeo mnogo brže da okupi vojsku i sa njom je krenuo ka Zeti na Stefana. Snaga Milutinovih trupa u odnosu na one koje je u tom trenutku uspeo da okupi njegov sin bila je drastično veća, zbog čega se on pred njima povukao sa druge strane reke Bojane i prihvatio pregovore koje mu je Milutin, ponovo, ponudio rečima:
    “ Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivaš mi se. U žalosti mojoj izgleda mi da si blizu mene, no pružam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoću, i ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razlučenja i deli me plamenovima od mnogog uzdisanja. Zar to beše čedo moje, čemu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, da se uteši starost moja. ”
    On je izašao na kolenima pred oca i molio je za svoju milost, ali je Milutin bio nemilosrdan. Naredio je da se njegov sin okuje i u lancima sprovede u Skoplje. Tu je u tamnici, posle nekog vremena, po očevoj naredbi oslepljen, čime je Milutin planirao da ga onesposobi kao pretendenta na presto i eventualnog vođu nezadovoljne vlastele, pošto je prema srednjovekovnim shvatanjima kao slep bio nesposoban za upravljanje državom. Međutim, kasnije će se ispostaviti da je Stefan oslepljen samo delimično ili bolje reći privremeno, ali je to od Milutina vrlo vešto skrivao. Ne zna se kako je tačno spašen vid Milutinovom sinu i pored kraljevog naređenja, ali se pretpostavlja da je dželat potplaćen ili da je po sredi zavera protiv kraljeve odluke. Milutin je posle toga, poslao, navodno, slepog Stefana sa suprugom Teodorom i dva sina Dušanom i Dušicom u izgnanstvo u Carigrad kod svog tasta Andronika II.
    Kralj Stefan Dragutin umro je 12.03.1316. godine. On je pred svoju smrt odredio na saboru za naslednika svog sina Vladislava, posle čega se zamonašio i umro kao pravoslavni monahTeoktist, a njegovo telo je prema njegovoj želji sahranjeno u manastiru Đurđevi Stupovi koji je obnovio, a ne u njegovoj zadužbini crkvi svetog Ahilija u današnjem Arilju. Dragutinovu smrt iskoristio je njegov brat Milutin i sa vojskom upao u njegovu oblast, zaposeo Mačvu sa Beogradom, Braničevo i oblasti koje je Dragutin zadržao Deževskim ugovorom (oblasti severno odZapadne Morave sa Dabrom, Rudnikom i oblastima oko današnjih Arilja i Priboj), dok je njegovog sina Vladislava, koji je prema odredbama Deževskog ugovora trebalo da ih nasledi obojicu, Milutin zatvorio u tamnicu. Nakon ovoga je praktično kao Milutinov mogući naslednik ostao samo njegov sin Konstantin koji je kao mladi kralj i prestolonaslednik dobio na upravu Zetu. Dragutinove posede na severu današnje Bosne i Hercegovine (Usoru i Soli) istovremeno je zauzeo ban Hrvatske, vladar Bosne i nekadašnji Milutinov zarobljenik Mladen II Šubić.
    Već u leto 1317. godine Milutin počinje nove ratne sukobe sa Dubrovačkom republikom. Tokom njih nije bilo većih borbi i sve se mahom svelo na kopnenu blokadu grada i pljačkanje njegove okoline, a okončalo se uplitanjem Mletačke republike, kao dubrovačkog suverena i sklapanjem mira u jesen iste godine, prema kome je Milutin morao da plati ratnu odštetu. Razlozi za ovaj sukob nisu poznati, ali je moguće da je Milutin pokušao da pritiskom na republiku svetog Vlaha od njih dobije udovicu bana Bosne Stefana I Kotromanića (1287—1314) i ćerku svog brata Dragutina Jelisavetu sa decom, pošto su oni, kao Dragutinovi potomci, mogli istaći svoje pravo na presto kraljevine Srbije. Ako je to i bio povod rata, oni nisu isporučeni kralju Srbije, a Jelisavetin najstariji sin je uskoro, uz pomoć Mladena II, postavljen za bana Bosne kao Stefan II (1322—1353).



    nastavak-------->




    Последњи изменио zajebant дана Sun Oct 31, 2010 9:10 pm. измењено укупно 1 пута
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Oct 31, 2010 9:02 pm

    <----- Nastavak
    Zauzimanje većeg dela Dragutinovih poseda, dovelo je Milutina u direktan sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom koji je te prostore smatrao svojim posedom, pošto su oni samo predati na upravu Dragutinu. Sam Karlo nije odmah krenuo u ofanzivu, ali je zato stvorio široku koaliciju protiv Milutina u kojoj su se od zime 1318. godine još našli i:
     Mladen II Šubić, ban Hrvatske i de jure Karlov vazal
     Filip Tarentski, gospodar Drača
     albanske starešine predvođene braćom Musaki
    dok je podršku savezu davao i papa Jovan XXII (1316—1334) koji Milutina naziva šizmatičkim nevernim Raškim kraljem.
    Sukobe su započeli Milutinovi upravnici Stona Branivojevići koji su napali Šubićeve posede. Moguće je da je ovo predstavljalo Milutinov napad na Mladena II kao odgovor na njegovo zauzimanje Usore i Soli, kao i podršku Dragutinovom unuku Stefanu II u banovini Bosni. Mladen je na to odgovorio uspešnim napadima i dodavanjem svojoj tituli i naziva glavni gospodar humske zemlje. Kao odgovor na to, Milutin je svojoj tituli dodao i naziv kralj Hrvatske. Bez obzira na početne uspehe, Milutin je na kraju uspeo da suzbije Mladena II i primora ga sredinom 1319. godine na zaključenje mira sa kraljem Srbije i davanje talaca (među kojima je bio i njegov rođeni brat i omiški knez Grgur) kao zalog za ispunjenje odredaba mirovnog ugovora.
    Albanske starešine su se takođe podigle protiv Milutina, ali je njihov pokret, bez podrške Filipa Tarentskog, bio osuđen na potpunu propast, tako da je kralj Srbije čak uspeo i da ovlada nekim gradovima na prostoru današnje Albanije. O svojoj snazi i državi u to doba, Milutin je ostavio zabelešku na srebrnom oltaru koji je poklonio crkvi svetog Nikole u Bariju, na kome je zabeležio da je gospodar zemlje od mora sve do reke velikog Dunava.
    U prvoj polovini 1319. godine Karlo Robert je otpočeo svoju ofanzivu na kraljevinu Srbiju. Njegove snage su na juriš zauzele Beogradsku tvrđavu, koju je Milutin ojačavao za odbranu i spalile je, posle čega su zagospodarile Mačvom. Međutim njegove trupe su nakon toga suzbijene, tako da su u zimu 1320. godine obnovljena neprijateljstva koja su na kraju okončana trajnim mađarskim zauzimanjem Mačve i Beograda od čega je stvorena Mačvanska banovina, na čije čelo je postavljenPavle Gorjanski. Pored vojnih napada, Karlo i papa su pokušali da prošire koaliciju katoličkih snaga (pošto je Mladen II potučen, a Filip Tarentski zauzet svojim problemima) pozivajući vladare Češke, Poljske, Nemačke i Koruške da se priključe ratu protiv raškog nevernika.
    Milutin je tokom 1320. godine dozvolio, na insistiranje arhiepiskopa Nikodima i svetogorskih kaluđera, svom sinu Stefanu da se vrati iz Carigrada u kraljevinu Srbiju. Tom prilikom mu je dao na upravu župu Budimlje na Limu, dok je uz sebe zadržao njegovog sina i kasnijeg cara Dušana. Iste godine su u Vizantiji otpočeli sukobi između Andronika II i njegovog naslednika i unuka Andronika III (savladar 1321—1328, car 1328—1341) oko vlasti. Tokom tih zbivanja, Milutin je u Carigrad poslao kaluđera Kalinika da od vizantijskog cara zatraži povratak 2.000 kumanskih najamnika koje mu je Milutin pozajmio za borbe u Maloj Aziji. Ova jedinica je lako mogla odneti prevagu u građanskom ratu dvojice Andronika, tako da su saradnici mlađeg otpočeli pregovore o preuzimanju tih 2.000 kumanskih najamnika. Milutin je pokazao spremnost na takav dogovor, tako da je trebalo da na granici dve države dođe do susreta mladog Andronika i Milutina na kome bi se ugovorile odredbe ugovora. Međutim do susreta nije došlo, pošto su se sukobi u Vizantiji privremeno okončali sredinom 1321. godine, tako što je među dvojicom Andronika postignut sporazum kojim je mlađi postao savladar i dobio na direktnu upravu celu Trakiju i delove Makedonije, čime je i nestalo potrebe za angažovanjem dodatnih snaga.
    Tokom jeseni, Milutin je iznenada doživeo apoplektički udar koji mu je oduzeo moć govora i bacio ga u postelju. Izdahnuo je 29. 10. 1321. godine u svom dvorcu u Nerodimlju, nedelju dana nakon završetka Gračanice i Andronikovog poklona u vidu manastira svetog Nikole kod Sera. Njegova iznenadna bolest i nesređeni naslednički odnosi stvorili su pravi metež u državi, tako da su pljačkaške čete napale čak i sprovod koji je prenosio njegovo bogato ukrašeno telo iz Nerodimlja u njegovu zadužbinu manastir Banjsku.
    Dve i po godine posle njegove smrti, crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja. Njegovo telo je pred Kosovski boj 1389. godine prebačeno iz Banjske u Trepču, da bi pred otomanskom najezdom 1460. godine bilo preneto u Sofiju, u crkvu svete Nedelje koja se po njegovim moštima još naziva i crkva svetog Kralja i koja ima veliki kult u bugarskom narodu. Početkom XXI veka, vođeni su razgovori o tome da se deo njegovih moštiju prebaci u obnovljeni manastir Banjsku.
    Iako je pred kraj svog života Milutin smatrao za svog jedinog naslednika svog sina Konstantina, o čemu svedoče portreti u Gračanici, Konstantinov novac, pominjanje na oltaru u crkvi svetog Nikole u Bariju, ali i davanje na upravu Zete (što se smatralo dužnošću prestolonaslednika), njegovo postavljanje nikada nije ozvaničeno na državnom saboru. Takav nedefinisan status je otvorio prostor da Konstantinu ospore pravo na presto još dva pretendenta:
     njegov polubrat i Milutinov sin Stefan
     njegov brat od strica i Dragutinov sin Vladislav
    Stefan je svoje pretenzije vukao iz činjenice da je on već bio Milutinov prestolonaslednik, ali ga je Milutin nakon otvorene pobune 1314. godine razbaštinio i oslepeo. Međutim posle očeve smrti, Stefan je skinuo zavoje sa očiju i objavio da mu je sveti Nikola povratio vid i da kraljevstvo njemu pripada.
    Vladislav je svoje pretenzije vukao iz odredbe Deževskog ugovora iz 1282. godine, kojim je Dragutin predao vlast Milutinu, a kojom se određuje da će Dragutinovi direktni potomci naslediti Milutina. Ovaj ugovor je prestao da važi tokom građanskog rata između Dragutina i Milutina (od 1301. do 1312. godine), ali je nakon toga obnovljen i ponovo stupio na snagu. Međutim, nakon Dragutinove smrti, Milutin je zauzeo veći deo njegovih poseda, a samog Vladislava je zarobio i bacio u tamnicu iz koje je on izašao tek kada je Milutin umro.
    Stefan je zahvaljujući podršci većeg dela vlastele i crkve ovenčan za kralja 06.01.1322. godine, nakon čega je uspeo da suzbije napad Konstantina koji je iz Zete pokušao da preuzme vlast, posle čega je u povlačenju stradao ili je čak zarobljen i po Stefanovoj naredbi ubijen. Vladislav je za to vreme ovladao severnim delovima zemlje, sa čime se Stefan u prvom momentu pomirio, ali je krajem 1323. godine došlo do sukoba između njih dvojice oko Rudnika, nakon čega je Stefan uspeo da ga potisne i ovlada i njegovim delom kraljevine Srbije.
    Pored njih trojice, početkom XIV veka na sceni su se pojavili još neki potencijalni Milutinovi naslednici. Kralj Srbije je održavao bliske veze sa majkom svoje supruge Simonide Irinom (Jolantom) koja je samostalno upravljala Solunom. Pošto nije uspela da nagovori Andronika II da po zapadnom običaju podeli državu njihovim sinovima, ona je počela da radi na tome da nagovori Milutina da posle svoje smrti ostavi presto nekom od Simonidine braće. Teško je reći koliko je i da li Milutin ozbiljno razmišljao o tome, ali se sa sigurnošću može reći da su Simonidina braća:
     Dimitrije (1308)
     Teodor (oko 1317)
    posetili kraljevinu Srbiju, ali da su odbili da vladaju takvom zemljom koja im je delovala suviše varvarska. Ovi planovi su pali u vodu nakon Irinine smrti 1317. godine.
    Milutin je bio sin kralja Uroša I Nemanjića i njegove supruge Jelene Anžujske, koja je bila dalja rođaka francuskog kralja Luja IX (1226—1270) i napuljskog kralja Karla I (1266—1285) iz porodice Anžujaca. Pored njega, oni su imali barem još troje ili četvoro) dece.
    Sam Milutin se ženio pet puta i uglavnom su u pitanju bili politički brakovi.
    Kralj Milutin se ženio pet puta, ali je od svih njegovih supruga verovatno najpoznatija vizantijska princeza Simonida. Iako nije uticala na državnu politiku (poput Dušanove Jelene) ili bila veliki dobrotvor (poput Uroševe Jelene), ona se može ubrojati među najpoznatije supruge srpskih vladara u srednjem veku.
    Kada ju je otac udao za Milutina 1299. godine da bi sklopio mir sa kraljevinom Srbijom, imala je svega pet godina, dok je njen suprug imao oko četrdeset pet (uzima se da je rođen oko 1253. godine). Bez obzira na jasnu činjenicu da je u pitanju brak iz koristi za obojicu vladara, Milutin je svoju buduću kraljicu dočekao, ne kao suprug ženu ili vladar potčinjenu, već kao sluga gospodara, klečeći pred njom na ničijoj zemlji, o čemu svedoči opis tog susreta koji je ostavio Vizantinac Georgije Pahimeri u kome se, između ostalog, kaže:
    “ Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, a pošto je Srbin predao Kotanicu i Terterovu kćer, a za uzvrat primio carevo dete, otposlato sa najvećom raskoši i pratnjom. I pošto je ohridskiarhiepiskop Makarije odslužio uobičajene službe, primila je kćer uobičajene časti, a sam kralj je primio carevu kćer više nego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je običaj dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest, kao pred gospodaricom, a ne pred suprugom. ”
    Sama Simonida je bila neplodna, tako da je njen brak sa Milutinom bio osuđen da se završi bez potomstva, što je postalo jasno kada je ona sazrela (u srednjovekovnom smislu), nakon 1306. godine. Ostaje nejasno da li je ona po prirodi bila neplodna ili je nešto dovelo do toga. Grigora navodi da Milutin nije bio u stanju da se kontroliše i da je već oko 1302. godine konzumirao brak sa tada osmogodišnjom devojčicom. On navodi da je tom prilikom povredio njenu matericu i učinio je neplodnom. Međutim, moderna medicinska nauka smatra da bi takav tip povreda bio koban ne samo po matericu, već i po samu devojčicu. Pored toga i istoričari odbacuju ovu vest kao neistinitu zbog njegovog negativnog stava prema Milutinu.
    Njena majka Irina (Jolanda) je od sredine 1303. godine prešla da živi u Solun i njime je praktično samostalno upravljala, nezavisno od svog supruga Andronika II, nezadovoljna zbog njegovog odbijanja da podeli državu među svojim potomcima po zapadnjačkom modelu. Njen boravak u Solunu, doveo je do njenog zbližavanja sa srpskim kraljevskim parom koji je obasipala skupocenim poklonima. Ona je pokušala da svom zetu za naslednika poturi jednog od svojih sinova i Simonidine braće, ali u tome nije uspela, mahom zbog unutrašnjih prilika u samoj kraljevini Srbiji.
    Teško je govoriti o bračnom životu i odnosu između Milutina i Simonide, pošto su podaci o tome veoma oskudni. Sama Simonida je 1317. godine pokušala da se zamonaši i na taj način pobegne od zajedničkog života sa njim, ali joj to na kraju nije pošlo za rukom. Te godine je umrla njena majka i ona je otputovala u Carigrad na njenu sahranu, posle čega se zadržala u prestonici. Na kraju je Milutin poslao po nju srpsko poslanstvo koje je Androniku II jasno stavilo do znanja da će Milutin doći po svoju suprugu, ako treba i oružjem. Car ju je posle toga poslao nazad u kraljevinu Srbiju, ali je ona tokom noćenja u Seru otišla u manastir i zamonašila se. Ona nije to želela da uradi u Carigradu da bi izbegla mogućnost da se taj čin poveže sa njenim ocem i stvori neprilike Vizantiji. Narednog jutra se pojavila pred zaprepašćenim srpskim poslanicima u monaškoj odori. Nezgodnu situaciju je razrešio njen brat, despot Konstantin, tako što je pred svima pocepao njenu monašku rizu i bez obzira na njen plač, naterao da obuče svetovne haljine, posle čega ju je predao srpskim poslanicima.
    Ona se posle Milutinove smrti 29. 10. 1321. godine vratila u Carigrad i zamonašila u manastiru svetog Andreja, pošto je navodno obećala Bogu da će mu posvetiti ostatak svog života kada je spase života sa Milutinom. Bez obzira na sve, ona je1324. godine kada je njen muž kanonizovan kao sveti kralj poslala skupoceno kandilo u Banjsku da gori kraj njegovog groba i zlatovezni pokrov za njega. Ostatak svog života je provela kao monahinja u Carigradu, ali je vreme više trošila na carskom dvoru, nego u samom manastiru. Ne zna se kada je tačno umrla, a poslednji put se kao živa pominje 1345. godine.
    Tokom Milutinove vladavine kraljevina Srbija je od drugorazredne monarhije prerasla u najjaču silu na Balkanskom poluostrvu. Istovremeno, došlo je i do značajnih promena na unutrašnjem planu. Razvoj rudarstva koji je započeo sa dolaskom erdeljskih Sasa, koji su pobegli pred Tatarima, za vladavine njegovog oca Uroša I, tokom njegove vladavine je poprimio još veće razmere koje su vladaru omogućile ubiranje mnogo većih sredstava od proizvodnje rude u odnosu na prethodno doba, a najznačajnija rudarska naselja tog doba su bila Brskovo, Novo Brdo i Rudnik. Zahvaljujući tom značajnom povećanju njegovih prihoda, on je bio u stanju da drži jaku najamničku vojsku i da se na nju osloni, za razliku od svojih prethodnika koji su zavisili domaćih trupa koje je predvodila vlastela.
    Istovremeno je sa izlaskom kraljevine Srbije na tzv. carigradski drum odnosno zauzimanjem delova moravske i vardarske doline došlo do razvoja trgovine i povećanja prihoda i na tom polju. Uz nekadašnje karavanske puteve koji su povezivali unutrašnjost Balkanskog poluostrva sa gradovima na istočnom Jadranu, prvenstveno Dubrovnikom, ali i Kotorom i drugima, kraljevina Srbija je sada ubirala prihode i od trgovine koja se obavljala kopnom od Vizantije i istoka sa Evropom. Glavni izvozni artikli tadašnje Srbije bili su: stoka, krzna, mlečni proizvodi i rude, dok su se najviše uvozila vina (naročito malvasija), oružje i tkanine.
    Značajna državna proširenja i povećanja prihoda omogućila su Milutinu da svoj vladarski dvor sa skromnog, na kome su ćerke stranih kraljeva prele vunu odevene u obične haljine, pretvori u raskošan i velelepan dvor po uzoru na vizantijski sa sve etikecijom, ceremonijalom i drugim karakteristikama koje su ga krasile. O bogatstvu kraljevine Srbije svedoči i njegova sama pojava koju Metohit, krajem XIII veka opisuje rečima:
    „Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatnom ukrašenim nameštajem.“
    (Teodor Metohit)
    ali i činjenica da je njegova pogrebna odežda bila takva da su razbojnici otvoreno napali sprovod koji je njegovo telo nosio u Banjsku, ne bi li se dočepali tog skupocenog odela.
    Međutim, Milutin nije samo dvor uredio po vizantijskom modelu, već je to učinio i sa državom. Tokom njegove vladavine se u državnu upravu unose pojedine vizantijske institucije. On uvodi u kraljevinu Srbiju nenasledni posed na korišćenje za vojničkezasluge, poznatog kao pronija. Uveden je položaj:
     kefalije, koji je upravljao gradom i njegovom okolinom,
     logoteta, koji je obavljao ulogu kraljevog kancelara,
     protovestijara, koji je upravljao finansijama
    i drugi, čime je sprovedena vizantizacija kraljevine Srbije. Istovremeno je kralj Milutin sproveo i reformu delova zakonodavstva, o čemu svedoči i njegov unuk Dušan, pominjući u svom zakoniku zakone svetog kralja. Najznačajnija Milutinova reforma je bila reforma porote koja je postojala u srpskom narodnom pravu. Od njegovog vremena porotnici su bili iz onog staleža iz koga je bio i okrivljeni, a u slučaju da postoji spor između pripadnika različitih staleža, polovina porotnika je bila iz jednog, a druga polovina iz drugog staleža.
    Na kulturnom planu je pod uticajem Renesanse Paleologa u Vizantiji, došlo do stvaranja novog stila u srpskoj arhitekturi koji je poznat kao Vardarski stil čiji su najlepši primeri podignuti u Milutinovo doba:
     Bogorodica Ljeviška
     Kraljeva crkva u Studenici
     Manastir Gračanica
    Freska kralja Milutina sa modelom Kraljeve crkve u Studenici
    Istovremeno se razvijala i književnost u kojoj je najznačajnija pojava jeromonaha Hilandara Teodosija, koji je uz Domentijana bio najznačajniji srpski pisac u srednjem veku. On je napisao novo „Žitije svetog Save“, kao i „žitije Petra Koriškog“. Pored toga on je stvorio i šest službi i kanona koje je posvetio domaćim svecima Simeonu, Savi i Petru Koriškom, čime je postao najznačajniji srpski himnograf u srednjem veku. Pored Teodosija, u Milutinovo vreme nastaju i žitija koja će ući u sastav zbornika pod nazivom „Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih“ koji je sastavio Milutinov bliski saradnik Danilo Pećki, a dopunili su ga njegovi učenici i nastavljači. Jedino polje kulture na kome je došlo do nekog vida stagnacije je freskoslikarstvo koje u ovom periodu predstavlja samo kopiju onog koje se tada razvijalo u Vizantiji, za razliku od prethodne epohe koja je bila autentična srpska i naziva se zlatnim dobom srpskog slikarstva. Međutim i pored toga, taj period srpskog slikarstva po rečimaJovana Deretića: „…po obilju i mnogostrukosti stvaranja nadilazi sve ostale“.
    Kralj Milutin se smatra najvećim graditeljem i donatorom srpskih crkava i manastira među Nemanjićima zbog čega ga je srpska crkva kanonizovala 1324. godine kao svetog kralja, a njegov biograf navodi da je vladao četrdeset godina i podigao četrdeset crkava. On nije osnovao ni jedan nov manastir, jer ih je u to doba bilo dovoljno, već je obnavljao stare i mesto nekadašnjih malih i skromnih manastira podizao nove bogate i velike zadužbine. Pored sakralnih objekata u samoj kraljevini Srbiji, on ih je obnavljao i pomagao i po Vizantiji (Solunu i Carigradu), Svetoj gori, Palestini, Sinaju, pa čak i po Italiji.




    Kraljevina Jugoslavija (ranije Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) je bila država na Balkanu koja je postojala od 1. decembra 1918. do Drugog svetskog rata.
    Zauzimala je teritoriju današnjih država Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, i najveći deo današnje Hrvatske i Slovenije. Na čelu monarhije se nalazila dinastija Karađorđevića.
    Nakon kraja Prvog svetskog rata i raspada Austro-Ugarske monarhije stvorili su se uslovi za stvaranje države koja bi okupila Južne Slovene koji su živeli na području Srbije, Crne Gore i slovenskih delova Austro-Ugarske.
    Kraljevina Srbija je na početku Prvog svetskog rata za svoje ratne ciljeve postavila ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, donošenjem Niške deklaracije 7. decembra 1914. godine. Ubrzo je usledilo formiranje Jugoslovenskog odbora u Londonu 1915. godine i Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. godine.
    Konkretni pregovori o uređenju buduće države vođeni su neposredno u dva navrata - na Krfu 1917. godine kada je doneta Krfska deklaracija i u Ženevi 1918. godine kada je potpisan Ženevski sporazum. Nakon rata, pod vođstvom Jugoslovenskog odbora u Zagrebu se formira Država Slovenaca, Hrvata i Srba, dok su istovremeno crnogorski delegati na spornoj „Podgoričkoj skupštini“ doneli odluku o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji. Pri tom, i delegati Velike narodne skupštine Vojvodine su 25. novembra doneli odluku da se direktno pripoje Kraljevini Srbiji. Proglašenje nove države je obavio regent Aleksandar I Karađorđević, u ime svog oca kralja Petra I 1. decembra 1918. pod imenom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
    Kraljevina SHS se graničila na severozapadu sa Italijom i Austrijom, Mađarskom i Rumunijom na severu, Bugarskom na istoku, Grčkom i Albanijom na jugu, a na zapadu je izlazila na Jadransko more.
    Referendum je održan u austrijskoj pokrajini Koruškoj, ali je na njemu odlučeno da Koruška ostane u sastavu Austrije. Dalmatinska luka Zadar i nekoliko dalmatinskih ostrva su pripali Italiji, koja je pokušala da okupira i anektira Crnu Goru. Grad Rijeka je proglašen Slobodnom Državom Rijekom, ali ju je uskoro okupirala i 1924. anektirala Italija. Napetosti oko granice sa Italijom su se nastavile, pošto je Italija tražila još dalmatinske obale, a Kraljevina SHS je tražila Istru, deo bivšeg Austrijskog primorja, koji je anektirala Italija, ali koji je imala značajan broj slovenačkog i hrvatskog stanovništva.
    Nova vlada je pokušala da novu državu integriše politički i ekonomski, što je bio težak zadatak zbog velikih razlika u jezicima, nacionalnostima i religiji, različitim istorijama regija i veliki razlikama u ekonomskoj razvijenosti među regionima.
    rajem 1918. godine, u dogovoru sa Crnogorskim odborom za narodno ujedinjenje, a bez prethodnog prethodnog dogovora sa crnogorskim kraljem Nikolom, srpska vojska je prodrla u Crnu Goru sa naredbom „da se na okupiranoj teritoriji uguši svaka agitacija“ za restauraciju Crne Gore. U vreme održavanja podgoričke skupštine, srpska vlada je zatražila i dobila od Francuske odluku o diplomatskom blokiranju povrataka kralja Nikole I Petrovića Njegoša i njegovih sinova iz izbeglištva.
    Kao reakcija na spornu Podgoričku skupštinu srpskog naroda u Crnoj Gori, koja je zbacila kralja Nikolu i donela odluku o bezuslovnom sjedinjenju sa Srbijom, izbija božićna pobuna pristalica ravnopravnog jugoslovenskog ujedinjenja (zelenaši), a protiv bezuslovnog pripajanja Crne Gore Srbiji. Pristalice bezuslovnog ujedinjenja (bjelaši) uz pomoć saveznika guše ovu pobunu. Oružane borbe crnogorskih komita nastavljaju da traju sve do 1924. godine kada oni prihvataju amnestiju kralja Aleksandra.
    Od samih početaka zajedničke, između Srba i Hrvata dolazi do nepomirljivih razlika. Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, je težio federalnom republikanskom konceptu, dok je srpska vlast zahtevala unitarno monarhističko ustrojstvo države. Prisajedinjenjem su Hrvatskoj ukinuti Sabor, ustav i njena vojska, a umesto željene federacije, nametnut je centralizam. Među Hrvatima je zavladalo nezadovoljstvo novom državom, a ogorčenje su javno iskazali građani protestujući zagrebačkim ulicama. Njima su se pridružili domobrani dveju pukovnija 5. decembra 1918. godine, tražeći autonomiju Hrvatske. Na Trgu bana Jelačića presrela ih je srpska vojska na čelu sa Milanom Nedićem, ubivši 20 i ranivši 17 domobrana i građana, koji su ostali upamćeni kao „prosinačke žrtve“. Naredne, 1919. godine, hrvatski političari su uručili Kongresu primirja u Parizu zahtev za samoodređenjem hrvatskog naroda, koji je potpisalo čak 157.000 Hrvata. Ovo je bilo pogresno od strane Kraljevine Srbije, trebalo ih je pustiti da se sami da se izbore za svoja prava ili drzavu pa tek ih onda primiti u zajednicu, kada politicki budu zreli.
    U novoosvojenim oblastima na jugoistoku Kraljevine SHS i dalje je bilo otvoreno „makedonsko pitanje“. Nezadovoljna podelom oblasti Makedonije, Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) je nastavila oružanu borbu za oslobođenje i ujedinjenje čitave Makedonije (egejske, pirinske i vardarske).
    VMRO optužuje beogradsku vladu za sistematsku politiku denacionalizacije i srbizacije makedonskog stanovništva. Oblast Makedonije je u Kraljevini Jugoslaviji nazivana „Južnom Srbijom“ (neslužbeno) ili „Vardarskom banovinom“ (službeno). Govorni jezik makedonskih Slovena službeno je smatran dijalektom srpskohrvatskog jezika. Pri tom, ovaj južni dijalekat je potiskivan obrazovanjem, vojskom i drugim sredstvima, a njegova upotreba je bila kažnjiva.
    Narednih godina u Vardarskoj Makedoniji su vođenje prave oružane borbe žandarmerije sa makedonskim i pro-bugarskim komitima. Usled ovakve situacije u Makedoniji pojačan je pritisak na civilno stanovništvo, a jugoslovenske vlasti su maltretirale na hiljade ljudi pod sumnjom saradnje sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom.
    Većinsko Albansko stanovništvo je bilo protiv priključenja Kosova srpskoj ili jugoslovenskoj državi. Srpske trupe su odmah po dolasku naišle sa oružani otpor bandi kačaka, a iste 1918. godine osnovan je Komitet narodne odbrane Kosova, poznatiji kao Kosovski komitet, koji se borio za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima (Kosova, Metohije, zapadne Makedonije i delova Sandžaka) iz novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i za njihovo pripajanje Albaniji. Komitet je uspostavio saradnju sa crnogorskom emigracijom okupljenom oko kralja Nikole i makedonskom VMRO, a primao je pomoć u novcu i oružju od Italijana. Narednih godina na Kosovu i Metohiji se vode oružani sukobi srpske vojske i žandarmerije sa albanskim kačacima. Usled pojačanog pritiska na Albance i Turke pod srpskom upravom, deo njih se iseljava sa Kosova i Metohije.
    Odmah nakon ujedinjenja, pregovori između Narodnog vijeća Države Slovenaca, Hrvata i Srba i srpske vlade su rezultovale sporazumom oko nove vlade kojom bi predsedavao Nikola Pašić. Međutim, kada je ovo poslato regentu na usvajanje, ono je odbijen i tako je izazvao prvu krizu vlade u novoj državi. Sve stranke su ovo označile kao kršenje parlamentarnih principa, ali je kriza prevaziđena kada su se sve strane složile da zamene Pašića Stojanom Protićem koji je bio vodeći član Pašićeve Narodne radikalne stranke. Nova privremena vlada je stvorena 20. decembra 1918. Do izbora za Ustavotvornu skupštinu, Privremeno predstavništvo je služilo kao parlament koji su formirali delegati iz raznih izabranih tela koja su postojala pre stvaranja države. Udruživanjem stranaka kombinovanjem nekoliko članova srpske opozicija sa strankama iz bivše Austro-Ugarske je dovela do stvaranja nove Demokratske stranke, koja je dominirala Privremenim predstavništvom i vladom.
    Pošto je Demokratska stranka predvođena Ljubomirom Davidovićem zagovarala vrlo centralizovan program, nekoliko hrvatskih delegata je prešlo u opoziciju. Međutim, ni radikali nisu bili srećni pošto su imali samo tri ministra naspram 11 Demokratske stranke i 16. avgusta 1919. Stojan Protić je podneo ostavku. Ljubomir Davidović je onda osnovao kaoliciju sa Socijaldemokratskom strankom. Ova vlada je imala većinu, ali kvorum u Privremenom predstavništvu je bio polovina plus 1 glas. Opozicija je počela da bojkotuje parlament, a pošto se vlada nije mogla osloniti da će se sve njene pristalice pojaviti, postalo je nemoguće da vlada zakaže sednicu u skupštini sa dovoljnim brojem poslanika. Davidović je uskoro podneo ostavku, ali pošto niko drugi nije mogao da formira vladu, on je opet postao premijer. Pošto je opozicija nastavila sa bojkotom, vlada je odlučila da vlada preko uredbi. Ovo je bilo napadnuto od strane opozicije koja je počela da naziva sebe „skupštinska zajednica“. Davidović je shvatio da je stanje neodrživo i zatražio od kralja da odmah zakaže izbore za ustavotvornu skupštinu. Kada je kralj Petar odbio, Davidović nije imao izbora osim da podnese ostavku.
    Skuštinska zajednica je sada formirala vladu predvođenu Stojanom Protićem posvećenu uspostavljenju parlamentarnih normi i slabljenju centralizacije prethodne vlade. Njihovo protivljenje programu radikalne agrarne reforme prethodne vlade ih je takođe ujedinilo. Pošto je nekoliko manjih grupa i pojedinaca promenilo stranu, sada je Protić imao tesnu većinu. Međutim, i Demokratska stranka i socijaldemokrate su sada bojkotovale skupštinu i Protić nije mogao da računa na kvorum. Otuda je i Skupštinska zajednica, sada u vladi, bila primorana da vlada uredbama.
    Skupštinsku zajednicu je tako kršenje osnovnih principa oko kojih su se okupili stavilo u izuzetno težak položaj. U aprilu 1920. izbili su veliki radnički protesti, koji su uključivali štrajk železničara. Ovo je nateralo dve najveće stranke da prevaziđu svoje razlike. Nakon uspešnih pregovora Protić je podneo ostavku kako bi se stvorila nova vlada kojom je predsedavao neutralna figura Milenko Vesnić. Socijaldemokrate nisu sledili svoje bivše saveznike jer su bili protiv antikomunističkih mera kojima se bavila nova vlada.
    Kontroverze koje su ranije podelile stranke su još uvek bile aktuelno pitanje. Demokratska stranka je nastavila da zagovara svoj program centralizacije i potrebe za radikalnom agrarnom reformom. Nesuglasice oko izbornog zakona su konačno dovele do toga da Demokratska stranka glasa protiv vlade i vlada je pala. Iako na ovom zasedanje nije bilo dovoljno prisutnih, Vesnić je to iskoristio kao izgovor da podnese ostavku. Njegova akcija je dala rezultat koji je očekivao i Narodna radikalna stranka se složila da prihvati potrebu za centralizacijom, dok se Demokratska stranka složila da se odrekne svojih zahteva za agrarnu reformu i Vesnić je opet bio na čelu vlade. Hrvatska zajednica i Slovenska ljudska stranka nisu bile srećne zbog prihvatanja centralizacije od strane radikala, kao ni Stojan Protić, koji se povukao iz vlade zbog ovog pitanja.
    U septembru 1920. su izbili seljački nemiri u Hrvatskoj, čiji je neposredan povod bilo žigosanje stoke. Hrvatska zajednica je za ovo okrivila centralizovanu politiku vlade, a posebno ministra Svetozara Pribićevića.
    Jedan od nekoliko zakona koje je usvojilo Privremeno predstavništvo je bio izborni zakon za Ustavotvornu skupštinu. Tokom pregovora koji su prethodili osnivanju nove države bilo je dogovoreno da će glasanje biti tajno i zasnovano na opštem pravu glasa. Socijaldemokrate i Slovenska ljudska stranka su podržavale pravo glasa za žene, dok su se radikali protivili. Demokratska stranka je bila deklarativno za tu ideju, ali joj se nije dovoljno posvetila, pa ovaj predlog nije prošao. Proporcionalno predstavništvo je prihvaćeno kao princip, ali je izabrani sistem favorizovao velike stranke i stranke sa jakom regionalnom podrškom.
    Izbori 28. novembra 1920. Kada su glasovi prebrojani, Demokratska stranka je osvojila najviše sediša, više od radikala, ali tek nekoliko više. Za stranku koja je bila dominantna u Privremenom predstavništvu to je značilo poraz. Dalje, oni su prošli još gore u svim bivšim austro-ugarskim krajevima. To je poljuljalo njihovo verovanje da njihova centralistička politika predstavlja volju Jugoslovena kao celine. Ni radikali nisu bolje prošli u tim krajevima, ali je to njima predstavljao mnogo manji problem jer su otvoreno istupali kao srpska partija. Dramatičniji uspeh su postigle dve anti-sistemske partije. Vođstvo Hrvatske republikanske seljačke stranke je bilo pušteno iz zatvora tek kada je izborna kampanja već počela, ali prema nekim istoričarima ovo im je više pomoglo nego aktivna kampanja. Drugi dobitnici su bili komunisti, koji su bila treća stranka po jačini u skupštini i koji su prošli izuzetno dobro u Makedoniji. Za razliku od ostalih stranaka u kraljevini, KPJ je bila revolucionarna, i podržavala je mnoge štrajkove, demonstracije, pa čak i terorističke činove. Prekretnica je bio štrajk rudara u Husinu pored Tuzle, kada su ubijen jedan policajac i četiri rudara. Zato je vlada, na predlog ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, 30. decembra 1920. izdala Obznanu, kojom je privremeno zabranjena KPJ. Jedina legalna komunistička aktivnost je bilo angažovanje u Ustavotvornoj skupštini. Ostatak mesta u skupštini su zauzele manje stranke koje su, u najboljem slučaju, bile skeptične prema centralističkoj platformi Demokratske stranke.
    Rezultati izbora su stavili Nikolu Pašića u izuzetno povoljnom položaju, pošto Demokratska stranka nije imala izbora, osim da udruži sa radikalima, ukoliko je želela da njihov koncept centralističke države prođe. Sa druge strane, Pašić je uvek bio oprezan da drži otvorenom opciju u odnosima sa hrvatskom opozicijom. Demokrate i radikali zajedno nisu bili dovoljno jaki da sami donesu ustav, pa su napravili koaliciju sa Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom. Ova stranka je tražila i dobila ustupke oko očuvanja Bosne u njenim granicama i oko toga kako će agrarna regorma uticate na muslimanske zemljoposednike u Bosni.
    Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je odbila da se zakune na odanost kralju, pošto je to značilo da će država ostati monarhija, a oni su smatrali da samo građani mogu da odluče o obliku vladavine. Stoga, oni nisu mogli da zauzmu svoje mesta u skupšitini. Iako je većina opozicije zauzela svoja mesta u parlamentu, mnogi su vremenom objavljivali bojkot, tako da je u skupštini ostalo samo nekoliko glasova protiv. Međutim, ustav je tražio 50% plus jedan glas da bude usvojen bez obzira koliko će biti glasova protiv. Samo je ustupak srpskih političara Džemetu - koji su bila grupa muslimana sa Makedonije i Kosova - omogućio da ustav bude usvojen.
    Ustav je usvojen na Vidovdan 28. juna 1921, koji je uspostavio unitarnu monarhiju. Ovo nije odgovaralo komunistima, pa su organizovali neuspešan atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Zbog toga se pojačala kampanja protiv komunističke ideje, koja je bilo vrlo prihvaćena kod radnika i studenata, kao i kod seljaka. Komunisti su želeli da se osvete Draškoviću za Obznanu, pa su ga ubili 21. jula 1921. Kao rezultat ovoga usvojen je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, koji je zabranio Komunističku partiju i svaku komunističku aktivnost. Vidovdanskim ustavom su napušteni tradicionalni regioni pre Prvog svetskog rata, a zamenjeni su sa 33 novih administrativnih oblasti, kojima se upravljalo iz centra oko kog su uspostavljene.
    Iste godine u Splitu je osnovana ORJUNA (Organizacija jugoslavenskih nacionalista), militantna pro-monarhistička skupina, upletena u niz ubistava hrvatskih i slovenačkih političara i javnih ličnosti i gušenje radničkoga pokreta.[ORJUNA je delovala često u savezu sa SRNAO (Srpskom nacionalnom omladinom) a protiv HANAO (Hrvatske nacionalne omladine).
    Srpski političari su smatrali Srbiju za standarnog nosioca jugoslovenskog jedinstva, kao što je Pijemont bio za Italiju ili Pruska za Nemačko carstvo. Tokom narednih godina, hrvatski otpor srpskoj centralističkoj politici se nastavio. Stjepan Radić, vođa HRSS, je bio uhapšen iz političkih razloga. Pušten je 1925. i vratio se u skupštinu.
    U proleće 1928, Stjepan Radić i Svetozar Pribićević su vodili ogorčenu borbu protiv usvajanja Neptunske konvencije sa Italijom. Za ovo su mobilisali opoziciju u Srbiji, ali su izazvali nasilnu reakciju vladajuće većine, uključujući i pretnje smrću.
    Na skupštinskoj sednici 20. juna 1928. godine Puniša Račić, srpski političar iz Crne Gore, je pištoljem ubio grupu narodnih poslanika Hrvatske seljačke stranke, uključujući i njenog vođu Stjepana Radića, koji je smrtno ranjen preminuo nakon mesec dana.
    Posle ovoga, hrvatska opozicija se kompletno povukla iz skupštine, izjavivši da se neće vratiti u skuptšinu u kojoj je ubijeno nekoliko njenih poslanika. 1. avgusta, na sastanku u Zagrebu, su osudili proglašenje Kraljevine SHS od 1. decembra i zatražili da se pregovori o ujedinjenju počnu ispočetka. Stjepan Radić je preminuo 8. avgusta 1928. godine. 1. septembra iste godine konferencija Hrvatske stranke prava u Zagrebu donosi odluku o samostalnosti i nezavisnosti Hrvatske.
    Dana 6. januara 1929. godine, koristeći kao izgovor političku krizu koju su izazvala ubistva, kralj Aleksandar je ukinuo Vidovdanski ustav, raspustio Narodnu skupštinu i zaveo ličnu diktaturu, kojom se zabranjuje rad svih političkih stranaka i sindikata. Kralj Aleksandar objavio novi ustav, koji je preneo izvršnu vlast na kralja. Odredba o tajnom glasanju je odbačena, a pritisak na javne radnike da glasaju za vladajuću stranku će biti osobina svih izbora održanih pod Aleksandrovim ustavom. Dalje, polovinu Gornjeg doma je direktno imenovao kralj, a predlog zakona je mogao postati zakon nakon usvajanja u jednom domu i takođe ako ga odobri kralj. Takođe je 3. oktobra promenio ime države Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija, proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva“ i promenio unutrašnju podelu sa 33 oblasti na 9 banovina.
    Tokom diktature proganjani su i zatvarani mnogi politički protivnici centralizma, pre svega članovi Komunističke partije Jugoslavije, Hrvatske republikanske seljačke stranke i Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije.
    Komunistička partija Jugoslavije je pozvala narod da se oružano suprostavi diktaturi. Vlada generala Petra Živkovića posle ovog poziva je krenula svim sredstvima da uništi KPJ. Prva žrtva je bio politički sekretar KPJ Đura Đaković. U ovim akcijama policije i režima stradali su još i Nikola Hećimović, sekretrar Crvene pomoći, kao i članovi CK KPJ Marko Mašanović, Rista Samardžić, Božo Vidas Vuk, Bracan Bracanović i sedmorica sekretara SKOJ-a. Do sredine 1932. godine, samo pred Državnim sudom za zaštitu države održana su 83 sudska procesa protiv komunista. Na robiju od 15 godina osuđeni su između ostalih: Josip Kraš, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Otokar Keršovani, Edvard Kardelj, Jovan Veselinov, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič i ostali.
    Hrvatski otpor novom režimu je bio jak i krajem 1932. Hrvatska seljačka stranka je objavila Zagrebački manifest koji je zahtevao „kraj srpske dominacije i diktature“. Režim je na ovo reagovao zatvaranjem mnogih političkih protivnika, uključujući novog vođu Hrvatske seljačke stranke Vladka Mačeka. Uprkos ovim merama, opozicija diktaturi je nastavljena, dok su Hrvati tražili rešenje „Hrvatskog pitanja“. Krajem 1934, kralj je planirao da oslobodi Mačeka iz zatvora, sprovede demokratske reforme i pokuša da nađe zajednički jezik između Srba i Hrvata.
    U zatvoru Lepoglava početkom 1934. godine dolazi do stvaranja „Zajednice političkih osuđenika: hrvatskih nacionalnih revolucionara, makedonskih nacionalnih revolucionara i komunista“, u cilju zajedničke borbe protiv diktature.
    Atentat u Marseju na kralja Aleksandra I Karađorđevića se odigrao u utorak, 9. oktobra 1934. godine, prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, u Marseju, na trgu Berzamski, u 16 časova i 20 minuta.
    Atentator, Vlado Černozemski, poreklom Bugarin, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO), usmrtio je kralja Aleksandra sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro.
    Oko atentata su sarađivali ustaše i VMRO, koji nisu želeli da Hrvati i Makedonci (koje su neki smatrali Bugarima) žive pod srpskom dominacijom, posebno nakon zavođenja šestojanuarske diktature i donošenja oktroisanog ustava,, već su se zalagali za stvaranje nezavisnih država Makedonije i Hrvatske. U atentat su bile umešane i pojedine strane sile, u prvom redu Musolinijeva Italija, koja je imala teritorijalne pretenzije ka Jugoslaviji, odnosno njenoj jadranskoj obali.
    Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo, određeno po Aleksandrovoj želji, je preuzelo ulogu kralja. Namesništvom je dominirao kraljev brat knez Pavle Karađorđević.
    Krajem 30ih, unutrašnje tenzije su nastavile da rastu srpskim i hrvatskim težnjama za uspostavljanjem etničkih federalnih jedinica. Srbi su želeli da se današnja Makedonija, Vojvodina, Crna Gora ujedini sa srpskim zemljama, dok su Hrvati tražili Dalmaciju i deo Vojvodine. Obe strane su tražile teritoriju današnje Bosne i Hercegovine. Ekspanzija nacističke Nemačke 1938. je dala novi podstrek naporima da se reše ovi problemi. Knez Pavle je 1939. imenovao Dragišu Cvetkovića za novog premijera, sa ciljem postizanja sporazuma sa hrvatskom opozicijom. Prema ovom sporazumu, Vladko Maček je postao potpredsednik vlade Jugoslavije i svorena je autonomna Banovina Hrvatska sa svojim saborom.
    Ove promene nisu zadovoljile Srbe koji su bili zabrinuti za status srpske manjine u novoj Banovini Hrvatskoj i koji su želeli još Bosne i Hercegovine kao srpsku teritoriju. Hrvatske nacionaliste ustaše su takođe bile nezadovoljne bilo kojim rešenjem koji je bio manji od pune nezavisnosti Hrvatske sa celom Bosnom i Hercegovinom.

    Plašeći se invazije sila Osovine u Drugom svetskom ratu, knez Pavle je potpisao pristupanje Trojnom paktu 25. marta 1941, obavezavši se na saradnju sa silama Osovine. Zbog ovoga su se održale masovne demonstracije u Beogradu, Nišu i Užicu, i 27. marta, vlada je zbačena vojnim pučem uz podršku Velike Britanije. 18-godišnji kralj Petar II Karađorđević je preuzeo vlast, dok je general Dušan Simović postao premijer, a Jugoslavija je de facto povukla svoju podršku silama Osovine, a da nije zvanično napustila Trojni pakt. Iako se nova vlada suprotstavila Nemačkoj, plašili su se da, ako Hitler napadne Jugoslaviju, Velika Britanija neće biti u mogućnosti da pomogne. Bez obzira na ovo, sile Osovine su napale Jugoslaviju 6. aprila i brzo je pokorili. Kraljevska porodica, uključujući kneza Pavla, je pobegla u inostranstvo.
    Uskoro su sile Osovine podelile Kraljevinu Jugoslaviju u nekoliko oblasti: Mađarska i Bugarska su anektirale neke pogranične krajeve, na području Hrvatske i Bosne je uspostavljena Nezavisna Država Hrvatska, a ostatak srpske zemlje je stavljen pod upravu Milana Nedića, koji je još uvek priznavao Petra II za kralja.
    Petar II, koji je pobegao u inostranstvo, je još uvek od strane saveznika smatran za kralja. Međutim, tokom rata, efektivna vlast je prešla u ruke jugoslovenskih partizana, predvođenih Komunističkom partijom Jugoslavije. 16. juna 1944. je potpisan Sporazum Tito-Šubašić, koji je ujedinio dve paralelne vlade. Demokratska Federativna Jugoslavija, kao monarhija na čelu sa Petrom II i hibridnom vladom sastavljenom od predstavnika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i članova monarhističke izbegličke vlade, zvanično je proglašena 10. avgusta 1945. godine. Nove komunističke vlasti su 29. novembra 1945. proglasile Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju i ukinule monarhiju, čime je prekinut pravni kontinuitet Kraljevine Jugoslavije.


    Silvije Strahimir Kranjčević (Senj, 17. veljače 1865. - Sarajevo, 29. listopada 1908.), hrvatski pjesnik, najznačajniji pjesnik realizma; značajan pravaš.
    Rođen u Senju, pod Nehajem, zbog svoje buntovne naravi završivši gimnaziju nije maturirao; elitni zavod Germanico-Hungaricum u Rimu, gdje je imao postati svećenikom, napušta vrlo brzo jer ne osjeća u sebi svećenički poziv. Ali je taj kratki boravak u "Vječnom gradu" ostavio trajni, neizbrisivi trag u njegovoj osjećajnosti i njegovu pjesništvu. U Zagrebu završava jednogodišnji učiteljski tečaj iz slovničko-povijesne grupe, i s diplomom učitelja "na gradjanskih skolah" odlazi službovati u Bosnu i Hercegovinu, jer u Khuenovoj Hrvatskoj za nj nije bilo kruha. Mostar, Livno, Bijeljina, Sarajevo: to su njegove životne postaje, gradovi u kojima nije samo ostvarivao svoju egzistenciju nego i pjesnički sazrijevao.
    Prvu pjesmu objavio je i on u "Hrvatskoj vili" (Zavjet, 1883.), mjesec-dva prije odlaska u Rim. U uredništvu, koje tada već vodi Eugen Kumičić, borbeni stihovi mladoga, posve nepoznatog pjesnika dočekani su oduševljeno i proročanski: "Taj će vam biti najbolji hrvatski pjesnik!" Iz Rima šalje još dvije pjesme šušackoj "Slobodi" (Pozdrav i Senju-gradu, 1884.), a vrativši se iz Rima objavljuje u "Viencu" značajnu pjesmu Noć na Foru i u Senju, odmah zatim, prvu zbirku Bugarkinje (1884.). Tako je za samo godinu dana obilježio prostor svoga pjesništva i najavio svoj pjesnički put: punih dvadeset i pet godina, od Zavjeta 1883. do Hristove slike u "Savremeniku" 1908., teći će crtom koju definiraju tri uporišne točke: Domovina - Čovjek - Svemir. Dosljedno na toj crti, Kranjčević se nije mijenjao nego rastao i sazrijevao.
    Bugarkinje su bile dočekane s naglašenim priznanjima; Milivoj Šrepel napisao je o njima prvu kritiku (u "Vijencu"), s puno izričitih pohvala, predvidjevši da na putu koji pjesnika čeka "umjesto lovora raste gorki pelin, pa se zato i u njegovu stvaralaštvu često javlja britki sarkazam i hladna ironija". Sve su ove oznake (sarkazam, ironija, gorki pelin) bile izvanredno točne; ali, da su Bugarkinje predstavile Kranjčevića kao autentičnog "barjaktara slobode", kako je poslije malo bombastično rekao Krleža; da su one bile kompletan program i pjesnički i politički, u kome je posvetna pjesma Šenoi jasno izražen pjesnički credo dok su pjesme Hrvatskoj, Narodu i Radniku tri stožera pjesnikova nacionalnog i političkog uvjerenja, pravaškog i svehrvatskog; da je u takvu pjesničkom konceptu poete vatesa korijen Kranjčevićeve patetike i smisao njegove malo podignute retoričnosti, ali i snaga uzgona koja ga je digla do univerzalnosti i kozmičke svijesti; i da je u tome sav profetizam i gorčina ove poezije, pa i njen makabrizam, a da je upravo to, po riječima Ive Frangeša, razlikovalo pjesništvo mladoga Kranjčevića od rodoljubno-deklarativne i ljubavno-romantične poezije Harambašićeve, sve se to raspoznalo puno kasnije.
    Do iduće njegove zbirke (Izabrane pjesme, 1898.) proći će više od deset godina, od nje do sljedeće (Trzaji, 1902.) jos četiri, a onda još šest do posljednje (Pjesme, 1908.): sve one potvrđuju, da su godine provedene u Bijeljini (1888.-1892.) i drugi put u Livnu (1892.-1893.) bile njegovo najplodnije razdoblje pune pjesničke zrelosti. Tada nastaju znamenite pjesme Ditiramb, Angelus, Iza spuštenijeh trepavica (1892.), Mojsije, Lucida intervalla (1893.), a zatim i Mramorna Uenus (1894.), Anđeo bola, Heronejski lav (1895.), Misao svijeta, Zadnji Adam (1896.), Resurrectio, Moj dom (1897.), Sveljudski hram (1901.) i druge. Ako je osamdesetih godina hrvatskom književnošću dominirala proza, devedesetih godina prvenstvo pripada Kranjčevićevu pjesništvu, koje u posljednjem deceniju XIX. stoljeća dostiže svoj zenit. Bilo je kritičara koji su vidjeli taj zenit u misaonosti Kranjčevićeve poezije i njezinu zaletu u kozmički beskraj, pa su ga neki i nazivali - sasvim pogrešno, uostalom filozofskim pjesnikom. A on to nije bio. Svaka filozofičnost predpostavlja neki sustav, a u Kranjčevićevoj poeziji nema ni jedinstvenog misaonog sustava ni razvijena programa: ni političkog ni nacionalnog ni filozofskog. Ni pjesničkog! Njegove misli, gledane kao filozofija, nisu ni osobito nove ni naročito duboke. A ipak nas osvajaju, jer su izražene pjesnički, jer su pretočene u pjesmu, jer su poezija.
    Kao pjesnika zanimale su ga sve brige i tegobe njegova naroda, a izražavao ih je uz pomoć biblijskih i antičkih parabola, simbola iz povijesti kršćanstva i židovskog naroda; njihovom je alegoričnošću odijevao temeljna ljudska pitanja o svemiru, o životu, o neskladu ideala i zbilje, o svrsi čovjeka i prirode, o vjeri, o Crkvi, o Bogu, o smrti, o ljubavi i suzi, o grijehu i o sreći, o pravdi, o slobodi - o pitanjima koja bi inače bila više nego obična; o tragikomediji svijeta, za koji ni on, kao ni njegova velika pjesnička simpatija Heine, nije uvijek pravo znao, je li bolnica ili umobolnica. Svemirske vizije koje otkriva njegova poezija izrasle su iz mračne stvarnosti khuenovske Hrvatske. Sve patnje što su ih trpjeli njegova pogažena domovina i njegov poniženi narod doživljavao je starčevićanskim očajavanjem i proživljavao svojim pjesničkim senzibilitetom tako intenzivno, da je njihov domet prelazio granice zemaljske stvarnosti. Kozmička dimenzija njegova pjesništva, o kojoj se toliko govorilo i nagađalo, suvislo i nesuvislo, nije zapravo ništa drugo nego bolni odjek i projekcija hrvatske nesreće. Ona proizlazi iz nesklada svijeta - i u neskladu svijeta završava.
    U Sarajevu punih osam godina (1895.-1903.) uređivao je književni časopis "Nada", koji je izdavala Zemaljska vlada Bosne i Hercegovine. Nominalni urednik bio je vladin savjetnik Kosta Hormann, čovjek širokih obzorja, dobročinitelj Matošev, ali je stvarni urednik časopisa, Hormannovim povjerenjem, bio Kranjčević. Uživao je zaista zavidnu slobodu i zahvaljujući njoj "Nada" je okupljala najuglednije hrvatske književnike i postala najvažniji književni časopis hrvatske moderne. U njoj je objavio veći broj svojih književnih prikaza i ocjena, a neki od njih vidno nadilaze trenutne potrebe, zbog kojih su bili napisani...


    Свети мученик Лонгин
    Божанствени Матеј, јеванђелист, описујући страдање Господа Исуса Христа, вели: „А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији” (Мт 27, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника, који присуствоваху распећу Господа на Голготи, он - старешина страже која је чувала гроб. Када старешине јеврејске сазнаше за васкрсење Христово, потплаћиваху војнике, да проносе лажну вест, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину, тј. решише да убију Лонгина. Сазнав за ово, Лонгин скиде свој војнички појас, крсти се од апостола, заједно са она два своја друга, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени, војници легоше спавати, а свети Лонгин стаде на молитву, и мољаше се целу ту ноћ припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга, обуче се у беле погребне хаљине, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им, да је он Лонгин, кога они траже. Војници се збунише и застидеше, и не мишљаху посећи Лонгина, но овај навали на њих, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату, Пилат је предаде Јеврејима, а ови је зарише у ђубре ван града.


    Преподобни Лонгин Трудољубиви
    Монах кијево-печерски из XVI века. Био је вратар у манастиру, и толико је имао чисто и облагодаћено срце, да је увек знао, с каквим мислима неко улази у манастир, и с каквим опет други излазе из манастира. Чудотворне мошти Лонгинове почивају у Теодосијевим пешчарама.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Oct 31, 2010 9:04 pm



    Vesti za 30. oktobar (30.10.) je 303. dan godine po gregorijanskom kalendaru (304. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 62 dana.

    1864. - Potpisan Bečki mir kojim je Danska prinuđena da Pruskoj prepusti pokrajine Šlezvig, Holštajn i Lauenburg.
    1905. - Tokom Prve ruske revolucije ruski car Nikolaj II Aleksandrovič Romanov „Oktobarskim manifestom“ ponudio šire biračko pravo, izabran parlament sa zakonodavnom vlašću i garanciju građanskih sloboda.
    1918. - Kapitulacijom Turske, koja je u Prvi svetski rat ušla 1914. na strani Centralnih sila, prestala da postoji Otomanska imperija.
    1922. - dva dana posle „Marša na Rim“ Benito Musolini formirao prvu fašističku vladu u Italiji.
    1938. - Milione Amerikanaca uhvatila panika, misleći da se radi o napadu Marsovaca na Zemlju, dok su na radiju CBS slušali radio-dramu, koju je prema romanu Herberta Džordža Velsa „Rat svetova“ snimio Orson Vels.
    1974. - Nokautom nad Džordžom Formanom Muhamed Ali se u 32. godini vratio boksu.
    1975. - Knez Huan Karlos preuzeo vođstvo Španije od teško obolelog diktatora Fransiska Franka.
    1975. - Kod Praga se srušio avion DC-9 jugoslovenske kompanije „Inex-Adria“, u kom je poginulo 75 putnika, čehoslovačkih turista koji su se vraćali sa letovanja na Jadranu.
    1990. - Kina objavila rezultate popisa stanovništva prema kom njena populacija 1,013 milijardi ljudi.
    1995. - Sa 50,6 odsto glasova „za“ stanovnici Kvebeka izjasnili se na referendumu protiv nezavisnosti te kanadske provincije.
    1998. - Na osnovu sporazuma predstavnika Vojske Jugoslavije i NATO, potpisanog 15. oktobra, avioni NATO počeli misiju nadgledanja vazdušnog prostora Kosova pod nazivom „Orlovo oko“.
    2000. - Sudija Vrhovnog suda Španije, njegov telohranitelj i vožač ubijeni, još 35 osoba povređeno u eksploziji automobila-bombe u Madridu, za koju su osumnjičeni pripadnici baskijskog separatističkog pokreta ETA.
    2001. - Londonski klub poverilaca smanjio Jugoslaviji dug za 600 miliona dolara, sa 2,8 na 2,2 milijarde.

    Koj ziv koj neziv

    Izrodjeni su:

    1735. - Džon Adams, američki državnik. (†1826.)
    1751. - Ričard Brinsli Šeridan, engleski dramatičar.
    1762. - Andre de Šenije, francuski pisac.
    1932. - Božidar Timotijević, srpski književnik, pesnik i novinar. (†2001.)
    1957. - Kevin Polak, američki glumac.
    1960. - Maradona (Diego Armando Maradona), argentinski fudbaler.
    1963. - Kristina Vagner, američka glumica.
    1981. - Ivanka Tramp, američki model, ćerka Donalda Trampa.
    1986. - Tomas Morgenštern, austrijski ski-skakač

    Izumreli su:

    1830. - Petar I Petrović Njegoš, crnogorski vladika.
    1910. - Žan Anri Dinan, švajcarski filantrop.

    Opsirnije:


    Božidar Timotijević, književnik, pesnik, novinar, urednik... (30. oktobar 1932 – 6. maj 2001) rođen i odrastao u Beogradu, u radničkoj Rakovici.
    Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rakovici kojoj je celog života srcem i dušom pripadao. Prve stihove je napisao još u gimnaziji (1950-1951), a prvu knjigu „Kvartet“ je objavio sa još tri prijatelja (Branko Jovanović, Tomislav Mijović, Prvoljub Pejatović).
    U Udruženje književnika je primljen već 1955.
    Apsolvirao je Filološki fakultet u Beogradu, grupa za svetsku i jugoslovensku književnost.
    Iste godine (1958) objavljuje svoju prvu knjigu „Veliki spavač“.
    Tokom studija, zajedno sa Brankom Miljkovićem i Žikom Lazićem osniva neosimbolističku grupu .
    Potom je bio urednik i novinar listova i časopisa „Mlada kultura“ (1954-1956), „Savremenik“ (1961-1964), „Poletarac“ (starija serija), (1966-1969) i „Književne novine“ sedamdesetih godina.
    U izdavačkoj kući „Mlado pokolenje“ bio je urednik (1964-1969).
    Radio je kao novinar u većem broju jugoslovenskih listova i na Radio Beogradu (1971-1980). Tu, na radiju, je pokrenuo akciju „Knjiga solidarnosti“. Donatori su davali knjige koje su potom usmeravane ka školama u zabitima gde je knjiga bila retkost. Na taj način je prikupljeno 2.000.000 knjiga.
    Po svojoj želji sahranjen je na planini Tari, na planini na kojoj je mnogo vremna provodio baveći s svojim hobijem - stolarstvom


    Jovan Paču, (Aleksandrovo kraj Subotice, 17. III. 1847. - Zagreb, 30. X. 1902), kompozitor i pijanist. Doktor. Još za školovanja u Subotici istakao se kao nadareni pijanist, pa je već 1863. godine svirao na javnom koncertu. Paralelno sa studijem medicine u Pragu (koju je studirao i u Pešti) učio privatno kod Bedřicha Smetane.
    Godine 1866. nastupio je na Omladinskoj skupštini u Novom Sadu i od tada, uz liječnički poziv, redovito koncentrirao. Svirao je u Beču, Budimpešti, Kijevu (prvi srpski pijanist u carskoj Rusiji), Beogradu, Osijeku, Kikindi, Pančevu, Vršcu i mnogim mjestima Srbije i Vojvodine. Uz neizbježan salonski virtuozitet isticao se briljantnom tehnikom, a na koncertima je često izvodio djela srpskih kompozitora, svojih savremenika, kao i vlastite kompozicije i aranžmane narodnih melodija. Premda se služio veoma jednostavnom kompozicijskom tehnikom, ta su djela - na narodne teme ili u narodnom duhu - bila toliko omiljena da ih je narod prihvatio kao svoja (npr. "Brankovo kolo", nastalo u povodu prenosa kostiju Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo , 1883). Pačuovi koncerti imali su veliko patriotsko značenje, osobito u Ugarskoj, gdje su se Srbi borili za svoja nacionalna prava. U njegovim kompozicijama ogleda se, uz romantičarski patriotski izraz, i bidermajerski salonski stil briljantno virtuoznog karaktera. Mnoge narodne i gradske melodije harmonizirao je za hor i klavir, a napisima o muzici sarađivao je u više časopisa i dnevnih listova ("Danica", "Javor", "Matica").



    Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. - Zagreb 30. listopada 1977.), hrvatski književnik , prevoditelj s ruskog, češkog i njemačkog.
    Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.
    Jedno vrijeme je živio i stvarao Zemunu, a nakon sukoba s vlastima u drugom svjetskom ratu, pobjegao je u nedaleki Slankamen.



    Свети пророк Осија
    Син Венријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко осам стотина година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој, која садржи четрнаест глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства, прорицао казну Божју за грехе, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве, и долазак Господа, и богатство дарова, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост, и мирно се упокојио.



    Свети мученици Козма и Дамјан, бесребреници
    Имају троји свети врачи, по имену Козма и Дамјан. Једни се мирно упокојише 1. новембра, други беху каменовани у Риму 1. јула, а ови трећи беху из Арабије, и о овима је реч под данашњим датумом. Беху лекари по занимању; но када примише веру Христову, исцељиваху болеснике именом Господа Исуса Христа. И беху се прочули на све стране због свог чудотворног лечења. Злобни незнабошци ухватише их и одведоше пред кнеза Лисија у град Егас. Па пошто се ова света браћа не хтеше ни по какву цену одрећи Христа, беху најпре бачени у море, а потом у огањ. Но Бог Свемогући спасе их и од потопа и од огња. Ангел Господњи јави им се и спасе их. Кнез незнабожачки приписиваше то некој њиховој враџбини. А они му одговорише: „Никакву враџбину ми, нити знамо, нити потребујемо, него имамо силу Христову, која спасава и нас и свакога ко призива пресвето име Христово”. Тада их удараху камењем, но камење се одбијаше од њих; стрељаху их стрелама, но и стреле се одбијаху од њих. Најзад их мачем обезглавише. Са њима пострадаше и венац славе примише свети Леонтије, Антим и Евтропије. Пострадаше у време Диоклецијана и Максимијана. Чудеса многа јавише се и од њихових светих моштију, као и од њих живих.



    Преподобни мученик Андреј
    Крићанин по роду, и свештеник хришћански. У време гоњења икона показао се велики поборник иконопоштовања. Да би изобличио опаког цара Копронима због иконоборства, оде свети Андреј у Цариград. Беше цар једнога дана у цркви светог мученика Маманта. Андреј уђе у цркву, стаде пред цара, и јавно га пред свима укори. „Боље би ти било, царе, да гледаш војничке послове и да народом управљаш него да гониш Христа и слуге Његове”. Због тога би свети. Андреј много бијен и мучен и вучен по улицама. Неки јеретик удари га секиром и уби. Тако предаде Андреј своју свету душу Богу 767. године. Мошти његове даваху исцељење болним.



    Свети Лазар Четвородневни
    Главно му је празновање у Лазареву Суботу уз Часни Пост. Под данашњим датумом празнује се пренос његових моштију са острва Кипра у Цариград. Цар Лав Мудри сазида храм посвећен светом Лазару у Цариграду и пренесу му мошти у тај храм 890. године. Када после близу хиљаду година откопаше гроб Лазарев у граду Китији на Кипру, нађоше мермерну плочу, на којој је стајало написано: „Лазар Четвородневни пријатељ Христов”.




    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Oct 31, 2010 9:05 pm



    Vesti za 31. oktobar (31.10.) je 304. dan godine po gregorijanskom kalendaru (305. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 61 dan.

    1848. — Carske čete pod vođstvom feldmaršala Alfreda Vindišgreca zauzele su Beč, čime je ugušen osmomesečni Bečki ustanak tokom kojeg je bila uspostavljena revolucionarna vlada.
    1864. — Nevada je postala savezna država SAD.
    1871. — Na osnovu Ustava iz 1869. (Namesnički ustav), donet je prvi zakon o poroti u Srbiji, koji je stupio na snagu 1. januara 1872.
    1912. — Grad Peć i cela Metohija su oslobođeni od Turaka.
    1922. — Benito Musolini je došao na vlast u Italiji.
    1925. — Reza Kan je došao na Iranski presto i osnovao dinastiju Pahlavi, koja je vladala tom zemljom do Islamske revolucije 1979.
    1940. — Pobedom britanske avijacije završena je Bitka za Britaniju koju su u julu počeli Nemci snažnim bombardovanjem i pomorskom blokadom Velike Britanije. Pošto su Britanci su preuzeli vazdušnu kontrolu nad Lamanšom, Nemci su odustali od invazije.
    1952. — Na Maršalskim ostrvima u Tihom okeanu SAD su izvele prvu probu hidrogenske bombe.
    1956. — Bombardovanjem egipatskih aerodroma, Velika Britanija i Francuska su počele napad na Egipat, tokom Suecke krize.
    1961. — U procesu destaljinizacije Sovjetskog Saveza, Staljinovi posmrtni ostaci premešteni su iz mauzoleja na Crvenom trgu u grobnicu koja se nalazi uz zidine Kremlja.
    1991. — Na prvim višepartijskim izborima u Zambiji, Frederik Čiluba je pobedio protivkandidata Keneta Kaundu, lidera u borbi za nezavisnost i prvog predsednika zemlje.
    1999. — Tokom 113. fudbalskog derbija između „Partizana“ i „Crvene zvezde“ u sukobima navijača poginuo je sedamnaestogodišnji Aleksandar Radović. To je bio prvi slučaj nasilne smrti na fudbalskim utakmicama prve lige u Jugoslaviji.
    2000. — Ruska raketa u kojoj su se nalazili prvi stanovnici međunarodne svemirske stanice, eksplodirala je u Kazahstanu.

    Koj ziv koj neziv

    Izrodjeni su:

    1632. — Johanes Vermer, holandski slikar. (umro 1675)
    1795. — Džon Kits, engleski književnik.
    1919. - Ljiljana Krstić, glumica
    1922. — Norodom Sihanuk, kambodžanski princ.
    1929. — Bad Spenser, italijanski glumac.
    1939. — Ron Rifkin, američki glumac.
    1963. — Karlos Dunga, brazilski fudbaler.
    1963. — Rob Šnajder, američki glumac, komičar, scenarista i režiser.
    1970. — Viktor Jelenić, srpski vaterpolista.

    Izumreli su:

    1448. — Jovan VIII Paleolog, vizantijski car. (rođen 1390)
    1517. — Fra Bartolomeo, italijanski slikar.
    1851. — Petar II Petrović Njegoš, crnogorski vladika, filozof i državnik. (rođen 1813)
    1918. — Ištvan Tisa, mađarski premijer.
    1926. — Hari Hudini, američko-mađarski mađioničar, poreklom Jevrejin.
    1984. — Indira Gandi, indijska premijerka. (rođena 1917)
    1993. — Federiko Felini, italijanski režiser. (rođen 1920)

    Opsirnije:


    Ljiljana Krstić (1919—2001) je bila velika srpska pozorišna i filmska glumica.
    Rođena je 31. oktobra 1919. godine u Kragujevcu.
    Veći deo svoje karijere je provela u Ateljeu 212. Imala je lice, pokrete i glas običnog čoveka. Ljuba Tadić je za nju rekao da je velika glumica, ali da ni on ne može da je definiše. Živela je tiho i povučeno. Dobila je 1995. godine najveće glumačko priznanje, nagradu Dobričin prsten.
    Umrla je 12. aprila 2001. godine u Beogradu.


    Jovan VIII Paleolog (1392 - 1448) je bio pretposlednji vizantijski car i vladao je od 1425. do 1448. godine.
    Bio je sin i naslednik cara Manojla II i Jelene Dragaš. Pokušao je da spase Vizantiju od turskog osvajača, tražeći oslonca kod pape i na Zapadu (Firentinska unija, 1439. u vreme patrijarha Josifa II), ali svi ti pokušaji su bili uzaludni. Nasledio ga je brat Konstantin XI Paleolog Dragaš.



    Federiko Felini italijanski filmski reditelj rođen 20. januara 1920. godine u Riminiji (Italija), još za života smatran je kritičarem društvenih pojava u građanskom društvu u posleratnom razdoblju, odslikavateljem ekonomskog prosperiteta, najrespektabilnijim evropskim rediteljem u Sjedinjenim Državama, osobu čija je popularnost bila uporediva s najistaknutijim filmskim zvezdama njegovog doba.
    Felini je rođen u porodici iz srednje klase s četvoro dece. Deo detinstva provodi kod bake na selu često lutajući s raspuštenijom seoskom decom, a školovao se u katoličkom internatu. Iz toga razdoblja najčešće se prepričava njegov kratkotrajan, u dvanaestoj godini, beg s putujućim cirkusom. To se tumači kao znak njegove velike ljubavi prema spektaklu. Iako nikada nije skrivao svoju sklonost prema svetu cirkusa, Felini ipak daje drukčiju verziju svog bega: on je bežao od škole. Učenje i školska disciplina nisu bili njegova bolja strana, pa tako, došavši 1938. na studije prava u Firencu on brzo zanemaruje školovanje i počinje se baviti crtanjem karikatura i stripova.
    Godine 1939. preselivši se u Rim, ponovo upisuje fakultet, ali tek toliko da odgodi služenje vojnog roka. Prehranjuje se pišući u crnoj hronici lista Il Popolo di Roma, crta stripove za satirički list Marc' Auerlio, a piše i kratke priče za radio. Najvažniji događaj iz tog razdoblja njegovo je upoznavanje s popularnim glumcem, tumačem narodskih likova Aldom Fabricijem (Aldom Fabrizzijem), za čiju pozorišnu trupu piše skečeve, ali i vodi garderobu, radi na dekoru i obavlja posao sekretara. Od godine 1940. počinje pisati i za film, i to gegove za komičara Makarija, te tekstove za Fabricija. Presudno za njegov razvoj i čitavu karijeru biće međutim poznanstvo s rediteljem Robertom Roselinijem (Roberto Rossellini), kod kojeg 1945. i 1946. sarađuje kao koscenarista i asistent reditelja u klasičnim neorealističkim filmovima „Rim otvoreni grad“ i „Paisa“ (Paisá). Do tada kada sam dolazi na snimanja, kaže Felini, sve mi je bilo strano. Ali, uz Roselinijevu pomoć, u filmu sam prepoznao drugi svet. Kroz njegov stav prema filmu shvatio sam da se filmovi mogu stvarati bez prevare, bez apriornih pretpostavki, bez unapred utvrđenih poruka. Ali, ono najvažnije što sam od Roselinija dobio bila je poduka iz skrušenosti, poniznosti prema životu.
    Felini debituje 1950. godine s filmom „Svetlosti varijetea“, koji on režira zajedno s Albertom Latuadom, a tada otprilike počinje i novo razdoblje u istoriji posleratne Italije: ratne tragedije pomalo se zaboravaljaju, ruševine se uklanjaju, nastupa ekonomski prosperitet i javlja se optimizam sve većeg blagostanja - sa svojim tada još teško prepoznatljivim zamkama. Tematika i problematika neorelizma, koja je bila na socijali i na ekonomskim nedaćama postupno se premješta ka psihološkim sadržajima. Taj filmski trend, čiji je najistaknutiji predstavnik Federiko Felini nazvan je - neorealizam duše. Nije zato neobično da je istaknuti motiv prvog Felinijevog samostalno režiranog filma „Beli štrajk“ (1952) bile baš iluzije, čovekova zaokupljenost nečim ispraznim. U tom smislu još je određenije prvo njegovo remek-delo, Srebrnim lavom na festivalu u Veneciji nagrađen film „Dangube“ (1953.). Radnjom u Felinijevom rodnom mestu film prikazuje prazninu života materijalno osiguranih ljudi, ljudi čiji materijalni standard ne prati i odgovarajući duhovni standard. Felini prikazuje ljude koji su naglo ostali bez ciljeva koji pomažu oljuđenju, a taj gubitak vrednog smisla života biće tema i mnogih njegovih kasnijih filmova. Tako će se dramatičnija verzija te teme pojaviti u idućem Felinijevom filmu, njegovom najslavnijem iz tog razdoblja - filmu „Ulica“ (1954.) za koji će dobiti prvi od četiri buduća Oskara za najbolji strani film.
    Filmom „Ulica“ Felini je definitivno postao zvezda svetske kinematografije, ali je istodobno prouzrokovao žučljive rasprave, a i osporavanja u samoj Italiji. S oduševljenjem su ga, najviše zbog moralizma, prihvatili crkveni krugovi. To je pak izazvalo gnev vrlo uticajnih levo orijentisanih struja, posebno filmskog glasila Cinema Nuovo, pa je Felini proglašen izdajnikom neorealizma, mistikom i prerušenim franjevcem - ovo poslednje zbog pređašnje saradnje na Roselijevom filmu Franjo Asiški, Božji lakrdijaš. Odmah nakon Ulice Felini režira još dva filma s marginalcima kao glavnim junacima - „Probisvet“ i „Noći Kabirije“. U potonjem njegova surpuga Đulijeta Masina je imala naslovnu ulogu što će mu doneti novog Oskara. Sledi prelomna trogodišnja pauza, a onda počinje novi razvojni stepen njegovog stvaralaštva. Tako nastaju „Slatki život“ (1959.) i „Saturikon“ (1969.), dve raskošne epske freske savremenog života. Za Slatki život nagrađen je Grand Prijem u Kanu. Nakon ovih filmova nastaje Osam i po s Marčelom Mastrojanijem (Marcello Mastroianni), svojevrsnim Felinijevim alter egom, u glavnoj ulozi. Film je nagrađen Oskarom, a u nekim anketama filmskih kritičara proglašen je najuspešnijim filmom nakon 1960. godine. Nakon uspeha s ovim filmom snima: „Rim“, „Grad žena“, „Klovnovi“, Kazanova ("Giovanni Giacomo Chevalier de Seingalt Casanova"), „Plovi brod“, „Đulieta od duhova“ (film koji je posvetio svojoj supruzi) i „Amarkord“ iz 1973. godine. U „Amarkordu“ govori o svom detinstvu i za taj film dobija četvrtog Oskara za najbolji strani film.
    Federiko Felini režirao je ukupno dvadeset filmova. Osim onoga što u njima donosi njihov zaštitni znak je i kompozitor Nino Rota s koji je sarađivao u gotovo svim svojim filmovima. Pored toga izraz - dolce vita - udomaćio se u govori zahvaljujući istoimenom njegovom filmu, baš kao i izraz - paparazzo - za novinara pomalo beskrupuloznog lovca na senzacije. Sve to govori o njegovom snažnom uticaju na svakodnevicu. Pred sam kraj života Felini je dobio i petog Oskara, za sveukupni doprinos filmskoj umetnosti. Nedugo zatim umire - 31. oktobra 1993. u bolnici u Rimu - a odmah potom umire i njegova supruga Đulieta.



    [
    Indira Prijadaršini Gandi (engl. Indira Priyadarshini Gandhi, hindi: इन्दिरा प्रियदर्शिनी गान्धी), (19. novembar 1917. — 31. oktobar 1984) je bila premijerka Indije (1966—1977, 1980—1984) i jedna od vodećih ličnosti Pokreta nesvrstanih, čija je kontroverzna politička karijera završila atentatom koji su izveli sikijski zavernici.
    Indira Prijadaršini Gandi rođena je 19. novembra 1917. u mestu Alahabadu, kao jedino dete Džavaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera. Diplomirala je na Univerzitetu Visva-Bharati u Bengalu, a takođe je studirala i na univerzitetu u Oksfordu u Velikoj Britaniji. Od rane mladosti aktivna je u omladinskim, studentskim i ženskim ogranizacijama. Godine 1938. pridružila se Nacionalnoj kongresnoj stranci i postala aktivna u pokretu za indijsku nezavisnost. Godine 1942. udala se za Feroza Gandija, pariskog novinara, koji je takođe bio aktivni član stranke. Uskoro nakon toga Britanci su uhapsili oboje po optužbi za protivdržavnu delatnost, te su proveli 13 meseci u zatvoru. Kada je Indija stekla nezavisnost 1947. godine i Nehru zauzeo premijersko mesto, Indira je postala njegova službena domaćica. Nehru joj se često obraćao za savete po pitanju nacionalnih problema, a ona ga je pratila i na putovanjima u inostranstvo.
    Godine 1955. izabrana je u izvršno telo Kongresne stranke (Radni komitet), postajući tako samostalna nacionalna politička figura. Godine 1959. postala je predsednik stranke na period od godinu dana. Godine 1962. za vreme kinesko-indijskog pograničnog rata koordinirala je aktivnosti civilne obrane. Nakon smrti njegog oca u maju 1964. Gandi je postala ministar informacija i portparol u vladi Lala Bahadura Šastrija. Boraveći na toj dužnosti povećala je vreme emitovanja radijskog i televizijskog programa, omekšala cenzuru i odobrila projekat planiranja porodice preko televizijskih obrazovnih emisija. Kada je u januaru 1966. Šastri iznenada preminuo Indira ga je, nakon kratkog prelaznog perioda, nasledila na premijerskom mestu, a naredne godine je izabrana na rok od pet godina za premijerku u parlamentu u kojem je Kongresna stranka imala većinu. Na izborima 1971. bila je čelna osoba stranke i osvojila na nacionalnim izborima ubedljivu većinu glasova. Godine 1975. optužena je za manji izborni prekršaj za vreme izborne kampanje održane 1971. godine. Ostajući neokaljana u toj aferi, optužila je deo svoje stranke da je pokušava ukloniti sa položaja, i umesto podnošenja ostavke u državi proglasila 26. juna 1975. godine vanredno stanje, sve dok indijski Vrhovni sud nije odbacio optužbe upućene protiv nje.
    Što je duže boravila na vlasti, Indira je sve više mnoge aspekte javnog života u Indiji stavljala pod svoj strogi nadzor. Mnogi su u tim njenim potezima videli uticaj njenog politički neiskusnog mlađeg sina Sandžaja, kome se Indira sve više obraćala za pomoć. Nadajući se kako će tako pokazati javnu podršku svom režimu, organizovala je u martu 1977. godine opšte izbore. Međutim ne samo da nakon proglašavanja izbornih rezultata Indira Gandi više nije bila premijerka, već nije izabrana ni za zastupnicu u indijski parlament, a Kongresna stranka je doživela strašan poraz.
    Na izborima u maju 1980. je Indira Gandi priredila spektakularni povratak i oformila većinsku vladu. Nakon što je Sandžaj poginuo u avionskoj nesreći iste godine u junu, počela se sve više oslanjati na svog starijeg sina Radživa Gandija, videvši u njemu svog naslednika. Dana 31. oktobra 1984, nakon što je ugušila pobunu Sika, smrtno ju je ranio Sik koji je bio pripadnik garde zadužene za njenu sigurnost. Na jednom od predizbornih skupova u istočnoj državi Orisa, Indira Gandi je izjavila da bi bila spremna da umre služeći svojoj zemlji. „Kad bih umrla u službi nacije, bila bih ponosna na to. Svaka kap moje krvi, sigurna sam u to, doprineće rastu ove nacije, njenom izrastanju u snažni i dinamičnu naciju.“ Nakon ovog atentata, Radživ Gandi je vršio dužnost premijera sve do 1989. godine. On je ubijen u jeku predizborne trke u Madrasu 21. maja 1991. godine.



    Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) je bio jedan od najvećih srpskih pjesnika, vladar Crne Gore i vladika. Njegoševo najslavnije delo „Gorski vijenac“ u Beču je ocijenjeno kao „manuskript genijalnog tvorca“. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“.
    Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali.
    Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.
    Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je, ranije, za nasljednika spremao Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Školu je kratko vrijeme učio u Boki kotorskoj, a posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića „Sarajliju“.
    Posle stričeve smrti, 1830, Njegoš se zakaluđerio vrlo mlad i primio upravu nad Crnom Gorom. 1833 putovao je u Petrograd, gdje je zavladičen.
    Njegoš je bio i vjerski i svetovni poglavar srpskog naroda u malenoj Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on.
    Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.[traži se izvor od 06. 2010.]
    Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umetničkih spomenika, ali i radi lečenja.
    Vladika se u proljeće 1850. razboleo od grudne bolesti kojoj je uzalud tražio izlečenje u Italiji, i od koje je i preminuo 10. oktobra 1851. na Cetinju. Na tri dana pred smrt poželeo je poći do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Lekar po kojeg je poslato u Kotor je na pola puta primio vesti da je bolesnik već preminuo. Videći da mu se približava samrtni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj posljednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.
    Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote i podsticao ga na pisanje. On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830ih godina imao glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan dio „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rječniku. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pesnike i mislioce.
    Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834., objavio je dvije zbirčice pesama, gdje ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pjesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pjesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne pjesme. Njegoš je, u vrijeme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pjesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854. je objavljena „Slobodijada“, epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pjesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“.
    Knjaz Danilo je izvršio amanet, i preneo stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevreme i gromovi su rastrošili kapelicu ali se knjaz Nikola posle ratnih pobeda setio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima.
    Kad je Austrija u Prvom svetskom ratu osvojila Crnu Goru, generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici i mnoge kosti su, kako navodi Vladika Dožić, zbog nepažnje izgubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju. 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečan prijenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koje je naredio da se izgrade posebno za tu namenu. Na mjestu stare kapele podignut je mauzolej, dar kraljev.
    Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promjene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar i neshvatanje njihovog značaja. Njegoš je, međutim, čuvao svaki papirić i svaku sitnicu. Netragom su nestali njegova odeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od sveg nameštaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživjela je jedna fotelja. Preživjelo je više njegovih portreta, i to izvan Crne Gore. Njegov bilijar je izgoreo u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brest kraj Biljarde je posečen da bi se napravilo mesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegoševe topove su odvukli austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma“ i „Šćepan Mali“.



    Свети Лука, апостол и јеванђелист
    Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку философију, медицину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи, свети Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа, свети Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк 24, 12-31). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. „Поздравља вас Лука, љекар љубљени”, пише Колошанима апостол Павле (Кол 4, 14). Не молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла, свети Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице - и то не једну него три, а тако исто и иконе светих апостола Петра и Павла. Отуда се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао је свети Лука Јеванђеље и Дела светих апостола, и обоје посвети Теофилу, кнезу Агаје. Беше му осамдесет четири године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивног светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.


    Свети Петар Цетињски, митрополит црногорски
    Рођен 1. априла 1749. године у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој дванаестој години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, иако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.


    Свети Јулијан и Дидим Слепац
    Свети Јулијан, звани Пустињак, беше Персијанац и сељак без школовања, али због чистоте срца - сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости. У сами час када погибе Јулијан Одступник, свети Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик, свети Дидим слепац у Александрији, такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу, када му дође глас с неба: „Данас је нестало цара Јулијана, извести о томе патријарха Атанасија”. Свети Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима, који је имао дух видовит, и свраћао је код њега, кад год је из пустиње долазио у Александрију, и заједно с њим Богу се молио. И свети Јулијан и свети Дидим, дивне слуге Божје, упокојили су се после 362. године.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Oct 31, 2010 10:16 pm



    Vesti za 1. novembar (1.11.) je 305. dan godine po gregorijanskom kalendaru (306. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 60 dana.

    79. - Erupcija vulkana Vezuv
    1501. - Portugalski moreplovci otkili zaliv Svih Svetih u Brazilu,
    1509. - Javnosti predstavljene slike na plafonu Sikstinske kapele koje je naslikao Mikelanđelo.
    1755. - U zemljotresu u Lisabonu, koji je razorio dve trećine grada, poginulo 60.000 ljudi.
    1886. - U Beogradu osnovana Kraljevska srpska akademija, kasnije Srpska akademija nauka i umetnosti. Prvi predsednik bio Josif Pančić. Prve edicije koje je izdavala bile su Glas i Spomenik, a najkrupniji poduhvat bio je izrada „Rečnika srpskog književnog jezika“, početa 1893.
    1918. -
    Prva srpska armija pod komandom vojvode Petra Bojovića u Prvom svetskom ratu oslobodila Beograd.
    Italijani potopili bojni brod Viribus Unitis u Puli: više od 200 mrtvih.
    1928. - U Turskoj, arapsko pismo zamenjeno latinicom, kao deo reformi osnivača moderne turske države Mustafe Kemala Ataturka.
    1936. - Građanski rat u Španiji: otpočela je bitka za Madrid.
    1944. - Predsednik Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije Josip Broz Tito i predsednik izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije Ivan Šubašić u Beogradu potpisali sporazum o obrazovanju jedinstvene jugoslovenske vlade koja treba da pripremi izbore za Ustavotvornu skupštinu.
    1945. - Velika Britanija saopštila da je lider nacističke Nemačke Adolf Hitler najverovatnije izvršio samoubistvo u svom bunkeru u Berlinu.
    1946. -
    Karol Vojtila postao je kaplan.
    Generalna skupština Ujedinjenih nacija osnovala Međunarodni fond Ujedinjenih nacija za pomoć deci, UNICEF.
    1952. - SAD na Maršalskim ostrvima izvršile probu prve hidrogenske bombe.
    1954. - U Alžiru počeo ustanak protiv francuske kolonijalne vlasti, završen 1962, sticanjem nezavisnosti.
    1956. - Na predlog Jugoslavije, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila rezoluciju kojom je traženo da Velika Britanija, Francuska i Izrael odmah obustave oružane akcije, povuku se sa teritorije Egipta i omoguće otvaranje Sueckog kanala.
    1963. - U vojnom udaru u Južnom Vijetnamu ubijeni predsednik Ngo Din Dijem i njegov brat Ngo Din Nu.
    1964. - Privremeno je otvoren prolaz u Berlinskom zidu.
    1981. - Antigva i Barbuda je dobila nezavisnost.
    1987. - Lider Kine Deng Sjaoping povukao se sa svih funkcija u Komunističkoj partiji.
    1993. - Nastala je Evropska unija.
    1995. - U američkom vojnoj bazi u Dejtonu, Ohajo, počeli mirovni pregovori o Bosni i Hercegovini. Posle tri sedmice, mirovni sporazum kojim je okončan rat u toj bivšoj jugoslovenskoj republici parafirali predsednici Srbije, Hrvatske i BiH - Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović.
    1998. - Osnovan je Evropski sud za ljudska prava.
    2000. -
    Savezna Republika Jugoslavija primljena u Ujedinjene nacije. Vlasti Jugoslavije po raspadu SFRJ i formiranja nove države SRJ, 1992, odbile da podnesu zahtev za prijem u Ujedinjene nacije kao nova država, insistirajući na kontinuitetu s bivšom državom.
    Skupština Crne Gore usvojila Zakon o Centralnoj banci, a marka, koja je od 2. novembra 1999. bila paralelna valuta, postala jedino sredstvo plaćanja u Crnoj Gori.
    2001. - Turska, članica NATO-a, kao prva muslimanska zemlja, poslala trupe u rat protiv Avganistana.
    2003. - Mađarska uvela vize za građane Srbije i Crne Gore, u skladu sa standardima Evropske unije. Mađarska postala članica Evropske unije u maju 2004.
    2004. - Poljska je postala punopravna članica Evropola.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1500. - Benvenuto Celini, vajar, zlatar i pisac. († 1571.)
    1855. - Guido Adler, austrijski muzikolog. († 1941.)
    1880. - Alfred Vegener, nemački meterolog i geolog. († 1930.)
    1902. - Eugen Johum, nemački dirigent. († 1987.)
    1923. - Gordon Rupert Dikson, kanadski pisac naučne fantastike.
    1923. - Viktorija de los Anheles, španski operski pevač.
    1931. - Gustav Zemla, poljski vajar.
    1940. - Gojko Đogo, pesnik i pisac
    1943. - Ljiljana Sedlar, srpska glumica.
    1944. - Keit Emerson, rok muzičar.
    1952. - Lari Flint, američki izdavač.
    1955. - Neđo Danilović, srpski vojni naučnik
    1973. - Ajšvarija Raj, indijska glumica i Mis sveta 1994. godine.
    1952. - Bora Đorđević, Riblja Čorba, srpski rok pevač i pisac

    Izumreli su:

    1496. - Filip Kalimah, italijanski humanista i pisac. (* 1437.)
    1700. − Karlos II od Španije, poslednji španski kralj iz dinastije Habzburg
    1893. - Jan Matejko, poljski slikar. (* 1838.)
    1894. - Aleksandar III Aleksandrovič, car Rusije. (* 1845.)
    1903. - Teodor Momsen, istoričar, pesnik i nemački pravnik. (* 1817.)
    1907. - Alfred Žari, francuski pesnik i pisac. (* 1873.)
    1932. - Tadeuš Makovski, poljski slikar. (* 1882.)
    1956. - Pietro Badoglio, italijanski vojskovođa i političar. (* 1871.)
    1971. - Jadviga Smosarska, poljska glumica. (* 1898.)
    1971. - Gertrud von Le Fort, nemačka spisateljica. (* 1876.)
    1972. - Ezra Pound, američki pesnik. (* 1885.)
    2003. - Henrik Mahalica, poljski glumac. (* 1930.)

    Opsirnije:


    Naslov: Gradovi zaboravljeni u vremenu - Pompeji
    POMPEJI
    Pompeji su rimski grad u rusevinama, koji se nalazi blizu danasnjeg Napulja, u italijanskoj regiji Campaniji. Kao I Herculaneum, I Pompeje su unistene u katastrofalnoj erupciji vulkana Vezuva 79 g.n.e.
    Vulkan je unistio Pompeje I prekrio ga pepelom, a grad je slucajno otkriven 1748 g. Od tada se vrse detaljna istrazivanja, koja daju sliku o nacinu zivota u Rimskom carstvu. Danas su Pompeje najposjecenije turisticko odrediste, koje je u toku 2007 g. posjetilo 2,571,725 posjetilaca.
    Grad su osnovali Osci u 7 vj.pr.n.e., ljudi iz centralnog dijela Italije I bio je na raskrscu izmedju Cumae,Nole I Stabiae. Koristio se kao sigurna luka za grcke I fenicanske mornare. Po Strabonu, Pompeje su zauzeli Etrurci, I u stvari, zadnja iskopavanja su pokazala prisustvo etrurskih natpisa I nekropole iz 6 vj.pr.n.e. Pompeje su prvo osvojili grcki kolonisti iz grada Cume izmedju 525 i 474 g.pr.n.e.
    U 5 vj. pr. n.e. su Pompeje osvojili Samniti, a poslije samnitskog rata u 4 vj.pr.n.e. grad dobija status rimskog naselja, zadrzavajuci lingvisticku I administrativnu autonomiju. Pompeji su ostali vjerni Rimu u Drugom Punskom ratu. Pompeji su uzeli ucesca u pobuni Campanijskih gradova protiv Rima, ali ih je 89 g.pr.n.e.pokorio Sula. Postali su rimska kolonija sa imenom Cornelia Veneria Pompeianorum.
    1 vijek:
    Zivot u ovom gradu se zamrzao 24.avgusta 79 g. Forum, kupatila, mnoge kuce I vile kao sto je npr. Vila Misterija su iznenadjujuce dobro sacuvani. Pompeja je imala razvijenu infrastrukturu, a najvecim dijelom je izgradjena u Avgustovskom period. Bio je sagradjen amfiteatar I aquadukt, koji je snabdjevao 25 ulicnih fontana, cetiri javna kupatila I mnogo privatnih kuca I radnji.
    Dobro su sacuvane freske zidnog slikarstva, koje su po svojim osobenostima, dobile I posebno mjesto u istoriji umjetnosti, nazivajuci se pompejansko slikarstvo.
    U momentu erupcije, smatra se da su Pompeje imale oko 20.000 stanovnika.
    Erupcija Vezuva:
    U prvom vijeku, Pompeji su bili jedan od mnogobrojnih gradova, lociranih u podnozju Vezuva. Njegovu sudbinu je podijelio I susjedni grad Herculaneum. Interesantno je navesti da se erupcija desila dan nakon VULKANALIJA – festivala posvecenog rimskom Bogu vatre. Plinije Mladji svjedoci iz prve ruke o ovom dogadjaju u pismu koje je napisano 25 g. poslije erupcije ,povodom uspomene na strica Plinija Starijeg, koji je I sam bio zrtva vulkanske erupcije I sa kojim je bio veoma blizak. Kao Admiral flote, dobio je zadatak da pokusa da spasi ugrozeno stanovnistvo grada.
    Otkopavanja Pompeja:
    Pompeji su otkopavani kao rezultat medjunarodne ekspedicije 1748 g. pod vodjstvom spanskog vojnog inzinjera Rocque Joaquin de Alcubierre-a. Tada su otkrivene mnoge netaknute javne zgrade I zidno slikarstvo. Grad je zapravo nadjen jos 1599g., kada je arhitekta Domenico Fontana kopao novi tok za rijeku Sarno, ali je proslo 150 g. od sistemstskih iskopavanja.
    Giuseppe Fiorelli je ucinio preokret u dotadasnjim istrazivanjima 1860 g.kada je otkrio ostatke ljudskih kostiju u gomili pepela .
    Interesantno je navesti da je u pepelu Pompeja nadjeno obilje erotskih artefakata, koji su sklonjeni u tajni kabinet. Erotski motivi su zastupljeni na mnogim freskama, koji prikazuju Priapa, antickog Boga sexa I plodnosti sa enormno velikim penisom. Ta freska je bila prefarbana, ali je ponovo otkrivena 1998 g, poslije velike kise. 1819 g. kada je kralj Napulja Francisko I posjetio Pompeju sa zenom I cerkom, bio je iznenadjen brojem erotskih artefakata, za koje je odlucio da budu uklonjeni u tajni kabinet. Neki od njih su bili prikazani na izlozbi 2000 g, ali su neki jos uvijek zakljucani u kabinetu.

    Plinijevi zapisi
    Godine 79. stari Vezuv je iznenada eksplodirao. Iz njegovog kratera potekle su niz padine velike količine lave, a silna količina lave, pepela i kamenja uništila je dva lijepa rimska grada na podnožju, Pompeje i Herkulanum, i niz manjih naselja, pri čemu je izgubilo život na hiljade ljudi. Rimski istoričar Plinije Mlađi, koji je, navodno, bio očevidac katastrofe, u detalje je opisao bijeg iz grada koji je nestajao.
    "... Za nama je išla izbezumljena povorka koja nas je u gustoj gomili gurala i gonila naprijed. Kola su bacana na jednu i drugu stranu, nijesu mogla ostati na jednom mjestu ni kad smo ih kamenjem podupirali. More se na naše oči samo u sebe uvlačilo i zemljotresom bilo odbijeno od obale. Crn i strašan oblak iskidan vijugavim i drhtavim vatrenim linijama, širio se praveći dugačke slike od plamena. Malo zatim spustio se oblak na zemlju i pokrio cijelu morsku površinu ... Spustila se noć ne kao onda kad nema mjesečine ili kad je oblačno, već kao kada se u zatvorenom prostoru ugasi svijeća. Žene su vapile, djeca plakala, ljudi vikali, jedni su oplakivali svoju nesreću, drugi su žalili poginule, a bilo ih je koji su u strahu od smrti tražili smrt... "


    Српска академија наука и уметности је од почетка била највиша научна и просветна установа у Србији. Под именом Српска краљевска академија била је од свог оснивања 1886. до 1947, када је преименована у Српска академија наука. Касније, законом из 1960. године, она је променила назив у Српска академија наука и уметности (скраћено САНУ).
    Академија је установљена (тј. основана) законом од 1. новембра 1886. који је скупштина изгласала а краљ Милан Обреновић обнародовао у Нишу. Овај закон се звао "Основни закон Краљевско-српске академије" и њиме је било одређено да прве академике бира краљ, а да затим академици даље сами бирају нове чланове.
    Прве академике, њих 16 именовао је краљ Милан 5. априла 1887. Тада су постојала 4 одељења академије, или како се то звало "стручне академије" и свака је на почетку добила по 4 редовна члана били су то:

    Академија природних наука
    Јосиф Панчић
    Димитрије Нешић
    Јован Жујовић
    Љубомир Клерић
    Академија философских наука
    Стојан Новаковић
    Милан Кујунџић
    Светислав Вуловић
    Светомир Николајевић
    Академија друштвених наука
    Чедомиљ Мијатовић
    Милан Ђ. Милићевић
    Љубомир Ковачевић
    Панта Срећковић
    Академија уметности
    Љубомир Ненадовић
    Матија Бан
    Михаило Валтровић
    Даворин Јенко
    Први председник био је Јосиф Панчић, а секретар Јован Жујовић.

    Није Српска краљевска академија била прва установа такве врсте код Срба. Њени директни претходници били су Друштво српске словесности и Српско учено друштво. Друштво српске словесности је основано 31. маја 1842. и постојало је све до 27. јануара 1864. када га је кнез Михаило Обреновић укинуо својим указом. Затим је 29. јула 1864. установљено Српско учено друштво које је уствари било обновљено Друштво српске словесности, сви чланови ДСС су могли писмено да се изјасне министру да се прихватају чланства у СУД.
    Слична судбина је задесила и Српско учено друштво, због сукоба са министром просвете његов рад је суспендован 13. маја 1886. Законом од 1. новембра 1886. оснива се Српска краљевска академија којој припадају библиотека, архиве, збирке и имање СУД. Настали су сукоби, па се Друштво поново отвара 25. јула 1887. Спор је решен предлогом министра просвете да се они споје и то је учињено 1892. Тада је 8 чланова СУД изабрано за редовне чланове СКА, а сви остали за почасне.
    После пуних 60 година под тим именом Српска краљевска академија мења име законом од 30. јуна 1947. Пошто је промењено државно уређење и није више владао краљ, академија је једноставно названа Српска академија наука. Овим законом промењена је и структура академије, тако да уместо 4 стручне академије постоје одељења којих је било 6:
    природно-математичких наука,
    техничких наука,
    медицинских наука,
    литературе и језика (касније: језика и књижевности),
    друштвених наука и
    ликовне и музичке уметности.
    Од 1998. академија има 8 одељења јер се одељење природно-математичких наука поделило на два одељења: одељење за математику, физику и гео-науке и одељење хемијских и биолошких наука, а пре тога се одељење друштвених наука поделило такође на два дела, један део је задржао исти назив а други се зове одељење историјских наука.

    Академија је од 1909. до 1952. била смештена у Бранковој улици број 15. Ова зграда је нажалост срушена 1963. године. После тога академија је премештена у Кнез Михаилову 35, у велелепну грађевину у центру града, где се и сада налази.
    Под окриљем САНУ делују институти: Археолошки институт САНУ, Балканолошки институт САНУ, Византолошки институт САНУ, Географски институт САНУ, Етнографски институт САНУ, Институт за српски језик САНУ, Институт техничких наука САНУ, Историјски институт САНУ, Математички институт САНУ и Музиколошки институт САНУ.
    Од свога оснивања 1887. до данас председници Српске краљевске академије, Српске академије наука односно Српске академије наука и уметности били су:
    1887-1888 Јосиф Панчић
    1888-1889 Чедомиљ Мијатовић
    1892-1895 Димитрије Нешић
    1896-1899 Милан Ђ. Милићевић
    1899 Јован Ристић
    1899-1900 Сима Лозанић
    1900-1903 Јован Мишковић
    1903-1906 Сима Лозанић
    1906-1915 Стојан Новаковић
    1915-1921 Јован Жујовић
    1921-1927 Јован Цвијић
    1928-1931 Слободан Јовановић
    1931-1937 Богдан Гавриловић
    1937-1960 Александар Белић
    1960-1965 Илија Ђуричић
    1965-1971 Велибор Глигорић
    1971-1981 Павле Савић
    1981-1994 Душан Каназир
    1994-1998 Александар Деспић
    1999-2003 Дејан Медаковић
    2003- Никола Хајдин


    Janko Mihovil Aleksandar pl. Vuković Podkapelski (Jezerane, 27. rujna 1871. - Pula, 1. studenog 1918.) bio je hrvatski mornarički časnik u austro-ugarskoj mornarici i kasnije kratkotrajno kontraadmiral u mornarici Države Slovenaca, Hrvata i Srba.
    Vojnu pomorsku akademiju završio je u Rijeci, a kao kadet na brodu Fažana oplovio je gotovo sva mora. Godine 1915. promaknut je u kapetana bojnog broda i imenovan zapovjednikom broda Babenberga te krstarice Admiral Spaun. Nakon sloma Austro-Ugarske Narodno vijeće Države SHS imenovalo ga je kontraadmiralom i postavilo za zapovjednika flote. Poginuo je u Puli kada su talijanski diverzanti potopili admiralski brod SMS Viribus Unitis, kojeg nije želio napustiti.


    Свети пророк Јоил
    Други по реду из мањих пророка свети Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на осам стотина година пре Христа. Пророковао беду народа израиљског и ропство вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. „Наредите пост, огласите празник, скупите старјешине, све становнике земаљске, у дом Господа Бога својега, и вапијте ка Господу” (Јоил 1. 14). Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

    Свети мученик Вар
    Беше римски официр у Мисиру, и притом потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечастиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!” рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи светог Вара. Нареди те га нага шибаху сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле свети Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе свете мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. Потом измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти светог мученика Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже светом Вару. И јављаше јој се свети Вар често из онога света светао као ангел Божји.


    Преподобни Прохор Пчињски
    Савременик и друг светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се свети Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцељењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се свети Прохор и преселио у Царство небеско у XI веку.
    ПРЕПОДОБНИ отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067. до 1071. године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.
    Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да Му даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. То беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, — Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
    Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.
    По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? — Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и нађе бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говрећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. — Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.
    Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
    Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. А то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку.
    Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цар Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не наћоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.
    Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку светитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском,[1] чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.

    Пустињи житељ, и в тјелеси ангел, и чудотворец показалсја јеси, богоносне отче наш Прохоре, постом, бдјенијем, молитвоју, небеснаја дарованија примиј, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебе. Слава давшему ти крјепост, слава вјенчашему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјемисцјељенија.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Mon Nov 01, 2010 10:55 pm


    Vesti za 2. novembar (2.11.) je 306. dan godine po gregorijanskom kalendaru (307. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 59 dana.

    1642. - Šveđani su u drugoj bici kod Brajtenfelda, u Tridesetogodišnjem ratu, pobedili austrijske carske trupe pod nadvojvodom Leopoldom, koji je izgubio najmanje 10.000 ljudi.
    1687. - U pobuni janjičara u Carigradu, zbačen je sa vlasti turski sultan Muhamed IV, a na presto je došao njegov mlađi brat Sulejman III.
    1721. - Posle ratova protiv Otomanskog carstva i Švedske, kojima je učvrstio Rusiju na Crnom moru i Baltiku, Petar Veliki je proglašen carem cele Rusije.
    1785. - Londonski proizvođač kočija Lionel Lukin patentirao je prvi čamac za spasavanje.
    1841. - Revoltirani britanskom okupacijom Kabula, Avganistanci su masakrirali 24 britanska oficira, što je izazvalo drugi Avganistanski rat.
    1789. - U Francuskoj je konfiskovana imovina katoličke crkve, što je bio prvi težak udarac katoličkoj crkvi u njenoj istoriji.
    1914. - Rusija, Velika Britanija i Francuska su objavile rat Turskoj.
    1917. - Britanski ministar inostranih poslova Artur Džejms Balfur objavio je Deklaraciju, poznatu kao Balfurova deklaracija, o osnivanju jevrejske države u Palestini.
    1920. - U SAD je nastala prva društvena radio stanica.
    1930. - Haile Selasije I krunisan je za cara Etiopije.
    1938. - Mađarska je anektirala južnu Slovačku, priključivši se rasparčavanju Čehoslovačke nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma u septembru.
    1941. - Započeo bratoubilački rat u Jugoslaviji.
    1949. - Za vreme konferencije okruglog stola priznata je nezavisnost Indonezije.
    1953. - Pakistanski parlament je proglasio Islamsku republiku Pakistan.
    1956. - Mađarska vlada je odbacila članstvo u Varšavskom paktu i zatražila pomoć Ujedinjenih nacija zbog napada sovjetskih trupa; SSSR je stavio veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na zahtev zapadnih sila da se razmotri kriza u Mađarskoj.
    1964. - U Saudijskoj Arabiji je svrgnut kralj Saud, a za novog kralja proglašen je princ Fejsal.
    1978. - Dvojica sovjetskih kosmonauta - Jurij Romanenko i Georgij Grečko - vratila su se na Zemlju sa svemirske stanice "Saljut 6" nakon 139 dana i 14 časova, što je bio novi rekord boravka u vasioni.
    1988. - Na Internetu se po prvi put u istoriji javio virus.
    1994. - Više od 430 ljudi poginulo je u požaru posle eksplozije u velikom skladištu nafte blizu jednog sela u južnom Egiptu.
    1995. - Vrhovni sud Argentine doneo je odluku o ekstradiciji nacističkog oficira Eriha Pribkea Italiji, gde je optužen za ratne zločine tokom Drugog svetskog rata.
    1998. - Uragan Mič, koji je harao kroz Centralnu Ameriku sedam dana, izazvao je ogromna razaranja, posebno u Hondurasu i Nikaragvi, a najmanje 9.000 ljudi je poginulo.
    1999. - Crna Gora je uvela nemačku marku kao paralelnu valutu uz jugoslovenski dinar.
    2001. - Posle više od pola veka, u škole u Srbiji ponovo je uvedena veronauka.
    2003. - Sveštenik Kenon V. Džin Robinson imenovan je za biskupa američke Episkopalne crkve. On je prvi sveštenik koji je javno priznao da je homoseksualac.
    2004. - Džordž V. Buš pobedio na izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država protiv demokrate Džon Kerija.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1667. - Jakub Ludvig Sobijeski, poljski kraljević. († 1737)
    1755. - Marija Antoaneta, kraljica Francuske. († 1793)
    1766. - Jozef Radecki, austrijski vojskovođa. († 1822)
    1777. - Alojzi Fortunat Žulkovski, poljski glumac. († 1858)
    1815. - Džordž Bul, engleski matematičar i filozof. († 1864)
    1861. - Mauris Blondel, francuski filozof. († 1949)
    1865. - Voren Harding, predsednik SAD. († 1923)
    1868. - Jokojama Taikan, japanski slikar. († 1958)
    1879. - Valeri Slavek, poljski političar, trostruki premijer Poljske. († 1939)
    1890. - Moa Martinson, švedska spisateljica. († 1964)
    1906. - Lučino Viskonti, italijanski filmski reditelj. († 1976)
    1911. - Odisejas Elitis, grčki pesnik. († 1996)
    1913. - Bert Lankaster, američki glumac. († 1994)
    1931. - Zvonko Marić, srpski akademik, fizičar. (†2006)
    1941. - Ježi Osjatinjski, poljski političar.
    1946. - Đuzepe Sinopoli , italijanski dirigent i kompozitor. († 2001)
    1950. - Ljubomir Ljubojević, srpski šahista.
    1989. - Stevan Jovetić, crnogorski fudbaler.

    Izumreli su:

    472.- Olibrije, zapadnorimski car.
    1802. - Čarls Leklerk, francuski general. (* 1772)
    1887. - Alfred Domet, engleski pesnik, novozelandski političar. (* 1811)
    1905. - Albert fon Keliker, švajcarski anatomista, istoričar i embriolog. (* 1817)
    1942. - Kitahara Hakušu, japanski pesnik. (* 1885)
    1950. - Džordž Bernard Šo, engleski dramaturg, kritičar i publicista. (* 1856)
    1960. - Dimitri Mitropulos, grčki dirigent. (* 1896)
    1963. - Ngo Dinh Diem, predsednik Južnog Vijetnama. (* 1901)
    1966. - Peter Debije, holandski fizičar i hemičar, nosilac Nobelove nagrade iz 1936. godine. (* 1884)
    1977. - Hans Erik Nosah, nemački pisac. (* 1901.)

    Opsirnije:


    Bert Lankaster (engl. Burt Lancaster; 2. novembar 1913. — 20. oktobar 1994) je bio američki filmski glumac. Rođen je u Njujorku u protestanskoj porodici. Bio je jedan od petoro dece.
    Za vreme Drugog svetskog rata pridružio se američkoj armiji.
    Ženio se tri puta i imao petoro dece. Prvi brak je trajao od 1935. do 1946, drugi od 1946. do 1969. Njegov treći brak je bio sa Suzan Martin 1991. Umro je 20. oktobra 1994. od srčanog udara.
    Dobitnik je Oskara 1960. za najbolju glavnu mušku ulogu u filmu „Elmer Gantri“.
    Posle smrti Lankaster je kremiran.


    Zvonko Marić (2. novembar 1931. Bujanovac — 18. oktobar 2006. Beograd) je bio srpski fizičar i akademik.
    Osnovnu školu i gimnaziju je završuo u Leskovcu. Studirao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1955. godine. Zvanje doktora nauka stekao je 1960. godine, odbranivši tezu „Disperzija svetlosti na atomskim jezgrima“.
    Nakon diplomiranja zaposlio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, gde je radio u laboratoriji za teorijsku fiziku. Nepunih godinu dana po dolasku u Vinču, Marić je upućen na specijalizaciju u Institutu za teorijsku fiziku u Kopenhagenu, u Danskoj, gde je proveo dve godine baveći se teorijom molekularnih modela. Po povratku sa studijskog usavršavanja i odbrane doktorske teze, u je Vinči rukovodio laboratorijom za teorijsku fiziku.
    Godine 1961. prvi studenti fizike upisuju se na Univerzitet u Novom Sadu. U tom periodu je sa još nekoliko kolega organizovao specijalističke studije.
    Istovremeno se bavio i pedagoškim radom na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je držao kurseve na redovnoj i postdiplomskoj nastavi. U Institut za fiziku prešao je 1972. godine
    Kao profesor po pozivu, predavao je u Institutu za nuklearnu fiziku „Orsej“ u Francuskoj. U više navrata boravio je i u Evropskom centru za nuklearna istraživanja CERN u Ženevi i u Institutu za nuklearne nauke u Dubni, u Sovjetskom Savezu.
    Svojim referatima je učestvovao na više naučnih i stručnih skupova u zemlji i svetu.
    Njegova naučna delatnost posvećena je nuklearnoj, atomskoj i molekularnoj fizici, kao i problemima zasnivanja kvantne mehanike i statističke fizike. Objavio je više naučnih radova - i na srpskom i na stranim jezicima.
    Za svoj rad dobio je više priznanja. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1991. godine.



    Anicije Olibrije (lat. Anicius Olybrius; ? — 472) je bio car Zapadnog rimskog carstva od aprila do 2. novembra 472. godine. Olibrije je pripadao najvišoj rimskoj aristokratiji i sredinom 5. veka bio je jedan od vodećih senatora u Rimu.
    Kada su Vandali predvođeni Gejserihom opljačkali Rim 455. godine, Olibrije je pobegao u Carigrad. Moguće da je pre bekstva bio već bio veren sa Placidijom, mlađom ćerkom Valentinijana III i Licinije Eudoksije. I Licinija Eudoksija i njene dve ćerke bile su odvedene kao dragoceni taoci u Kartaginu nakon pljačke Rima. Po kasnijem Žitiju Danila Stolpnika Olibrije je tokom boravka u Konstantinopolju obišao svetitelja koju mu je predskazao da će se Placidija vratiti iz zarobljeništva. Dok se Eudokija udala u Kartagini za Gejserihovog sina Huneriha, Placidija i njena majka su oko 460. došle u Carigrad. Posle 460. Olibrije i Placidija su se venčali i, po Uskršnjoj hronici sa početka 7. veka, zajednički su obnovili carigradsku Crkvu sv. Eufemije. U istočnorimskoj prestonici Olibrije je 464. bio jedan od konzula a nosio je i visku titulu patrikija.
    Olibrije je bio u dobrim odnosima sa Gejserihom čiji mu je sin bio pašenog. Kralj Vandala i Alana je u dva navrata pokušao da Olibrija postavi na presto Zapadnog rimskog carstva. Tek kada je zapadnorimski car Antemije, štićenik istočnorimskog cara Lava I, došao u direktan sukob sa Ricimerom, najuticanijim vojskovođom u Italiji, carigradski dvor je poslao Olibrija kao posrednika. Po Jovanu Malali i Uskršnjoj hronici, Olibrije je trebalo da utanači sporazum između Antemija i Ricimera i zatim otplovi u Afriku i sklopi mir i sa Gejserihom. Međutim, Olibrije ne samo da nije pomogao Antemiju, već se udružio sa Ricimerom i nametnuo za novog vladara Zapadnog rimskog carstva. I pre nego što je Antemije zvanično zbačen, Olibrije je aprila 472. proglašen za cara. Nakon toga Antemije je svrgnut i ubijen, ali se to pokazalo kao poslednji Ricimerov trijumf pošto je moćni vojskovođa umro 18. avgusta. Olibrije ga nije zadugo nadživeo pošto je umro od hidropsije 2. novembra iste godine.
    Olibrijeva supruga i njihova ćerka Ancija Julijana ostale su u Konstantinopolju. Politički prestiž i bogatstvo omogućili su potomcima Ancije Julijane da odigraju važnu ulogu u Carigradu kroz čitav 6. vek.


    Свети великомученик Артемије
    Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Кад се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније, у време цара Константина, посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти светог Андреја из Патраса и светог Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. Потом би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то свети Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?” И још прорече Артемије цару: „Твоја је погибао близу”. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена, бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело светог Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше 362. године. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му свети Артемије и прорече.

    Свети праведни Артемије
    Рођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља, Козме и Аполинарије, из села Веркола, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кроткошћу. Када му беше тринаест година, иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми, и жалосни отац његов не могући копати гроб, покри тело његово грањем и оде. После двадесет осам година човек неки виде у тој шуми необичну светлост, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници беху исцељени од болести чим се коснуше тела светог Артемија. Његове свете мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској.

    Преподобни Герасим Нови
    Из Трикале у Пелопонезу, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. године. Подвизавао се на Атону, потом у Палестини, где је постио четрдесет дана. Потом се настанио на острву Кефалонији, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. године. Чудотворац за живота и по смрти.

    Преподобни новомученик Игњатије
    Из Ески-Загоре у Бугарској, из оне славне Загоре која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту светог Јована Претече на Антону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. октобра 1814. године. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у манастиру Светог Пантелејмона.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 02, 2010 10:31 pm



    Vesti za 3. novembar (3.11.) je 307. dan godine po gregorijanskom kalendaru (308. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 58 dana.

    1534. - Engleski parlament usvojio je povelju kojom je kralj Henri VIII postao poglavar crkve, čime je papi oduzeta vlast nad crkvom u Engleskoj. Tome je prethodio sukob sa papom Leonom X, koji nije hteo da poništi kraljev brak sa Katarinom Aragonskom i ozakoni njegovu vezu sa Anom Bolen.
    1839. - Britanske fregate su kod Kantona potopile nekoliko kineskih džunki. Time je počeo Prvi opijumski rat protiv Kine, koji je završen potpisivanjem mirovnog sporazuma 1842. u Nankingu, pod veoma nepovoljnim uslovima za Kinu.
    1867. - Bitka kod Montane.
    1883. - Ugušena je Timočka buna, koja je počela u Zaječarskom okrugu mesec dana ranije, zbog odluke vlasti o oduzimanju oružja, dotad poverenog svim vojnim obveznicima. Među vođama, koji su uhapšeni i streljani, bilo je istaknutih članova Radikalne stranke. Neki od njih, kao Nikola Pašić, uspeli su da pobegnu van zemlje, a stranka je pretrpela tešku krizu.
    1903. - Panama je, uz podršku SAD, koje su poslale u panamske vode krstaricu "Nešvil", proglasila nezavisnost od Kolumbije.
    1912. - Zaključeno primirje u Prvom balkanskom ratu.
    1918. -
    Predstavnici austrougarske vojske potpisali su u Padovi kapitulaciju u Prvom svetskom ratu, što je bio poslednji državni akt 700-godišnje Habzburške monarhije.
    Nedelju dana uoči kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu, na ratnim brodovima u Kilu izbila je pobuna mornara koja se proširila na više gradova (Hamburg, Libek, Bremen), gde su formirane privremene revolucionarne vlade. Nakon obračuna vlasti sa pobunjenicima, nemački parlament je 6. februara 1919. ukinuo njihovu vlast.
    1946. - Japanski car Hirohito odrekao se, izjavom preko radija, božanskih atributa, a carska vlast prešla je na izborni parlament.
    1957. - SSSR je lansirao veštački satelit Sputnjik 2 sa psom Lajka na njemu.
    1956. - Velika Britanija i Francuska prihvatile su prekid vatre na Bliskom istoku, uz uslov da u područje Sueckog kanala budu poslate mirovne snage Ujedinjenih nacija.
    1961. - U Tant je izabran za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, nakon pogibije Daga Hamaršelda.
    1964. - Za predsednika SAD je izabran Lindon Džonson.
    1970. - Kandidat Fronta narodnog jedinstva Salvador Aljende postao je predsednik Čilea, kao prvi marksista u zapadnoj hemisferi izabran na slobodnim izborima. Ubijen je 1973. u državnom udaru generala Augusta Pinočea.
    1976. - Džimi Karter je postao predsedik SAD.
    1978. - Dominikanska Republika je dobila nezavisnost.
    1991. - Hrvatske paravojne formacije proterale su stanovništvo i razorile 18 srpskih sela na području zapadne Slavonije.
    1992. - Kandidat Demokratske stranke Bil Klinton je na izborima za predsednika SAD pobedio republikanca Džordža Buša, dotadašnjeg šefa države.
    2002. - Na parlamentarnim izborima u Turskoj pobedila je Turska partija pravde i razvoja, ali je njenom lideru Tajipu Erdoganu zabranjeno da preuzme premijerski položaj jer je ranije osuđen zbog islamističkih pobuna.
    2004. - Džordž Buš je postao predsednik SAD po drugi put.

    Koj ziv koj neziv

    Izrodjeni su:

    1560. - Anibale Karači, italijanski slikar. († 1609.)
    1801. - Karl Badeker, nemački izdavač knjiga. († 1859.)
    1801. - Vincenzo Belini, italijanski kompozitor. († 1835.)
    1845. - Zigmunt Gloger, poljski arheolog, etnograf. († 1910.)
    1877. - Karol Hubert Rostvorovski, poljski dramaturg i pesnik. († 1938.)
    1879. - Valeri Slavek, direktor Nepartijskog bloka saradnje sa vladom, premijer Poljske. († 1939.)
    1901. - Andre MAlreuks, francuski pisac. († 1976.)
    1901. - Leopold III, kralj Belgije. († 1983.)
    1901. - Stanislav Tolpa, poljski botaničar. († 1996.)
    1911. - Džin Harlov, američka glumica. († 1937.)
    1921. - Čarls Bronson, američki glumac. († 2003.)
    1927. - Zbignjev Cibulski, poljski glumac. († 1967.)
    1941. - Monika Viti, italijanska glumica.
    1959. - Dolf Lundgren, švedski glumac.
    1971. - Dvajt Jork, fudbaler Trinidada i Tobaga.
    1982. - Boris Pašanski, srpski teniser.
    1982. - Jevgenij Pluščenko, ruski klizač.

    Izumreli su:

    361. - Konstancije II, rimski car. (* 331.)
    1231. - Vladislav III Laskonogi, knez Velikopoljske.
    1599. - Andžej Batori, kardinal varminjski (* 1563.)
    1766. - Tomas Abt, nemački filozof. (* 1738.)
    1914. - Džordž Trakl, austrijski pesnik. (* 1887.)
    1918. - Aleksandar Lapunov, ruski matematičar. (* 1857.)
    1928. - Ludomir Savicki, poljski geograf. (* 1884.)
    1954. - Henri Matis, francuski slikar. (* 1869.)
    1970. - Johanes Uridil, austrijski pisac. (* 1896.)
    1991. - Roman Vilhelmi, poljski glumac. (* 1936.)
    1996. - Džin-Bedel Bokasa, car Centralnoafričke Republike. (* 1921.)
    2001. - Ernst Gombrih, britanski istoričar umetnosti. (* 1909.)
    2007. - Aleksandar Dedjuško, (* 1962.)

    Opsirnije:


    Charles Bronson (Ehrenfeld, Pennsylvania, 3. studenog 1921. - Los Angeles, 30. kolovoza 2003.), američki glumac poreklom Litvanac, poznat po ulogama "teških momaka".
    Rodio se kao Charles Dennis Buchinsky u zloglasnom Ehrenfeldu, četvrti Pennsylvanije poznatoj po rudarima ugljena. Obitelj mu je bila iz Litve, a djece je bilo 15. Litavsko ime bilo mu je Karolis Bučinskis. Otac mu je umro kada mu je bilo samo deset godina.Radio je sa starijom braćom u rudniku ugljena, zarađivavši dolar po toni iskopanog ugljena. Obitelj je bila toliko siromašna da je jednom Charles obukao sestrinu haljinu i tako otišao u školu, jer nije imao druge odjeće.
    Među njegove najpoznatije filmove spadaju: Sedmorica veličanstvenih, Veliki bijeg, Bilo jednom na Divljem zapadu, Dvanaestorica žigosanih i serijal Želja za smrću. Jednom je uz njega glumio i 12-godišnji Kurt Russell. Redatelj Sergio Leone jednom je rekao da je "on najbolji glumac s kojim je ikad radio".
    Ženio se tri puta. Umro je u 81. godini, a uzrok smrti je upala pluća. Alzheimerova bolest ga je napala. Nadživjela ga je treća supruga Kim Weeks, troje djece, dvoje posvojčadi i dvoje unučadi. Treći posinak Jason McCallum Bronson umro je 1989. od predoziranja drogom. Za sebe je rekao da izgleda kao "komad planine odvaljen od nje dinamitom".
    Kako je izgledao kao mestik, često su mu nudili uloge ljudi takvog porijekla, a u Sedmorici Veličanstvenih glumio je lika koji je pola Irac, a pola Meksikanac. Lik koji u filmu "Francuska veza " glumi Gene Hackman, prvotno je trebao igrati on. Također je trebao igrati uloge Supermana i još jednog tipa, ali su te uloge dobili Kurt Russell i Christopher Reeve.


    Svetozar Pisarević (Bosanski Šamac, 25. prosinca 1885. - Beograd, 3. studenog 1929.) bio je prvak beogradske opere.
    Između dva svjetska rata, u tadašnjem svijetu glazbene umjetnosti, nastupao je u Ljubljanskoj i Zagrebačkoj operi, a 1919. godine postao je član tek osnovane Beogradske opere. Kao izrazit talenat i obrazovan umjetnik odmah je dobio niz velikih uloga. Pjevao je u operama Knez od Zete, Suton, Prodana nevjesta, Boris Godunov, Knez Igor, Leteći Holanđanin, Žene vindzorske i drugim. Dr Miloje Milojević posebno je isticao Pisarevićeve uloge kardinala Bronjija u operi Jevrejka, zatim starog Židova u operi Samson i Dalila i Sarastra u operi Čarobna frula.
    Iznenadna smrt Svetozara Pisarevića 1929. godine bila je ogroman gubitak mladoj beogradskoj opernoj sceni. Povodom njegove smrti mjesečnik kazališne umjetnosti, koji je izlazio u Beogradu, uz ostalo naznačio je i sljedeće: Svetozar Pisarević je iz svoje čestite bosanske porodice ponio oduševljenje za svaki napredak u životu ujedinjene domovine... U nekrologu Dr Miloja Milojevića, koji je objavila Politika, napisano je da je Svetozar Pisarević bio krupna ličnost našeg umjetničkog života. Imao je bas na vanrednoj visini.



    Jean-Bédel Bokassa (22. veljače 1921. - 3. studenog 1996.), poznatiji kao Bokassa I. ili Salah Eddine Ahmed Bokassa.
    Pokojni afrički vođa, predsjednik i kasnije car Srednjoafričke Republike.
    Rodio se u selu Bobangi, a otac mu je bio poglavica plemena M'Baka koje živi u šumama južnog Banguia.
    Oca mu je štapom nasmrt pretukao francuski upravitelj za vrijeme kolonijalne vlasti. Majka mu je počinila samoubojstvo, ostavivši iza sebe dvanaestero siročadi. Obrazovali su ga katolički misionari, a prešao je i na islam jedno vrijeme kako bi dobivao pomoć od Libije.
    Bokassa je nadimak i znači "mala šuma" na jeziku njegovog naroda. Napravio je raskošnu ceremoniju krunidbe, valjda želeći podsjetiti na krunjenje cara Napoleona Bonapartea.
    Ceremonija je koštala 20 miljuna američkih dolara, a niti jedan strani gost nije prisustvovao, iako su poslane pozivnice. Preobratio se na katolicizam, svoju izvornu vjeru. Vladao je diktatorski, a došao je na vlast udarom na Staru godinu 1965. godine. Uspoređivali su ga s diktatorom iz Ugande, Idi Aminom. Služio je u francuskoj vojsci, došavši do čina satnika, a onda pristupa vojsci Srednjoafričke Republike i postaje pukovnik.
    Imao je sedamnaest žena i navodno pedesetero djece. Srušen je u udaru nakon pokolja skoro stotinu učenika koji su odbili nositi skupe školske uniforme. Pobjegao je u Obalu Bjelokosti, a kasnije u Francusku. Vratio se u zemlju gdje mu je suđeno za izdaju, ubojstva, kanibalizam i pronevjeru. Od smrtne kazne došao je do kazne od 20 godina zatvora. Kada je Kolingba došao na vlast, a prije uspostave demokracije podijelio je opći oprost. Umro je od srčanog udara u dobi od 75 godina.



    Преподобни Иларион Велики
    Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион светог Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и свети Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био свети Антоније. Божанствен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске - и говорећи кроз плач: „Тешко мени, примих на земљи плату своју!” - он је бежао из места у место, само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. године у осамдесетој години свога живота. Чудотворне мошти светог Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.
    ILI
    Преподобни Иларион Велики живял в годините 291-372. Родил се в Палестина, близо до град Газа.
    Родителите му били езичници. Изпратили го да се учи в Александрия, Египет. Там момъкът се запознал с християнското учение и приел с вяра свето Кръщение.
    Преподобни Антоний Велики (+ 355) чул за подвизите му. Поискал да го види и чуе и отишъл при него. Живял известно време при него. Подражавал на неговите трудове в строго постничество и постоянна молитва.
    После се върнал в своето отечество, Палестина. Тук монашеството било преминало от Египет и се развило също твърде много в двата вида: отшелническо (анахоретско) и общежително (киновийно).
    Преп. Иларион не заварил родителите си живи. Изпълнен с отшелническо настроение, той раздал имуществото си на роднини и бедни. За себе си избрал бедността. Поселил се недалеч от Маюм Газки в едно пустинно място, между морето и езерото. Предал се на молитви и лишения.
    Благочестиви люде започнали да се заселват край него. Подражавали на подвига му.
    Бог го прославил с дар на чудотворство. Болни получавали изцеление по неговата молитва и с допиране до неговата ръка. Като вѝдели това, мнозина се обръщали към Господа.
    Какъвто усърден наставник на монашески живот бил преподобни Антоний за жителите на Египет, такъв станал преподобни Иларион за жителите на Палестина. За всеки нов манастир изпросвали неговото благословение. Където и да отидел, народът на тълпи вървял подир него, желаейки да чуе от него слово за спасение.
    Неговите многобройни ученици в скоро време издигнали голяма обител. Някои от тях се пръснали из Палестина и на много места основали манастири.
    Князе, велможи и епископи търсели неговия съвет.
    Преподобни Иларион силно копнеел за самота. Като взел със себе си някои от братята, отдалечил се от манастира. С плач го изпроводили няколко хиляди люде, но не смеели да го възспрат. Той им съобщил, че изпълнява Божие повеление.
    Преподобни Иларион посетил Вавилон и Целузия. Най-после се заселил близо до мястото, където живял и неотдавна умрял преподбни Антоний Велики.
    Като задържал при себе си само двама ученици, той се предал на тих, безмълвен живот. Но и тук хората узнали за него и бил принуден да продължи своето странстване.
    Император Юлиан Отстъпник (361-363 г.) заповядал да разорят големия Иларионов манастир и самия Иларион да убият. Манастирът бил разорен, но по това време преп. Иларион не се намирал там.
    Той продължил да странства, като оставал за известно време само там, където славата му още не била стигнала. Навсякъде чрез дивния си живот и чрез чудесата, които вършел, той привличал мнозина към себе си.
    Така той живял в Сицилия, в далматинския град Епидавър (Балкански полуостров) и най-после на остров Кипър, където се запознал с Епифаний, еп. Кипърски.
    Като почувствал приближаването на смъртта, той завещал на любимия си ученик Исихий едно Евангелие, преписано със собствената му ръка. Подарил му и една своя проста дреха. Друго имущество нямал. Починал на 80-годишна възраст.
    По-късно Исихий пренесъл в Палестина светите мощи на преп. Иларион Велики. При голямо стечение на вярващи те били положени във възстановения Маюмски манастир. При тях ставали големи чудеса.



    Свети Иларион, епископ мегленски
    Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „Не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине”. Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот!” Добро школован он се замонаши у осамнаестој години, и основа манастир са типиком светог Пахомија. Рукоположи га за епископа мегленског Јевстатије, архиепископ трновски, 1134. године. Велику борбу водио је свети Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у Царство Господа свога 1164. године.

    I
    Иларион Мегленски († 1164.) је био православни епископ мегленске епархије, у средњој Македонији, познат по својој борби са богумилима, павлићанима и манихејцима. Православна црква га слави као светог Илариона Мегленског.
    Иларионови родитељи су били врло истакнути и религиозни људи, који су га одмалена дали да се учи свештеним књигама. Када је напунио осамнаест година, Иларион је напустио родитеље и отишао у манастир. После много година тамо проведених, игуман му пред смрт предаде старешинство манастира. Због Иларионове посвећености православљу, 1134. године га је трновски архиепископ Јевстатије поставио за епископа мегленског, и на том положају је остао, управљајући епархијом наредних 30 година, до своје смрти.
    У Меглену је у 12. веку живео велики број присталица богумилског, павлићанског и манихејског учења, која су од цркве осуђена као јереси. После смрти македонског цара Самуила, Меглен је 1015. године заузео византијки цар Василије II Бугароубица, и ту је населио бројне Сиријце, Јермене, и Печенезе.
    Иларион је по ступању на чело мегленске епархије, одмах започео отворену борбу са верским неистомишљеницима, која је описана у житију светог Илариона од стране трновског патријарха Јевтимија (1375 – 1417).
    Када је Иларион дошао у саборну цркву у Меглену, одмах је целивао иконе, које богумили и други иконоборци нису поштовали. Затим је у својој беседи позвао становништво да се држи православне вере; да извршују заповести Господње; да следе само оно што је заповеђено православнима, и да беже од сваке јереси. Да верују у Свету Тројицу нераздељиву (неки хришћани вероваху у суштинску различитост Бога и Христа), у оваплоћење Христово, и у Животворни Крст (који неки хришћани сматраше мрском справом којом је Исус убијен). Да поштују свете мошти Светитеља (што су неки сматрали сујеверјем). Да се држе свих предања Цркве (богумили су многа црквена предања сматрали одступањем од изворног хришћанства), а да проклињу све јеретике (које су многи становници Меглена поштовали): Арија и Евномија, Савелија и Македонија, Аполинарија и Оригена и њихове списе, Теодора Мопсуестијског и Несторија ученика његовог, Диоскора и Севира и Евстатија и сличне њима, и уз то још Манија и Павла Самосатског, и да се свом душом гнушају њих и њиховог учења.
    Убрзо увиде Иларион да је велики део народа наклоњен манихејском, јерменском (монофизитском) и богумилском учењу. И многи неистомишљеници тражаху да са њим воде расправе о веровању.
    Једнога дана богумили с Иларионом поведоше расправу о вери. Они га запиташе: „Ми сматрамо да је добри Бог творац неба, а зли да је творац земље. Зашто се ви томе противите?“ На то им Иларион одговори: „У Светом Писму пише: Господња је земља и све што је на њој.“ Богумили рекоше, да је Стари Завет од ђавола. На то Иларион одговори: “Кад би Стари Завет био од ђавола, зар би Христ говорио да је прва је и највећа заповест „Чуј Израиљу, Господ је Бог твој једини.“.
    Богумили тада изјавише негодовање према знаку крста, којег сматраше мрском справом за мучење којом је Исус убијен, а који православни поштоваше. Иларион им одговори да је пре распећа Христова, крст беше оруђе смрти и као такав проклет, а после распећа он би освећен Христовом крвљу и знак његов постаде освећење свима вернима.
    После још много разних аргумената, на које је Иларион одговарао цитатима из Светог писма, он најпосле закључи расправу, позивом окупљенима да се покрсте: „Увидите таму у којој се налазите, напустите сујету и лаж, познајте Истину и обасјајте се њеном светлошћу. Приступите зато Саборној Цркви и примите крштење Светога Духа за отпуштење грехова.“ Многи присутни одмах беху покрштени, и одрекавши се своје дотадашње вере, приступише Саборној Цркви.
    Видевши покрштавање свог народа, старешине њихове се испунише гневом, па стадоше вређати Илариона, и називаху га лажовом и преварантом. А Иларион назва њихово учење злим, безбожним, хулним и безумним[7]. Јеретици разгневљени зграбивши камење у руке и немилосрдно каменоваше Илариона, док не паде на земљу, па мислећи да је мртав, они га напустише. Када Иларион дође к себи, подиже се и оде у своју келију, јер место на коме га камењем пребише беше далеко ван града. Сазнавши за ово недело, збор православних људи једнодушно одлучи да нападну на јеретике и да их до краја истребе. Но Иларион, забрани им то, говорећи: „Не, децо моја, не, него се сећајте речи Господњих речених Петру: Врати мач свој у корице, јер сваки који се мача лаћа, од мача ће и погинути[8].“ А када се опоравио од задобијених рана, Иларион настави да држи беседе и крштава јеретике, уводећи их у Саборну Цркву.
    Други пут опет неки дођоше Илариону, говорећи да и они православно мисле и да држе сва црквена предања. Њима Иларион одговори: „Саборна Васељенска Црква је све добро примила од очевидаца Сина Божјег, светих Апостола и све предано она непоколебљиво држи до данас. То сте све и ви Јермени држали до Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону. Од тада сте себе оделили од Саборне Католичанске Цркве.“ Тада неки од окупљених христјана напоменуше Илариону да је православна црква многа Христова предања изменила, и да многи обичаји нису као некад. Иларион им на то одговори: „Јер Христос је многе ствари другачије предао, а Апостоли и наследници учинише да се те ствари врше другачије, пошто се вера шираше, и они рашириваху тајне Христове. Тако, на пример, када се Христос имао крстити није се окренуо на запад нити се језиком одрекао сатане, нити је изговорио Символ вере, нити је имао потребе за молитвом крштавања, нити се крстио у крстионици, нити је миром помазан, нити се одмах по крштењу причестио Господњим телом и крвљу, а ми све то сада чинимо. Или опет, Христос није предао причест по црквама, него у заједничкој соби за општом трпезом, а није био обучен ни у свештеничке одежде, нити је изговарао молитве нашег свештенодејства, а ми и службе вршимо у црквама, и стојимо обучени у архијерејску одежду, јер желимо да чин службе учинимо лепшим и пречаснијим.“
    Манојло I Комнин, византијски цар, епископу Илариону указиваше поштовање, шаљући му различне дарове и остало што му требоваше. Иларион учини да међу јеретицима настадоше спорови и препирке сваки дан, јер су једни хвалили његове речи, а други бранили своју веру. И све је више павлићана и богумила прихватало Православну веру. А видећи како ствари теку, цар Манојло веше веома задовољан, и написа Илариону писмо да сву богумилску јерес до краја очисти из стада хришћанскога, да сви они који се покоре догматима буду примљени, а они који се не покоре, да се прогнају негде далеко. И многи људи, када то чуше, из страха приступише Православној цркви. А Иларион на месту где се раније окупљаху јеретици, са својим монасима подиже цркву у име славних Апостола. И многе присталице богумилског учења приброји к православном стаду, а оне који остадоше непокорни, бејаху на разне начине истерани и прогрнани.
    Пред своју смрт, Иларион сазва све монахе, и поучи их да пребивају у покорности и љубави, чврсто се држећи преданог им правила. За старешину им постави Петра, који беше ученик Илариона дуги низ година и у сваком му послу дуго послужи. Иларион је преминуо 21. октобра 1164.
    Када прође неко време, неки од монаха у општежитију почеше пренебрегавати правила установљена од Илариона. Они се успротивише игуману Петру и поведоше раздоре и јереси. Игуман их караше, али они остадоше непокорни. А онда се једне ноћи у манастиру многи монаси који се противише игуману Петру бејаху пребијени, а неки и убијени на спавању. Када остали остали монаси ујутру видеше шта се десило, сви се испунише страхом, и од тада неизмењена држаху сва манастирска правила. А они који те ноћи бејаху од бијења изранављени, остадоше болни дуго дана.
    Након тога поче кружити прича да све то учини свети Иларион, који се у сну јавио непокорним монасима, изговоривши им многе речи негодовања, и неке од њих својим жезлом немилостиво изударавши, а неке усмртивши, да не би друге монахе затровали својим учењем.
    1203. године бугарски цар Калојан заузима Меглен и преноси Иларионове мошти у престоницу Трново. За време турске владавине, крајем 14. века православни хришћани су сакрили Иларионове мошти у некакво подземље, где су дуго стајале. Након тога се верује да су их грчки свештеници открили и тајно пренели у Цариград. Данас је непознато где се мошти налазе.


    Преподобни Филотеј
    Рођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у Свету Гору где се подвизавао најпре у манастиру Дионисијату, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у осамдесет четвртој години живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију светог Филотеја.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Thu Nov 04, 2010 6:15 pm


    Vesti za 4. novembar (4.11.) je 308. dan godine po gregorijanskom kalendaru (309. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 57 dana.

    1307. - Švajcarska Konfederacija je proglasila nezavisnost od Austrije.
    1814. - Proglašen je norveški ustav, kojim je ta zemlja postala nezavisna Kraljevina Norveška, vezana za Švedsku personalnom unijom.
    1890. - U Londonu je otvorena prva linija podzemne električne železnice u svetu.
    1922. - U dolini kraljeva kod Luksora u Egiptu engleski arheolog Hauard Karter je otkrio grob faraona Tutankamona.
    1931. - Društvo naroda optužilo je Japan zbog agresije na Mandžuriju. Zbog osude svetske javnosti, Japan je napustio Društvo naroda u martu 1933.
    1939. - Na predlog predsednika Frenklina Ruzvelta, američki Kongres je doneo zakon Plati pa nosi o prodaji ratnog materijala. U martu 1941. izglasan je Zakon o zajmu i najmu, sa još većim povlasticama zemljama koje su se borile protiv fašizma u Evropi.
    1942. - Završena je bitka kod El Alamejna u Drugom svetskom ratu u kojoj su Britanaca pod komandom generala Montgomerija porazili nemačko-italijanski Afrički korpus generala Ervina Romela. Time je otvoren put iskrcavanju Saveznika u severnoj Africi.
    1946. - Osnovan je UNESKO (Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu).
    1956. - Sovjetske trupe su ugušile pobunu u Mađarskoj, a za novog premijera postavljen je Janoš Kadar. Dotadašnji premijer Imre Nađ sa još nekoliko saradnika sklonio se u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti. Uprkos garancija novih vlasti da neće progoniti političke zatvorenike, Nađ je posle napuštanja ambasade 22. novembra uhapšen i nakon montiranog procesa pogubljen u junu 1958.
    1956. - Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju o slanju mirovnih snaga na Bliski istok.
    1966. - Najteže poplave u istoriji Italije zahvatile su trećinu zemlje. U Firenci je znatno oštećeno kulturno blago, uključujući mnoge freske na zidovima palata i crkava.
    1976. - Velika Britanija je predložila nezavisnost Južne Rodezije pod vladavinom crnačke većine od 1. marta 1978.
    1979. - Militantni islamski fundamentalisti okupirali su ambasadu SAD u Teheranu i uzeli 90 taoca, od kojih su 52 držali zatočene 444 dana. Oni su tražili izručenje iranskog šaha Reze Pahlavija, koji je nakon zbacivanja sa vlasti u islamskoj revoluciji izbegao iz zemlje.
    1980. - Republikanac Ronald Regan izabran je za predsednika SAD koji je na položaju ostao dva mandata pošto je dobio i izbore 1984. godine.
    1983. - U Libanu je poginulo više od 40 izraelskih vojnika u detonaciji kamiona napunjenog eksplozivom koju je izazvao arapski terorista-samoubica.
    1991. - Završava se šahovski turnir u Tilburgu, Holandija. Pobeđuje Gari Kasparov.
    1995. - U Tel Avivu je ubijen izraelski premijer Jicak Rabin, koji je po dolasku na vlast 1992. počeo proces pomirenja sa Arapima. Atentat je izvršio izraelski ekstremista Jigal Amir, nakon mirovnog skupa na kojem je učestvovao premijer.
    1998. - Nakon kraćeg primirja, na Kosmetu su obnovljeni sukobi srpskih snaga bezbednosti i naoružanih grupa kosovskih Albanaca.
    1998. - Završen šahovski turnir u Tilburgu, Holandija. Pobedio je Višvanatan Anand.
    2000. - U Beogradu je izabrana nova vlada SR Jugoslavije, prva od 1990. u kojoj ne učestvuju članovi Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića.
    2002. - Kina i deset država članica ASEAN-a, potpisale su ugovor kojim je osnovana najveća bescarinska trgovinska zona na svetu, sa preko 1,7 milijardi ljudi.
    2004. - Sjedinjene Američke Države priznale su Makedoniji njeno ustavno ime Republika Makedonija.
    2008. - Na izborima za predsednika SAD, ubedljivom većinom izabran je Barak Obama, prvi Afroamerikanac koji će obavljati tu funkciju.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1650. - Vilijam III Oranski, engleski kralj.
    1929. - Mira Banjac, srpska glumica.

    Izumreli su:

    1847. - Feliks Mendelson, nemački kompozitor i dirigent.
    1918. - Vilfred Oven, engleski pisac.
    1932. - Marko T. Leko, srpski hemičar, rektor Velike škole, akademik i predsednik Crvenog krsta. (* 1853).
    1956. - Miloje Vasić, srpski arheolog.
    1995. - Jicak Rabin, izraelski premijer

    Opsirnije:


    Mira Banjac (Erdevik, 4. novembar 1929.) je jedna od najpoznatijih srpskih glumica.
    Mira Banjac, pravo ime Mirjana T. Banjac, pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu (1950). Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949—1951) i Banja Luci (1953—1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1951—1970). Godine 1970. prešla je u Beograd i postala član Ateljea 212.
    Likove žena iz naroda, svoja najuspelija glumačka dostignuća, najčešće ostvaruje svojevrsnim humorom. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija (na primer glavnu ulogu u seriji Marija Stipe Delića i više glavnih uloga u dramama Milenka Vučetića) te na filmu.
    Na velikom ekranu ostvarila je više uloga za pamćenje, posebno u ostvarenjima Gorana Paskaljevića. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć Šnjuka.
    Dobitnica je brojnih nagrada, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, Statuete Joakim Vujić, Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim Oktobarska nagrada Beograda, Sedmojulska nagrada, tri Zlatne arene, Nagrada grada Zagreba (za TV seriju „Marija“), Zlatni lovorov vijenac za životno djelo (Sarajevo 1991).
    2000. godine dobila je nagradu Dobričin prsten, kao najveće glumačko priznanje u Srbiji.
    2008. godine dodeljena joj je Nagrada "Pavle Vuisić", koja se dodeljuje glumcu za životno delo.
    Za vreme Drugog svetskog rata bila je godinu dana u Prvoj proleterskoj brigadi.



    Feliks Mendelson (nem. Felix Mendelssohn) (Hamburg, 3. februara 1809 – Lajpcig, 4. novembra 1847) je bio nemački kompozitor ranog romantizma. Njegova dela uključuju simfonije, koncerte, oratorijume, klavirsku i kamernu muziku. Nakon dugog perioda relativnog klevetanja zbog promene muzičkih ukusa i antisemitizma u kasnom 19. i ranom 20. veku, njegova stvaralačka originalnost se prepoznaje i ponovo vrednuje i on je danas među najpopularnijim kompozitorima romantizma.
    Feliks Mendelson je rođen u Hamburgu kao sin Abrahama Mendelsona Bartoldija, bankara i sina Mozesa Mendelsona, i Lee Salomon, pripadnice porodice Icig i sestre Jakoba Salomona Bartoldija.
    Abraham je nastojao da se odrekne jevrejske vere; njegova deca su isprva vaspitavana bez verskog obrazovanja i kršteni su kao luterani 1816. godine (tada je Feliks dobio dodatno ime Jakob Ludvig). Ime Bartoldi je prihvaćeno na sugestiju Leinog brata Jakoba, koji je stekao pravo na to ime i usvojio ga kao vlastitio prezime. Kasnije u jednom pismu Feliksu, Abraham je objasnio da ova odluka predstavlja odlučan prekid sa tradicijom njegovog oca Mozesa: 'Nema hrišćanskog Mendelsona gde ima jevrejskog Konfučija'. Iako je Feliks nastavio da se potpisuje kao 'Mendelson Bartoldi' uprkos očevim naredbama, izgleda da se nije ustručavao da koristi samo 'Mendelson'.
    Porodica se preselila u Berlin 1812. godine. Abraham i Lea Mendelson nastojali su da Feliksu, njegovom bratu Paulu i sestrama Fani i Rebeka pruže najbolje moguće obrazovanje. Njegova sestra Fani Mendelson (kasnije Fani Hensel) postala je poznata pijanistkinja i amaterski kompozitor; isprva je Abraham mislio je ona muzikalnija od brata. U to vreme, međutim, nije se smatralo prikladnim za ženu da ima muzičku karijeru, tako da je Fani ostala amaterski muzičar.
    Mendelson se često smatra najvećim muzičkim vunderkindom nakon Volfganga Amadeusa Mocarta. Prve časove klavira davala mu je majka. U sedmoj godini podučavala ga je Mari Bigot u Parizu. Od 1817. godine studirao je kompoziciju kod Karla Fridriha Celtera u Berlinu. Prvi javni koncertni nastup je verovatno umao u devetoj godini, kada je učestvovao na koncertu kamerne muzike. Kao dete bio je plodan kompozitor i u trinaestoj godini je napisao prvo objavljeno delo, klavirski kvartet. Celter je upoznao Mendelsona sa svojim prijateljem, ostarelim Geteom. Kasnije mu je časove držao kompozitor i klavirski virtuoz Ignjac Mošeles, koji je u svojim dnevnicima priznao da nije morao puno da ga podučava. Mošeles i Mendelson su postali bliski saradnici i prijatelji.
    Pored muzike, Mendelsonovo obrazovanje uključivalo je umetnost, književnost, jezike i filozofiju. Bio je vešt u crtanju olovkom i slikanju akvarela, mogao je da govori (pored maternjeg nemačkog) engleski, italijanski i latinski i bio je zainteresovan za klasičnu književnost.
    U doba adolescencije, njegova dela je izvodio privatni kućni orkestar za saradnike njegovih bogatih roditelja iz redova intelektualne elite Berlina. Mendelson je napisao 12 gudačkih simfonija između dvanaeste i četrnaeste godine. Ta dela su ignorisaona gotovo jedan vek, ali se danas povremeno mogu čuti na koncertnom repertoaru. Godine 1824, dok je još imao 15 godina, napisao je svoju prvu simfoniju za ceo orkestar (u ce-molu, op. 11). U šesnaestoj godini naspisao je Gudački oktet u Es-duru, prvo delo koje pokazuje punu snagu njegove genijalnosti. Gudački oktet i njegova uvertira na Šekspirovu dramu San letnje noći, koju je napisao godinu dana kasnije, njegova su najpoznatija rana dela. (Napisao je muziku za dramu 16 godina kasnije, uključujući i poznati Svadbeni marš). Godine 1827. izvedena je njegova opera Die Hochzeit des Camacho. Fijasko opere ga je odvratio da se ponovo oproba u ovom žanru; kasnije je jedno vreme tokom četrdesetih godina eksperimentisao sa libretom Eugena Skribea zasnovanog na Šekspirovoj Oluji, ali ga je odbacio kao neprikladnog.
    Od 1826. do 1829. godine Mendelson je studirao na Berlinskom univerzitetu, gde je prisustvovao Hegelovim predavanjima o estetici, Gansovim o istoriji i Riterovim o geografiji.
    Godine 1829. Medelson je prvi put posetio Britaniju, gde ga je Mošeles, koji se već nastanio u Londonu, uveo u uticajne muzičke krugove. Imao je ogroman uspeh; dirigovao je svojom Prvom simfonijom i svirao na javnim i privatnim koncertima. U leto je posetio Edinburg i postao je prijatelj kompozitora Džona Tomsona. Prilikom narednih poseta upoznao je kraljicu Viktoriju i njenog supruga princa Alberta, koji su se divili njegovoj muzici. Posete Britaniji su ga inspirisale da napiše dva čuvena dela, uvertiru Hebridi i Škotsku simfoniju (Treća simfonija). Njegov oratorijum Ilija premijerno je izveden u Birmingemu na Muzičkom trijenalu 26. avgusta 1846.
    Nakon Celterove smrti, postojali su izgledi da Mendelson postane dirigent Berlinske muzičke akademije sa kojom je oživeo Bahovu Pasiju po Mateju (vidi dole). Međutim, na to mesto je postavljen Karl Rungenhagem. Razlog može biti Mendelsonova mladost i strah od mogućih novina; takođe se pretpostavlja da je razlog njegovo jevrejsko poreklo.
    Bez obzira na to, 1835. godine postavljen je za dirigenta Lajpciškog orkestra. Ovo postavljenje je bilo od izuzetnog značaja za njega; osećao se Nemcem i želeo je ima vodeću ulogu u muzičkom životu svoje zemlje. To je na neki način bila naknada za prethodno razočaranje. Uprkos naporima pruskog kralja da ga dovede u Berlin, Mendelson je svoju pažnju usmeravao na razvoj muzičkog života u Lajpcigu i 1843. je osnovao Lajpciški konzervatorijum, gde je uspešno privoleo Ignjaca Mošelesa i Roberta Šumana.
    Mendelsonov lični život je bio konvencionalan. Njegov brak sa Sesil Žanreno je bio veoma srećan i imali su petoro dece: Karla, Mari, Paula, Feliksa i Lili. Mendelson je bio izvrstan slikar akvarela i njegova obimna prepiska - praćena smešnim skicama i crtežima - pokazuje da je takođe mogao biti duhovit pisac.
    Medelson je poslednjih godina života bio ozbiljno bolestan, verovatno usled nervnih problema i prevelikog rada. Takođe ga je smrt sestre Fani u maju 1847. duboko potresla. Mendelson je umro 4. novembra 1847. godine u Lajpcigu nakon serije srčanih udara. Opelo je održano u Crkvi Svetog Pavla, a sahranjen je na Groblju Svetog Trojstva u Berlinu.
    Mendelsonova dela pokazuju njegovo proučavanje baroka i rane klasične muzike. Njegove fuge i njegovi korali odražavaju tonalnu jasnoću i korišćenje kontrapunkta Johana Sebastijana Baha, koji je na njega duboko uticao. Njegova baba-tetka Sara Levi (devojačko Icig) bila je učenica Bahovog sina Vilhelma Fridemana Baha. Ona je sakupila mnoštvo Bahovih rukopisa. Muziku Johana Sebastijana Baha, koja je skoro pala u zaborav na prelazu u devetnaesti vek, duboko je cenio Mendelsonov učitelj Celter. Mendelson je 1829. godine, uz podršku Celtera, dirigovao izvođenjem Bahove Pasije po Mateju u Berlinu. Orkestar i hor sačinjavali su članovi Berlinske muzičke akademije. Uspeh izvođenja (prvog nakon Bahove smrti 1750. godine) predstavljao je važan element u procvatu Bahove muzike u Nemačkoj i širom Evrope. Zahvaljujući tome Mendelson je bio široko prihvaćen.
    Mendelson je takođe oživoe interesovanje za delo Franca Šuberta. Robert Šuman je otkrio rukopis Šubertove Devete simfonije i poslao ga Mendelsonu koji ju je premijerno izveo u Lajpcigu 21. marta 1839, više od jedne decenije nakon kompozitorove smrti.



    Marko T. Leko (1853-1932), hemičar, rektor Velike škole, akademik, predsednik Crvenog krsta.
    Rođen je u Beogradu 17. septembra 1853 od oca Tome (1814-1877), beogradskog trgovca, i majke Aspazije (1833-1889) rođene Pešika.
    Završio je Politehničku školu u Cirihu i doktorirao kod Viktora Majera 1875. Kraće vreme radio u Hofmanovoj laboratoriji. Predavao je hemiju u beogradskim gimnazijama u periodu 1880-1884 i u Vojnoj akademiji 1881-1894. Zatim je predavao hemiju na Velikoj školi 1894-1896 i 1899-1905. Od 1884. do 1920. bio je državni hemičar i upravnik Državne hemijske laboratorije u Beogradu (od 1904. do 1920.). Kao redovni profesor Velike škole bio je njen rektor 1902/03 i 1903/04. Jedan od osnivača Srpskog hemijskog društva i njegov predsednik od osnivanja (1897) do 1907.
    Objavio je 52 rada pretežno iz organske i analitičke hemije. Svojom doktorskom tezom i s nekoliko radova koji su iz nje sledili, pod mentorstvom Viktora Majera, Leko je rešio jedan od tada aktuelnih problema: da li amonijum-hlorid (nišador) i njemu slična jedinjenja pripadaju jedinjenjima petovalentnog azota, NH4Cl, ili molekulskim jedinjenjima, NH3·HCl.
    Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine, izabran je u zvanje vanrednog profesora. Nezadovoljan ovim on je na sopstveni zahtev otišao u penziju 26. maja 1905.
    Njegov rad u analitičkoj hemiji kretao se u dva pravca: istraživanje prirodnog bogatstva zemlje (mineralnih voda, pijaćih voda i ruda) i usavršavanje i pronalaženje novih analitičkih metoda. Neki od njegovih analitičkih postupaka prihvaćeni su u Nemačkoj kao zvanične metode, a nekoliko radova se pominje u nemačkim udžbenicima. Bavio se ispitivanjem banja i lekovitih izvora itd. Po njemu izvor na Palanačkom Kiseljaku nosi ime „Marko Leko“. On je 1899. promovisao Obrenovačku banju, ostale su zabeležene njegove reči: „Obrenovac je srećno mesto jer će ovde biti banja bolja od već viđenih u Nemačkoj.“
    Postao je član Srpskog učenog društva 30. januara 1884. Počasni član Srpske kraljevske akademije postao je 10. februara 1892.
    Bio je aktivan član društva Crvenog krsta, u njemu je kao član Glavnog odbora bio blagajnik (1915-20), potpredsednik od 1921. i predsednik od 1924. godine. Osim toga obavljao je i niz drugih društvenih funkcija, bio je predsednik Srpskog poljoprivrednog društva, član Privrednog saveta itd.
    U toku života primio je sledeća odlikovanja: Takovski krst III stepena, Beli orao V stepena, Beli orao III stepena, Sveti Sava II stepena, Sveti Sava I stepena sa lentom, srpski Crveni krst, ruski Sv. Stanislav II stepena sa zvezdom, francuski Decoration de Chevalier de l'ordre National de la Legion d'Honneur, ruski Crveni krst I stepena, bugarski Crveni krst I stepena, grčki Crveni krst I stepena, grčki Veliki krst iz reda Feniksa sa lentom.
    Sa suprugom Danicom, rođenom Antula, imao je jedanaestoro dece. Posvetili su veliku pažnju školovanju dece, jedan od sinova je bio pravnik, drugi hemičar, treći arhitekta, četvrti pravnik itd. Njegov sin je bio poznati hemičar Aleksandar M. Leko.
    Preminuo je 4. novembra 1932. u Beogradu. Opelu u Sabornoj crkvi u Beogradu prisustvovali su kralj Aleksandar, članovi Kraljevske vlade, članovi Glavnog odbora Crvenog krsta i mnoga izaslanstva oblasnih odbora, predstavnici Univerziteta itd.
    Po Marku T. Leku prozvana je beogradska ulica koja leži sa zadnje strane Narodnog muzeja. Ulica se pre toga zvala Zlatnog anđela po trgovini i gostionici koju su Lekovi držali.
    Lekov brat je bio poznati arhitekta Dimitrije T. Leko.



    Pravni fakultet u Zagrebu najprestižniji je i jedan od najstarijih fakulteta u Hrvatskoj. Nalazi se u sastavu Sveučilišta u Zagrebu. Pravni fakultet osnovan je 1776. godine, kada je Marija Terezija dekretom osnovala Kraljevsku akademiju znanosti.
    Pravni Fakultet u Zagrebu najstariji je i jedan od najcjenjenijih fakulteta na području jugoistočne Europe. Na fakultetu trenutno studira oko pet tisuća sudenata. Na prvu godinu studija 2008. godine na integrirani diplomski pravni studij primljeno je 800, a preddiplomski studij socijalnog rada 160 studenata. Iste godine je diplomiralo oko 600 studenata.
    Nakon raspuštanja isusovačkog reda habsburška kraljica Marija Terezija oduzela je opsežne reforme u sustavu obrazovanja. Dekretom iz 1776. godine osnovala Kraljevsku akademiju znanosti (lat. Regia scientiarum academia) kao najvišu školsku ustanovu na području Hrvatske. Akademija je obuhvaćala tri fakulteta: Filozofski, Teološki i Pravni (Facultas iuridica). U Pravni fakultet uključen je i dotadašnji političko-kameralni studij (osnovan 1769. u Varaždinu) za obrazovanje hrvatskih upravnih činovnika.
    Na prvoj svečanoj sjednici Kraljevske akademije određeno je da nastava počne 4. studenog 1776. godine te se taj datum smatra danom osnivanja Pravnog fakulteta u Zagrebu. Prvi profesori izabrani su na temelju natječaja, a izbor je potvrdila kraljica Marija Terezija. U to doba fakultet je imao četri katedre: kanonsko pravo (ius canonicum) , međunarodno i opće javno pravo (ius gentium et ius publicum universale) , građansko i domovinsko pravo (institutiones iuris civilis et iuris patrii teheoretici) i političko-kameralne znanosti (politia qui accesserit studia cameralia quoque ac aeconomica). Nastava se održavala pretežito na latinskom jeziku.
    Školski sustav u Habsburškoj Monarhiji preustrojen je 1850. godine. Zagrebačka Akademija je ukinuta, a Pravni fakultet se pretvara u Carsku kraljevsku Pravoslovnu akademiju (Regia academia iuris) koja je tako postala jedinom visokoškolskom ustanovom u Hrvatskoj sve do 1874. godine. Nastava se od 1850. održava i na hrvatskom jeziku. Nastojenjem bana Ivana Mažuranića i biskupa Strossmayera 19. listopada 1874. svečano otvoreno Kraljevsko sveučilište Franje Josipa I.. Sveučilište je obuhvaćalo tri fakulteta: Bogoslovni, Pravoslovni i državoslovni te Mudroslovni fakultet. Sva nastava na fakultetu od tog trenutka se odvija samo na hrvatskom jeziku. Pod tim nazivom Fakultet djeluje do 1926. kada je preimenovan u današnji naziv Pravni fakultet.
    U razdoblju između dva svjetska rata uz velike teškoće Fakultet uspijeva zadržati svoj identitet i atribut vodećeg u zemlji. U Pravni fakultet pripojena je 1968. Visoka upravna škola, a 1983. i Viša upravna škola te Interfakultetski studij za socijalne radnike. To je imalo za posljedicu organiziranje dvogodišnjeg upravnog studija za upravne pravnike i četverogodišnjeg socijalnog studija za diplomirane socijalne radnike. Porezni studij je djelovao na studiju od 1996. do 1998. godine.
    Na Fakultetu je nastava sve do 1868. godine trajala tri godine kada se produžava na četiri. Uvođenjem Bolonjskog procesa 2005. godine integrirani studij za diplomiranog pravnika traje pet godina. U prvih sedamdesetipet godina na Pravnom fakultetu je bilo upisano oko dvije tisuće studenata. U Pravoslovnu akademiju je između 1850. i 1874. godišnje upisivano oko sedamdeset studenata, ukupno oko tisućusedamsto. Danas je na Fakultetu na dva studija upisano oko pet tisuća studenata.



    Krsto Odak (Siverić, 20. ožujka 1888. - Zagreb, 4. studenog 1965.), hrvatski skladatelj i muzički pedagog
    Dane svog školovanja provodi u Sinju, Šibeniku i Makarskoj otkrivajući svoj smisao za glazbu u radu s Ivanom Ocvirkom i Matijašem Melchiarom. Otišavši potom na teološke studije u München, istodobno je studirao kod uvaženog njemačkog glazbenika patera Hartmanna. Nakon povratka u domovinu 1913. godine kao svećenik djeluje u Sinju i obližnjem Otoku. Godine 1919. napušta svoje dotadašnje zanimanje i odlazi na studij glazbe u Prag u klasu uglednog češkog skladatelja V. Novaka.
    Od tada se posve posvećuje glazbi te svoj prvi umjetnički uspjeh postiže već na apsolventskom koncertu kada njegova "Sonata za violinu i glasovir" dobiva prvu nagradu. Po povratku u Zagreb postaje profesorom na Muzičkoj akademiji u kojoj djeluje do umirovljenja 1961. godine. Umro je 04. studenog 1965. g. u 78. godini života i pokopan je na zagrebačkom groblju Mirogoj.
    Odakova umjetnička ostavština broji više od 80 numeriranih i nenumeriranih opusa. Svoj glazbeni stil Odak je već navijestio u svojim prvim radovima. U njima se lako može primijetiti sklonost polifonom oblikovanju, te naglašavanju folklornih obilježja koja je jasno vidljiva i u njegovim kasnijim djelima. Ipak, prihvaćajući pozitivne suvremene kompozicijske tehnike, skladatelj je postepeno obogaćivao svoja izražajna sredstva, osobito harmoniju, što se najviše ocrtavalo u proširenju njezinih temelja starim modalitetima. Ipak, glavno Odakovo izražajno sredstvo bila je i ostala melodija. U svim glazbenim formama kojih se dotakao, Odak je stvorio vrijedna umjetnička djela koja su, bez sumnje, u velikoj mjeri obogatila hrvatsku glazbenu kulturu.
    Zborske skladbe duhovne sadržajnosti su ujedno i prapočetak uopće skladateljskog rada K. Odaka. Njegove najranije skladbe su dakle duhovne skladbe i to iz 1911. g. (objavljene u časopisu "Sv. Cecilija"); npr. "Veni dulcis Jesu" (ženski zbor) i "U slavu Sv. Srca" (za mješoviti zbor i ujedno jedina na hrvatskom jeziku). Iz 1912. g. treba istaknuti muške zborove "Ave Maria" i "Christus Factus Est", te "Laudate Dominum" i "O Sacru Convivum". Također u to doba nastaje i veće djelo misa na latinskom u B-Duru (1914). Ovdje su nabrojane samo važnije skladbe, međutim taj prvi opus broji 32 izvorne skladbe duhovnog sadržaja i 9 harmonizacija crkvenih napjeva. Sakralna glazba na staroslavenske tekstove. Ipak, ovo drugo, kasnije Odakovo stvaralaštvo, tj. skladateljski rad na duhovnim skladbama na staroslavenske tekstove spada u njegov vrhunac ne samo duhovne nego uopće skladateljske ostavštine.
    Visoki glazbenički nivo Odak upravo ovim skladbama na sjajan glazbenički nivo uzdiže staroslavensko pjevanje, grkokatoličku liturgiju, kao i naše glagoljaško pjevanje i našu ćirilometodsku tradiciju iz koje crpi i povijesno nadahnuće kao i glazbene teme i motive. Upravo zato je ovaj drugi dio njegovog ukupnog duhovnog opusa vrjedniji i značajniji. On je potpuno odakovski suveren, originalan i vrijedan. Ali, tim skladbama on zadire i u našu prošlost, on podsjeća da smo jedini narod katoličke crkve koji je uspio održati skoro tisuću godina liturgiju na narodnom jeziku (dok je čitava katolička Crkva koristila latinski do 1965. g.). Posebno su za to zaslužni tzv. popovi glagoljaši djelujući u nekim biskupijama uz Jadransko more i tako zadržavši tradiciju liturgije na narodnom jeziku neprekinuto od sv. Ćirila i Metoda i trena kada je svetoj slavenskoj braći papa Hadrijan II. u 9. st. odobrio u Rimu u bazilici sv. Marije Velike liturgiju koju su oni preveli na narodni jezik. Odak je tako oživio kroz glazbeni izričaj i tekst dio naše prošlosti o kojoj prilično malo znademo. I zato, ne umanjujući vrijednost niti jednog svjetski poznatog skladatelja (čija se djela kod naših crkvenih zborova (pre)često izvode), ipak bi se trebalo zamisliti nad programima koncerata i liturgija tih naših crkvenih zborova koji bi trebali biti promicatelji narodne riječi za koju smo se kroz povijest toliko borili. Stoga češće i ustrajnije izvedbe domaćih skladatelja (poput Odakovih djela) svakako bi pridonijele tom cilju.



    Свети Аверкије равноапостолни
    У време цара Антонина беше свети Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а свети Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то, незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах пет стотина њих примише крштење. Мало помало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би свети Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II века.


    Преподобни Лот
    Велики подвижник мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „Авво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?” Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „Ако желиш, то буди сав огњем!” Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења, упокоји се свети Лот мирно у V веку.


    Спомен чудотворног избављења Москве од Литванаца помоћу Пресвете Богородице
    У време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се свети Сергије Радоњешки јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста, сутрадан Литванци побегну из града, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Fri Nov 05, 2010 12:00 am


    Vesti za 5. novembar (5.11.) je 309. dan godine po gregorijanskom kalendaru (310. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 56 dana.

    1630. - Mirovnim sporazumom u Madridu završen je englesko-španski rat, u kojem su Španija i njena saveznica Austrija poražene na moru i kopnu. Na strani Engleza borili su se Francuzi i Holanđani.
    1688. Vilijem Oranski se sa vojskom iskrcao u jugozapadnoj Engleskoj.
    1911. - Italija je anektirala turske pokrajine u Libiji, Tripoli i Kirenaiku, i držala ih do 1943, kada su nemačko-italijanske snage u Drugom svetskom ratu potisnute iz Afrike.
    1914. -
    Francuska i Velika Britanija su u Prvom svetskom ratu objavile rat Turskoj.
    Pod komandom generala Oskara Poćoreka u Prvom svetskom ratu počela je nova austrougarska ofanziva na Srbiju, a srpske snage su prisiljene da se povuku. Usledila je kontraofanziva 3. decembra pod komandom Živojina Mišića koja je završena pobedom srpske vojske u Kolubarskoj bici polovinom decembra.
    1926. - Nakon četvrtog atentata na Musolinija, u Italiji je donet Zakon o zaštiti države, kojim je uveden totalitarni fašistički režim.
    1943. - U Jajcu je u Drugom svetskom ratu osnovana Telegrafska agencija Nove Jugoslavije - Tanjug. Prvi direktor bio je Vladislav Ribnikar.
    1956. - Britanski padobranci su izveli desant na Port Said tokom britansko-francusko-izraelske agresije na Egipat; Sovjetski Savez je zapretio da će upotrebiti rakete ukoliko Francuzi i Englezi ne prihvate prekid vatre.
    1991. -
    Predsednici Srbije i Crne Gore Slobodan Milošević i Momir Bulatović odbacili su na Međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji u Hagu četvrtu verziju Sporazuma za opšte rešenje jugoslovenske krize, koju su ponudili međunarodni posrednici.
    Britanski medijski magnat češkog porekla Jan Robert Maksvel nađen je mrtav u vodama kod Kanarskih ostrva gde je krstario jahtom.
    1996. -
    Pakistanski predsednik je smenio premijera Benazir Buto, pod optužbom da je njena vlada ogrezla u korupciji i nepotizmu.
    Kandidat Demokratske stranke Bil Klinton ponovo je izabran za predsednika SAD, pobedivši republikanca Boba Dola.
    2000. - Poslednji etiopski car Hajle Selasije sahranjen je u sabornoj crkvi Svete Trojice u Adis Abebi, 25 godina nakon što je, u 83. godini, umro pod sumnjivim okolnostima, a potom sahranjen na način koji ne dolikuje jednom vladaru. Harizmatični afrički vođa, koji je po legendi direktni potomak kralja Solomona i kraljice od Sabe, svrgnut je nakon 44 godine vladavine u vojnom udaru 1974.
    2001. - U Beogradu je potpisan sporazum o saradnji jugoslovenskih vlasti i UNMIK-a, kojim su, po mišljenju srpske strane, potvrđeni osnovni principi i obaveze iz rezolucije 1224 Saveta bezbednosti UN, čime je otvoren put za učešće Srba na izborima na Kosovu.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1854. - Pol Sabatje, fransuski hemičar, dobitnik Nobelove nagrade
    1909. - Milena Pavlović-Barili, srpska slikarka i pesnikinja.
    1913. - Vivijen Li, britanska pozorišna i filmska glumica.
    1930. - Bora Todorović, srpski glumac.
    1938. - Milovan Ilić Minimaks, poznati televizijski i radijski novinar. (†2005).
    1955. - Ljiljana Blagojević, srpska glumica
    1963. - Darko Tomović, srpski glumac

    Izumreli su:

    1879. - Džejms Klark Maksvel, teorijski fizičar 19. veka.
    1882. - Đura Daničić, srpski naučnik i filolog, sekretar Društva srpske slovesnosti, profesor Liceja i Velike škole u Beogradu.
    1930. - Kristijan Ajkman, holandski lekar.
    1930. - Luiđi Fakta, italijanski političar i novinar.
    1955. - Moris Utrilo, francuski slikar. (* 1883.)
    1960. - Mak Senet, američki filmski režiser kanadskog porekla.
    1989. - Vladimir Horovic, američki pijanista poreklom ruski Jevrejin.
    1991. - Jan Robert Maksvel, britanski medijski magnat češkog porekla.
    1994. - Milan Mladenović, srpski muzičar, pesnik, pevač i gitarista grupe Ekatarina Velika. (* 1958.)
    2001. - Roj Bolting, britanski filmski producent.
    2004. - Sergej Lukač, srpski novinar.

    Opsirnije:


    Vivijen Li (engl. Vivien Leigh) je bila engleska glumica, rođena 5. novembra 1913. u Dardžilingu (Zapadni Bengal), a preminula 8. jula 1967. godine u Londonu (Engleska). Dva puta je nagrađivana Oskarom za najbolju glumicu, pri put za film Prohujalo sa vihorom 1939, a drugi put za film Tramvaj nazvan čežnja 1951. godine
    Li je rođena kao Vivijan Meri Hartli u Dardžilingu (Zapadni Bengal), u Britanskoj Indiji, u porodici Ernesta Hartlija, britanskog oficira u indijskoj konjici i Gertrude Robinson Yackje. Venčali su se u Kensingtonu (London) 1912. godine. Pet godina kasnije Ernest Harti je premešten u Bangalor, dok su Gertrud i Vivijan ostali u Utakamandu. Vivijan Harti prvi put se pojavila u pozorištu sa tri godine, recitirajući dečju pesmicu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Gertrud Hartli je pokušavala svojoj kćeri usaditi sklonost literaturi pa ju je upoznala sa delima Hansa Kristijana Andersena, Luisa Kerola i Radjarda Kiplinga, kao i sa pričama iz grčke mitologije. Kao jedino dete, Vivijan Hartli je poslata 1920. godine u manastir u Rohampton u Engleskoj. Njezina najbolja prijateljica tamo je bila buduća glumica Morin O'Salivan, kojoj se poverila da želi postati „velika glumica“.
    Obrazovanje je završila u Evropi, vrativši se roditeljima 1931. godine. Otkrila je da jedan film Morin O'Salivan igra u londonskom Vest Endu pa je rekla roditeljima da želi postati glumica. Oboje su je podržali u toj nameri, a otac joj je pomogao da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umjetnosti u Londonu. Krajem 1931. godine, upoznala je Herberta Lija Holmana, trinaest godina starijeg advokata. Iako on nije podnosio „pozorištance“, venčali su se 20. decembra 1932. godine, a ona je napustila studije. Oktobra sledeće godine je rodila kćer, Suzan, ali se osećala zatvoreno u privatnom životu. Prijatelji su je predložili za manju ulogu u filmu Things Are Looking Up , što je bio njezin filmski debi. Angažovala je agenta, Džona Glidona, koji je mislio da ime „Vivijan Holms“ nije prikladno za glumicu, a nakon što je odbio njezin predlog, „April Morn“, kao svoje profesionalno ime uzela je „Vivijen Li“. Glidon ju je preporučio Aleksanderu Kordi kao potencijalnu filmsku glumicu, ali Korda je odbio smatrajući kako nema glumačkog potencijala.
    Nakon uloge u predstavi The Mask of Virtue 1935. godine, Li je zaradila sjajne kritike nakon čega su sledili intervjui i novinski članci. Među kojima je je bio i jedan iz Dejli Ekspresa u kojem je intervjuer naglasio kako joj se „munjevito promenio izraz lica“, što je bilo prvo javno spominjanje njezinih karakterističnih promena raspoloženja. Korda, koji je prisustvovao njezinoj premijeri, je priznao svoju grešku i potpisao sa njom filmski ugovor, napisavši joj ime „Vivijen Li“. Nastavila je sa predstavom, ali kada ju je Korda preselio u veće pozorište, Li nije mogla adekvatno reproduktovati svoj glas, ni zadržati pažnju tolike publike, pa je predstava ubrzo skinuta sa repertoara
    Lorens Olivije ju je video u -Mask of Virtue}-, a prijateljstvo među njima se razvilo nakon što joj je on čestitao na nastupu. Dok su glumili ljubavnike u filmu Požar nad Engleskom (1937), među Olivijeom i Li se razvila privlačnost, a nakon što je snimanje završeno, počeli su vezu. Tokom tog vremena, Li je pročitala roman Margaret Mičel Prohujalo sa vihorom i naložila agentu da je predloži Dejvidu Selzniku, koji je planirao filmsku verziju. Rekla je novinaru, „Sama sam se angažovala za ulogu Skarlet O'Hare“, a filmski kritičar K. A. Ledžun prisetio se razgovora iz istog perioda u kojem „nas je Li sve uveravala“ tvrdnjom da Lorens Olivije „neće glumiti Reta Batlera, ali ću ja glumiti Skarlet O'Haru. Čekajte i videt ćete.“
    Li je u Olivijeovoj produkciji Hamleta u londonskom pozorištu glumila Ofeliju, a Olivije se kasnije prisetio kako joj se raspoloženje rapidno promenilo pre nego što je trebala izaći na pozornicu. Bez ikakve provokacije, počela je vikati na njega, a onda zašutela i počela zuriti u prazno. Odglumila je bez poteškoća, a sutradan se vratila rutini. Bilo je to po prvi put da je Olivier svedočio takvom ponašanju sa njezine strane. Počeli su živeti zajedno; Holman i Olivijova žena, glumica Džil Ezmond, odbili su dati razvod svojim supružnicima.
    Li se u filmu Jenki u Oksfordu (1938) pojavila sa Robertom Tejlorom, Lajonelom Barimurom i Morin O'Salivan, u prvom svom filmu koji je primećen i u Sjedinjenim Državama. Tokom produkcije je stekla reputaciju teške i nerazumne osobe, a Korda je rekao njenom agentu da njezin ugovor neće biti produžen ako se i dalje bude tako ponašala.
    Olivje se pokušavao probiti u inostranstvu; uprkos svom uspehu u Britaniji, nije bio dobro poznat u Sjedinjenim Državama, a raniji pokušaji da se predstavi na američkom tržištu su propali. Kako mu je ponuđena glavna uloga u produkciji Orkanskih visova (1939) Samjuela Goldvina, otputovao je u Holivud, ostavivši Vivijen u Londonu. Goldvin i reditelj filma, Vilijam Vajler, ponudili su Vivijen sporednu ulogu Izabele, ali ju je odbila, rekavši da će glumiti samo Keti, ulogu koja je već dodeljena Merl Oberon.
    Holivud je bio usred razvikane potrage za glumicom koja će igrati Skarlet O`Haru u produkciji Prohujalo sa vihorom (1939), Dejvida Selznika. Vivijen Li je tražila od svog agenta da njeno ime stavi među kandidatkinje. Tog meseca, Dejvid Selznik ju je gledao u Vatri iznad Engleske i Jenki u Oksfordu i tada je postala jedna od najozbiljnijih kandidata za ulogu. Selznik je pogledao sve njene engleske filmove i započinje pregovarati sa producentom Aleksanderom Kordom, sa kojim je Vivijen Li bila pod ugovorom do kraja te godine. Posle toga putuje u Los Anđeles, navodno da bi bila sa Olivijeom. Kad je Majron Selznik, koji je predstavljao i Olivijea, sreo Li, pomislio da poseduje kvalitete koje traži njegov brat. Odveo je Li i Olivijea na set gde je snimana scena požara skladišta u Atlanti, i pretstavio je. Sledećeg dana, Vivijen je pročitala scenu za Selznika, koji je organizovao probu i napisao svojoj ženi, „Ona je neočekivani pobednik i izgleda prokleto dobro. Samo za tvoje uši: sve je spalo na Polet Godard, Džin Artur, Džoun Benet i Vivijen Li.“. Reditelj Džordž Kjukor se složio i pohvalio njenu „neverovatnu volju“, koja je ubrzo dobila ulogu.
    Snimanje se pokazalo teškim iskustvom za nju; Kjukor je otpušten, a doveden je Viktor Fleming, sa kojim se ona često prepirala. Ona i Olivija de Havilend potajno su se sastajale sa Kjukorom po noći i vikendima u potrazi za njegovim savetom o tome kako bi trebale odigrati svoje uloge. Sprijateljila se sa Klarkom Gejblom, njegovom suprugom Karol Lombard i Olivija de Havilend, ali se sukobila sa Leslijem Hauardom, sa kojim je trebala snimiti nekoliko emocionalnih scena. Zbog njezinog poremećaja, ponekad je morala raditi sedam dana sedmično, često kasno u noć, a nedostajao joj je Olivije koji je radio u Njujorku. Napisala je Liju Holmanu, „Prezirem Holivud... nikad se neću naviknuti na ovo - kako mrzim filmsku glumu.“ Olivija de Havilend je 2006. odgovorila na tvrdnje o njenom besnom ponašanju tokom snimanja filma Prohujalo sa vihorom, što je objavljeno u biografiji Lorensa Olivijea. Branila je Viijen Li, rekavši, „Vivijen je bila besprekorno profesionalna, besprekorno disciplinovana na snimanju Prohujalo sa vihorom. Brinule su je dve stvari: da da sve od sebe u izrazito teškoj ulozi i to što je bila odvojena od Lerija (Olivije), koji je bio u Njujorku.“
    Prohujalo sa vihorom doneo je Vivijen trenutnu pažnju i slavu, ali ona je rekla, „Ja nisam filmska zvezda - ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda je tako lažan život, koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga.“ Između deset Oskara koje je osvojio Prohujalo sa vihorom, bila je i nagrada za najbolju glumicu koju je osvojila Vivijen Li.
    Februara 1940. godine, Džil Ezmond pristala je dati razvod Lorensu Olivijeu, a i Holman se pristao razvesti od Vivijen Li. Posle toga Olivije i Li su se venčali u Santa Barbari (Kalifornija), a na svečanosti su bili prisutni samo njihovi kumovi, Ketrin Hepbern i Garson Kanin.
    Vivijen se nadala da će nastupiti sa Olivijeom pa je otišla na probu za film Rebeka, film koji je trebao režirati Alfred Hičkok sa Olivijeom u glavnoj ulozi. Ipak nakon što je vidio probu, Selznik je rekao da ona nije pravi izbor, sa čime se složio i Hičkok, a i njen mentor, Džordž Kjukor. Selznik je primetio da nije pokazivala nikakav entuzijazam za ulogu sve dok glavna uloga nije pripala Olivijeu, a kasnije je angažovao Džoan Fontejn. Nije joj dopustio ni da se pridruži Olivijeu u filmu Gordost i predrasude (1940), a Grir Garson je preuzela ulogu koju je Vivijen namenila sebi. U filmj Most Vaterlo trebali su nastupiti zajedno, ali Selznik je Olivijea zamenio sa Robertom Tejlorom, tada na vrhuncu karijere. Uprkos njenoj ne volji da nastupi bez Olivijea, film ne samo da je bio popularan među publikom i kritikom, nego je postao i njezin omiljeni film.
    Ona i Olivije su postavili pozorišnu produkciju Romea i Julije na Brodveju. Njujorška štampa je pisala o brakolomstvu koje je označilo vezu između Olivijea i nje i pitao se zašto se ne vraćaju u Englesku kako bi doprinieli ratnim naporima, dok su kritičari bili neprijateljski raspoloženi njihovim sudelovanjem u produkciji. Bruks Etkinson iz Njujork tajmsa je napisao, „Iako su gđica. Li i gospodin Olivije zgodan mladi par, jedva glume zajedno.“ Dok je većina krivnje svaljena na Olivijeovu glumu i režiju, i Vivijen Li je bila kritikovana. Bernard Grebanier je napisao „tankoj, prodavačkoj kvaliteti glasa gđice. Li.“ Par je u projekat uložio gotovo celu ušteđevinu, a neuspeh je bila financijska katastrofa za njih.
    Godine 1941. zajedno snimaju film Ledi Hamilton sa Olivijeom u ulozi Horejšija Nelsona i Li kao Ema Hamilton. Sa Britanijom koja je bila učesnik Drugog svetskog rata, bio je to jedan od nekoliko holivudskih filmova sa pro-britanskim sentimentom. Film je bio jako popularan u Americi, ali je najveći uspeh doživeo u Sovjetskom Savezu. Vinston Čerčil je organizovao prikazivanje filma na zabavi na kojoj je bio Frenklin Delano Ruzvelt, a prisutnima se obratio rečima, „Gospodo, mislim da će vas intersovati ovaj film, budući da prikazuje velike događaje slične onima kojih ste upravo deo.“ Olivijeovi su bili česti gosti kod Čerčila do kraja njegovog života.
    Olivijeovi su se vratili u Englesku, a Vivijen je 1943. godine putovala kroz Severnu Afriku, nastupajući pred trupama pre nego što je obolela sa konstantnim kašljem i groznicom. Godine 1944. joj je ustanovljena tuberkuloza na levom plućnom krilu, ali nakon što je provela nekoliko sedmica u bolnici, izgledalo je kao da se oporavila. U proleće je snimala film Cezar i Kleopatra (1945) kad je otkrila da je trudna, ali je pobacila. Pala je u tešku depresiju koja je dosegnula kritičnu tačku kad se okrenula protiv Olivijea, verbalno ga i fizički napadajući sve dok nije pala na pod jecajući. Bio je to prvi od mnogih nervnih slomova povezanih sa maničnom depresijom, ili bipolarnim poremećajem. Olivije je počeo prepoznavati simptome nadolazeće epizode - nekoliko dana hiperaktivnosti koje prati period depresije i eksplozivni nervni slom, nakon kojeg se Vivijen Li ne bi ničega sećala, ali bi se osjećala postiđeno i pokajnički.
    Bila je toliko dobro da nastavi glumiti u uspešnoj londonskoj produkciji The Skin of Out Teeth Torntona Vildera, ali njezini filmovi iz ovog razdoblja, Cezar i Kleopatra (1945) i Ana Karenjina (1948), ne dožiljavaju neki veći uspeh.
    Olivije je 1947. godine proglašen vitezom, a ona mu se pridružila u Bakingemskoj palati na investituri. Postala je Lejdi Olivije, titula koju je nastavila nositi i nakon njihovog razvoda, sve do smrti.
    Olivier je 1948. godine postao član saveta reditelja pozorišta Old Vik, nakon čega su se on i Li zaputili na turneju po Australiji i Novom Zelandu kako bi prikupili sredstva za pozorište. Tokom šestomesečne turneje, Olivije je nastupio u komadu Ričard III, a posle i sa njom u The School for Scandal i The Skin of Our Teeth. Turneja je bila veliki uspeh, a iako se ona mučila sa nesanicom te ju je trebalo zameniti na sedmicu dana, uspela je odgovoriti na sve zahteve stavljene pred nju. Olivije je primetio njezinu sposobnost da „očara novinare“. Članovi glumačke družine kasnije su se prisetili nekoliko svađa između para, a najdramatičnija je bila ona u Krističerču kad ona nije htela izaći na pozornicu. Olivije ju je ošamario, a ona mu je uzvratila i opsovala ga pre nego što je otišla na pozornicu. Pri kraju turneje, oboje su bili iscrpljeni i bolesni, a Olivije je rekao novinaru, „Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa.“ Kasnije je rekao kako je u Australiji „izgubio Vivijen“.
    Uspeh turneje ohrabrio je Olivijove da prvi put nastupe zajedno na Vest Endu, u istim delima, uz jedan dodatak, Antigonu, koja je dodata na njen zahtev jer je htela glumiti u tragediji.
    Vivijen Li je nakon toga nastojala dobiti ulogu Blanš Dubue u Vest Endu produkciji Tramvaja zvan čežnja Tenesija Vilijamsa, a dobila ju je nakon što su je Vilijmas i producentica predstave Irene Majer Selznik videli u The School for Scandal i Antigoni, a Olivije je potpisao za režiju. Kako je sadržavala scenu silovanja i reference na promiskuitet i homoseksualnost, predstava je označena kao kontroverzna, a rasprave u medijima o njenoj primerenosti dodatno su zabrinule Vivijen Li. Ali, čvrsto je verovala u važnost dela. Pisac Dž. B. Pristli kritikovao je predstavu i njen nastup, a kritičar Kenet Tinan je rekao kako je Vivijen bila loš izbor jer su britanski glumci „preotmeni za pozornicu“. Olivije i Li su bili razočarani jer je deo komercijalnog uspeha predstave ležao u članovima publike koji su došli na ono za što su mislili da je razbludna i senzacionalistička priča, a ne grčka tragedija kakvu su zamišljali, ali predstava je imala i snažne zagovaratelje, među njima i Nouel Kauard koji je opisao Vivijen Li kao senzacionalnu.
    Nakon 326 nastupa, Viijen je završila svoje nastupe; međutim, ubrzo je angažovana za filmsku verziju. Njezino nepoštovanje i nepristojni smisao za humor dopustili su joj da razvije odnos sa drugom zvezdom filma, Marlonom Brandom, ali se nije slagala sa redateljem Elajdžom Kazanom, koji nije imao visoko mišljenje o njoj. Kasnije je rekao „nije imala talenta“, ali kako je projekat napredovao, postao je „pun divljenja“ za „najveću odlučnost za isticanje od bilo koje glumice za koju znam. Puzala bi po slomljenom staklu ako bi smatrala da će to pomoći njenom nastupu.“ Njena je uloga bila iscrpljujuća te je izjavila za Los Anđeles tajms, „Devet meseci sam u pozorištu bila Blanš Dubua. Sada ona upravlja mnome.“ Kritičari su je redom hvalili, a ona je osvojila svog drugog Oskara za najbolju glumicu, BAFTA nagradu i nagradu Njujorškog kruga kritičara za najbolju glumicu. Tenesi Vilijams je komentarisao da je ona ulozi donela „sve što sam nameravao, i puno toga o čemu nisam ni sanjao“, ali u kasnijim godinama, Vivijen je rekla da ju je igranje Blanš Dubua „odvelo u ludilo“.
    Lorens Olivije i Vivijen Li su 1951. godine nastupili u dve predstave o Kleopatri, Antonije i Kleopatra Vilijama Šekspira i Cezar i Kleopatra Džordža Brenarda Šoua, menjajući predstave svaku noć i osvajajući dobre recenzije. Produkcije su premestili u Njujork, gde su nastupali jednu sezonu u pozorištu Zigfild sve do 1952. godine. Recenzije tamo su bile dosta pozitivne, ali kritičar Kenet Tajnan ih je razbesnio kad je izjavio kako je Vivijen Li mediokritetski talent koji je prisilio Olivijea da kompromituje svoj. Vivijen je, prestrašena neuspeha i sa namjerom da postigne veličinu, prihvatila njegovu kritiku, ignorišući pozititvne recenzije drugih kritičara.
    Januara 1953. godine, otputovala je u Cejlon kako bi snimala Slonovski hod sa Piterom Finčom. Ubrzo nakon početka snimanja, doživela je nervni slom, a studio Paramaunt ju je zamenio sa Elizabet Tejlor. Olivije ju je vratio u njihov dom u Engleskoj, gde mu je rekla da se zaljubila u Finča i da ga je prevarila sa njim. U sledećih nekoliko meseci se postupno oporavila.
    Zbog te epizode, mnogi Olivijeovi prijatelji su saznali za njezine probleme. Dejvid Niven je rekao da je bila „dobro, dobro luda“, a u svojem dnevniku Nouel Kauard je izrazio iznenađenje da su „stvari bile loše i postajale gore od 1948. ili otprilike u to vreme.“
    Kasnije se dovoljno oporavila kako bi nastupila sa Olivijeom u predstavi The Sleeping Prince, a 1955. su odigrali sezonu u Avonu na Stratfordu u Šekspirovim predstavama: Na tri kralja, Makbet i Tit Andronik. Predstave su privlačile publiku, a dobijale su pozititvne kritike. Nouel Kauard uživao je uspeh sa predstavom -South Sea Bubble}-, sa njom u glavnoj ulozi, ali ona je zatrudnjela i odustala od produkcije. Nekoliko sedmica posle, pobacila je i pala u depresiju koja je potrajala mesecima. Pridružila se Olivijeu na evropskoj turneji sa Tit Andronik, ali je turneja prekinuta zbog njenih izleva besa na Olivijea i druge članove družine. Nakon povratka u London, njezin bivši muž Li Holman, koji je imao veliki uticaj na nju, ostao je sa njom da bi pomogao smiriti je.
    Godine 1958. smatrajući da je njezin brak gotov, Vivijen je počela vezu sa glumcem Džekom Merivalom, koji je znao za njeno zdravstveno stanje i uverio Olivijea da će se pobrinuti za nju. Dve godine kasnije, ona i Olivije su se razveli, a Olivije je oženio glumicu Džoan Plurajt.
    Džek Merival se pokazao kao stabilan uticaj na nju, ali uprkos njenom prividnom zadovoljstvu, novinaru Radie Harris u poverenju je rekla „kako bi radije proživela kratki život sa Larijem (Olivije) nego se suočila sa dugim bez njega“. Njen prvi muž, Li Holman, takođe je proveo puno vremena sa njom. Merival joj se pridružio na turneji po Australiji, Novom Zelandu i Latinskoj Americi koja je trajala od jula 1961. do maja 1962. godine, a Vivijen je zaradila pozitivne recenzije bez Olivijea pod svetlima pozornice. Iako izmučena napadima depresije, nastavila je raditi u pozorištu, a 1963. godine osvaja nagradu Toni za najbolju glumicu u mjuziklu u brodvejsokom mjuziklu Tovarič. Nastupila je i u filmovima Rimsko proleće gđe. Stoun (1961) i Brod ludaka (1965).
    U maju 1967. godine je prolazila probe kako bi nastupila sa Majklom Redgrejvom u filmu -A Delicate Balance}-, ali joj se tada pogoršala tuberkuloza. Nakon nekoliko sedmica odmora, činilo se da se oporavlja. Noći 7. jula, Merival ju je ostavio kao i obično, kako bi nastupio u predstavi, a vratio se kući u ponoć i pronašao je kako spava. Oko pola sata posle, (sada 8. jula), vratio se u spavaću sobu i pronašao njezino tijelo na podu. Pokušala je otići u kupatilo, a kako su joj se pluća napunila tečnosti, srušila se. Merival je nazvao Olivijea, koji je dobijao terapiju zbog raka prostate u obližnjoj bolnici. U svojoj autobiografiji, Olivije je opisao „gorku patnju“ kad je odmah otišao u njenu rezidenciju, gde je pronašao Merival kako je premestio njezino telo na krevet. Olivije je izrazio saučešće i „stajao i molio za oprost za sva zla koja su našla između nas“, pre nego što je pomogao Merival srediti pojedinosti oko sprovoda.
    Kremirana je, a njen pepeo je razasut na jezeru kod njene kuće u Tikerejdž Milu, (Istočni Suseks, Engleska).
    Vivije Li je smatrana jednom od najlepših glumica svog doba, a reditelji su to isticali u većini njezinih filmova. Kad su je pitali smatra li svoju lepotu hendikepom, rekla je „ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno, ne znaš glumiti, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti veliki hendikep, ako stvarno želiš izgledati kao lik kojeg glumiš, koji nije kao ti.“ Džordž Kjukor je rekao da je Vivijen bila „potpuna glumica, sprečena lepotom“, a Lorens Olivije je rekao da bi je kritičari trebali „pohvaliti zato što je bila glumica, a ne uvek puštati da se njihovi sudovi iskrivljuju radi njezine ljepote.“ Američki pisac i reditelj Garson Kanin delio je njihovo stajalište i opisao Vivijen kao „lepoticu čija je zanosna lepota često znala zaseniti njezine vrtoglave uspehe kao glumice. Velike lepotice nisu često velike glumice, jednostavno zato što ne trebaju biti. Vivijen je bila drugačija, ambiciozna, ustrajna, ozbiljna, često inspirisana.“ Vivijen Li je objasnila da je igrala „što je moguće različitije uloge“ u pokušaju da ispita svoje veštine i odbaci predrasude o svojim sposobnostima. Verovala je da je komedija zahtevnija od drame jer zahteva precizniju sinhronizaciju, te je dodala da bi više pažnje trebalo obratiti na komediju kao deo glumačkog treninga. Bližeći se kraju karijere, koja se kretala od komedija Nouel Kauard do Šekspirovih tragedija, primetila je, „Puno je lakše ljude rasplakati nego ih nasmejati.“ Njezini rani nastupi donijeli su joj trenutni uspeh u Britaniji, ali je ostala dosta nepoznata u drugim delovima sveta sve do premijere filma Prohujalo sa vihorom. Njujork tajms je napisao u decembru 1939. godine, „Skarlet gđice. Li je opravdala apsurdni zahtev koji je pred njom postavljen. Ona je tako umetnički i prirodno savršeno stvorena za ulogu da se nijedna druga glumica ne može zamisliti u toj ulozi.“. Kako joj je slava rasla, pojavila se na naslovnici Tajmsa kao Skarlet. Godine 1969. kritičar Endru Saris je napisao da je uspeh filma u dobrom delu bio posledica inspirisane Li, a 1998. godine je napisao da „ona živi u našim sećanjima i uspomenama kao dinamična snaga, a ne kao statična prisutnost.“ Leonard Maltin je opisao film kao jedan od najboljih svih vremena, napisavši 1998. godine da je Li „briljantno odigrala“ svoju ulogu. Njezin nastup u Vest Endu u produkciji Tramvaj zvan čežnja, pozorišni pisac Filis Hartnol opisao je kao „dokaz veće snage nego što je do tada pokazivala“, nakon čega su je duže vreme smatrali jednom od najboljih glumica britanskog teatra. Raspravljajući o filmskoj verziji, Polin Kejl je napisala da su Li i Marlon Brando pružili „dva najveća nastupa ikad viđena na filmu“ te da je onaj njen bio „jednan od onih retkih nastupa za kojeg se sa pravom može reći da u isto vreme budi strah i sažaljenje.“ Kenneth Tynan je ismejavao njen nastup sa Olivijeom u produkciji Tita Andronika iz 1955. godine, komentarišući da „ona prima vesti da će joj oskvrnuti mužev leš sa blagom mukom kao da je spužvasta guma“. On je bio jedan od nekoliko kritičara koji su negativno reagovali na njezinu reinterpretaciju Lejdi Makbet 1955. godine, rekavši da je njezin nastup bio nestvaran, te da je nedostajalo besa kojeg ta uloga zahteva; međutim, nakon njezine smrti je promenio mišljenje, opisujući svoje ranije kritike kao „jednu od najvećih grešaka u proceni“ koje je ikad napravio.



    Bora Todorović (rođen 5. novembra 1930. godine u Beogradu, Kraljevina Jugoslavija) je srpski glumac. Brat je glumice Mire Stupice i otac glumca Srđana Žike Todorovića.
    Todorović je napustio Mašinski fakultet u Beogradu da bi upisao Pozorišnu akademiju. Diplomirao je 1956. godine u klasi profesora Joza Laurenčića.
    Do 1957. godine je član Beogradskog dramskog pozorišta, 1957-1961. Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu (gde se ističe u američkom repertoaru - Artur Miler, Tenesi Vilijams), a od 1961-1983. godine beogradskog Ateljea 212 (gde veliki uspeh ima glavnom ulogom u Arseniku i starim čipkama J. Keselringa, 1961). Na filmu debituje likom kolebljivog i neurotičnog partizana u Koracima kroz maglu (1967) Žorža Skrigina. Filmu se vraća tek u drugoj polovini sedamdesetih godina - s pojavom generacije reditelja tzv. praške škole (npr. Nacionalna klasa Gorana Markovića i Poseban tretman (1980) Gorana Paskaljevića). Posle uspeha u istomenom komadu Dušana Kovačevića i u filmu Maratonci trče počasni krug (Slobodana Šijana (1982.) tumači predratnog pionira. S puno oštrine, mimo uobičajenih konvencija igra Pika - džeparoša izvan pravila morala koji uzbudljivo preživljava prve dane rata u Balkanskom špijunu (1983) Branka Baletića. Posebno je zapažen po likovima "autsajdera" (jugoslovenskog "gastarbajtera" u Švedskoj u filmu Mister Montenegro (Dušan Makavejev, 1981), žrtve hipertrofirane provincijalne ideološke paranoje u Balkanskom špijunu Božidara Nikolića i Dušana Kovačevića (1984.), te opskurnog romskog "kuma" , virtuoza u manipulisanju ljudima u Domu za vešanje (Emir Kusturica, 1988), u kojem je jedan od dvoje profesionalnih glumaca. Glumi i na televiziji u serijama Sivi dom, Diplomci, Ceo život za godinu dana, Ljubav, ah ljubav, Rađanje radnog naroda.

    Živi i radi u Beogradu.


    Milovan Ilić Minimaks (Lipnica, 5. novembar 1938 — Padova, 9. februar 2005) je bio srpski radio i TV novinar.
    Rođen je 5. novembra 1938. u Lipnici, kod Kragujevca. Osnovnu i srednju školu završio je u Kragujevcu. Nesvršeni je student beogradskog Pravnog fakulteta. Počeo je da radi u listu „Jež“, a 1960. je prešao u Radio Beograd.
    Postao je poznat kao voditelj radio programa „Minimaks“. Ovaj program se emitovao, na „Radio Beogradu“, sedamdesetih godina prošlog veka subotom pre podne od 8 do 12 sati. „Minimaks“ je bila jedna od prvih emisija u kojoj je bilo dosta zabavne muzike, a njegova krilatica iz najave emisije je bila „minimum govora maksimum muzike“. Bio je jedan od prvih nekonvencionalnih voditelja koji je pored klasične najave ubacivao viceve, doskočice i džinglove.
    Sa emisijama „Sutra je petak“ i „Tačno u podne“, poznatijom pod nazivom „Tup-tup“, koju je vodio 22 godine, postigao je veliki uspeh. Nakon ukidanja nekih njegovih radio emisija, karijeru nastavlja na Radio-televiziji Srbije, gde je vodio emisiju „Od glave do pete“.
    Kada je i ona ukinuta, od 1990. godine jedno vreme na TV Politika vodio je zabavnu emisiju pod nazivom „Minimaksovizija“. Svoje emisije („Minimaksovizija“, „Maksovizija“, „Nedelja kod Minimaksa“ i „Fonto“) radio je za TV Pink i Palmu. Po prvi put je predstavio javnosti brojne narodne pevačice i pevače, a najpoznatija od njih je Lepa Brena.
    Kroz njegove emisije prošao je veliki broj srpskih pevača, muzičara, glumaca, političara i drugih javnih ličnosti. Za svakog gosta Minimaks se temeljno i detaljno pripremao koristeći svoju obimnu novinsku dokumentaciju. Autor je nekoliko knjiga aforizama i pesama (više od Cool, kao i mnogobrojnih kolumni u raznim listovima. Prve dve knjige aforizama koje je napisao su „Sitna razmišljanja“ (1967) i „Iz malog mozga“ (1988)[1]. Sa suprugom Biljanom imao je kćerku Anu i sina Vladimira, a iz prvog braka sina Igora.
    Predavao je jedno vreme na kursu za voditelje narodnog univerziteta „Božidar Adžija“ u Beogradu. Odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem.
    Krajem 2004. urađena mu je transplatacija jetre na Univerzitetskoj klinici u Padovi. Preminuo je 9. februara 2005. u Padovi, posle duge i teške bolesti.

    NASTAVAK------>
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Fri Nov 05, 2010 12:14 am

    <-----NASTAVAK


    Đuro Daničić (Đorđe J. Popović, Novi Sad, 4. april 1825 – Zagreb, 17. novembar 1882), filolog, branilac Vukovih pogleda i veliki poštovalac njegovog rada, jedan od najznačajnijih radnika na proučavanju srpskog i hrvatskog jezika.
    Đuro Daničić rođen je pod imenom Đorđe J. Popović, kao četvrti sin novosadskog sveštenika Jovana Popovića, u Novom Sadu, 1825. Prve škole učio je u Novom Sadu i Požunu, a pravne nauke u Pešti i Beču, gde je došao 1845. Pod uticajem Karadžića i Miklošiča počeo je da se bavi slovenskom filologijom, kojoj je kasnije, a naročito proučavanju srpskog jezika, posvetio ceo život. Za vreme studija materijalno su ga pomagali Knez Mihajlo Obrenović i Jovan Gavrilović. Godine 1856. postao je bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu i sekretar Društva srpske slovesnosti, a 1859. profesor Liceja (Velike škole). Godine 1865. ostavio je profesuru, i na kratko vreme postao činovnik Uprave pošta, a 1866. otišao je u Zagreb za sekretara tada osnovane Jugoslovenske Akademije. 1873. se vratio na katedru srpskog jezika u Veliku školu u Beogradu, predavajući u njoj do 1877. Otišao je zatim na odmor u Zagreb da produži rad na započetom velikom Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika. Na tom poslu ga je i zatekla smrt. Njegovo telo preneseno je novembra iste godine (1882) u Beograd i tu je sahranjeno na Markovom groblju.
    Svoje prezime zamenio je 1847. prezimenom Daničić, kojim se potpisao na prvom svom naučno-polemičkom radu Rat za srpski jezik i pravopis, i pri tom prezimenu je posle stalno ostao.
    Daničić je jedan od najvećih radnika na području ispitivanja srpskog jezika.
    Njegov prvi rad objavljen je 1845. (u Podunavci) u zaštitu Vuka. Naučno obaranje teorije Vukovih protivnika, Daničić je izneo u raspravi Rat za srpski jezik i pravopis (1847), kojom je doprineo brzoj pobedi Vukovih ideja. Zatim je dao Malu srpsku gramatiku (1850), u kojoj je srpski književni jezik prvi put naučno okarakterisan. Kasnije (od 1863) to je malo delo izlazilo u više izdanja (1—7), pod nazivom Oblici srpskog jezika. Dela Daničića, u kojima je obrađivao različite strane srpskog jezika, jesu: Srpska sintaksa (1858), samo sa odeljkom o padežima sa i bez predloga, zasnovana na tadašnjoj lokalističkoj teoriji o padežima, Osnove (1876), klasifikacija, sasvim mehanička, nastavaka za obrazovanje reči, Korijeni (1847), bez velike teorijske vrijednosti, Istorija oblika (1874), najzad slavne akcenatske studije (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), koje su obrazovale osnovu proučavanja slovenskog akcenta.
    Daničićeva veća izdanja srpskih starih spomenika, većinom još nezamenjena, jesu: Žitije Sv. Save (Teodosijevo, 1860, u izdanju pripisano Domentijanu), Žitija Sv. Simeona i Sv. Save od Domentijana (1865), Nikoljsko jevanđelje (bosanske redakcije, 1864), Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih (Danila i drugih, 1866), i mnoga druga manja dela, razbijena po naučnim izdanjima.
    Preveo je Stari zavet (Vuk je preveo Novi).
    U svom započetom delu Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Daničić je predložio reformu latiničnog pisma po ugledu na Vukovu reformu ćirilice, u kojoj bi se digrafi dj, lj, nj, dž zamenili grafemama đ, ļ, ń, ģ, i time postigla puna kompatibilnost latinice sa ćirilicom, i izbegle nedoumice u kojima grafeme iz digrafa stoje jedna do druge, ali se posmatraju odvojeno (npr. nadživeti, injekcija, podjednako itd.).
    Od Daničićevih grafema, u širu upotrebu je jedino ušla grafema Đ đ, umesto dotadašnjeg dj.



    Свети апостол Јаков, брат Господњи
    Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову, свети Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих седамдесет апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи свети апостол Павле (1. Кор 15, 7). Био епископ у Јерусалиму тридесет година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву Свету литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати свети Василије Велики и свети Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалиму, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Свети Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине гурнуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога. Беше Јакову шездесет три године када пострада за Господа свога.


    Свети Игњатије, патријарх цариградски
    Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после светог Методија 846. године. Збачен с престола 858. године и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на пратријаршество. И управља црквом свети Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир Светих Архангела, у коме се и упокоји у Господу у осамдесет деветој години живота на земљи.


    Свети мученик Јаков Боровицки
    О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. године и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 06, 2010 11:05 am


    6. novembar (6.11.) je 310. dan godine po gregorijanskom kalendaru (311. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 55 dana.

    355. - Rimski car Konstancije II je u Milanu proglasio svog brata od strica Julijana za svog savladara-cezara.
    1632. - Švedski kralj Gustav II Adolf, veliki vojskovođa i vojni reformator, poginuo u Tridesetogodišnjem ratu, u bici kod Licena, u kojoj je njegova vojska potukla snage Protivreformacije pod komandom generala Valenštajna.
    1860. - Za predsednika SAD izabran Abraham Linkoln. U januaru 1863. proglasio oslobađanje robova, tokom njegovog mandata vođen Američki građanski rat, od 1861. do 1865, u kom je Unija severnih država pobedila robovlasnički jug. Šest dana po završetku rata ubijen u pozorišnoj loži u atentatu koji je izvršio glumac J. V. Bat.
    1880. - Francuski mikrobiolog Šarl Laveran, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1907, otkrio uzročnika malarije, ali nije mogao da objasni kako dospeva u organizam. Engleski lekar Ronald Ros 15 godina kasnije utvrdio da malariju prenose komarci.
    1911. - Fransisko Madero, vođa revolucije protiv diktatora Porfirija Dijaza, postao predsednik Meksika.
    1917. - Posle pet meseci borbi, u Prvom svetskom ratu, pobedom zapadnih saveznika nad Nemcima, okončana treća bitka kod belgijskog grada Ipera. Linija fronta pomerena nepunih 10 kilometara, poginulo 240.000 vojnika.
    1931. - Održan antirežimski protestni skup na Beogradskom univerzitetu, studenti potom krenuli u protestnu šetnju Knez-Mihailovom ulicom. Policija uhapsila 13, povređeno šest studenata.
    1943. - Sovjetska armija u Drugom svetskom ratu oslobodila Kijev, posle dvogodišnje nemačke okupacije.
    1950. - Osnovan Muzej primenjene umetnosti u Beogradu
    1964. - U saobraćajnoj nesreći poginuo Slobodan Penezić Krcun, predsednik Izvršnog veća SR Srbije i funkcioner KPJ i KP Srbije. Posle Drugog svetskog rata bio načelnik OZNA za Srbiju, potom ministar unutrašnjih poslova Srbije.
    1975. - Na inicijativu kralja Hasana, počeo Zeleni marš. 350.000 Marokanaca sa zastavicama i Kuranom u rukama prešlo u Zapadnu Saharu, tražeći dekolonizaciju te oblasti. Narednih dana u Madridu potpisan sporazum kojim je Španija predala Zapadnu Saharu Maroku i Mauritaniji.
    1986. - Završava se šahovski turnir u Tilburgu, Holandija, pobedom Aleksandra Beljavskog.
    1996. - Bivša republika SFRJ Hrvatska postala 40. članica Saveta Evrope.
    1999. - Australijanci na referendumu s 55 odsto glasova odbacili predlog da britanski monarh kao šef države bude zamenjen republikanskim ustrojstvom države.
    2001. - Medijski magnat, republikanac Majkl Blumberg, izabran za gradonačelnika Njujorka. Nasledio Rudolfa Đulijanija.
    2005. - Monsinjor Kiro Stojanov u Skoplju, u katedrali Presvetog srca Isusovog, postavljen za skopskog biskupa i apostolskog egzarha u Makedoniji. Prvi Makedonac posle 104. godine na rukovodećem položaju u katoličkoj crkvi u toj zemlji.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1494. - Sulejman I Veličanstveni, turski sultan. (†1566).
    1771. - Alojz Zenefelder, pronalazač litografije. (†1834).
    1787. - Vuk Stefanović Karadžić, srpski filolog i reformator srpskog jezika. (†1864).
    1923. - Tatjana Lukjanova, srpska glumica. (†2003).
    1923. - Antonije Isaković, srpski književnik. (+2002).
    1977. - Dušan Kecman, srpski košarkaš.
    1987. - Ana Ivanović, srpska teniserka.

    Izumreli su:

    1632. - Gustav II Adolf, švedski kralj vojskovođa, vojni i državni reformator. (* 1594.)
    1893. - Petar Iljič Čajkovski, ruski ruski kompozitor poznog romatizma.

    Opsirnije:


    Sulejman I Veličanstveni (zvani i Kanuni - Zakonodavac, 6. novembar 1494—5/6. septembar 1566), turski sultan 1520-1566. godine.
    Bio je vrlo obrazovan vladar i govorio je četiri jezika: arapski, persijski, srpski i čagataj (najstariji oblik turskog jezika).
    Sultan Sulejman nazvan Veličanstveni je došao na vlast sa 26 godina, 20. septembra 1520. godine i vladao je narednih 46 godina. On je bio i najznačajniji osmanski vladar koji je sam učestvovao u deset vojnih pohoda u Evropi i tri u Aziji. 1521. godine zauzet je Beograd, a 1522. godine opsednut je Rodos. Osvajanjem ostrva pomorski put do Egipta je osiguran, te su tako Turci imale potpunu kontrolu nad trgovinom Venecije i Đenove u Istočnom Sredozemlju.
    1525. godine počele su pripreme za jedan veliki vojni pohod. Trupe su poslate kako kopnom, tako Dunavom u pravcu Beograda. Nakon što je vojska prešla reku Dravu, 1526. godine je došlo do bitke kod Mohača sa ugarskom vojskom kojom je komandovao kralj Lajoš II. Ugarski kralj je poginuo, a njegova vojska je bila poražena.
    Po odredbi Bečkog sporazuma Habzburzi su preuzeli ugarsku krunu. Ferdinand I od Austrije postavlja kao svoj politički cilj odbranu Zapadne Evrope od daljih prodora Turaka.
    Sultan Sulejman I i njegov Veliki vezir Ibrahim Paša zapalili su Peštu. U isto vreme vođeni su ratovi u Bosni, Dalmaciji i Sloveniji. Osmanski sultan postavlja rumunskog kneza Jovana Zapolju za novog ugarskog kralja. Zbog toga je došlo do rata između Austrije i Turske.
    Osmanska vojska je bezuspješno opsjedala Beč od 27. septembra do 15. oktobra. Za vreme povlačenja trupa opljačkano je šire područje oko Beča. Kasnije je sličnu sudbinu doživela i Štajerska.
    Prilikom jednog vojnog pohoda u 1534. godine Bagdad su ponovo zauzeli Persijanci. Opsada venecijanskog ostrva Krfa nije bila uspešna. Sultana Sulejman je lično ugušio pobunu u Moldaviji.
    Nakon smrti Jovana Zapolje 1540. godine Turci su anektirali Ugarsku. Tom zemljom je upravljao jedan beglerbeg iz Budima. Tako je došlo do primirja između Ferdinanda I i sultana Sulejmana I na sedam godina, pri čemu je nadvojvoda Austrije (i budući nemački car) morao da plaća danak Turcima. Od vremena vladavine Sulejmana I „Visoka Porta“ je postala pojam u Evropi za osmansku vladu. Svoj poslednji vojni pohod preduzeo je sultan godine 1566. da zauzme Sigetvar, na putu za Beč. Stari Sulejman I je umro 6. septembra 1566. godine pre nego što je ostvario svoj cilj, tokom bitke kod Sigeta.




    Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme istuču 1818, 1836, 1839, 1847 i 1850.
    Vuk Stefanović Karadžić je rođen u Tršiću blizu Loznice 1787, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića.
    Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
    Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.
    Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.
    Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.
    Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru.
    Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.
    Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
    Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti.
    Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.
    Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.
    Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim.
    Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput onog Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom.
    Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slove stopio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda.
    Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova:
    А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
    И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
    С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш
    njima je dodao jedno iz latinične abecede:
    Ј ј
    i pet novih:
    Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ
    a izbacio je:
    Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ы ы(jeri, tvrdo i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (en) Я я (ja)
    Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѭ ѭ (jus) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šč) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь(meki poluglas)
    U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836.
    Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović.
    Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti.
    Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem.
    Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao upustva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...).
    Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847.
    1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika:
    Prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk
    „Rat za srpski jezik i pravopis“, autor:Đura Daničić,
    „Pesme“, autor:Branko Radićević
    „Gorski vijenac“[n 1], autor: Petar Petrović Njegoš.
    Izdavanjem Gorskog vijenca, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom.
    Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.
    Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su pojavile tek 1862. i 1864.
    Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik.
    Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica.
    Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan do savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise.
    Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima se do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina.
    Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi.
    Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution).
    U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.
    Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje "Srpskog rječnika" (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prevod "Novoga zavjeta" (1847.), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:
    izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama;
    prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju;
    i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika.
    Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.
    Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.)
    Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvu, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i austrougarskog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka.



    Antonije Isaković (6. novembar 1923 — 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna („Gospodar i sluga“, „Tren 1“ i „Tren 2“, „Govori i razgovori“). Umro je u Beogradu u 78. godini. Poznata pripovetka „Kašika“ je obavezni deo gradiva iz predmeta srpski jezik i književnost u osnovnoj školi. Njegova ćerka je poznata glumica Milica Milša, a supruga srpska spisateljica Leposava Milanin.
    Jedan je od ljudi kojima je Dobrica Ćosić posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji.


    Tatjana Lukjanova je srpska glumica, rođena 6. novembra 1923. godine u Beogradu.
    Prvu ulogu odigrala je u Beogradskom dramskom pozorištu, u predstavi „Mladost otaca“ 1948. godine. Skoro ceo radni vek bila je odana Beogradskom dramskom pozorištu u kojem je ostvarila zapažene uloge u predstavama: „Mačka na usijanom limenon krovu“,„Bećarac“, „Izbiračica“, „Hamlet“...
    Najznačajniju ulogu u pozorišnoj karijeri, ostvarila je u predstavi „Harold i Mod“. Bila je glumica baletskog hoda i dečjeg glasa i omiljena glumica reditelja svih generacija.
    Beogradsko dramsko pozorište je nakon smrti Tatjane Lukjanove, ustanovilo i nagradu „Gran pri Tatjana Lukjanova“, koja se uručuje na dan BDP-a.
    Tokom života odigrala je brojne uloge u pozorištu, mlađa publika je pamti po ulozi miša u tv seriji „Laku noć deco“ a starija po ulozi komšinice Marte u filmu Miše Vukobratovića „Nije lako sa muškarcima“
    Tatjana Lukjanova je preminula u 80. godini života, 19. avgusta 2003. godine.



    Свети мученик Арета
    Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко четири хиљаде хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му деведесет пет година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље, он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се потом одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово, византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа омиритског, опет по Божјем откровењу, свети Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм Светој Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм светом мученику Арети и осталим мученицима негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. године.


    Свети Елезвој, цар етиопски
    Распаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом, и обећа замонашити се, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана, Елезвој се врати у Етиопију, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних петнаест година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокојио се 555. године.



    “Свих жалосних радост”
    Тако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцељења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. године у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост”; нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш”. Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.


    Преподобни Арета Печерски
    Представио се 1190. године.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Mon Nov 08, 2010 5:46 pm

    Vesti za 7. novembar (7.11.) je 311. dan godine po gregorijanskom kalendaru (312. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 54 dana.

    680. - U Carigradu otpočeo sa radom Šesti vaseljenski sabor pod pokroviteljstvom vizantijskog cara Konstantina IV
    1659. - Francuska i Španija zaključile Pirinejski mir, završen rat dve zemlje izbio 1635.
    1875. - Britanski istraživač Vernej Kameron stigao na atlantsku obalu Afrike. Prvi Evropljanin koji je prešao Afriku od obale do obale. Na put krenuo 1873. iz Zanzibara.
    1917. - U Petrogradu pod vodstvom vođe boljševika Vladimira Iljiča Lenjina počela Oktobarska socijalistička revolucija. Crvena armija zauzela sve značajne punktove u gradu, srušena privremena vlada Aleksandra Kerenskog i formirana prva sovjetska vlada s Lenjinom na čelu.
    1944. - Frenklin Ruzvelt izabran, četvrti put, za predsednika SAD. Jedinstven slučaj u istoriji SAD.
    1946. - Završena prva savezna radna akcija omladine Jugoslavije, na železničkoj pruzi Brčko-Banovići. Oko 70.000 mladih iz cele zemlje i 2.000 iz inostranstva za 190 dana izgradilo prugu dugu 90 kilometara.
    1956. - Tokom Suecke krize, Generalna skupština Ujedinjenih nacija izglasala rezoluciju kojom je Velikoj Britaniji, Francuskoj i Izraelu naloženo da odmah povuku trupe iz Egipta.
    1972. - Ričard Nikson drugi put izabran za predsednika SAD. U avgustu 1974. prisiljen da podnese ostavku zbog afere Votergejt, u kojoj je otkriveno da su pristalice republikanaca uoči tih izbora, radi špijunaže, provalile u glavno sedište Demokratske stranke. Prva ostavka nekog predsednika SAD.
    1973. - SAD i Egipat uspostavili pune diplomatske odnose, prekinute posle Šestodnevnog rata 1967, u kom je izraelska armija porazila egipatske snage i zauzela Sinaj, područje Gaze i Golansku visoravan u Siriji.
    1987. - U Tunisu, u državnom udaru koji je predvodio premijer Bin Ali, oboren Habib Burgiba, predsednik države od sticanja nezavisnosti 1956. Ali za 84-godišnjeg lidera, koji je 1974. proglašen doživotnim predsednikom Tunisa, rekao da je isuviše senilan da bi vladao.
    1990. - Meri Robinson na prvim predsedničkim izborima posle 17 godina, postala prva predsednica Irske.
    1996. - U padu nigerijskog putničkog aviona Boing 727, oko 40 kilometara istočno od Lagosa, poginuli svi putnici i članovi posade, njih 142.
    2000. - Predsednički izbori u SAD zbog spora oko rezultata doveli zemlju u političku krizu bez presedana. Odlukom Vrhovnog suda SAD 13. decembra za predsednika izabran republikanski kandidat Džordž Buš Mlađi.
    2001. - Belgijska nacionalna aviokompanija Sabena podnela zahtev za bankrot. Prva evropska aviokompanija koja je to uradila zbog velikih gubitaka posle napada u SAD 11. septembra 2001.
    2002. - U Iranu zabranjeno reklamiranje svih američkih proizvoda.
    Na referendumu na Gibraltaru velikom većinom glasova odbijen britansko-španski plan o podeli suvereniteta nad tom kolonijom, što je izvalo zastoj u pregovorima Londona i Madrida.
    2007. - Pred Haškim tribunalom počelo suđenje lideru Srpske radikalne stranke, Vojislavu Šešelju.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1867. - Marija Kiri, hemičarka poljskog porekla, nobelovka. (†1934.)
    1879. - Lav Trocki, ruski revolucionar. (†1940.)
    1888. - Čandrasekara Raman, indijski fizičar, nobelovac. (†1970.)
    1903. - Konrad Lorenc, austrijski prirodnjak, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1973. (†1989.)
    1913. - Alber Kami, francuski književnik. (†1960.)
    1938. Dejan Đurović, srpski glumac i voditelj

    Izumreli su:

    1817. - Žan Andre Delik, švajcarski geolog i meteorolog.
    1980. - Stiv Mekvin, američki glumac. (*1930.)
    1992. - Aleksander Dubček, slovački državnik. (*1921.)

    Opsirnije:



    ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (грч: Η ΣΤ΄ Οικουμενική Σύνοδος; Τρίτη Σύνοδος της Κωνσταντινούπολης - Трећи Сабор у Цариграду), одржан је у Цариграду (7. новембар 680. - 16. септембар 681. године), а сазвао га је цар Константин IV Погонат (648-685). Сабор је одржан у царском двору, у свечаној сали са сводовима (куполама) (τρουλλος) и стога је познат као Трулски сабор. Било је присутно око 174 Епископа, а римски Епископ Агатон био је представљен са своја три изасланика. Сазван је да би формулисао праву веру против монотелитске јереси (θελησις, воља). Јерес се појавила у време цара Ираклија (610-641), у облику исповедања вере познатим под називом Ектесис, објављеном 638. године, а које је саставио Патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). По том учењу, Исус Христос има две природе, а после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитство) или једно делање (моноенергизам). Овакво учење је могло је да привуче умерене монофизите назад у Цркву, али је противречило Халкидону.

    Ток Сабора

    Монотелитска криза у Цркви трајала је више од 50 година. Самих монотелита на Сабору није било много. Антиохијски Патријарх Макарије остао је упоран у јереси до краја, као и његов ученик монах Стефан. Међу монотелитима на сабору, спомињу се још Петар Никомидијски, Соломон из Газе, као и монах Полихроније. Оцима Цркве није било тешко да покажу неоправданост и бесмислицу монотелитског учења. У ту сврху, читана су пажљиво документа и одлуке Трећег, Четвртог и Петог васељенског сабора. На овим саборима су својевремено осуђен Несторије, а посебно монофизити од којих је монотелитство и потекло. Одато је признање борцима за Православну веру, какви су били исповедници Максим, папа Мартин, Патријарх Софроније Јерусалимски и многи други. Осуђени су јеретици монотелити и моноенергити: Сергије, Павле, Пир и Петар, Патријарси цариградски, папа Хонорије, затим Константин Апамејски из Сирије, Макарије, антиохијски Патријарх и др.

    Оци су у духу Халкидонског исповедања формулисали веру Цркве ο две воље или хтења и две енергије или дејства у Богочовеку Господу Христу: "И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље несупротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..."

    Орос Шестог васељенског сабора
    Свети и велики наш Васељенски сабор, који се у овом богочуваном и царском граду Цариграду, Новом Риму, састао по Божијој благодати и свепобожном указу благочестивог и највернијег великог цара Константина, у сали дворске палате зване труло, одредио је следеће:

    Јединородни Син и Логос (Реч, Слово) Бога Оца, Који нам је по свему сличан осим греха, постао је човек, Христос истинити Бог наш, гласовито је проповедао јеванђелским речима: "Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота" (Јн 8,12); и опет: "Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам" (Јн 14,27). Овим богоисказаним учењем о миру богомудро вођен наш најкроткији цар, заштитник Православља а противник злих учења, пошто сазва овај наш свети васељенски скуп, сједини читаво тело (састав) Цркве. Отуда наш свети Васељенски сабор пошто изагна далеко заблуду безбоштва која се пре извесног времена појавила и овде, и пошто без заблуда слеђаше прави пут светих и признатих Отаца, сагласи се у свему са светих пет Васељенских сабора, кажемо са три стотине и осамнаест у Никеји сакупљених Светих Отаца против сулудог Арија; и после овог у Цариграду сто педесет богоносних мужева; и осталих светих пет Сабора, оног против Теодора Мопсуестијског, Оригена, Дидима и Евагрија, и списа Теодоритових против дванаест глава блаженог Кирила, и онога што је рекао Ива у Посланици написаној Марину у Персији... и других Сабора који су сазвани ради побијања сваке душепогубне јереси, и овај наш свети и Васељенски сабор богонадахнуто запечати Символ...

    (следи Никеоцариградски Символ Вере)

    Свети и Васељенски сабор рече: Довољан је био за савршено познавање и потврђивање Православне вере овај побожни и Православни Символ божанске благодати. Али, пошто не преста од почетка проналазач зла, који нађе помагача змију и преко ње уведе у човечанску природу отровну смрт, и тако сада, пошто пронађе прикладне сараднике властитој вољи, кажемо за Теодора који је био Епископ Фарански, па Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били настојници (Патријарси) у овом царском граду, па још Хонорија који је био папа Старог Рима, па Кира који је био Епископ у Александрији, затим Макарија који је скоро био предстојник у Антиохији, и Стефан његов ученик. И не закасни од њих подстакнута пуноћа Цркве да пресече скандале заблуде: јерес једне воље и једног дејства (хтење) у двема природама једнога од Свете Тројице Христа, истинитог Бога нашег, посејавши новим гласовима ту јерес у Православном народу, која се слаже са безумним и злим учењем безбожног Аполинарија, Севира и Темистија; и савршено оваплоћење Њега једног Господа Исуса Христа Бога нашег, настојали су да униште науком некаквог лукавог проналаска, пошто хулно уводе да Његово умно одуховљено тело нема вољу и да је без дејства (енергије).

    Христос Бог наш подстакао је дакле верног цара, новог Давида, "човека кога по срцу своме нађе", "који не даде", према написаном, "сна очима својим, нити веђама својим дремања", док преко овог нашег Богом сакупљеног и светог Сабора не нађе савршену проповед Православља; јер, сагласно богореченим речима: "Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима". Овај дакле, свети и Васељенски сабор прими верно и отворених руку прихвати Посланицу од најсветијег и најблаженијег папе Старог Рима, Агатона, најпобожнијем и највернијем нашем цару Константину, а која (посланица) одбацује поименце оне који су учили и проповедали, као што је напред речено, једну вољу и једну енергију у телесном домостроју Христа истинитог нашег Бога.

    Исто тако би прихваћена и друга саборска Посланица светог, под истим најсветијим папом, сабора стотину и двадесет пет богољубивих Епископа, упућена његовом спокојству (цару), пошто су обе биле сагласне светом Халкидонском сабору и Томосу Свесветог и најблаженијег Лава, папе тог Старог Рима, који је био послан Светом Флавијану, који је (томос) онај Сабор назвао стубом Православља, такође још и саборне посланице написане од блаженог Кирила против безбожног Несторија и упућене Епископима Истока.

    Следујући светим и пет Васељенских сабора и Светим и признатим Оцима и сагласно одредивши, (овај Сабор) исповеда Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег, једног од Свете, Једносуштне и Живоначалне Тројице, савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека (састављеног) из разумне душе и тела, Њега истог по човечанству, подобног нама у свему осим греха; пре векова (од вечности) рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега, ради нас и ради нашег спасења од Духа Светога и Марије Дјеве, ваистину Богородице, по човечанству (рођеног); Њега једнога, Христа, Сина Господа, Јединороднога, у две природе...

    (даље следи Халкидонски орос)

    И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се, већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: "Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова, који каже: "Јер то што Он жели, подразумева по Спаситељу (вољу) Онога која није супротстављена Богу јер је цела обожена".

    Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство, по богоречитом Лаву, који најјасније каже: "Дејствује свака природа у заједници са другом оно што јој је својствено, (природна енергија) Логоса чини оно што је својствено Логосу, а (енергија) тела чини оно што је својствено телу". Јер нећемо приписивати једно природно дејство Богу и створењу, да не би уздигли створење у Божанску суштину, нити да узвишеност Божанске природе снизимо на место које приличи створењима; јер познајемо Једнога и Истинитога, и чуда и страдања, а (познајемо Га) ипак различито према природама из којих је (Он) и у којима има биће, као што рече богонадахнути Кирило. Дакле, пошто у свему чувамо несливеност и неразлучност (природа), са мало речи све (о Христу) објављујемо: исповедамо Једног од Свете Тројице и после оваплоћења, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, кажемо (исповедамо) две Његове природе које у једној Његовој ипостаси просијавају, у којој Он и чуда и страдања целим Његовим домостројним живљењем, не по фантазији, него истински показа, распознајући природну разлику у једној истој ипостаси тиме што свака природа хоће и дејствује оно што јој је својствено у заједници са другом, те на исти начин славимо и две природне воље и дејства која садејствују ради спасења човечанског рода.

    Пошто се све ово са сваком тачношћу и марљивошћу од нас изложи, одређујемо да се не дозвољава да неко износи другу веру, или да саставља или да измишља, или да учи различито. Они пак који се усуђују да састављају другу веру или да уводе или да уче или предају други Символ онима који хоће да се врате познању истине из Јелинства (многобоштва) или из Јудејства или из неке јереси или новаторског учења, то јест да уводе неке измишљене речи ради побијања овога од нас сада одређенога, такви, ако су Епископи или клирици, нека се одстрањују Епископи од епископства, а клирици од клира, а ако су пак монаси или лаици такви да се анатемишу.



    Dejan Đurović (7. novembar 1938, Beograd) je srpski glumac i voditelj, njegov glas postao je izuzetno popularan posle sinhronizacije čuvene naučno obrazovne serije „Opstanak“. Bio je član glumačke ekipe serije „Neven“, gde su ga gledaoci zapazili u ulozi Čika Petronija i voditelja daštanja. Od osamdesetih godina poznat je i po odličnom vođenju emisija posvećenih popularizaciji klasične muzike Televizije Beograd. Već više od 30 godina vodi kultnu emisju „Dragstor ozbiljne muzike“ na radiju Beograd 202.
    Na početku karijere igrao u omnibus filmu Vladimira Pogačića „Subotom uveče“. Sredinom šesdesetih igrao i u kultnoj seriji iz vojničkog života „Kad sam bio vojnik“.


    Свети мученици Маркијан и Мартирије
    Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!” Тада приклонише главе своје под мач, и беху посечени 355. године. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име свети Јован Златоуст.


    Свети мученик Анастасије
    Био ваљар сукна и ревностан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но потом извађено и чесно сахрањено.

    Света Тавита
    Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. „Она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше” (Дап 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиди. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши, велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну пут мртвог тела: „Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе” (Дап 9, 40). Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Mon Nov 08, 2010 6:12 pm

    Vesti za 8. novembar (8.11.) je 312. dan godine po gregorijanskom kalendaru (313. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 53 dana.

    1620. - Odigrala se bitka kod Bele planine, prva bitka u Tridesetogodišnjem ratu, u blizini Praga.
    1793. - Prvi put je za javnost otvoren Luvr, dvorac francuskih kraljeva od 1204., koji je odlukom revolucionarne vlade 1791. pretvoren u muzej.
    1889. - Montana je postala 41. država SAD-a.
    1895. - Nemački fizičar Vilhelm Konrad Rendgen otkrio je X zrake koji su po njemu nazvani Rendgenovi zraci. Za taj izum dobio je 1901. Nobelovu nagradu za fiziku.
    1937. - Nacisti su u Minhenu prikazali film "Večni jevrejin".
    1941. - Osnovana je "Albanska komunistička partija".
    1960. - Džon F. Kenedi pobedio Ričarda Niksona na predsedničkim izborima i tako postao najmlađi čovek koji je ikada izabran na tu funkciju.
    1971. - Objavljen je četvrti po redu album čuvene britanske grupe Led zepelin, na kom se nalazila i njihova najpoznatija pesma "Stairway to Heaven".
    2006. - Proglašen moderni Ustav Republike Srbije koji definiše Kosmet kao sastavni deo Srbije.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1656. - Edmund Halej engleski astronom i geofizičar, koji je prvi odredio putanju jedne komete i predvideo njeno periodično pojavljivanje (Halejeva kometa). Izradio je prvi katalog sjajnih zvezda južnog neba i prvu meteorološku kartu.
    1843. - Moric Paš, nemački matematičar.
    1847. - Abraham Stoker, irski književnik. († 1912.)
    1848. - Gotlob Frege, nemački matematičar i fizičar.
    1854. - Johanes Ridberg, švedski fizičar. († 1919.)
    1868. - Feliks Hausdorf, nemački matematičar. († 1942.)
    1878. - Dimitar Vlahov, istaknuti makedonski revolucionar, političar i publicist. († 1953.)
    1883. - Arnold Baks, engleski kompozitor.
    1893. - Rama VII, kralj Sijama.
    1900. - Mihailo Vukdragović, srpski kompozitor, dirigent, muzički pedagog i kritičar, profesor i rektor Muzičke akademije u Beogradu, član Srpske akademije nauka i umetnosti.
    1906. - Mihailo Apostolski, makedonski akademik i narodni heroj.
    1909. - Ketrin Hepbern, američka glumica.
    1922. - Kristian Bernard, južnoafrički hirurg. 1967. izvršio prvu transplataciju srca. († 2001.)
    1935. - Alen Delon, francuski glumac.
    1942. - Linda Evans, američka glumica, najpoznatija po ulozi u tv seriji Dinastija
    1946. - Roj Vud, britanski muzičar, pevač i tekstopisac.
    1960. - Oleg Menšikov, ruski glumac
    1983. - Blanka Vlašić, hrvatska atletičarka
    1985. - Džek Ozborn

    Izumreli su:

    1674. - Džon Milton, engleski pisac, po mnogima najveći engleski pesnik uz Šekspira.
    1887. - Dok Holidej, američki kockar i revolveraš.
    1917. - Milutin Bojić, srpski pisac, autor poeme „Plava grobnica“ posvećene masovnom sahranjivanju srpskih vojnika u more, posle povlačenja preko Albanije u Prvom svetskom ratu. Sahranjen je na solunskom groblju Zejtinlik. Napisao je četiri knjige pesama i više drama, uključujući "Kraljevu jesen" i "Uroševu ženidbu".
    1953. - Ivan Aleksejevič Bunjin, ruski književnik. (* 1870).
    1999. - Leon Štukelj, slovenački i jugoslovenski gimnastičar, najstariji olimpijski šampion i prvi olimpijski pobednik sa prostora bivše Jugoslavije. Štukelj, koji je samo dve godine mlađi od modernih Olimpijskih igara, osvojio je šest olimpijskih medalja, među kojima tri zlatne, dve u Parizu 1924. i jednu u Amsterdamu 1928.
    2001. - Radmila Savićević, srpska glumica. (* 1926).

    Opsirnije:


    Mihailo Apostolski (mk. Михајло Апостолски) (1906—1987), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Makedonije, general-pukovnik JNA, istoričar i narodni heroj Jugoslavije.
    Rođen je 8. novembra 1906. godine u Novom Selu, kod Štipa. Godine 1927. završio je Vojnu akademiju, 1933. Višu vojnu akademiju, a 1938. Generalštabnu akademiju Kraljevine Jugoslavije. Kao generalštabni major Vojske kraljevine Jugoslavije postavljen je za pomoćnika načelnika štaba Drinske divizije u Ljubljani.
    U kratkotrajnom Aprilskom ratu bio je načelnik štaba Triglavske divizije. Posle kapitulacije zarobljen je od Italijana i odveden u logor Vestone. Potom je prebačen u Rijeku, gde je sa grupom Makedonaca pušten.
    Posle povratka u Makedoniju, povezao se sa Lazarom Koliševskim, koji ga je uključio u Narodnooslobodilački pokret. Septembra 1941. godine izabran je za člana Pokrajinskog šataba NOP odreda Makedonije, juna 1942. godine posatvljen je za komandanta Glavnog štaba NOV i PO Makedonije. Od februara do avgusta 1944. godine pod Mihajlovom komandom su se, pored 33 makedonske brigade, našle i brigade Operativnog štaba za Kosovo i Metohiju i Operativnog štaba za južnu Srbiju.
    Februara 1945. godine postavljen je za načelnika Vrhovnog štaba NOVJ, odnosno Generalštaba Jugoslovenske armije. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1943. godine, izabran je za člana Predsedništva AVNOJ-a, a na Prvom zasedanju ASNOM-a, avgusta 1944. godine, za člana Predsedništva ASNOM-a.
    Posle oslobođenja Jugoslavije obavljao je razne odgovorne dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Penzionisan je 1958. godine u činu general-pukovnika.
    Bavio se i naučnim radom, posebno radovima o istoriji jugoslovesnkih i balkanskih naroda i radovima vatnim za vojnu istoriju. Godine 1967. prilikom formiranja Makedonske akademije nauka i umetnosti postao je njen prvi redovni član, a 1968. je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Kasnije je izabran i za člana hrvatske, slovenačke kao i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine.
    Od 1976. do 1983. bio je predsednik Makedonske akademije nauka i umetnosti, a od 1978. do 1981. godine predsednik Saveta akademija nauka i umetnosti SFRJ. Bio je i član Saveta federacije.
    Umro je 7. avgusta 1987. godine u Dorjanu. Vojna akademija makedonske vojske, osnovana 1995. godine, u Skoplju nosi njegovo ime.
    Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.



    Radmila Savićević (8. februar 1926, Kruševac—8. novembar 2001, Beograd) je bila srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica.
    Bila je prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta, ali je pre dolaska u Beograd igrala u Kruševačkom pozorištu i Narodnom pozorištu u Nišu. Zapamćene su njene uloge u predstavama „Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“, „Gospođa ministarka“, „Inspektorove spletke“, „Sabirni centar“ i „Poltron“. Televiziskoj publici ostaće upamćena po ulogama u tv serijama: Kamiondžije, Pozorište u kući, Babino unuče, Vruć vetar, Bolji život i Srećni ljudi.
    Bila je udata za glumca Božidara Savićevića. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.



    Milutin Bojić (1892-1917), srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent
    Rođen je 1892. godine. u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ (tada se zvala „Palilulska škola“, druga po starosti u Beogradu[traži se izvor od 04. 2010.]).
    Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“ posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.
    Iako je živeo samo 25 godina ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu, ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način je ovekovečio jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona. Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa, u ovoj zbirci se nalazi 34 pesama koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.
    8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolinici. Sahranjen je na vojničkom groblju na Zejtinlik, oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda). Njegovo petogodišnje posmrtno prisustvo na Srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, među ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo ostaće zabeleženo kao deo istorije ovog našeg velikog nacionalnog spomenika u tuđini.



    Leon Štukelj (Novo Mesto, 12. novembar 1898 — Maribor, 8. novembar 1999.) je jugoslovenski gimnastičar slovenačkog porekla, osvajač prve zlatne olimpijske medalje za Jugoslaviju.
    Štukelj se rodio u Novom Mestu, tada Austro Ugarska, danas Slovenija. Gimnastikom je počeo da se bavi veoma rano zahvaljujući jačanju sokolskog pokreta u Sloveniji, a već na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1922. godine pokazao je svoj gimnastički talenat osvojivši sedmo mesto, iako se u to vreme kao i ostali članovi Sokola bavio i drugim sportovima. Leon Štukelj je bio i odličan atletičar i plivač. Nastupio je na sedam velikih takmičenja i ukupno osvojio 20 medalja: 8 zlatnih, 6 srebrnih i 6 bronzanih. Samo na olimpijskim igrama ovojio je 6 medalja: dve zlatne na Olimpijskim igrama u Parizu 1924, zlato i dve bronze na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928 i srebro na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. i tako postao najuspešniji je reprezentativac Jugoslavije na Olimpijskim igrama. Njegova zbirka medalja bi sigurno bila još brojnija da je Kraljevina Jugoslavija učestvovala na Olimpijskim igrama u Los Amđelesu 1932.
    Godine 1927 je završio studije prava. Po završetku sportske karijere postao je sudija najpre u Novom mestu, a zatim u Lenartu i Mariboru, gde je živeo do kraja života.
    Devedesetih godina 20. veka bio je najstariji živi olimpijski pobednik (dobitnika zlatne medalje). Zbog toga bio je spezijalni gost na Svečanom otvaranju Olimpijskim igrama u Atlanti 1928.. Na njegov 100. rođendan organizovana je velika proslava u njegovom rodnom Novom mestu.
    Sve do smrti četiri dana pred 101. rođendan svakodnevno je vežbao kod kuće. Umro je u Mariboru od srčanog udara.
    U znak zahvalnoti i sećanja sportske dvorane u Novom mestu i Mariboru nose njegovo ime.



    Dok Holidej (pravim imenom Džon Henri Holidej,engl. John Henry Holliday, *14. avgust 1851. u Grifinu, Džordžija; † 8. novembar 1887. u Glenvud Springsu, Kolorado), bio je američki kockar, revolveraš i zubar, najpoznatiji kao prijatelj saveznog maršala Vajata Erpa i kao učesnik u Obračunu kod O. K. korala.
    Bio je sin Henrija Barouza Holideja (engl. Henry Burroughs Holliday), majora američke vojske i Alis Džejn Makej (engl. Alice Jane McKay). Datum rođenja Džona Holideja, 14. avgust 1851, zapisan je u Bibliji njegovog oca. Majka mu je umrla od tuberkuloze 16. septembra 1866.. Otac se nakon tri mjeseca oženio sa Rejčel Martin (engl. Rachel Martin).
    Kratko posle vjenčanja, porodica Holidej se odselila u Valdostu u Vidžiniji, gdje je Džon pohađao Institut Valdosta. Tu je učio retoriku, gramatiku, matematiku, istoriju kao i strane jezike (latinski, francuski, grčki). Od 1870. nastavio je školovanje u zubarskoj školi u Filadelfiji, gdje je 1. marta 1872. dobio zvanje doktora.
    Obolio je od tuberkuloze u 21. godini. Kraći period je imao privatnu zubarsku ordinaciju u Atlanti, a potom se odlučio da krene na zapad, nadajući se da će mu suvlja klima ublažiti tegobe. Ubrzo se odao i alkoholu. Nastanjuje se u 1873. u Dalasu, gdje započinje sa profesionalnim kockanjem. Prvi put je bio uhapšen januara 1875., posle pucnjave u salunu.
    Umro je od posljedica tuberkuloze 8. novembra 1887.



    Свети мученик Димитрије
    Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу, христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара, него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призва да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: „Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!” После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велможа илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима светог Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву наместо старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „Станите, и не дирајте!” И тако мошти светог Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна свети Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.


    Преподобни мученик Јоасаф
    Ученик светог Нифонта, патријарха цариградског. Подвизавао се у Светој Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу 26. октобра 1536. године.


    Спомен великог земљотреса
    У време цара Лава Исавријанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. године. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Nov 10, 2010 6:16 pm

    Vesti za 9. novembar (9.11.) je 313. dan godine po gregorijanskom kalendaru (314. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 52 dana.

    694. - Kralj Vizigota na Pirinejskom poluostrvu Egika, optužuje Jevreje da pomažu muslimane i osuđuje na ropstvo.
    1282. - Papa Martin IV ekskomunicira kralja Petra III od Aragona.
    1494. - Porodica Mediči postaje vladarska u Firenci.
    1799. - Napoleon Bonaparta izvodi državni udar 18. brimera, zbacujući vlast direktorijuma.
    1872. - Veliki požar u Bostonu.
    1918. - Nemački car Vilhelm II abdicira i Nemačka postaje republika - Vajmarska republika.
    1937. - Japanska vojska ulazi u Šangaj.
    1938. - Kristalna noć, prvi masovni čin antijevrejskog nasilja u nacističkoj Nemačkoj.
    1953. - Kambodža je postala nezavisna od Francuske.
    1989. - Hladni rat: Istočna Nemačka otvara kontrolne punktove u Berlinskom zidu dozvoljavajući građanima slobodan prolaz u Zapadnu Nemačku. Narod kreće da razvaljuje zid.
    1993. - Mostarski stari most se srušio u Neretvu posle višednevnog bombardovanja sa hrvatske strane.
    1996. - Majk Tajson doživeo prvi poraz od Ivandera Holifilda, koji je osvojio treću titulu u superteškoj kategoriji.
    2005. - Venus ekspres misija Evropske svemirske agencije je lansirana iz Bajkonura u Kazahstanu.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1932. - Jordan Kostadinov, makedonski borac za nacionalna prava Makedonaca po Bugarskom.
    1936. - Mihail Talj, šahovski velemajstor i svetski šampion u šahu. († 28. jun 1992.)
    1974. - Alesandro Del Pjero, italijanski fudbaler.

    Izumreli su:

    959. - Konstantin VII Porfirogenit, vizantijski car i istoričar.
    1991. - Iv Montan, francuski šansonijer i glumac (* 1921.)

    Opsirnije:






    Kristalna noć (nem. Kristallnacht), takođe poznata i po nazivu Carska kristalna moć (nem. Reichskristallnacht, ili Pogromnacht, noć pogroma), je bio veliki pogrom koji se desio širom Nemačke u noći 9. novembra, 1938. (uključujići rane časove sledećeg dana). Pogrom je bio usmeren protiv jevrejskih građana širom zemlje, i za mnoge posmatrače je bio prva naznaka onoga šta danas nazivamo Holokaustom (čiji je bio rani događaj).
    Ime ovog događaja je unekoliko kontroverzno. Nazivan je imenom Kristallnacht (nem. кристална ноћ) od strane mnogih ljudi zbog polomljenih izloga prodavnica čiji su vlasnici mahom bili Jevreji. Načelno postoje dva objašnjenja za ovaj termin:
    Dr. Valter H. Pele, istoričar specijalizovan za modernu Nemačku je tvrdio da direktan prevod nije prihvatljiv jer je njegova originalna namera bila da cinično propagira nasilje kao nešto metaforički "sjajno i blistavo" za Nemačku.
    U terminu Reichskristallnacht, prefiks "Reichs-" je prisvojni pridev imenice "Rajh", što znači "carstvo". Obe forme ove reči su široko korišćene u nemačkoj vladinoj propagandi tokom nacističkog perioda, i u ovom slučaju bi se istaklo kako (nebitno koliko spontanim predstavljen ovaj događaj) se radi o događaju od značaja za celu naciju, a ne samo o skupu lokalnih događaja, čiji se značaj ograničava na te zajednice.
    Mnogo verovatnije ali zaboravljeno poreklo reči Kristallnacht nije u nemačkoj propagandi nego u razgovorima običnih ljudi, pogotovo u Berliinu. Svesni činjenice da su mnogo ozbiljniji zločini nego što je razbijanje izloga počinjeni, ljudi su skovali ovaj eufemističan naziv jer su se bojali represije nacističkog državnog aparata ako bi nazvali stvari pravim imenom. Mnogim ljudima je bilo jasno da novembarski pogromi nisu bili izlivi "spontanog gneva nemačkog naroda" kao što je nacistička propaganda pokušavala da predstavi, već državno-organizovan i izvršen čin terora. Ovo objašnjava prefiks Reichs- (imperijalni), koji su ljudi koristili i u drugim kontekstima da ismeju i kritikuju aspekte nacističke diktature (npr. Reichswasserleiche - "Carski davljenik" za glumicu Kristinu Zederbaum). Značenje (Reichs-)Kristallnacht kao termina koji kritikuje i optužuje nacističko rukovodstvo je bio u velikoj meri zaboravljen.
    Danas se u Nemačkoj uglavnom koristi izraz Pogromnacht ("noć pogroma"), što oslikava konsenzus da je "Kristallnacht" isuviše eufemističan izraz.
    Tokom 1930-ih, mnogi Jevreji poljskog porekla su živeli u Nemačkoj. Petka 28. oktobra, 1938, 17.000 njih je bez upozorenja okupljeno u sred noći i deportovano iz Nemačke u Poljsku. Mnogi od njih su bili u Nemačkoj veći deo svog života; neki su čak bili odlikovani nemački veterani iz Prvog svetskog rata.
    Poljska vlada je odbila da ih primi, zbog čega su se oni vukli između nemačkih i poljskih graničnih ispostava tokom hladnih dana i noći, dok nemačke vlasti nisu konačno ubedile poljsku vladu da im odobri ulaz.
    Heršel Grinspan (Herschel Grynszpan), jevrejski Nemac koji je pobegao u Francusku, je primio pismo od svoje porodice u kome su opisani užasni uslovi koje su oni iskusili tokom ove deportacije. U ponedeljak 7. novembra, on je upucao sekretara nemačke ambasade u Parizu, Ernsta fom Rata.
    Dva dana kasnije, Rat je preminuo u bolnici, i to je dalo povoda nacistima da organizuju pogrom.
    Ubistvo fom Rata je služilo kao izgovor da se lansira divljanje protiv jevrejskog stanovništva širom Nemačke. Planirano je da napad izgleda kao spontani čin, ali ga je u stvari organizovala nemačka vlada. Ovo znači da je sa organizacijom bilo saglasno vođstvo NSDAP-a, i da se kao u čestim slučajevima vlada oslanjala na partijsku organizaciju kao dodatak zvaničnim vladinim linijama autoriteta.
    U pogromu je oštećeno i u mnogim slučajevima uništeno oko 1574 sinagoga (skoro sve koje su postojale u Nemačkoj), mnoga jevrejska groblja, više od 7.000 jevrejskih radnji, i 29 velikih trgovina. Više od 20.000 Jevreja je uhapšeno i odvedeno u koncentracione logore; nekolicina je prebijena na smrt dok su ostali bili primorani da gledaju. Broj ubijenih Jevreja nije sa sigurnošću utvrđen, ali procene variraju od 36 do oko 200 tokom dva dana nemira. Najčešće se govori o broju 91. Prirodu nasilja oslikava i činjenica da su neki Nemci koji nisu bili Jevreji ubijeni samo zato što je neko smatrao da "izgledaju kao Jevreji".
    Kristalna noć je uzrokovala bes širom sveta. Diskreditovala je pro-nacističke pokrete u Evropi i Severnoj Americi, i vremenom dovela do njihovog opadanja. Mnoge novine su osudile ovaj pogrom, a neki su ga poredili sa ubilačkim pogromima u carskoj Rusiji tokom 1880-ih. SAD su povukle svog ambasadora (ali nisu prekinule diplomatske odnose) dok su druge vlade prekinule diplomatske odnose sa Nemačkom u znak protesta.
    Progon i ekonomska šteta učinjena nemačkim Jevrejima nije stala sa pogromom, iako su njihove radnje opljačkane. Bili su takođe primorani da plate kolektivnu kaznu od 1 milijarde maraka nacističkoj vladi. Ovo predstavlja formu kolektivnog kažnjavanja, koje je kasnije zabranjeno Ženevskim konvencijama.
    Kad je najavljivao nasilnu naplatu, vrhovni nacistički zvaničnik, Herman Gering koji se još ranije zalagao za mere protiv Jevreja, je omaškom opisao teške uslove kojima su bili izloženi Jevreji nakon Kristalne noći:
    "Nemačko jevrejstvo će kao kaznu za njihove gnusne zločine, itd. moraju da daju doprinos od jedne milijarde maraka. Svinja neće počiniti novo ubistvo. Uzgred, moram primetiti da ja ne bih voleo da budem Jevrejin u Nemačkoj. "
    Ova noć je uvela novu fazu u anzi-semitskim aktivnostima nacističke partije i državnih aparata, vodeći do deportacija, i konačno istrebljenja većine Jevreja koji su živeli u Nemačkoj. Mada je u to vreme malo ljudi to znalo, pogrom kristalne noći je bio prvi korak u sistematskom progonu i masovnim ubistvima Jevreja širom Evrope u onome šta će postati poznato kao Holokaust.



    Свети мученик Нестор
    У време страдања светог Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог светог Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама увис. Када би Лије некога у рвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко, светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу светом Димитрију и потражи од њега благослов за то. Свети Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати”. Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!” И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „Велики је Бог Димитријев!” А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. године, и пресели се у Царство Господа свога.



    Преподобни Нестор Летописац
    У седамнаестој години својој ступио у манастир Кијево-печерски, још при игуманству светог Теодосија. Написао прву историју руског народа, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кроткошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним, грубим, незналицом, напуњеним сваким грехом. Но Бог, који познаје срца људска, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. октобра 1114. године, мошти његове сотворише мноштво чудеса.



    Свети Андреј кнез смоленски
    Из љубави према Христу напустио славу и част светску, скрио се у један манастир, и ту прерушен и непознат служио као црквењак тридесет година. Упокојио се у Господу мирно 1390. године. Мошти му чудотворне обретене 1540. године.



    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Nov 10, 2010 8:21 pm

    Vesti za 10. novembar (10.11.) je 314. dan godine po gregorijanskom kalendaru (315. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 51 dan.

    1444. - Bitka kod Varne: osmanski sultan Murat II odnosi ubedljivu pobedu nad krstašima predvođenim kralje Poljske i Ugarske Vladislavom III.
    1910. - Na inicijativu Pavla Popovića, Aleksandra Belića i Jovana Skerlića, osnovano Društvo za srpski jezik i književnost, radi usavršavanja nastave srpskog jezika i književnosti u školama.
    1928. - Hirohito krunisan za 124. japanskog cara.
    1969. - Prvi put emitovana američka dečja TV emisija "Ulica Sezam".
    1975. - Vlade SFRJ i Italije potpisale Osimski sporazum o konačnom rešenju graničnih pitanja.
    1989. - Bugarski komunistički lider Todor Živkov smenjen s vlasti nakon 33-godišnje vladavine.
    1991. - U Vukovaru počele ulične borbe između pripadnika JNA i hrvatskih policijskih snaga.
    2006. - Predsednik Srbije, Boris Tadić, raspisao parlamentarne izbore za 21. januar 2007.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1759. - Johan Kristof Fridrih fon Šiler, nemački pisac. (* 1805.)
    1888. - Andrej Tupoljev, ruski konstruktor aviona. (* 1972.)
    1918. - Radivoje Jovanović, partizanski voskovođa i general. (* 2000.)
    1919. - Mihail Timofejevič Kalašnjikov, ruski inženjer.
    1925. - Ričard Berton, engleski (velški) glumac. (* 1984.)
    1977. - Nina Mercedez, američka porno glumica.

    Izumreli su:

    1891. - Artur Rembo, francuski pesnik. (* 1854.)
    1938. - Mustafa Kemal Ataturk, turski političar. (* 1881.)
    1982. - Leonid Brežnjev, ruski političar. (* 1906.)

    Opsirnije:


    Radivoje Jovanović - Bradonja (1918—2000), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-potpukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije.
    Rođen je 10. novembra 1918. godine u selu Zarube, kod Valjeva od oca Tiosava i majke Milice. Osnovnu školu završio je selu Dračiću, a gimnaziju u Valjevu. Posle završetka gimnazije, 1937. stupio je u Vojnu akademiju, iz koje 1940. izlazi kao artiljerijski potporučnik.
    Posle Aprilskog rata i kapitulacije kraljevske vojske, uspeo je da se spase iz zarobljeništva i vratio se u rodni kraj. Kad su počele pripreme za oružanu borbu, priključio se komunistima, i od prvog dana ustanka, jula 1941. godine, svrstao se u partizanske redove.
    Već u julu postao je komandir Kolubarske partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda. Njegove podvige dva puta je pohvalio Glavni štab NOP odreda Jugoslavije: avgusta 1941. prilikom uništenja nemačke posade utvrđene u železničkoj stanici u Lajkovcu, i prilikom borbe u Ljigu 10. septembra kada su njegovu četu opkolile jake nemačke i kvislinške snage, iako ranjen, nije napuštao položaj, nego je i dalje komandovao, spašavajući svoju jedinicu od uništenja. Zbog svoje hrabrosti i privrženosti Narodnooslobodilačkom pokretu, već u avgustu 1941. primljen je za člana Komunističke partije Jugoslavije.
    Posle niza uspešno izvedenih akcija, u kojima je pokazao i smisao za organizaciju i komandovanje, Jovanović veoma brzo napreduje, i oktobra postaje zamenik komandanta Užičkog partizanskog odreda. Njegovom zaslugom je otkrivena četnička zavera protiv NOP-a u Srbiji, organizovana odbrana, a zatim i protivnapad, 2. novembra 1941. godine, kada su četnici doživeli prvi ozbiljniji vojnički, a i politički poraz u Srbiji.
    Bio je komandant prve partizanske vojne parade, održane 7. novembra 1941. godine u Užicu, u čast 24-vorogodišnjice Oktobarske revolucije. Jovanoviću je komandovanje paradom povereno, kao nagrada za uspešno otkrivanje, opkoljavanje i razbijanje četničke grupacije koja je napala prestonicu Užičke republike. Naime, on je kao potporučnik, uspeo da napravi neuporedivo svrsishodniji i celishodniji plan odbrane, nego što su četnički generalštabni majori, potpukovnici i pukovnici uspeli da sačine plan napada na Užice.
    U toku Prve neprijateljske ofanzive na oslobođenu teritoriju Srbije, novembra 1941. godine, Radivoje Jovanović organizuje odbranu, prelazi s jednog na drugi deo fronta, prikuplja jedinice i sam učestvuje u nizu teških odbrambenih borbi. U bici na Kadinjači 29. novembra 1941. godine Bradonja se posebno istakao svojom ličnom hrabrošću i umešnošću. Njegov izbor položaja za jedini partizanski top, pokazao se ispravnim. Nemci ga nisu uspeli pogoditi skoro sve vreme trajanja bitke.
    Odstupanjem partizanskih snaga iz zapadne Srbije, krajem novembra 1941, Jovanović se po zadatku Partije vratio s Tare na područje Valjevskog partizanskog odreda, u svojstvu načelnika Glavnog štaba NOP odreda Srbije, da okupi i organizuje partizanske jedinice i nastavi borbu protiv okupatora, nedićevaca i četnika Draže Mihailovića. U veoma teškim uslovima, u periodu terora i okrutnih represalija okupatora i nedićevaca, partizanski odredi u zapadnoj Srbiji su vodili borbe i trpeli velike gubitke. U takvoj situaciji, Jovanović je vešto manevrisao, izbegavao udare i prelazio u protivnapade. Februara 1942. godine, određen je za komandanta Grupe odreda u zapadnoj Srbiji, a u avgustu iste godine Vrhovni štab postavlja ga za komandanta Glavnog štaba NOP odreda Srbije i člana Vrhovnog štaba NOV i POJ.
    Krajem septembra 1943. godine, postavljen je za komandanta Prve šumadijske brigade, s kojom je, novembra iste godine, posle uspešnih borbi u Srbiji, prešao u Sandžak i priključio se Drugoj proleterskoj diviziji. Formiranjem Treće srpske udarne brigade, 10. februara 1944. godine, Jovanović je postavljen za njenog komandanta, da bi već u martu primio dužnost zamenika komandanta Druge proleterske divizije. Juna 1944. postavljen je za komandanta 25. srpske divizije, koja se istakla u mnogim borbama protiv Bugara, Nemaca i četnika Draže Mihailovića.
    Početkom septembra 1944, Radivoje je primio dužnost komandanta 14. srpskog korpusa, koji je uspešno dejstvovao u severoistočnoj Srbiji i prvi došao u vezu s jedinicama Crvene armije na Dunavu. Korpus je uspešno dejstvovao i u rejonu Avale, prilikom oslobođenja Beograda; nastavio borbu u dolini Zapadne Morave, učestvovao u oslobođenju Kraljeva i Čačka i, u sastavu Druge armije, vodio borbe za oslobođenje istočne Bosne, a zatim i Zagreba.
    Posle završetka rata, Radivoje Jovanović je izvesno vreme bio komandant grada Beograda, a zatim je, početkom 1946. godine, otišao na školovanje u Sovjetski Savez, gde je bio slušalac Artiljerijske akademije „Džeržinski“ u Moskvi.
    Iz Moskve se vratio 1948. godine, kada je primio dužnost komandanta artiljerije JNA. Bio je tvorac koncepcije ONO (Opšte-narodne odbrane) sa posebnim akcentom na Teritorijalnu odbranu. Pojedini generali su, kasnije, istu svojatali, da bi je, u praksi, doveli do apsurda. (Taj apsurd se, posebno, izrazio pri raspadu SFRJ, kada su pojedine republike zloupotrebile ovu komponentu odbrane).[1]
    Posle završetka Više vojne akademije, 1953. godine, postavljen je za komandanta Korpusa u Ljubljani, zatim u Skoplju, da bi 1958. godine postao načelnik Štaba armije u Sarajevu. Maja 1959. preveden je u rezervu, u činu general-potpukovnika, kada je prešao u civilnu službu, gde mu je poverena dužnost sekretara za saobraćaj i veze u Izvršnom veću Narodne Republike Srbije. Penzionisan je 1963. godine.
    Umro je 22. juna 2000. godine i sahranjen u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.
    Nosilac je Partizanske spomenice 1941. kao i mnogobrojnih jugoslovenskih i sovjetskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 15. decembra 1949. godine.



    Bitka kod Varne se odigrala 10.11.1444. godine između otomanskih snaga predvođenih Muratom II (1421—1451) i udružene krstaške vojske koju su mahom činile snage kraljevina Mađarske i Poljske predvođene Janošem Hunjadijem i kraljem Vladislavom III Jagelom (kralj Poljske 1434—1444, kralj Mađarske 1440—1444) i predstavlja poslednji veliki pokušaj da se Osmanlije proteraju sa Balkana. Završena je odlučnom pobedom Osmanlija, a tokom borbi su život izgubili kralj Vladislav i papski legat kardinal Julijan Ćezarini. Smatra se da je jedna od posledica krstaškog poraza bio i konačni pad Carigrada 29.05.1453. godine[traži se izvor od 12. 2009.].
    Bitka je došla kao posledica vojnih pobeda nad Osmanlijama početkom četvrte decenije XV veka. Prvo je odbranjen Beograd 1440. godine, potom je Hunjadi 1441. i 1442. godine ostvario pobede u Srbiji i Transilvaniji, da bi tokom 1443. i 1444. godine u tzv. Dugoj vojni krstaši doprli do Sofije suzbivši Osmanlije, što je dovelo do zaključivanja Segedinskog mira (zasnovanog na pregovorima iz Hadrijanopolja) u julu 1444. godine kojim je sklopljeno primirje na deset godina i obnovljena je srpska despotovina na čijem čelu se ponovo našao despot Đurađ Branković (1427—1456). Na insistiranje pape Evgenija IV (1431—1447) i njegovog legata kardinala Ćezarinija, Vladislav III i Hunjadi su odbacili mirovni ugovor i pokrenuli vojsku ka vizantijskoj Varni u kojoj je trebalo da se sastanu sa mletačkim brodovima koji su blokadom Dardanela i Bosfora trebali da spreče otomanske snage iz Azije da pređu u Evropu. Srpski despot nije učestvovao u novom pohodu zadovoljan obnovom svoje države smatrajući da je Segedinskim mirom postignut maksimum protiv Osmanlija, dok krstaši istovremeno nisu mogli i da računaju na deo krstaških snaga iz prethodnog pohoda koji se nakon sklapanja Segedinskog mira vratio svojim kućama u Zapadnoj Evropi. Istovremeno je i morejski despot Konstantin Dragaš (morejski despot 1428—1449, carski regent 1423—1424 i 1437—1440, car 1449—1453) prešao Korintski zemljouz i započeo prodor ka centralnoj Grčkoj, a došlo je i do drugih antiotomanskih pokreta na Balkanu.
    Međutim hrišćanska flota nije uspela da spreči prelazak Muratovih snaga i oko 60.000 Osmanlija je 10.11. kod Varne napalo krstašku vojsku, koju su, prema procenama, brojčano nadmašivali oko tri puta[2]. Bez obzira na brojčanu nadmoć Osmanlija, činjenicu da je skoro celokupna krstaška vojska bila sastavljena od konjanika oklopnika i ranu Ćezarinijevu pogibiju, krstaši su uspešno započeli bitku i toliko su suzbili Otomanske snage da je bitka čak i Muratu izgledala izgubljeno i on se odlučio da napusti bojište. Potisnute su anadolijske trupe pod vođstvom Karadža beja i rumelijska konjica pod vođstvom Sihabedin paše, tako da je na samom bojištu praktično ostao samo sultan sa janičarima. U toj fazi borbe došlo je do prelomnog trenutka u kome je dvadesetogodišnji kralj Vladislav odlučio da se uključi u borbu, pošto je do tada po Hunjadijevoj preporuci pasivno stajao u pozadini, dok je on potiskivao krila osmanlijske vojske. On je sa oko 500 svojih poljskih vitezova jurnuo ka otomanskom centru, na kome se nalazio Murat koji je praktično krenuo da se povlači, sa ciljem da zarobi ili ubije samog sultana. Tokom borbi sa janičarima, kralj je oboren sa konja i odrubljena mu je glava, posle čega je njegove trupe zahvatila panika koju su iskoristili janičari kojima je u pomoć pritekla i njihova konjica koju je Hunjadi prethodno potisnuo sa bojišta. Sam Janoš je pokušao da spase kraljevo telo, ali u tome nije uspeo, posle čega je okupio ostatke trupa i sa njima se povukao preko Dunava.
    Posledice bitke po hrišćanske države na Balkanskom poluostrvu bile su poražavajuće. Hunjadija je na povratku u Mađarsku tokom prolaska kroz Vlašku zarobio Vlad II Drakul (prva vladavina 1436—1442, druga vladavina 1443—1447) zbog pljačkanja koja su tokom puta ka Varni njegove trupe počinile po Vlaškoj[3] i pustio ga je tek nakon što je dobio visok otkup, a slična sudbina će Janoša zadesiti i četiri godine kasnije kada se posle poraza na Kosovu bude povlačio kroz srpsku despotovinu. Vladislavova pogibija je ponovo otvorila pitanje kome pripada kraljevska kruna u Mađarskoj i pokrenula sukob sa Fridrihom III (nemački kralj 1440—1493, sveti rimski car 1452—1493) oko Vladislava V Posmrčeta (1440—1457).Vizantijskom caru Jovanu VIII (savladar 1421—1425, car 1425—1448), koji je opremio dve lađe za pomoć blokade Bosfora i Dardanela iako je bio otomanski vazal, je posle teškog poraza krstaša ostalo samo da starom sultanu čestita na velikoj pobedi, a svi uspesi koje je njegov brat despot Konstantin Dragaš postigao u Ahaji i Tesaliji, anulirani su već u zimu 1446. godine rušenjem Heksamileona i pustošenjem severnog Peloponeza.







    Света мученица Параскева - Петка
    Рођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним, све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана, Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име, она рече, да се зове хришћанка. Кнез је укори, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „Требаше прво да ти кажем име вечнога живота, па онда име временог живота”. После шибања баци је кнез у тамницу, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана, утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена, и пресели се у живот вечни.



    Свети Арсеније, архиепископ пећки
    Велики јерарх Српске цркве и наследник светог Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност светог Саве, Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву светим апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом тридесет година, и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. На олтарном зиду Пећког храма стоји написано: „Господи Боже наш вонми, посјети и благослови храм сеј... помените же и мене грјешнаго Арсенија”. Сахрањен ту у Пећком храму.


    Свети мученик Теренције
    Из Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука, при којима се јави сила Божја, сви посечени мачем.


    Свети Стефан Саваит
    Писац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи светог Саве Освећеног. Доцније био епископом, и мирно се упокојио 807. године.


    Свети Атанасије, патријарх цариградски
    Противник уније с Римом, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275-1282). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа, он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строже него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски, мимо његове воље. Потом поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој стотој години живота. Чудотворац и прозорљивац.


    Свети Димитрије, епископ ростовски
    Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. а упокојио на молитви 1709. године. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем &&Житија светих.&& Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у Царство небеско.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 13, 2010 12:46 pm

    Bilo jednom ....11. novembar (11.11.) je 315. dan godine po gregorijanskom kalendaru (316. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 50 dana.

    308. - Rimski car Galerije proglasio svog starog saborca i zemljaka Licinija za svog avgusta-savladara.
    1500. - Francuski kralj Luj XII i Ferdinand Aragonski potpisali su tajni sporazum u Granadi o podeli Italije.
    1889. - Vašington je postala 42. država SAD-a.
    1918. -
    Sklopljeno primirje između pobedničke Antante i nemačke vojske u Kompijenjskoj šumi (Francuska), čime je okončan Prvi svetski rat.
    Maršal Jozef Pilsudski proglasio je nezavisnu republiku Poljsku.
    1941. - S teritorije SSSR-a u Drugom svetskom ratu počelo je emitovanje programa radio stanice „Slobodna Jugoslavija“.
    1942. - Nemačke trupe su u Drugom svetskom ratu zaposele i neokupirani deo Francuske, pod kontrolom kvislinške vlade u Višiju. Istog dana nemačke i italijanske trupe su okupirale i francusko ostrvo Korzika.
    1944. - Počela je Batinska bitka u kojoj su jedinice sovjetske Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, posle teških borbi 23. novembra porazile nemačke snage.
    1945. - Održani su prvi posleratni izbori u Jugoslaviji na osnovu kojih je konstituisana Ustavotvorna skupština Demokratske Federativne Jugoslavije.
    1952. - Džon Mulin i Vejn Džonson u Los Anđelesu su prvi put prikazali svoj izum - video rekorder.
    1961. - Sovjetski grad Staljingrad je preimenovan u Volgograd.
    1965. - Premijer Rodezije Jan Smit jednostrano je proglasio nezavisnost od Velike Britanije, koja je režim bele manjine proglasila ilegalnim i uvela trgovinske sankcije.
    1971. - Senat SAD je ratifikovao ugovor kojim je Japanu vraćeno ostrvo Okinava, oduzeto krajem Drugog svetskog rata.
    1975. - Proglašena je nezavisnost Angole, posle pet vekova portugalske kolonijalne vlasti. Prvi predsednik Narodne Republike Angole postao je Agoštinjo Neto.
    1992. - Engleska anglikanska crkva je napustila vekovnu tradiciju i dopustila ženama da budu sveštenice.
    1996. - Predsednik Gvatemale Alvaro Arsu je saopštio da je s gerilskim pokretom postignut sporazum o okočanju 36-godišnjeg građanskog rata u toj centralnoameričkoj zemlji.
    2000. -
    U zapaljenoj žičari u jednom tunelu ispod glecera Kicštajnhorna u masivu Hohen Tauern, u austrijski Alpama, život je izgubilo 159 osoba.
    Stupio je na snagu Zakon o Centralnoj banci Crne Gore, čime je zaokružena monetarna vlast u Crnoj Gori, inaugurisana pre godinu dana, uvođenjem nemačke marke u platni promet te republike.
    2001. - Dan nakon prijema Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, član te organizacije postao je i Tajvan.
    2002. - Predsednik kompanije Majkrosoft, Bil Gejts poklonio je 100 miliona dolara za borbu protiv AIDS-a u Indiji.
    2003. -
    Bugarski predsednik Georgi Prvanov doputovao je u dvodnevnu posetu Srbiji i Crnoj Gori. On je prvi bugarski šef države koji je nakon 53 godine, zvanično posetio Beograd.
    Sjedinjene Američke Države uvele su ekonomske i diplomatske sankcije Siriji, zbog podrške „palestinskom otporu izraelskoj okupaciji“.
    2004. - Parlament Litvanije ratifikovao je novi Ustav Evropske unije. Litvanija je prva članica Unije koja je usvojila evropski ustav.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1493. - Paracelzus, švajcarski alhemičar, fizičar, astrolog i okultista. (†1541).
    1821. - Fjodor Mihajlovič Dostojevski, ruski književnika. (†1881).
    1845. - Nikola Pašić, veliki srpski političar
    1852. - Franc Konrad fon Hecendorf, austro-ugarski general i načelnik generalštaba. (†1925).
    1855. - Stevan Sremac, srpski književnik (†1906).
    1861. - Erih fon Falkenhajn, nemački vojskovođa i načelnik generalštaba. (†1922).
    1869. - Vitorio Emanuele III, italijanski kralj od 1900. do 1946.
    1885. - Džordž Smit Paton, američki general. (†1945).
    1905. - Josip Kolumbo, jedan od sedam sekratra SKOJ-a
    1922. - Kurt Vonegat mlađi, američki pisac (†2007).
    1944. - Milovan Vitezović, srpski pisac.
    1962. - Demi Mur, američka filmska glumica.
    1965. - Aldair, brazilski fudbaler.
    1979. - Leonardo di Kaprio, američki glumac

    Izumreli su:

    1331. - Stefan Dečanski Nemanjić, srpski kralj.
    1405. - Srpska kneginja Milica, žena kneza Lazara Hrebeljanovića. (*1335).
    1855. - Obi Seren Kjerkegor, danski filozof.
    1866. - Pol Ber, francuski zoolog, fiziolog i političar. (*1833.)
    1878. - Stefan Mitrov Ljubiša, crnogorski pisac i političar. (*1824).
    2004. - Jaser Arafat, palestinski terorista, političar i državnik. (*1929).

    Opsirnije:



    Nikola Pašić (Zaječar, 18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926), srpski političar, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke.
    Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića. Posle neuspešna Timočke bune emigrigrao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austro-Ugarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao ma mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 1924. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
    Rođen je 18. decembra 1845. u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru[1]. Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju .
    U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina. Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom.
    Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je na Politehničkoj školi u Cirihu tehničke nauke kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću, ali se kasnije razišao sa njim. U martu 1872. završio je studije u Cirihu. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinžinjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i naređeni novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena.
    Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji ističu da Nikola Pašić nije bio Srbin po nacionalnosti već Bugarin ili Cincarin. Pošto se stanovništvo u tom periodu u planinskoj regiji kakva je Timočka Krajina uglavnom bavilo stočarstvom i često je učestvovalo u migracijama iz različitih razloga, najčešće nije bilo moguće definisati tačno prebivalište predaka, uprkos njihovoj privrženosti porodičnoj tradiciji.
    Srpski izvori navode nekoliko različitih teorija o geografskom poreklu Nikole Pašića, uglavnom bez dileme o njegovoj srpskoj nacionalnosti. Postoje navodi da je njegova porodica poreklom iz Rogačeva, sela u današnjoj Makedoniji , sa područja Stare Planine ili najverovatnije sa nekog od područja na teritoriji današnje Srbije ili Bugarske koje su naseljavali Šopi .
    Bugarski izvori redovno navode da je Pašić bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane, jer navodno mu je majka bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova. Tek je majčinom preudajom za g. Pašića mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbeglištvo u Bugarsku u jednom periodu.
    Postoje i izvori koji navode Pašićevo cincarsko poreklo iz Rogačeva u Makedoniji ili Moskopolja u Albaniji.
    Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.
    Godine 1881. kad je zvanično osnovana Radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Po izbijanju Timočke bune napušta zemlju, a decembra 1883. je u odsustvu osuđen je na smrt. Posle abdikacije kralj kralja Milana (1889), bio je amnestiran, vratio se u zemlju i ponovo preuzeo vođstvo Radikalne stranke.
    Dva puta je bio gradonačelnik Beograda - od 30. decembra 1889. do 14. januara 1891. i od 10. januara 1897. do 13. novembra 1897. Raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice.
    Predsednik srpske vlade postao je prvi put 11. februara 1891. Predsednik vlade je bio 1891-1892. i ministar inostranih poslova Srbije od 21. marta 1892. do 9. avgusta 1892. U periodu 1893-1894 bio je diplomata, predstavnik srpske vlade u Petrogradu. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim.
    Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana 1899, kao radikalski prvak osuđen je na 5 godina zatvora, ali je odmah pomilovan i pušten. Sledećih nekoliko godina, do Majskog prevrata 1903, bio je van političke scene. Uključuje se u politički život 1901, a posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević (1903), Pašić je ponovo preuzeo vođstvo Radikalne stranke.
    Predsednik vlade po drugi put postaje 27. novembra 1904. Na ovom položaju je uglavnom bio sve do svoje smrti 1926. godine. Preciznije, predsednik vlade Srbije je bio 1904-1918 sa tri prekida i predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u periodu 1921-1926 sa jednim prekidom.
    Osim ove velike funkcije bio je pet puta predsednik Narodne skupštine, zatim ministar spoljnih poslova u periodima 1904-05, 1906-08, 1912-18. i potom u Kraljevini SHS 1921. Osim toga, Pašić je od osnivanja 1881. do svoje smrti, vodio Narodnu radikalnu stranku.
    Izašao je kao pobednik u Carinskom ratu sa Austro-Ugarskom (1906—1911), izvukavši Srbiju iz zagrljaja ekonomske blokade velike susedne imperije i omogućivši srpskoj privredi da se probije iz „balkanskog kotla na svetsku pijacu“.
    Uspešno je vodio Srbiju kroz dva balkanska rata i kroz Prvi svetski rat. Bio je predsednik delegacije Srbije na Konferenciji mira u Bukureštu 1913. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.
    Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva.
    Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti
    U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je:
    „Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo.“
    Osim toga on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja.
    Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu.
    O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih:
    Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. g. (190 str)
    Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. g. (320 str)
    Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. g. (780 str)
    U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska Radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem.
    U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm.
    Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina. Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu.
    Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro ' 80. godina u Ženevi). Nikola Pašić Drugi živi u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.

    Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića.
    Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“.
    Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. ... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“
    Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote.
    Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“.
    Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam Gledson!“
    Pri jednom prijemu slovenačkih preprorodovaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegaciju: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“




    Franc Konrad fon Hecendorf (11. novembar 1852—25. avgust 1925) je bio austro-ugarski general i načelnik generalštaba austro-ugarske vojske na početku Prvog svetskog rata.
    Rođen je u predgrađu Beča u porodici penzionisanog oficira, koji je poticao iz Moravske. Njegov pradeda je postao plemić. Postao je vojnik još kao jako mlad, a ostao je u vojsci do kraja Prvog svetskog rata. Brzo je napredovao u vojnoj hijerarhiji.
    Načelnik generalštaba austrougarske vojske postao je 1906. godine. Neumorno se zalagao za modernizaciju oružanih snaga Austro-Ugarske. Verovao je da je neminovan sukob germanske i slovenske civilizacije. Bio je zabrinut snagom mađarske elite unutar Austro-Ugarske. Smatrao je Austro-Ugarsku prvenstveno nemačkim carstvom i verovao je u potrebu slabljenja mađarskog uticaja u carstvu. Osim toga bio je zabrinut i zbog italijanskih ambicija na Balkanu.
    Ipak njegova najveća preokupacija i želja je bila preventivni rat protiv Srbije, da bi se smanjila opasnost za koju je on verovao da postoji. U isto vreme bi promenio političku ravnotežu unutar Austro-Ugarske smanjujući značaj Mađara, a povećavajući značaj Slovena. Prvi put je rat protiv Srbije predložio 1906, pa zatim 1908—1909, 1912—1913, u oktobru 1913, i u maju 1914. godine. Tokom 1913, dvadeset pet puta je predlagao rat protiv Srbije.
    Bio je jedan od glavnih zagovornika rata protiv Srbije nakon ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Iako je imao velike želje za otpočinjanjem rata, austrougarska vojska se nije naročito istakla u vođenju rata.
    Hecendorf je predlagao nerealne i grandiozne planove, ne uzimajući u obzir teren i klimu. Planovi mu često nisu uzimali u obzir snagu neprijatelja. Srpska vojska se pokazala mnogo efikasnijom nego što je on predviđao. Njegove prve ofanzive protiv Italije isto tako su bile loše vođene i završavale su velikim ljudskim gubicima. Njegovim greškama austrougarska vojska je prvu godinu rata završila vojno značajno oslabljena. Najkatastrofalniji poraz je bio tokom Brusilovljeve ofanzive, kada je austrougarska vojska izgubila 1,5 miliona vojnika. Posle toga austrougarska vojska više nije bila značajna vojna sila. Više nije mogla da izvodi ofanzive bez nemačke pomoći. Većina austrijskih pobeda je bila moguća samo zajedno sa nemačkom armijom, od koje su postali jako zavisni. Postoji i suprotno mišljenje britanskog istoričara Sirila Folsa koji o Hecendorfu ima mišljenje da je bio najbolji strateg i da su nemački generali pravili ofanzive po Hecendorfovim planovima.
    Krajem 1917. smenio ga je novi car Karlo sa mesta načelnika generalštaba. Postao je grof 1918. godine. Dotad je bio baron.




    Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić (rođen oko 1276./posle 1284., umro u Zvečanu 11.11.1331. godine) bio je kralj Srbije iz porodice Nemanjića, sin kralja Milutina (1282—1321) i otac Dušana Silnog (kralj 1331—1346, car 1346—1355). Nastavio je širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od nje najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu, pobedom kod Velbužda 1330. godine. Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja, a njegova zadužbina je manastir Visoki Dečani, ispod Prokletija kod Peći.
    Stefan je rođen iz braka kralja Milutina i Ane, ćerke bugarskog cara kumanskog porekla Georgije Tertera. Tačna godina Stefanovog rođenja nije poznata ali je morao biti rođen posle 1284. godine jer se tada njegov otac, oteravši svoju prethodnu ženu, ugarsku princezu Elizabetu, oženio po treći put, Anom. Kako je Milutin ratovao sa svojim susedima, došao je u sukob sa vidinskim knezom Šišmanom, koji je sa svoje strane bio vazal tatarskog kana Nogaja. Tatarski kan nije odobravao takav napad i pretio je upadom u Srbiju, ali ga je Milutin odobrovoljio i odvratio od napada poslavši mu taoce u vidu svog sina Stefana i još nekoliko dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajeve smrti i pogibije.
    Po nekim istorijskim izvorima kralj Stefan Dečanski je rođen oko 1274/76. i majka mu je bila Jelena Duka, ćerka Jovana I Duke upravitelja Tesalije i prva žena kralja Milutina.
    Godine 1299. kralj Milutin se oženio po četvrti put, ćerkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa Simonidom. Milutinova treća žena, Stefanova majka bila je proterana, a brak sa njom proglašen nevažećim. Time je Stefan proglašen nelegitimnim sinom, i kao takav nije imao prava na presto.
    Ipak, Stefan je poslat u Zetu kao očev namesnik. Kako Milutin sa Simonidom nije mogao da ima dece, njena majka Irina svestrano je radila na tome da se srpski presto obezbedi nekom od njenih sinova. Prvo je poslala Dimitrija ali se njemu Srbija učinila divljom i on se uskoro vratio u Vizantiju. Isto je pokušala i sa drugim sinom Teodorom ali je on to odbio i umesto toga postao monferatski markiz.
    Sve to, a ponajviše gubljenje prava na nasledstvo srpskog prestola kao i jak prozapadni i anti-vizatijski uticaj koji se u Zeti jako osećao uticali su na Stefana da podigne bunu protiv oca. Skoro nikakvih istorijskih podataka o toj buni nemamo, čak ni približnu godinu njenog odvijanja, ali se sa razlogom pretpostavlja da je to moralo biti oko 1308. godine ili neposredno posle. Milutin je, skupivši vojsku krenuo na sina, koji se pred očevom silom povukao preko Bojane. Arhiepiskop Danilo II u svom delu "Žitija srpskih kraljeva i arhiepsikopa" piše da je Milutin tada sinu ponudio pregovore i da je Stefan dirnut otišao ocu i molio za oproštenje. Međutim, kada se Milutin dočepao Stefana nije imao milosti. Stefan je bio okovan i poslat u Skoplje gde je oslepljen i poslat u Carigrad. Veruje se da Stefan nije bio oslepljen jer je izvršilac kazne bio potkupljen, ili je bio oslepljen samo delimično (usijani legen nije probio zenice), ali je Stefan tokom celog života iz straha od oca nosio povez preko očiju
    U Carigradu je car Andronik imao saučešća prema mladom kraljeviću kome je tamo umro mlađi sin, Dušic, i sa svoje strane nije činio ništa da mu zagorča sudbinu. Ovo izgnanstvo moglo je imati presudan uticaj na Stefanovog sina Stefana Dušana. U ovo vreme Stefan je bio oženjen Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca sa kojom je i imao bar troje dece:
    Dušan (1308-1355), srpski kralj a potom car (1331-1355)
    Dušica, umro u Carigradu pre 1318.
    Jelena Šubić, udata za Mladena III Šubića, umrla posle 1355.
    Iznenada 29. oktobra 1321. godine Milutin je umro u svom dvoru u Nerodimlju. Kako je za života bio nepoverljiv nije rešio pitanje naslednika te je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko prestola između njegovih naslednika. Kao legitimni nasledik smatrao se Milutinov sin iz prvog braka, Konstantin, koji je ranije bio namesnik u Humu a posle Stefanovog progononstva dobio je na upravu i Zetu. Čim je Stefan čuo za očevu smrt proglasio je da mu je sveti Nikola vratio vid, skinuo zavoj sa očiju i oko sebe stvorio jaku stranku. Na njegovu stranu je stala i Crkva. Vratio se iste godine u Srbiju i prvo predložio Konstantinu da podele vlast što je ovaj odbio. Tako je započela borba oko Milutinovog nasleđa.
    Konstantinovo odbijanje da se nagodi, Stefanovo mučeništvo (pritvorno ili stvarno), verovanje u čudesnu moć isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci su mu osvojili simpatije naroda i sveštenika. U borbi sa Stefanom Konstantin je poražen, uhvaćen i ako je verovati Pseudobrokaru surovo ubijen tako što je prikovan klinovima za dasku i rasečen na pola. Postoji i predanje da je Stefan od Konstantinove lobanje načinio pehar. Na Bogojavljanje 1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom "Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja", a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja. Drugi pretendent na presto bio je Dragutinov sin Vladislav. Posle Milutinove smrti Vladislav se izbavio iz tamnice i istakao svoje pravo na srpski presto. Uz njega je pristao samo onaj deo vlastele koji je nekada bio pod njegovim ocem kraljem Dragutinom, a pomagao ga je ugarski kralj a verovatno i njegov sestrić bosanski ban Stefan II Kotromanić. Stefanov rat sa Vladislavom se otegao sve do proleća 1324. godine. Glavne borbe vodile su se oko Rudnika, znači na samoj granici jer je Vladislav držao Mačvu, Usoru i Soli u Bosni i Beograd. Na kraju Vladislav je bio savladan nadmoćnim snagama Stefanovim. Ponuđeno mu je da se skloni u Bosnu odakle bi mogao da pretneduje na srpski presto kao što su to i u prošlosti mnogi radili, ali je on umesto toga izabrao život u Ugarskoj gde je i umro. Posle njegove smrti bosanski ban je zauzeo Usoru i Soli a ugarski kralj deo Mačve i Beograd.
    Za vreme građanskog rata u Srbiji dubrovački trgovci su se više držali Vladislava. Čim je stupio na presto kao kralj, Stefan je u tom solidarisanju video otvoreni akt neprijateljstva. Srbi su sa povećom vojskom napali Dubrovnik koji je od svoje zaštitnice Mletačke republike tražio pomoć i podršku koja je to i učinila prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. U međuvremenu srpska vojska je pustošila okolinu Dubrovnika. Kako Srbi nisu imali uslove da osvoje Dubrovnik a kako Dubrovčani nisu mogli da preduzmu ništa protiv Srba, sklopljen je mir 26. marta 1326. godine.
    Kako je Stefanu umrla žena Teodora, odlučio je da se oženi po drugi put i to ćerkom Filipa Tarentskog. Taj brak mu je trebao radi veza sa Anžujskim dvorom, jer se verovatno želeo da ugleda na prozapadnu politiku svoga strica kralja Dragutina i da napravi anti-vizantijski savez. Međutim Anžujci taj brak nisu odobrili, verovatno iz obzira prema izgnanom Vladislavu čije su veze sa Anžujcima bile mnogo dublje (njegova majka Katarina, ćerka ugarskog kralj bila je Anžujka). Ne uspevši na toj strani Stefan se okreće Vizantiji i 1324. godine za suprugu dobija Mariju Paleolog, ćerku Jovana Paleologa, sinovca cara Andronika II. Sam Jovan Paleolog odavno je želeo da stvori jednu nezavisnu državu između Srbije i Vizantije sa prestonicom u Solunu pa je ovaj brak svoje ćerke iskoristio kao stepenik da se tom planu približi. Uspeo je da nagovori srpskog kralja na napad usmeren protiv Vizantije. Uplašen jednom takvom akcijom car Andronik je Jovanu ponudio titulu ćesara ako se vrati, ali je ovaj ubrzo umro. Marija je ostala na srpskom dvoru kao kraljica, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja".
    Sa Marijom Paleolog, kralj Stefan Dečanski imao je bar dvoje dece:
    Simeon Siniša (1324/26 - 1369/71), od 1359. vladao Epirom i Tesalijom
    Teodora (1330- posle 1381), udata za Dejana upravitelja Makedonije, umrla kao monahinja Evdokija
    Neki istoričari ubrajaju i Jelenu Šubić u Stefanovu decu iz drugog braka (a ne iz prvog braka sa Teodorom).
    U Bugarskoj je 1323. godine za cara izabran Mihailo Šišman, zet kralja Milutina, za koga je bila udata Ana, sestra kralja Stefana. U ovo vreme se dešavaju i velike dinastičke borbe u Vizantiji. Andronik III Paleolog digao se protiv svog dede Andronika II i posle kraće borbe uspeo da bude priznat za savladara 1325. godine. Ipak, postigavši taj cilj nije mu bilo dovoljno pa su se obe stranke ponovo spremale za rat. Oba cara tražila su saveznike, unuk među Bugarima, a deda među Srbima. Andronik II bio je onaj car koji je prognanog Stefana lepo primio u Carigradu. U jeku građanskog rata Andronik Mlađi je 1328. godine zauzeo Makedoniju i Albaniju. Pristalice starog cara su se održale samo u gradovima na srpsko-vizantijskoj ganici: Melniku, Proseku i Strumici. Ipak, i pored svih poziva kralj Stefan zvanično nije zauzimao nijednu stranu iako je krišom pomagao Andronika Starijeg. Kada je mlađi Andronik osvojio Prosek, upravnik grada je grad predao Srbima radije nego da ga preda osvajaču. Ali većina vojske i građanstva pristajala je uz mlađeg Andronika, i istom 1328. godine mu otvoriše vrata Carigrada. U maju iste godine stari car bi prinuđen da se odrekne prestola i bi oteran u manastir. Zbog svega što se tih godina događalo a posebno zbog zauzimanja Proseka došlo je do sukoba između Srba i Vizantinaca. Međutim Srbi su sada otvorene prešli u napad i skoro zauzeli Ohrid. Pritisnut nezadovoljnim delom građana carstva koji su podržavali njegovog dedu s jedne i srpskim osvajanjima s druge strane Andronik III bio je prinuđen da pronađe saveznika. Pronašao ga je vrlo skoro u bugarskom vladaru Mihailu Šišmanu.
    Decenijama je Bugarska gledala kako se srpska država širi izvan svojih starih granica i prodire u vardarsku dolinu. Teritorije koje je nekada obuhvatalo bugarsko Samuilovo carstvo sada su uglavnom bile u srpskim rukama. Bugarska ili nije imala dovoljno snage ili nije bila ujedinjena da preduzme nešto protiv takve srpske ekspanzionističke politike jer su Vizantinci svagda gledali da radije stanu na srpsku nego na bugarsku stranu; sve do sada. Ni sam car Mihailo nije bio prijateljski raspoložen prema Srbima. On je još 1325. godine. oterao svoju ženu Anu (ćerku Milutinovu, sestru Stefanovu) i oženio se Teodorom, sestrom cara Andronika III. Dva cara su se dva puta sastajala kod Adrijanopolja i Sozopolja da diskutuju o strategiji napada na Srbiju. Car Mihailo je za svoju vojsku kupio tatarske i osetske najamnike i utvrdio savez sa Vlaškim knezom Jovanom Basarabom. I Srbi su se pripremali za sukob. Obavešteni o savezu protiv njih po pričanju vizantijskog istoričara Nićifora Grigore Srbi su kupili "1.000 Kelta" a po Kantakuzenovom "300 Alamana". Takođe je pozvao da mu se pridruže i katalonski najamnici, almogaversi, koji su bili poznati po neustrašivosti i specifičnom načinu ratovanja. Pored toga 1. maja 1330. godine kralj Stefan izdao je naredbu o zabrani izvoza oružja iz Mletačke republike u Bugarsku kroz njegovu teritoriju.
    Bugari su krenuli na Srbiju iz južnog pravca da bi lakše došli u dodir sa Vizantijskom vojskom. Kralj Stefan je odlučio da napadne Bugare pre nego što dođu u kontakt sa Vizanticima; međutim nadajući im se sa severa Srbi su se grupisali na ušću Toplice u Južnu Moravu. Car Mihailo je krenuo na sever ka Vidinu da pokupi vlaške i tatarske najamnike pa je onda krenuo duboko prema jugu i prešao srpsku granicu kod Strume. Čuvši za pravac bugarskog kretanja Srbi su manevrisali da ih presretnu. Kralj Stefan se u tom pohodu zaustavio kod crkve Svetog Đorđa u Nagoričinu i na reci Kamenici ponovo Bugarima ponudio pregovore. Tu je i čuo vesti od špijuna poslatih u bugarsku vojsku koje su govorile o nedisciplini u njihovim redovima. Kada su u zoru 28. jula 1330. godine stigla i poslednja srpska odeljenja kralj im je dao mali odmor i onda napao Bugare kod Velbužda. Broj srpske i bugarske vojske je iznosio verovatno oko 15.000. U borbi su se istakli naročito vojnici mladog kralja Stefana Dušana. Zapadni najamnici su jurišali u sam centar bugarske vojske i verovatno se njima treba pripisati smrt cara Mihaila koji je pokušao da pobegne ali je na jednom bregu pao sa konja. Tu je i ubijen a telo doneseno pred kralja Stefana koji ga je sahranio u crkvi u Nagoričinu. Srpska vojska je krenula u Bugarsku, prema Trnovu. Car Andronik III, čuvši vest o porazu bugarske vojske nije hteo da se upušta u borbu nego se povukao natrag u Vizantiju. Skoro nesmetano srpska vojska je krenula na put ka Trnovu. Međutim kod Izvora Bugari dočekaše kralja Stefana i zamoliše za mir. Bilo je boljara koji su predlagali da se ujedine Srbija i Bugarska pod nemanjićkom krunom, ali je kralj Stefan to odbio. On je povratio na presto svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Jovana Stefana a u unutrašnje uređenje Bugarske nije hteo da se meša. Ovakvim mirom nije bila zadovoljna srpska vlastela, posebno mlađa koja je počela da se grupiše oko mladog kralja Stefana Dušana.
    Рат Краља Дечанског са бугарским Царем
    И тако заповеди превисоки краљ свима војницима земље српске отачаства свога да се скупе на поље звано Добрич; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, и лежи поред реке Мораве. На том пољу многи древни цареви страшне битке међу собом водише. Ту се и овај превисоки краљ, надаше да се бори са царем бугарским. И пошто се сабра војска овoга благочастивога и превисокога краља и много мноштво изабраних војника и кад се он беше спремио на рат очекујући долазак зломисленог цара, тако дођоше уходе овоме господину краљу говорећи: „Знано ти буди, превисоки краљу, да се подигао цар са силама својим од града свога славнога Бдиња од реке зване Дунав и иде у државу краљевства ти у место звано Земун и ту хоће битку да чини с тобом. И у тај час узевши превисоки краљ војнике своје и дигнув се на рат хитно пође према њему.
    И дошавши на место, на коме би прославити се овоме превисокоме краљу с велемоћним својим војницима, поче их крепким, слатким речима храбрити, као и силни цар маћедонски кад је учинио битку с царем персијским Даријем; и тако видев дар бугарски долазак господина краља који је ишао противу њега на бој, у великом метежу бивши, иако принуђен, не хтеде ићи противу њега у бој.
    И господин краљ уреди своје војнике на пукове смишљено и разумно: једну чест изабраних војника својих одвоји са сином својим младим краљем, да иде у бој, сам пак с другом чести војске; и тако се устрми на борбу говорећи: „У име твоје Господе, погнаћу непријатеље моје и победићу их". И тада уструбише трубе бојне с обе стране победу кад се оружја сразише и коњи врхом рзаху и велика вика би; младићи превисоког краља тако беху уређени за борбу стрељајући обема рукама ништа не погрешише и почеше се бити моћно, и стајаху крепко не одвајајући се један од другог. И, тако борећи се, беше падање много и тако одоле сила српска. Видев пак цар Михаило падање војника својих, поче бежати ,и у бежању његову сила Господња сапе ноге коњу његову и, павши с коња разби све тело своје. И тако војници господина краља видевши пад његов, припадоше и умртвише га оружјем својим и тако издахну. И положив тело његово на коња принесоше га господину своме краљу.
    И видев превисоки краљ такав пад тога зломисленога наједанпут отвори благохвална уста своја и у разнежености срца, подигав руку у вис, прво прослави Бога, који седи на херувимима, и опет запева богохвалну песму с Давидом говорећи: „Који је Бог велики као наш Бог? Ти си Бог једини који твориш и ево ја познах како је велики Господ; и помоћ моја је од Господа, који је створио небо и земљу; а на теби се Господе, утврдих од утробе, из црева матере моје; и сви народи нападоше ме, и именом твојим опрех им се; и кад се збираху заједно противу мене, договарајући се да ми душу узму, ја се на те уздах; и ево видим; како нема бекства за мене, а нема никога који је тражио душу моју; и ево великог Господа нашег и велике крепости његове, и разуму његову нема броја".
    И рече силнима својим: „Дођите сви рођени отачаства мога, и кликните са мном, Господу говорећи: „Диван јеси, Владико, на висини и који твориш чуда, и показао си међу народима силу твоју видљиву данас, на помоћ нашу, од лица крепости твоје". И кад, превисоки краљ изговори ове речи, скинуше тело рањено овога празноумног цара, и положише га пред очи господина краља. И, погледав га како лежи пред њим лишен сваке почасти и славе царске, обруган високом охолошћу ума свога и несмисленом хвалом својом, и, тако рећи за смех овај господин наш превелики краљ, узе реч Богооца, рече: „Видех нечастивога како се преузноси као кедри ливански, и мину и ево не беше га, и потражи га, и не нађе се место његово".
    И, док се ово догађало, војници и сила господина краља гоњаху силу и многе народе цара Михаила, све секући, оне пак стрељајући, а друге бодући, а остале рањене вођаху силом превисоком краљу и сину његовом младоме краљу Стефану. Јер и овај млади краљ много се прослави у рату том, као Исус Навин противу иноплеменика, који озлобише Израиља, по писму које о њему сведочи; да млад бејаше телом, но велики ратоборац, јер Мојсије боговидац тога Исуса Навина васпита како би му служио у побожности, и чистоти и девичанству, упућујући и учећи богољубазним речима. Јер знађаше да ће бити у место њега вођ и чувалац отачаства свога.
    Велике су и страшне борбе биле тога дана и толико пролиће крви тих безбожних и поганих народа, који су пошли на земљу српску са овим царем, ,да се, велим, сама та река звана Струма изменила сва у крв, јер бејаху сечени као пољска трава по Богооцу: „И секао си у ужасу главе силних, јер претњом силе своје умањи их и јарошћу својом сурва их". А трупине телеса њихових зверовима земаљским, а пути нечисте птицама небесним, јер не беше никога да их погребе.
    И сутрашњи дан, који би по тој крепкој борби, овај превисоки краљ сабра сав сабор, у дан недељни и у час први дана приношаху му војници много злато, и свите царске, и богатство небројено, коње прекрасне овога цара бугарског и сила његових које се дигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху, предаде Господ у руке овоме превисокоме краљу као што је у причи: „Моје је сребро и злато, и даћу их коме хоћу", и опет „Ако мене послушаш, богатство ћеш царева појести".
    И све велможе тога цара, које ухватише у боју, доведоше пред лице господина краља и имађаху железне окове на ногама својим. Многи од њих не вероваху да је погубљен цар њихов, него мишљаху да је избегао смрт у великом том боју; и наједном заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко се исплакаше бијући своја лица сви и једним гласом узвапише говорећи: „О љубљени и слатки наш господине, крепки царе, тако ли погибе, и сад лежиш, немајући никакве потребе од славе царства ти? Где је сад престо твој златни? Где је слава богатства твога? Где je многоцени бисер твој, и камење драго, и различне златне свите? Где су мисли твоје? Устани и види жалост нашу велику и тугу, која нам се прикључи данас. Ево дакле, лишени славе своје и у великом унижењу стојимо нагнани силом, ако и нећемо. И тако почеше молбе чинити превисокоме краљу, говорећи: „Благочастиви, и христољубиви, и Богом постављени краљу, ево ми сви видимо благодет Божју, која се данас збива на теби и нашег господина и храниоца који је пао под руком твојом, као што се види. Ну опомени се, превисоко ти краљевство, колико је био силан и крепак овај наш господин, царајући над многим народима, и како је скоро јуче, имао славу своју, а данас је понижен и здробљен као прах, и такву је смрт искусио ван своје државе. Него помилуј нас превисоко ти краљевство и заповеди преславном твојом речју да се погребе тело овога господина нашег, јуче твога противника, а сад недостојнога ти роба".
    И господин краљ, чувши молбу њихову посаветова се са свима силним својим, и тако заповеди да се с чашћу пренесе тело овога цара и да се положи у цркви светога мученика Христова Ђорђа, у месту званом Нагоричком. И ту лежи и до овога дана на хвалу Богу, а на прослављање и част овога превисокога краља и светога отачаства његова где лежи тело овога цара бугарског Михаила.

    Kad se govori o smrti kralja Stefana Dečanskog treba imati u vidu da pred istoričarima stoje dve sasvim drugačije verzije. Prva verzija pisana je za vreme vladavine njegovog sina Stefana Dušana; pisao ju je nastavljač arhiepsikopa Danila II koji je završio delo Žitija srpskih kraljeva i arhiepsikopa. U njoj se pripoveda da je kralj Stefan pred kraj života promenio mišljenje prema svome sinu i da je, pod uticajem svoje mlade žene Marije Paleologove presto srpskih i pomorskih zemalja namenio svom sinu iz drugog braka Simeonu. Dušan, kao dobar sin nije želeo da se protivi "volji roditelja kraljevstva mi" i otišao čak u Carigrad odakle ga je vlastela nagovorila na povratak i sukob sa roditeljem koji je rezultovao u bojem na Porodimlji, posle koga je kralj Stefan Uroš III odveden u Zvečan i tamo posle nekog vremena umro prirodnom smrću, verovatno od srčanog udara. Druga verzija, pisana pedesetak godina posle Dušanove smrti u objavljena u delu "Žitije Stevana Dečanskog" koju je sastavio Grigorije Camblak govori o nasilnoj smrti srpskog kralja koji je umro od ruke svog sina Dušana. Ovo delo pisano je prilično "anti-dušanovski" sa namerom da pokojnog kralja oglasi kao velikomučenika. Srpska pravoslavna crkva je ovu potonju verziju uzela za kanonsku i za Dečanskog kaže da je "od oca oslepljen od sina udavljen". Obe verzije su sasvim moguće ali ne postoji nikakav istorijski razlog zbog čega bi jedna bila favorizovana u odnosu na drugu. Kad pred istoričarima stoje dve suprotne verzije njihov je zadatak da izlože i predstave obe.
    Zadužbina kralja Stefana Dečanskog je manastir Dečani u kome počivaju njegove svete mošti. Srpska pravoslavna crkva slavi njegov praznik svakog 11. novembra po julijanskom odn. 24. novembra po gregorijanskom kalendaru.
    Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio Carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.
    Motiv ove navodne kletve je iskorišćen kao jedan od glavnih motiva u istorijskoj tragediji „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića.
    Smrću Stefana Dečanskog počinje najveći period srpske srednjovekovne istorije, njeno uzdizanje do carstva, ali i začetak kasnijeg pada. O Stefanu kao čoveku može se raspravljati i ovako i onako, ali ostaje činjenica da je on svakako najtragičnija ličnost iz cele loze Nemanjića. Čitav njegov put posut je patnjama. Od oca, kralja Milutina, doživeo je to da ga ovaj šalje kao dečaka na Tatarski dvor kao taoca, da vidi to kako mu otac tera majku da bi doveo na njeno mesto petogodišnje dete (Simonidu), a njega samog proglasio nezakonitim detetom. Kasnije ga je Milutin oslepio i oterao iz Srbije u progonstvo. Nakon očeve smrti imao je sukob sa bratom Konstantinom i kada se konačno dočepao krune umrla mu je verna žena Teodora koja ga je pratila u svim nedaćama. Ni to nije bilo sve, jer odmah nakon njegovog najvećeg trijumfa na Velbuždu protiv njega se pobunio rođeni sin, Dušan, i svrgao ga sa prestola, a onda dao ubiti. Toliko razočarenja, i suviše za jedan obični ljudski vek.
    Sama njegova politika, u suštini veoma mudra, nije naišla na razumevanje među vlastelom, ali ni kod sina Dušana. Stefan nije dozvoljavao da se Srbija nekontrolisano širi i da okupira teritorije koje nije u stanju da kontroliše bez velikog napora. Stoga nije želeo da okupira Bugarsku, što i jeste verovatni uzrok njegovog pada. Da je njegova politika bila dalekovidna videće se odmah nakon Dušanove smrti, kada se Srbija, ogromno narasla bude odjednom i raspala iz jednostavnog razloga što nije bilo dovoljno nacionalnog elementa da sve to drži pod kontrolom.


    ---->NASTAVAK
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 13, 2010 1:06 pm

    <-----NASTAVAK



    Kneginja Milica (*oko 1335 — †11. novembar 1405), bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka.
    Poreklom je iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan. Vratko je bio praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija u monaštvu Davida. David je sazidao manastir Davidovicu i praznuje se kao svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi svakog 7. oktobra.
    Milica je rođena oko 1335. godine, a oko 1353. udala se za Lazara Hrebeljanovića. Posle smrti cara Uroša Lazar postaje knez Raške sa prestonicom u Kruševcu.
    Imali su osmoro dece, tri sina:
    Dobrovoj (umro ubrzo po rođenju),
    Stefan i
    Vuk
    i pet kćerki:
    Jelena,
    Mara,
    Dragana,
    Teodora i
    Olivera.
    Mara je bila udata za Vuka Brankovića, Jelena za Đurđa II Balšića, Dragana za bugarskog cara Ivana Šišmana, Teodora (Jelena) za bana Nikolu II Gorjanskog (mađ. Garay Miklós), a najmlađa Olivera za turskog sultana Bajazita.
    Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. To su za državu bila teška vremena. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tada je mogla da napusti državna poslove. Otišla je sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, tu je preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.
    Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao svetiteljku 19. jula po crkvenom kalendaru ili 1. avgusta po novom kalendaru. Istog dana proslavlja se i njen sin despot Stefan Lazarević.
    Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, zajedno je sa Jefimijom 1398. išla kod sulatana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je izdejstvovala prenos moštiju svete Petke iz Vidina u Beograd. Mošti su bile smeštene u kapelu svete Petke na Kalemegdanu, danas su one u rumunskom gradu Jaši.
    Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan.

    Кнегиња Милица је рођена 1335.године, у време владавине цара Душана, као кћи кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његовог најстаријег сина Вукана.
    Често је боравила у царском двору, где је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству.
    Као хришћанка, Милица је, према сведочењу биографа, била „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“.
    Живот српске кнегиње неизмерно је оплеменило дубоко, искрено пријатељство са Јеленом, (потоњом монахињом Јефимијом) удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића која, је после српског пораза и изгубљене Маричке битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Јефимија је, према сведочанствима, била велика потпора Милици у животу, а нарочито у подизању деце, којој је била друга мајка.
    После велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389, где је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је (иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровнику) изабрала тежи пут - остала је у Србији, израњаваној, опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом осветничком походу.
    Суочена са пропашћу српске државе, са нејасном визијом будућности која јој је доносила више стрепње и страха него наде, кнегиња Милица је била принуђена да се, поред мајчинских брига и обавеза (њени синови су били још увек малолетни), посвети државничким пословима, где јем иако у веома неповољним и тешким околностима, исказала изузетну мудрост. Увидевши, наиме, да, недуго после косовске трагедије (само три месеца после битке), угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема нападе на Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.
    Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.

    МУДРОСТ И ДИПЛОМАТИЈА

    Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици је успело да фебруара 1391.године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.
    „Али не треба, много година. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. не само Исмаилћани, него и угарске земље и многа господа са многобројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, па се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња са сином својим Стефаном, да је и он и српска земља у безнадежном удовишту, и да их одсвуда непријатељ напада и разграбљује, и да нема никог да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер“.

    О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:

    „А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.
    Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са својим сином Стефаном и патријархом Данилом ИИИ издала је 1392.године повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице, реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака. Круна кнегињиног задужбинарства остаће зацело манастир Љубостиња код Трстеника, где се Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела последње године свог живота.

    САБОР

    Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.
    Поред мудрости стратега и владарке, Милица је поседовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што јој је и успело после истинског подвига. По цичи зими, у већ позним годинама свог живота одлази у Свету Гору, не би ли спречила сукоб својих синова Стефана и Вукана.
    Међу бројним њеним по храбрости забележеним подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.
    Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“ заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два царства (поробљавања и преласка у Ислам), земаљског и небеског определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с колена на колено.
    Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година,11. новембра 1405.године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене мошти.
    Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.



    Преподобна мученица Анастасија Римљанка
    Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом беше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. После седамнаест година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију, како да држи веру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „Готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети”. Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере, најпре обећањима, па претњама, рече му света мученица: „Готова сам за Господа мога умрети не једанпут но - о кад би то могуће било - сто пута!” Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „Бијте ме, и сеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!” Беше бијена, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она, Софија, нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију.



    Преподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија
    Присиљен од родитеља, он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се педесет година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у седамдесетој години живота на земљи.


    Преподобни мученик Тимотеј Есфигменски
    Из Кисани, села тракијскога. Био жењен и имао две кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема, и он се привидно потурчи. Избавивши жену, он је да у женски манастир, а он оде у Свету Гору, најпре у Лавру, а после у Есфигмен. Пожелео мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. октобра 1820. године. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом, духовником, у манастир Есфигмен.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 13, 2010 2:21 pm

    Bilo jednom...12. novembar (12.11.) je 316. dan godine po gregorijanskom kalendaru (317. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 49 dana.

    1812. Nakon povlačenja iz Moskve, ostaci Napoleonovih trupa pretrpeli su teške gubitke na reci Berezini.
    1918. Proglašena je Prva austrijska republika, dan posle kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu i abdikacije cara Karla I.
    1920. Potpisan je Rapalski ugovor kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pod pritiskom Velike Britanije i Francuske, ustupila Italiji Istru, Julijsku krajinu, Zadar i ostrva Cres, Lošinj, Lastovo i Palagružu, kasnije i Rijeku.
    1927. Lav Trocki, jedn od lidera "leve opozicije" unutar partije, isključen je iz boljševičke partije, a Staljin je postao neprikosnoveni lider SSSR. Trocki je interniran u Alma Atu, potom 1929. prognan iz zemlje, a 1940. po nalogu Staljina ubijen u Meksiku.
    1932. Nacional-socijalistička radnička partija Adolfa Hitlera dobila je izbore i preuzela vlast u Nemačkoj.
    1942. Britanska Osma armija generala Bernarda Montgomerija je u Drugom svetskom ratu zauzela Tobruk u Libiji i zarobila najmanje 30.000 nemačkih i italijanskih vojnika.
    1944. U fjordu Tromzo na severu Norveške saveznici su u Drugom svetskom ratu potopili "Tirpic", poslednji veliki ratni brod nacističke Nemačke.
    1948. Japanski sud za ratne zločine osudio je na smrt bivšeg premijera, generala Hideki Tođoa i još šest japanskih vođa u Drugom svetskom ratu.
    1956. Beogradsko pozorište "Atelje 212" je u adaptiranom delu zgrade "Borbe" izvelo prvu predstavu, "Fausta" Johana Volfganga Getea.
    1969. Ruski pisac Aleksandar Solženjicin izbačen je iz Saveza sovjetskih pisaca zbog žestokih kritika staljinizma u romanu "U prvom krugu". Ukazom Vrhovnog sovjeta, najčuveniji sovjetski disident je 1974. proteran iz SSSR.
    1970. U snažnom ciklonu i visokim talasima u Istočnom Pakistanu (Bangladeš) život je izgubilo najmanje 200.000 ljudi.
    1974. Južna Afrika je suspendovana iz Generalne skupštine UN zbog politike aparthejda.
    1981. Američki spejs-šatl "Kolumbija" je drugi put poleteo u orbitu oko Zemlje, postavši prva svemirska letelica koja je upotrebljena po drugi put.
    1993. - Počinje šahovski turnir u Tilburgu, Holandija.
    1995. Potpisan je Erdutski sporazum kojim se teritorija Sremsko-baranjske oblasti (deo samoproklamovane Republike Srpske Krajine) utvrđuje kao deo Republike Hrvatske. Sporazumom je predviđen jednogodišnji period pod međunarodnom upravom.
    1998. - Nemački Dajmler-Benc se spojio sa američkom firmom Krajzler i nastao je Dajmler-Krajzler.
    1999. Na području planine Bajgora, na Kosovu srušio se avion Svetskog programa UN za hranu tipa "ATR-42". U nesreći su poginuli svi putnici (21) i tri člana posade.
    2001. Jugoslovenski viceadmiral u penziji Miodrag Jokić, optužen za ratne zločine na području Dubrovnika 1991, dobrovoljno se predao Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. U okviru nagodbe sa Tužilaštvom Jokić je 27. avgusta 2003. priznao krivicu, a 18. marta 2004. osuđen je na sedam godina zatvora.
    2001. U udesu aviona američke kompanije Airbus-300, koji je pao na obližnje kuće odmah po poletanju sa njujorškog aerodroma "Džon F. Kenedi", poginulo je svih 260 putnika i pet osoba koje su se našle na mestu nesreće.
    2004. Za predsednika Rumunije izabran je gradonačelnik Bukurešta Trajan Basesku, koji je bio kandidat opozicione Alijanse Nacionalne liberalne stranke i Demokratske stranke.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1833. Aleksandar Borodin, ruski kompozitor i hemičar, jedan od "Velike petorice", čije je delo značajno doprinelo razvoju ruske simfonijske i kamerne muzike. Na svom životno delu, operi "Knez Igor" radio je 18 godina, a dovršili su ga Rimski-Korsakov i Glazunov, stvorivši remek-delo ruske romantične opere. Autor je i značajnih radova iz hemije i biohemije. (†1887.)
    1840. Rođen je francuski vajar Ogist Roden, jedan od najvećih umetnika s kraja 19. i početka 20. veka. Njegovo delo objedinilo je romantičarski duh i moderne težnje i presudno uticalo na evropsko vajarstvo ("Mislilac", "Poljubac", "Balzak", "Građani Kalea", "Vrata pakla", "Večni idol").
    1859. Rođen je srpski arhitekta Andra Stevanović, član Srpske kraljevske akademije, profesor Velike škole i Beogradskog univerziteta. Projektovao je više značajnih građevina, među kojima zgrade Narodnog muzeja i Akademije nauka u Beogradu.
    1866. Rođen je kineski revolucionar i državnik Sun Jat Sen, prvi predsednik Kine nakon zbacivanja dinastije Mandžu 1911. Osnovao je 1905. Saveznu ligu iz koje je nastala politička stranka Kuomintang. Nakon njegove smrti 1925. vođstvo stranke preuzelo je desno krilo na čelu sa Čang Kaj Šekom.
    1979. - Muntazar al Zejdi, irački novinar.

    Izumreli su:

    1952. - Aleksandar Lifka, osnivač prvog bioskopa u Jugoslaviji. (*1880.)
    1955. Umro je hrvatski pesnik Tin Ujević, koji je svojom lirikom, ali i boemskim životom obeležio razdoblje između dva svetska rata u jugoslovenskoj književnosti ("Lelek sebra", "Kolajna", "Žedan kamen na studencu").
    1977. Jedna od osnivača i vođa zpadnonemačke levičarske terorističke organizacije Bader-Majnhof, Ingrid Šubert izvršila je, pod sumnjivim okolnostima, samoubistvo u zatvorskoj ćeliji.
    1989. Umrla je španska revolucionarka Dolores Ibaruri, legendarna La Pasionarija, predsednica Komunističke partije Španije (od 1960). Pripisane su joj reči "No pasaran", parola pod kojom su republikanci u Španskom građanskom ratu branili Madrid od fašista. Posle pada Republike provela je 38 godina u inostranstvu, najviše u SSSR. Vratila se u Španiju 1977. i postala član parlamenta.

    Opsirnije:


    Aleksandar Lifka (20. maj 1880 — 12. novembar 1952) je 1900. osnovao prvi putujući bioskop u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Putujući po Evropi 1910. je stigao u Suboticu gde se oženio i ostao do kraja života. Prvi je i snimao filmove te zauzeo važno mesto u istoriji filma na ovim prostorima.


    Augustin Tin Ujević (5. jul 1891 - 12. novembar 1955) je jedan od najvećih pesnika na prostorima bivše Jugoslavije. Svojim pesnikom smatraju ga i Srbi i Hrvati.
    Ovaj, u međuratnom književnom periodu, istaknuti i osobeni pesnik, rođen je u Vrgorcu, nedaleko od Imotskog. Filozofiju je studirao u Zagrebu, Beogradu i Parizu. U književnosti se javio originalnim i nadahnutim stihovima pred Prvi svetski rat, ali najplodniji period njegovog književnog rada pada u razdoblje između dva svetska rata. Originalan talenat, snažan i plodan stvaralac, on je svojim prisustvom u međuratnoj književnosti živo uticao na njen tok i razvoj. Nadovezujući se na Matoša, koji mu je u mnogo čemu bio uzor i učitelj, Ujević se brzo razvio u potpuno originalnog književnog stvaraoca – pesnika, kritičara, esejistu i feljtonistu. Dobar znalac više stranih jezika, pesnik snažnog senzibiliteta i prefinjenog ukusa, on je sa strogošću i savesnošću vršio izbor iz stranih književnosti i iz njih prevodio (M. Prust, Rembo, Po, Meredit, Konrad i dr.).
    Za života su mu izašla dela:
    Lelek sebra (1920),
    Kolajna (1926),
    Dva glavna bogumila (1931),
    Nedjelja maloljetnih (1931),
    Auto na korzu (1931),
    Ojađeno zvono (1936),
    Ljudi za vratima gostionice (1938),
    Skalpel kaosa (1938) i
    Žedan kamen na studencu (1954).
    Svakidašnja jadikovka je prvi put bila objavljena u krfskom Zabavniku 1917. godine. Posle toga je bila preštampana u knjizi Lelek sebra (Beograd, 1920). Dve Tinove najbolje zbirke pesama Lelek sebra i Kolajna (Beograd 1926) objavljene su na ekavici. U izdanjima pesama Tina Ujevića posle Drugog svetskog rata sve te pesme štampane su ijekavicom.
    U godinama pred Prvi svetski rat mladi Ujević je bio i politički vrlo aktivan u redovima revolucionarne omladine, koja je u to vreme bila izrazito jugoslovenski orijentisana. Zato su Ujevićeve literaturne preokupacije u tom vremenu nosile u sebi pečat njegovog progresivnog nacionalizma, čiji je izraz, pored ostalog, bilo i njegovo studiranje u Beogradu.
    Ujević se, nakon pravaške hrvatske faze, zagrejao uoči Prvog svetskog rata za jugoslovensku ideologiju koja je onda dominirala u krugovima buntovne mladeži. No, u toku samoga rata, koji je proveo u Francuskoj, Ujević doživljava neku vrstu sloma, uzrokovanog najverovatnije nesrećom u ljubavi (toj je temi ceo život pristupao trubadurski idealizovano) pomešanom s nervnom prenapregnutošću i halucinatornim stanjima. Odriče se političke aktivnosti i uopšte bilo kakavih društvenih i nacionalnih akcija, te oporavak traži u istočnjačkoj filozofiji - pre svega u monizmu Upanišada i vedantinskom poimanju univerzuma kao nedeljive oduhovljene celine; shvatanje blisko američkom pesniku Voltu Vitmenu, kojeg je Ujević prevodio i koji je, uz francuske simboliste kao što su Nerval, Šarl Bodler i Artur Rembo, na njega izvršio snažnan uticaj, ponajviše u području panteističke duhovnosti i slavljenja ekstatičkog jedinstva sa kosmosom . Između dva rata Ujević boemski živi u Beogradu, Sarajevu, Splitu, Mostaru, Imotskom, da bi se uoči Drugog svetskog rata konačno skrasio u Zagrebu, gde ostaje do smrti 1955.
    Međutim, užas Prvog svetskog rata, gorka "saznanja o intrigama političke emigracije u Londonu i Parizu", koja se i u trenucima najtežih narodnih iskušenja borila oko budućih političkih pozicija, kao i haotične političke i socijalne prilike u tek stvorenoj kraljevini – sve se to bolno kosnulo osetljivog pesničkog srca. Zato se on u poratnim godinama rezignirano, ali i sa revoltom, predavao boemskom životu, ali je i tada, kao i kasnije, uvek uspevao da sačuva živu pesničku radoznalost za sve što se zbiva u čoveku i životu, a s njom i hrabrost da o svemu govori i sudi iskreno i otvoreno. Na ruševinama svojih mladićkih ideala, sagorelih na zgarištima rata i života, mladi Ujević nije mogao da sagleda sigurno i čvrsto uporište, pa kad je u tim godinama izjavio da je komunista – to je bio samo izraz njegovog revolta i prskosa. U stvari, Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek i kao pesnik. Dramu svog života i tematsko izvorište svoje čudesne poezije Ujević je najpotpunije izrazio u zbirci „Kolajna“:

    S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
    S tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
    Sa zvijezdom na čelu, sa uskrom u oku
    Gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću.

    Njegove duševne rane imale su koren još u uspomenama iz njegovog siromašnog detinjstva, kojeg se pesnik često i živo sećao po religioznim procesijama. Zato se već u njegovim prvim stihovima, u toplim i zgusnutim slikama dalmatinskog pejzaža, jasno oscrtavaju detalji siromašnih ribarskih naselja, crkava i manastira.
    Ujević je sa najviše pesničke snage opevao svoje misaone i emocionalne doživljaje iz godina Prvog svetskog rata. Ta njegova poezija predstavlja intimnu autobiografiju ratnika koji je rat proveo u potpunoj ljutskoj potištenosti i potlačenosti. Pesnik se u godinama ratnih užasa osećao kao okovani i poniženi sebar, pa je u takvim mislima i raspoloženjima i opevao kako svoju ličnu tako i opštu ljudsku tragiku. Ali njegova sećanja ni u oslobođenoj zemlji nisu postala vedrija, ap je i tada, kao zalutali putnik i stradalnik, gorko i bolno pevao:

    I znaj da sin tvoj putuje
    Dolinom svijeta turobnom
    Po trnju i po kamenju,

    Od nemila do nedraga,
    I noge su mu krvave
    I srce mu je ranjeno

    (S v a k i d a š nj a j a d i k o v a nj a)

    Ujevićeva „Svakidašnja jadikovanja“, od kad je napisana, ostala je da živi i deluje kao klasična pesnička tvorevina o životnoj pustoši i bespuću čitavog niza generacija koje su na svojim plećima iznele teret rata, ali koje ni u oslobođenoj domovini nisu doživele radost pobede i ujedinjenja. U ovoj pesmi najdubljeg i najljudskijeg životnog bola, Ujević je nadahnuto i jednostavno opevao pogubnu jednoličost i monotomiju sivog života bez stvaranja i poleta:

    Gorak je vijenac pelina Jer mi je mučno biti slab,
    Mračan je kalež otrova. Jer mi je mučno biti sam –
    Ja vapim žarki ilinštak. (kad bih mog`o biti jak)

    Kad bih mog`o biti drag –
    No mučno je, najmučnije
    Biti već star, a tako mlad!

    Međutim, Ujević ni uovakvim mračnim paspoloženjima u crnilu života nikad nije padao u bespovratni očaj i rezignaciju. U drami njegovog pesničkog bića uvak je bio i njegov prkos svemu svemu što sputava čovekov život i snove, i taj prkos mu je i davao sbage da se uzdigne nad bolom i očajem. Ako je u njegovim prvim poratnim stihovima duševni bol izvirao iz još svežih rana što ih je rat ostavio za sobom, Ujević je vremenom uspevao da te duševne krize prebrodi i preboli, da nađe snage za veru i akciju:

    Spokojan sam danas. Još sam juče psov'o.
    Sad hoću, svjestan u teškome lancu,
    Da izbjegnem smrti u hajdučkom klancu
    I da s dušom sanja živim svoje novo.

    Ujević se grčevito borio sa očajanjem u sebi i u toj borbi nalazio snage za nove impulse i pesničke sadržaje. Tako motivi tvornice i tvorničkog rada, iako osenčeni tugom zbog jednoličosti života, unose vedrinu u njegovu kasniju liriku. Ima svetlosti i u njegovoj pesmi „Zadržane sile bića“, posvećenoj radu i radniku. Tako je počela da proklijava pesnikova, u ratu ugašena, vera u život i sutrašnjicu, koju, nažalost, Ujević nije stigao do kraja da izrazi.


    Свештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија
    Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И зато што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „Предлажем ти двоје - живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш”. Одговори Зиновије свети: „Живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот”. Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „Ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам”. После мука у огњу и у кипећој смоли беху обоје мачем посечени око 285. године. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.


    Свети апостоли Клеопа, Тертије, Марко, Јуст и Артем
    Од Седамдесеторице Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Тертије је написао посланицу Павлову Римљанима (Рм 16, 22), и скончао мученички као епископ иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. новембар).Свети Марко (или Јован, в. Дап 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био је епископ у самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Свети Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.




    Свети краљ Милутин
    Син Уроша И и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе балканске и монахе атонске - да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана, цара бугарског и Ногаја, цара татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко четрдесет цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Свети Ђорђе у Нагоричу, Света Богородица у Скопљу, Бањска итд., он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Светој Гори. Упокојио се у Господу 19. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви Светога краља
    .
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 13, 2010 2:51 pm

    Bilo jednom...13. novembar (13.11.) je 317. dan godine po gregorijanskom kalendaru (318. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 48 dana.

    1887. - Sukobi i obračuni u centru Londona što je kasnije nazvano krvava nedelja.
    1941. - Prvi britanski nosač aviona Ark rojal pogođen u Drugom svetskom ratu nemačkim torpedom blizu Gibraltara. Narednog dana potonuo.
    1942. - Počela odlučujuća vazdušno-pomorska bitka japanskih i američkih trupa kod Gvadalkanala, u Tihom okeanu. U trodnevnim borbama obe strane pretrpele velike gubitke u brodovima, ali su strateški uspeh postigli Amerikanci.
    1944. - Partizanske jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije oslobodile Skoplje u Drugom svetskom ratu.
    1945. - Francuski general Šarl de Gol izabran glasovima svih 555 poslanika za predsednika privremene vlade, posle čega je formirao koalicioni kabinet u koji je ušlo i pet komunista.
    1970. - Hafez al Asad vojnim udarom pruzeo vlast u Siriji.
    1975. - Svetska zdravstvena organizacija objavila da su u Aziji, prvi put u istoriji, iskorenjene velike boginje.
    1980. - Američki svemirski brod Vojadžer I poslao prve snimke Saturna napravljene iz blizine.
    1985. - U erupciji vulkana Nevado del Ruis u centralnoj Kolumbiji razoren grad Armero. Poginulo 25.000 ljudi.
    1994. - Šveđani na referendumu odlučili da se priključe Evropskoj uniji.
    1999. - U zemljotresu u Turskoj poginulo više od 450 ljudi, oko 2.500 povređeno.
    2000. - Predsednik Filipina Džozef Estrada optužen za korupciju. Pod pritiskom protesta građana i vojske 20. januara 2002. povukao se sa vlasti, a 16. aprila predao Specijalnom sudu za borbu protiv korupcije.
    2001. -
    Borci antitalibanske Severne alijanse ušli u glavni grad Avganistana Kabul.
    Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu osudio bosanske Srbe Duška Sikiricu, Damira Došena i Dragana Kolundžiju na zatvorske kazne od 15, pet i tri godine zatvora za zločine protiv čovečnosti nad muslimanskim civilima 1992. u logoru Keraterm u Prijedoru.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1312. - Edvard III, engleski kralj. (†1377.)
    1782. - Esajas Tegner, švedski pesnika. (†1846.)
    1813. - Petar II Petrović Njegoš
    1871. - Vladislav Ribnikar, osnivač lista Politika. (†1914.)
    1874. - Margerit Long, francuska pijanistkinja (†1966.)
    1909. - Ežen Jonesko, francuski pisac rumunskog porekla. (†1994.)
    1975. - Vlado Šćepanović, crnogorski košarkaš.
    1972. - Takuja Kimura, japanski glumac i pevač, član grupe SMAP
    1980. - Miloš Vujanić, srpski košarkaš.

    Izumreli su:

    1093. - Malkom III, škotski kralj.
    1868. - Đoakino Rosini, italijanski kompozitor (*1792.)
    1903. - Kamil Pisaro, francuski slikar i grafičar. (*1830.)
    1965. - Vladimir Petković, srpski arheolog.
    1974. - Vitorio de Sika, italijanski filmski režiser i glumac.

    Opsirnije:


    Vladislav Ribnikar (1871—1914) je srpski novinar, najpoznatiji po tome što je osnovao dnevni list "Politika".
    Rođen je 1871. u Trsteniku kao najstariji sin dr Franje Ribnikara (Slovenca) i Milice rođ. Srnić (Srpkinje iz Kostajnice). Školovao se u Jagodini i u Beogradu. Studirao je na istorijsko-filološkom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu od 1888. do 1892. godine. Posle diplomiranja nastavio je studije u Francuskoj i Nemačkoj. U Beograd se vraća posle Majskog prevrata 1903. godine.
    Bio je osnivač, 25. januara 1904. godine, dnevnog lista Politika i njegov prvi urednik.
    Poginuo je 1. septembra 1914. godine kao učesnik Prvog svetskog rata, na frontu u zapadnoj Srbiji, na vrhu Rožanj Sokolske planine. Njegova dva brata bili su Slobodan (1873-1924) i Darko Ribnikar (1878-1914).


    Miloš Vujanić (Loznica, 13. novembar 1980) je srpski košarkaš. Trenutno je član španskog kluba Mursija, u kojem nastupa zajedno sa Vladom Šćepanovićem. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio Svetsko prvenstvo u košarci 2002.
    Vujanić je profesionalnu karijeru počeo u klubu Zvezda Ruma, filijali Crvene zvezde, u kom su igrali juniori Crvene zvezde. Godine 1998. je prebačen u prvi tim. Zbog finansijske krize koja je zahvatila klub, Vujanić je karijeru 2001. nastavio u Partizanu. Tog leta je bio na širem spisku selektora Svetislava Pešića za Evropsko prvenstvo u košarci 2001. u Turskoj, ali je prekomandovan u univerzitetsku reprezentaciju Jugoslavije koja je na Univerzijadi u Pekingu osvojila zlatnu medalju. Vujanić je sa Partizanom osvojio prvenstva 2002. i 2003. Sa reprezentaciju Jugoslavije je 2002. osvojio Svetsko prvenstvo u košarci 2002. u Indijanapolisu, 2003. je bio član reprezentacije koja je na Evropskom prvenstvu 2003. osvojila šesto mesto. Na draftu 2002. odabrali su ga Njujork Niksi, koji su 2004. prosledili pravo na Vujaniću Feniks Sansima.
    Vujanić je karijeru nastavio u Klimamiju iz Bolonje. U Evroligi je te sezone beležio prosečno 25,8 poena. Učestvovao je na Olimpijskim igrama 2004. u Atini kada je reprezentacija Srbije i Crne Gore osvojila 11. mesto. U sezoni 2005. Vujanić je doživeo tešku povredu ukrštenih ligamenata, zbog koje je propustio ostatak prvenstva i Evropsko prvenstvo u košarci 2005. u Srbiji i Crnoj Gori. Fortitudo je te sezone osvojio prvenstvo.
    Vujanić je 2005. prešao u Barselonu i ponovo se povredio. 2006. je prešao u Panatinaikos nakon 9 odigranih utakmica za Barselonu. Sa Panatinaikosom je 2007. osvojio Evroligu, Prvenstvo i Kup Grčke. Vujanić je 22. novembra raskinuo ugovor sa Panatinaikosom, nezadovoljan malom minutažom, a dva dana kasnije je potpisao za moskovski Dinamo, koji trenira Svetislav Pešić. Na kraju sezone Vujanić je potpisao jednogodišnji ugovor sa istambulskim Efes Pilsenom.



    Свети апостоли
    Од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу, и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао.


    Свети мученик Епимах
    Родом из Мисира, у Мисиру се подвизавао, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући светом Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу, Дух Божји га настави на сваку истину, и без другог учитеља научи га, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери, оде у град и сруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити, он узвикну: „Удрите ме, пљујте ме, ставите ми трнов венац на главу, дајте ми трску у руке, напојте ме жучју, на крст ме распните и копљем прободите - то претрпи Господ мој, то и ја хоћу да претрпим”. У гомили народа, која посматраше мучење Епимаха светога, беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело светог мученика Христовог, прсну крв од њега, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „Велики је Бог, кога верује овај страдалник!” Потом одсекоше главу светом Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост около 250. године.


    Свети мученик Никола Хиоски
    Побожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу, где би од Турака мучен и посечен 1754. године, и где предаде Богу душу своју праведну.


    Преподобни Спиридон и Никодин
    Монаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир наизуст и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. године.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Nov 14, 2010 8:52 pm

    Bilo jednom...14. novembar (14.11.) je 318. dan godine po gregorijanskom kalendaru (319. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 47 dana.

    1533. - Španski osvajači pod komandom Fransiska Pisara zauzeli grad Kusko, prestonicu carstva Inka, na teritoriji današnjeg Perua.
    1770. - Škotski istraživač Džejms Brus otkrio izvorište Plavog Nila u jezeru Tana u severozapadnoj Etiopiji.
    1847. - U Švajcarskoj izbio građanski rat snaga Švajcarske konfederacije i sedam katoličkih kantona, okončan krajem istog meseca porazom kantona.
    1885. - Počeo Srpsko-bugarski rat, objavom od strane kralja Srbije, Milana Obrenovića.
    1910. - Kapetan Eugen Elaj avionom uzleteo, prvi put u istoriji vazduhoplovstva, sa palube broda Birmingem, usidrenog u luci Hempton rouds, u SAD.
    1918. - Tomaš Masarik izabran za prvog predsednika Čehoslovačke.
    1979. - U zemljotresu u provinciji Korasan, na istoku Irana, poginulo 385 osoba.
    1983. - Prve krstareće rakete SAD stigle u britansku vazdušnu bazu Grinhem komon, uprkos protestima pacifista.
    1984. - U Los Anđelesu uhapšen hrvatski ratni zločinac Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu. U SAD pobegao 1948, vlasti SAD uporno odbijale da ispune zahtev SFRJ za ekstradiciju. Izručen 12. februara 1986, u maju iste godine osuđen na smrt.
    1988. - Palestinsko nacionalno veće prihvatilo Rezoluciju 242 Ujedinjenih nacija i novu političku strategiju koja podrazumeva priznavanje države Izrael, mirovne pregovore o Bliskom istoku i odbacivanje terorizma.
    1989. - Nacionalni pokret crnaca SWAPO ubedljivo pobedio na prvim izborima u Namibiji.
    1991. - Kambodžanski princ Norodom Sihanuk vratio se u zemlju posle 13 godina izgnanstva.
    1994. - U tropskoj oluji Gordon na Haitiju poginulo 829 osoba.
    1999. - Stupile na snagu sankcije Ujedinjenih nacija protiv Avganistana, donete zbog odbijanja vlasti da izruče Osamu bin Ladena, koji je, prema tvrdnjama SAD, glavni organizator bombaških napada na ambasade SAD u Keniji i Tanzaniji.
    2000. - Na konferenciji Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, prvi put održanoj u Beogradu, Jugoslaviji obećana pomoć od pola milijarde evra.
    2001. - Pet naslednica SFRJ postiglo dogovor o početku priprema za raspodelu 74,5 miliona dolara u zlatu, prve rate ukupne zaostavštine od oko dve milijarde dolara.
    2003. - Kralj Svazilenda Msvati formalno prihvatio novi ustav, po kom je sva vlast u rukama kralja.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1650. - Vilijem III Oranski, štathalter Nizozemske i kralj Engleske.
    1838. - August Šenoa, pisac
    1840. - Klod Mone, francuski slikar. (†1926.)
    1863. - Leo Bakeland, belgijski hemičar.
    1874. - Johan Šober, austrijski političar, prvi predsednik Interpola i kancelar Austrije u tri navrata. (†1932.)
    1889. - Džavaharlal Nehru, indijski državnik. (†1964.)
    1891. - Frederik Benting, kanadski naučnik. († 1941.)
    1922. - Butros Butros Gali, egipatski političar.
    1935. - Kralj Husein, jordanski kralj.

    Izumreli su:

    565. - Justinijan I, istočnorimski (vizantijski) car, zakonodavac, graditelj i osvajač.
    1893. - Milan Kujundžić Aberdar, srpski filozof, političar, pesnik, ministar i akademik SANU-a.
    1946. - Manuel de Falja, španski kompozitor i pijanista.

    Opsirnije:


    August Šenoa (Zagreb, 14. novembar 1838 - Zagreb, 13. decembar 1881), hrvatski (nemačko-češkog porekla) romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist.
    Otac Augusta Šenoe, Alojz Šenoa (Schönoa), Nemac iz Češke doselio se u Zagreb 1830, gde je bio upravnik poslastičarnice zagrebačke nadbiskupije. Majka Terezija pl. Rabas (Rabacs) iz plemićke porodice slovačkog porekla, rodom iz Budimpešte, umrla je kada je August imao samo 8 godina.
    Školu i gimnaziju pohađao u Zagrebu i Pečuju, a studirao je pravo u Pragu i Zagrebu, no studije nije završio. Nakon uređivanja listova u Beču vraća se 1866. u Zagreb i radi u uredništvu «Pozora», a potom kao gradski beležnik i gradski senator. Bio je upravnik i dramaturg u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK), urednik društveno-književnog časopisa «Vijenac» i potpredsjednik Matice hrvatske. Prevodio je s njemačkog, francuskog, češkog i engleskog jezika.
    Najuticajniji i najplodniji hrvatski pisac 19. veka, Šenoa je istinski tvorac moderne hrvatske književnosti - prvi pravi hrvatski romanopisac (delo Petra Zoranića samo uslovno možemo nazvati romanom, dok se Ilirci ni nisu oprobali na tom polju), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra savremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičkog standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čoveka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost savremenog hrvatskog jezika od legije rečnikopisaca i purističkih savetodavaca).
    Šenoa se oprobao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili zaorao prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasleđivali (a neretko se i pokušavali osloboditi autorova uticaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za "Pozor", naročito političkim člancima i feljtonima "Praški listovi", 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje ("Pozor", 1866-67; "Vijenac", 1877, 1879-80) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentariše aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, nemčarenje, licemerje i konformizam. Feljtoni su imali velikog odjeka u javnosti, a javili su se i brojni podražavaoci (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo naslediti, nego i razviti tip Šenoinog podlistka.
    Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide deluje dvadesetak godina kao pozorišni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje. Prokomentarisao je više od sedam stotina predstava iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim činiocima pozorišnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu "O hrvatskom kazalištu " ("Pozor", 1866) daje ne samo analizu stanja u hrvatskom glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i savremenoj francuskoj, italijanskoj i slovenačkoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u delo prvo kao član pozorišnog odbora, a zatim i kao umetnički direktor i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspeo je samo delimično: doveo je na scenu klasike (Šekspira, Molijera, Šilera, Getea) i savremene francuske autore (Sardou, Skribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarske kompromise s malobrojnom zagrebačkom pozorišnom publikom.
    Piščevo delovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno delo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina "Ljubica " ("Pozor", 1866; praizvedba 1868). U njoj tematizuje urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posredi je zapravo dramatizovani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživela neuspjeh i kod kritike i pozorišne publike, Ljubica predstavlja prvi pokušaj da se hrvatskoj sceni prikaže savremeni zagrebački život s nizom realističnih portreta.
    Najveći je umetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Evropi druge polovine 19. veka dominantna književna vrsta, postala omiljeno štivo. U skladu s literarnim programom koji je formulisao u kritičko-polemičkom tekstu "Naša književnost ", 1865, Šenoin je veliki romaneskni projekt usmeren na građu iz nacionalne istorije i na savremene događaje. No istorijski romani zauzimaju ipak središnje mesto u njegovom opusu.
    Napisao je pet istorijskih romana:
    "Zlatarovo zlato ",1871,
    "Čuvaj se senjske ruke", 1875,
    "Seljačka buna", 1877,
    "Diogenes", 1878 i
    "Kletva", 1880-81; nedovršeno delo.
    U njima tematizuje događaje iz različitih razdoblja hrvatske istorije: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. veku sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke istorije početkom 17. veka (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. veku (Seljačka buna), političke spletke u habzburškoj Hrvatskoj u 18. veku (Diogenes), događaje iz 14. veka koji su preusmerili hrvatsku istoriju (Kletva). Dela slede model istorijskog romana koji je u evropsku književnost uveo Valter Skot. Bit je toga modela u vernoj rekonstrukciji istorijskih zbivanja na osnovu istraživanja autentičnih dokumenata i istorijskih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga delovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Skotovog modela dele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac delovao u drugačijoj nacionalnoj, a i evropskoj književnoj klimi (ne smemo zaboraviti da je Šenoa mlađi savremenik Dostojevskog i Flobera). Iako je istorijski roman u tadašnjoj hrvatskoj javnosti imao prvesntveno budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primetiti da ga je, za razliku od treznog škotskog romansijera, strast neretko ponela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkog realizma ukotvljenog u istorijske situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskog uklona, majstori koga su francuski i engleski pisci kao Benjamin Konstant ili Šarlote Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svest - i to je dobilo! Šenoa je pisac velikih gestova, crno-belih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernom senzibilitetu. No, istovremeno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih preloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja utisak vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo kod njegovog škotskog uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma "profesora energije" koji je lomio skučene okvire ondašnje provincijalne i provincijske Hrvatske; delo važno ne samo kao istorijski dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u senku kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model istorijskog romana izvršio je velik uticaj na hrvatsku pripovedačku prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. veka. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.).
    Veliki je uspeh postigao i svojim „povjesticama“ - pripovedačkim delima u stihu s motivima iz istoriije (Propast Venecije, Petar Svačić, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodnog predanjlja (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag). Karakteriše ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Intencija im je ista kao i kod istorijskih romana: da budu sredstvo nacionalnog obrazovanja i prava škola rodoljublja.
    U romanima i pripovetkama s građom iz savremenog života tematizuje konkretne socijalne, političke i etičke probleme svoga vremena: privredne i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879), raspadanja zadruga i život seljaka u okolini Zagreba (Barun Ivica, 1874), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i njihovo uzdizanje na društvenoj lestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvećivanju sela (Branka, 1881). U tim delima insistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizovana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive delovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svoga vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovde treba primetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonista realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakteriše veliki ruski roman onoga doba. Uprkos tome, njegova dela savremene tematike su počeci hrvatskog realizma, osnovi škole koju su, uz prepravke, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Đalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete.
    Slabije su mu uspele lirske pesme koje zauzimaju važnije mesto samo u prvim godinama njegovog stvaralaštva. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pesnik. Šenoa je u mnogim pesmama izražavao pokretačke ideje svoga doba i politički program Štrosmajerovog narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Štrosmajera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). treba napomenuti da je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije.
    Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset dela, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana reč, nego i kultura uopšte, da nije bilo Šenoe - nemoguće je i zamisliti.



    Džavaharlal Nehru (hindi: जवाहरलाल नेहरू, Javāharlāl Nehrū) je bio indijski državnik i političar, nakon Gandija najznačaniji borac za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva. Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira. U dobi od 16 godina otišao je u Engelsku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kejmbridžu. Na Kejmbridžu je studirao prirodne i pravne nauke. Od 1912. član je Indijskog nacionalnog kongresa, a 1918. izabran je u Sveindijski nacionalni komitet pa za sekretara Indijske lige za upravu. Nakon povratka u Indiju, došao je u dodir s Gandijem i do 1919. aktivno sudelovao u oslobodilačkom pokretu. Iako Gandhijev sledbenik, nije delio njegovo uvernje u pasivan otpor, naprotiv, smatrao je kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina. Od 1929. generalni je sekretar Sveindijskog kongresnog komiteta, a 1929, 1936, 1937, 1946, 1951. - 1954. predsjednik Indijskog nacionalnog kongresa.
    Za razliku od Gandija koji je pre svega bio verski vođa i zasnivao svoju borbu protiv Britanaca na moralnim i etničkim principima, Nehru se kao liberalni socijalista zalagao za nacionalizaciju industrije, agraranu reformu i demokratsku vladu nezavisne Indije. Javno se suprostavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan. Od 1942. godine vođa je Kongresne stranke. Godine 1946, kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. U nekoliko narednih godina Nehru će bezuspešno pokušavati da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan.
    Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za predsednika vlade i ministra spoljnih poslova. Kada je Indija 1950. postala republika, ostao je mestu predsednika vlade sve do svoje smrti. Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprostavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. agresivnoj Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom. Pri rešavanju unutrašnjih problema imao je velikih poteškoća, kako u opoziciji tako i u sopstvenoj stranci. Stoga je odložio pitanje nacionalizacije i agrarne reforme koju je želeo da sprovede mirno, polako i zakonskim putem. Istakao se i kao borac protiv kastinskog sistema. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine. U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti. Preminuo je u Njujorku 27. maja 1964. godine.
    Najpoznatija Nehruova dela: Autobiografija (1941, u originalu: Toward Freedom); Otkriće Indije (1941.); Osvrti na svetsku istoriju (1936.); Pisma ministrima (5 tomova, 1987. - 1990, posthumno).



    Milan Kujundžić Aberdar (Beograd, 16/28. februar 1842 — Beograd, 14/26. novembar 1893) je bio filozof i političar.
    Gimnaziju je učio u Beogradu i Pančevu, a upisao se na pravni odsek Liceja u Beogradu. Filozofiju je studirao u Beču, Minhenu i Parizu, a završio na Oksfordu.
    Bio je profesor filosofije na Velikoj školi, sekretar Srpskog učenog društva, ministar prosvete, predsednik Narodne skupštine, poslanik u Rimu, urednik Mlade Srbadije i pesnik.
    Kada je 5. aprila 1887. kralj Milan Obrenović imenovao prvih 16 akademika SANU, među njima je bio i Milan Kujundžić Aberdar.



    Imperator Justinijan (lat. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) rođen je u Taurezumu (483) na 28 km od današnjeg Leskovca (arheološki lokalitet Caričin Grad). Poznat je kao poslednji rimski i prvi vizantijski car, imperator Istočnog Rimskog Carstva (od 527—565) i pravoslavni teolog. Nastojao da obnovi moć, veličinu i organizaciju Rimskog carstva koja je bila rasparčana unutrašnjim trzavicama i upadima varvara, naroda koji su prodrli na teritoriju Zapadnog rimskog carstva. Ukinuo je sve nehrišćanske filozofske škole u Atini 529. godine, uključujući i Platonovu Akademiju. Sazvao je Peti vaseljenski sabor 553. godine u nameri da pomiri monofizite sa pravoslavnima. Takođe se smatra jednim od najvećih kodifikatora celokupnog rimskog prava.
    Justinijan I bio je savladar svog ujaka Justina I, već od 518, a stupio je na presto 527. godine kao neograničeni gospodar države i crkve. Preduzimao je pohode protiv varvarskih naroda: Istočnih Gota u Italiji, Zapadnih Gota u Španiji i Vandala u Africi, u nameri da obnovi carsku vlast u zapadnom delu Rimskog carstva.
    Vodio je odbrambene ratove protiv Persijanaca i Slovena koji su iz rubnih područja nadirali u vizantijske oblasti.
    Prekomerni poreski nameti izazvani stalnim ratovima doveli su do pobune Nika (532), koja je ugušena zahvaljujući Justinijanovoj ženi, carici Teodori. Bez obzira na protivljenje svoje okoline i uprkos ozbiljnim nemirima u Carigradu (Konstantinopolju), Justinijan pod nepovoljnim uslovima (uz danak od 11.000 zlatnih livara) okončava rat s Persijancima (532), koji je trajao od 527 godine.
    Justinijan 529. godine ukida sve filozofske škole u Atini, uključujući i Platonovu Akademiju, što se često uzima kao kraj antike.
    Uz Justinijana je neraskidivo vezano ime njegovog najvećeg vojskovođe, Velizara. Justinijan 22. juna 533. šalje u Afriku vojsku od 15.000 do 16.000 pešaka i konjanika pod komandom Velizara, jednog od najboljih vojskovođa starog sveta. Dve bitke nedaleko od Kartagine (Ad Decimum, septembra, i Tricamarun, decembra 533) kao i zarobljavanjem vandalskog kralja, Gelimera (proleće 534) učinile su kraj vandalskoj vlasti u Africi, koja postaje prefektura.
    Odmah zatim 535, sa svega 9.000 ljudi, Velizar započinje osvajanje Italije. Zagospodarivši Sicilijom krajem 535, on osvaja Napulj (novembra 536), a 9—10. decembra 536. ulazi u Rim. Istočno-gotski vladar, Vitiges, opseda ga sa ogromnom vojskom (februar 537—mart 538). S jeseni ili u zimu 539—540, pošto je najzad dobio pojačanje od Justinijana, Velizar opseda Ravenau, ulazi na prepad u grad, maja 540, i zarobljava Vitigesa. Italija (koja kasnije postaje prefektura pod zapovedništvom ravenskog egzarha) vraćena je imperiji.
    U pohodima na sever, imperator Justinijan stiže do Save i Dunava, i oko 535. godine renovira grad Singidunum.
    U Španiji Justinijan oslobađa samo Andaluziju i primorsku oblast na jugoistoku od Zapadnih Gota, sa veoma oskudnim sredstvima, zaslugom patricija Liberija od 550. do 554. godine. Istočno rimsko carstvo u njoj organizuje vojno zapovedništvo.
    Justinijanova obnova nije spasla carstvo od opasnosti koje su mu pretile sa istoka. Kršeći "večiti mir" iz 532, Persijanci početkom 540. napadaju Antiohiju, grad razaraju a stanovništvo raseljvaju. Velizar će ih potući na Eufratu, ali je Justinijan primoran da s njima, 546, zatim 562. godine, obnovi mir koji ga sve skuplje košta.
    Na Balkanu se još od kraja IV veka pojavila nova opasnost: Sloveni, nastanjeni između Baltika, Visle, močvara Pripeti i Karpata, pod stalnim pritiskom zavojevača iz Azije, podelili su se u tri grane i započeli, da se šire u više pravaca. Zapadni Sloveni zauzimaju, između Elbe i srednjeg toka Dunava teritorije koje su napustili Germani. Istočni Sloveni — po rečima istoričara Jordanesa — verovatno su u VI veku obrazovali, između Dnjestra i Dona, kraljevinu Anta. Od njihovih plemena Varjaga (Rusa), dva veka kasnije nastaće Rusija. Južni Sloveni se pojavljuju na donjem Dunavu krajem vladavine cara Anastasija. Pod Justinijanom oni u nekoliko mahova (svake godine od 548. do 551) prelaze nezaštićenu granicu i upadaju sve do Soluna i Carigrada. U isto vreme druge grupacije stižu do Jadrana (536). Plemena nastanjena između donjeg Dunava i Solunskog zaliva potpadaju pod vlast Huna Kutrigura ili Bugara, čije ime primaju. Ovi pustoše Trakiju, Ilirikum, Grčku do samih prilaza Carigradu (538, 540, 558).
    Teškoće u kojim se nalazi Istočno carstvo odražavaju se i na Zapadno gde se javljaju pobune. U Italiji energični kralj Totila ponovo osvaja skoro celo poluostrvo, uključujući Rim, između 542. i 547. godine. Velizarov naslednik Narzes, kome Justinijan poverava, uz znatno pojačanje, vrhovno zapovedništvo nad Italijom, stao je na put Totili (552). Posle poraza i smrti Teja (552), Vizantiji se vraća opustošena oslabljena zemlja, unapred predodređena za deobe. U Africi samo blagodareći energiji guvernera Jovana Troglite, ugušena je pobuna Berbera (546—548).
    Kao veliki obnovitelj stare moći Rimskog carstva, ali u hrišćanskom duhu i kao izuzetan hrišćanski vladar, Justinijan je nastojao svim silama da održi politiku i duhovnu koheziju Carstva, koje je obuhvatalo različite narode. Posebno se starao o Crkvi i pravoslavnoj veri, a potiskivao je mnogoboštvo, sujeverje, jeresi i raskole. Staranje o veri primećuje se i u njegovoj ogromnoj zakonodavnoj delatnosti, posebno u njegovim Novelama (Novim zakonima) i Kodeksu kojima uređuje i crkveni život: episkope i episkopije, manastire i manastirski život, donacije i upravljanje crkvenom imovinom.
    U Justinijanovoj teološkoj zaostavštini nalaze se i Ispovedanje vere (oko 544), Tri poglavlja (oko 551. godine), zatim Pismo ili Poslanica koju je uputio carigradskom patrijarhu Mini u kojem posebno razmatra sporna dogmatska učenja poznatog crkvenog pisca i učitelja iz Aleksandrije, Origena (+253). U Ispovedanju vere se po logičnom principu, za i protiv (pro et contra), u trinaest tačaka iznose pravoslavni stavovi i istovremeno izriče anatema (prokletstvo) na one koji suprotno veruju. Justinijanovo Ispovedanje vere uvod je i priprema za održavanje Petog Vaseljenskog Sabora, koji na neki način predstavlja završnicu teološkog spora starog više od dve stotine godina, ali i proveru snage tek ujedinjenog Carstva.
    Monofiziti su u Carstvu bili tako brojni i jaki da je Justinijan sa njima vodio pregovore. U Carigradu je održan 532. godine susret monofizitskih i pravoslavnih teologa, susret koji nije dao nikakve konkretne rezultate, ali je pokazao da sve nije izgubljeno za uvek i da hitno treba ponovo pretresti neka teološka pitanja vezana za bivšeg carigradskog patrijarha Nestorija, osuđenog 431. godine na Saboru u Efesu.
    U pokušaju da izmiri stanovništvo svoje države i učvrsti jedinstvo imperije Justinijan je sazvao Peti Vaseljenski Sabor (maj-juni 553. godine) u Carigradu. Sabor je osudio monofizite kao jeretike ali i spis tri episkopa, kao ostatka Nestorijeve jeresi. Iako papa Vigilije iz Rima nije prisustvovao Saboru (iako je već nekoliko godina boravio u Carigradu i bio nekoliko puta pozivan da se uključi u rad sabora), papa je prihvatio sve saborske odluke, a to je učinio i ceo Zapad.
    Počevši od 555. godine Justinijan odustaje od osvajanja. Pritisnut godinama, finansijskim teškoćama, sve lošijim trupama i vojskovođama, primoran je da pređe u defanzivu. Da bi se lakše odupro varvarima, naređuje da se izgradi sistem utvrđenja čiji ostaci u Tebesi, Setifu, Timgadu, i danas izazivaju divljenje. Odustajanje u spoljnoj politici ne može da baci u zasenak trajne spomenike kao što je Justinijanova kodifikacija klasičnog rimskog prava: Kodeks (529), Digesta i Institucije (533) i Novele (534). Rimsko pravo koje danas poznajemo i koje je osnova savremenih građanskih prava civilizacije, zapravo je Justinijanova, vizantijska kodifikacija.
    Tokom svoje vladavine Justinijan je objavio veliki broj zakona, teoloških spisa, vodio veoma bogatu i sadržajnu prepisku sa državnim i crkvenim velikodostojnicima, i sastavio crkvenu pesmu Jedinorodni Sine i Slove Božij, koja na liturgiji poje od 536. godine.
    Za vreme Justinijanove vladavine sagrađena je najveća hrišćanska crkva u Rimskom carstvu, Sv. Sofija (od 1453. džamija, od 1923. muzej) i bazilika u Raveni. Posle njegove smrti osvojene zemlje ponovo su postale plen varvarskih naroda, ali njegova Kodifikacija klasičnog rimskog prava i doprinos pravoslavnoj teologiji predstavljaju kamene temeljce savremene civilizacije.
    Srpska pravoslavna crkva proslavlja Svetog Justinijana, cara vizantijskog, 14. novembra po Julijanskom kalendaru, odnosno 27. novembra po Gregorijanskom kalendaru, zajedno sa njegovom ženom, caricom Teodorom.
    Nastojeći da povrati moć i slavu Rimskog carstva, Justinijan (527—565) obrazuje komisiju od 16 pravnika, na čelu sa Tribonijanom (Tribonius) i nalaže im da prikupe i kodifikuju celokupnu pravnu zaostavštinu klasičnog perioda rimskog prava (ius) i sve propise koje su izdali imperatori pre njega (leges).
    Rezultat njihovog rada, Corpus Iuris Civilis[1] (Zbornik građanskog prava) sastoji se iz četiri dela: Justinijanov kodeks – Codex (zbirka imperatorskih odredaba iz vremena od Hadrijana do Justinijana); Digesta (zbirka spisa rimskih pravnika); Institutiones (izvodi iz Digesta, sa komentarima, koncipiran kao udžbenik) i Novelle (nove odredbe i propisi objavljeni za vreme vladavine Justinijana).
    Corpus iuris civilis kao zajednički naziv za sve knjige Justinijanove kodifikacije, prvi put je upotrebljen u Godofredusovom (Gothofredus) izdanju 1583. godine.
    U kasnijim izdanjima, sve do 1954. donekle je promenjena organizacija Zbornika. Danas je u upotrebi izdanje u 3 knjige[2], od kojih I sadrži Digesta i Institutiones, II Codex, a III Novellae, i ono se smatra najboljim. Prvo prerađeno izdanje pripremili su nemački istoričari Momsen i Kriger. Njeno poslednje, XVI izdanje izišlo je 1954. u Berlinu; uredničkim nastojanjem Kinkela u njoj su objavljene i dve Justinijanove konstitucije kojima je obrazovao komisiju koja je radila na Kodifikaciji. Momsenovo izdanje Digesta u dva toma (1870) poznato je kao Editio maior.
    Zadatak je bio složen budući da nije bilo lako snaći se u važećim pravnim normama, pošto su one stvarane vekovima i na razne načine. Tu su bile odredbe Zakona dvanaest tablica, koje Rimljani nikada nisu ukinuli, kao i mnogi zakoni doneti tokom republike; osim toga, edikti gradskog i peregrinskog pretora i edila, senatske odluke, mnoga mišljenja pravnika koja su bila obavezna za sudove, kao i mnogobrojne konstitucije princepsa i svih imperatora od Oktavijana Avgusta do Justinijana. Mnogi tekstovi nisu više bili sačuvani u originalu, već samo prepričani ili komentarisani; mnogi propisi bili su međusobno protivrečni; veliki deo pravila nastao je u uslovima robovlasništva i razvijene robne razmene, a rimsko društvo poslednjih vekova Rimskog carstva (period dominata) bilo je više feudalno nego robovlasničko.
    Uz sve to, zbog prenošenja državnog centra u Konstantinopolj (Vizantiju), rimsko pravo je već vekovima trpelo uticaj grčkog i istočnjačkih prava, a donekle i hrišćanstva. Najzad, mnogi termini bili su već izašli iz upotrebe i stvoreni su novi. Od celog tog materijala komisija je trebalo da stvori jedinstven i pregledan sistem pozitivnog prava. Posao je obavljen u rekordno kratkom vremenu.
    Prvo je objavljen prečišćeni zbornik carskih konstitucija izdatih pre Justinijana (529). godine. Tekst ovog zbornika nije sačuvan. Zatim (533. godine) je objavljena kodifikacija klasičnog prava pod nazivom Digesta (latinski naziv koji označava nešto što je izloženo izvesnim redom) ili 'Pandectae' (grčki naziv koji znači "sarži sve").





    Свети Козма и Дамјан - Врачеви
    Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „Забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт 10, Cool. Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.


    Свети мученик Ерминигелд, царевић
    Син цара готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласкања и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Васкрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше часну главу, 586. године. Доцније се Лувингелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.


    Преподобни мученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем
    Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама, Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло обогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков пошћаше. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита, сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Свету Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Повизавао се у Светој Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. новембра 1520. године. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у манастиру свете Анастасије у Галачисту близу Солуна.











    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sun Nov 14, 2010 10:03 pm

    Bilo jednom...15. novembar (15.11.) je 319. dan godine po gregorijanskom kalendaru (320. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 46 dana.

    1492. - Kristifor Kolumbo zabeležio prvu napomenu o duvanu u svom dnevniku. Duvan je inače tek u XVI veku prenesen iz Amerike u Evropu, a potom i na ostale kontinente.
    1577. - Engleski gusar i admiral Frensis Drejk krenuo na put oko sveta. Posle trogodišnjeg uspešnog putovanja postao prvi Englez koji je oplovio Zemlju. Tokom putovanja obišao obale Afrike i Severne Amerike, napadajući i pljačkajući španske brodove.
    1889. - Pobornici republike kojima su se po ukidanju ropstva pridružili veleposednici, svrgnuli drugog i poslednjeg brazilskog cara Pedra II i proglasili Brazil za republiku, s predsednikom Manuelom Deodorom.
    1899. - Tokom Burskog rata, na području Johanesburga burski vojnik Piter Bota zarobio ratnog dopisnika londonskog Morning posta Vinstona Čerčila. Bota je kasnije postao vrhovni komandant burskih snaga i premijer posle rata osnovane Južnoafričke unije, a Čerčil premijer Velike Britanije.
    1920. - U Ženevi održana prva skupština Lige naroda.
    1923. - Galopirajuća inflacija u Nemačkoj dostigla vrhunac, jedan američki dolar menjao se za osam milijardi maraka.
    1945. - Gabrijela Mistral postala prva latinoamerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost.
    1971. - Delegacija Kine prvi put učestvovala na zasedanju Generalne skupštine UN.
    1976. - Sirijska armija preuzela punu kontrolu nad Bejrutom u pokušaju da okonča građanski rat u Libanu dug 18 meseci.
    1978. - U Šri Lanki se srušio islandski putnički avion DC8 koji je iz Meke prevozio
    indonežanske muslimanske hodočasnike. Poginulo svih 175 putnika i osam članova posade.
    1983. - Lider kiparskih Turaka Rauf Denktaš proglasio Republiku Severni Kipar.
    1988. - Nacionalno veće Palestinske oslobodilačke organizacije na zasedanju u Alžiru proglasilo nezavisnost Palestine na Zapadnoj obali i u Gazi, s glavnim gradom Jerusalimom.
    1990. - NATO i Varšavski pakt načelno se dogovorili o drastičnom smanjenju konvencionalnog naoružanja. Prvi dogovor o konvencionalnom naoružanju dva vojna saveza posle II svetskog rata.
    1994. - Predsednik Austrije Tomas Klestil priznao, u obraćanju članovima parlamenta Izraela, da je njegova zemlja propustila da u prošlosti prizna svoju ulogu u holokaustu.
    1999. - Policija rasturila antiameričke demonstracije u Turskoj i Grčkoj, organizovane povodom posete predsednika SAD Bila Klintona tim zemljama.
    2003. - U bombaškim napadima na dve sinagoge u centru Istambula poginulo 25 osoba, više od 300 povređeno. Vlasti Turske saopštile da su napad izvršili turski državljani.
    2004. -
    Pred Tribunalom u Hagu počelo prvo suđenje kosovskim Albancima za ratne zločine tokom sukoba na Kosovu. Fatmir Ljimaj, Haradin Baljaj i Isak Musljiu optuženi za nezakonito pritvaranje, mučenje i ubistva albanskih i srpskih zarobljenika u logoru Lapušnik kod Glogovca u leto 1998.
    Premijer Hrvatske Ivo Sanader doputovao u zvaničnu posetu Srbiji i Crnoj Gori. Prvi premijer Hrvatske u Beogradu posle raspada SFRJ i osamostaljenja Hrvatske.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1738. - Vilhelm Heršel, nemačko-britanski astronom i muzičar. († 1822.)
    1942. - Ilija Jorga, univerzitetski profesor, majstor karatea
    1942. - Dragan Zarić, srpski glumac.(† 2000.)
    1945. - Ani-Frid Lingštad, švedsko-norveška muzičarka (ABBA).
    1954. - Aleksandar Kvašnjevski, poljski političar.

    Izumreli su:

    687. - Ervig, vizigotski kralj.
    1630. - Johan Kepler, nemački astronom, matematičar i fizičar.
    1787. - Kristof Vilibald Glik, nemački kompozitor.
    1808. - Mustafa IV, osmanski sultan.
    1908. - Ciksi, kineska carica. (* 1835.)
    1916. - Henrik Sjenkjevič, poljski pisac.
    1954. - Lajonel Barimor, američki filmski i pozorišni glumac.
    1976. -
    Milivoje Živanović, srpski glumac. (* 1900.)
    Žan Gaben, francuski filmski i pozorišni glumac.
    2009. - Pavle, patrijarh Srpske pravoslavne crkve. (* 1914.)

    Opsirnije:


    Dr Ilija Jorga, univerzitetski profesor, doktor sportske medicine, osnivač karate stila Fudokan 1980. godine zajedno sa prijateljem Taiđi Kazeom i bratom Vladimirom. Pionir karatea SFR Jugoslavije, naš najbolji instruktor karatea (Soke 10. Dan).
    Redovni profesor fiziologije Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji.
    Prof. dr Ilija Jorga je počeo da se bavi karateom 1959. godine. Njegov prvi instruktor je bio njegov stariji brat prof. dr Vladimir Jorga, a kasnije njegovi učitelji su postali profesori Tetsuji Murakami, Taiđi Kaze i Hidetaka Nišijama.
    1967 crni pojas prvi dan (šodan) kod Tetsuji Murakamija, u Zagrebu.
    1968 crni pojas drugi dan (nidan) kod Taiđi Kazea.
    1971 crni pojas treći dan (sandan) kod Taiđi Kazea u Parizu.
    1975 crni pojas četvrti dan (jodan) kod Taiđi Kazea u Beogradu.
    1978 crni pojas peti dan (godan) kod Taiđi Kazea u Beogradu.
    1982 crni pojas šesti dan (rokudan) kod Taiđi Kazea u Parizu.
    1987 crni pojas sedmi dan (šičidan) kod Hidetake Nišijame u Los Anđelesu.
    1998 crni pojas osmi dan (hačidan) kod Hidetake Nišijame u San Dijegu.
    2003 crni pojas deveti dan (kudan) dodeljen od strane VTFSKF-a u Veroni.
    2008 crni pojas deseti dan (judan) dodeljen od strane IBMA u SAD-u
    Proslavljeni šampion Evrope u katama i 13 puta jugoslovenski majstor u otvorenoj sportskoj borbi i ponovljeni šampion Evrope, takođe je osvajač medalja na mnogim međunarodnim turnirima. Na međunarodnim turnirima osvojio je 18 medalja, među evropskim i svetskim šampionima (Jorga je prvi šampion koji nije iz Japana, koji je pobedio na šampionatu sveta u Tokiju). Između 1968. i 1980. bio je selektor karate reprezentacije Jugoslavije i oni su osvojili 65 medalja na međunarodnim turnirima, takođe 12 evropski i svetskih šampionskih titula. 1981. napustio je Jugosovensku karate federaciju i počeo samostalnu karijeru. Nekoliko godina živeo u Francuskoj trenirao je sa Taiđi Kazeom, bio mu asistent na međunarodnim trening kampovima i očekujući zvanično priznanje jošitaka stila. Godine 1987. Jorga počinje sarađivati sa Hidetakom Nišijamom i zajedno sa njim počeo je da popularizuje tradicionalni karate kao njegov učenik. Njegova organizacija fudokan je četvrta velika organizacija sveta. Autor je mnogih knjiga sa bratom Vladimirom.
    Na svoj rođendan, 15. novembra 1980. Dr. Ilija Jorga je prezentovao novi predavački sistem, moderan razvitak tradicionalnog karatea poznatog po nazivom Fudokan. Kate koje je tada demonstirao su: Heian oi-kumi, Taiđi šodan, Kaminari.
    Profesor Dr. Ilija Jorga je oženjen sa profesorkom dr. Jagodom Jorgom, s kojom ima ćerku Anamarju i sina Aleksu.



    Dragan Zarić (15. novembar 1942, Beograd, Srbija, Jugoslavija – 15. novembar 2000, Beograd, Srbija, Jugoslavija) je bio srpski glumac.
    Otac je dvoje dece i oboje su glumci Ivana i Milice Zaric.



    Njena Visost Princeza Ani-Frid Reus, Kneginja od Plauena (rođena Ani-Frid Sjini Lingštad, (Anni-Frid Synni Lyngstad), 15. novembra 1945. u Narviku, Norveška) je švedska pevačica, najpoznatija kao Frida Lingštad, jedna od članica čuvenog kvarteta ABBA.
    Lingštad je rođena 15. novembra 1945. godine u Narviku, Norveška. Njena majka Sjini je imala samo devetnaest godina kada je rodila Fridu, kćerku nemačkog vojnika Alfreda Hasea, koji je tu boravio za vreme nemačke okupacije Norveške u Drugom svetskom ratu. Nakon završetka rata, Hase je napustio Norvešku, ni ne znajući da jedna Norvežanka nosi njegovo dete.
    Dvogodišnja Frida se sa bakom i majkom preselila u Švedsku, gde je njena majka 1947. umrla od bolesti. Fridu je odgajila njena baka. 1977. godine, časopis 'Bravo je objavio njenu biografiju, a Frida je saznala da je njen otac živ. Upoznali su se te iste godine.
    3. aprila 1963. godine, 17-ogodišnja Frida se udala za muzičara Ragnara Frediksona. Imali su dvoje dece: Hansa Ragnara (rođen 26. januara 1963) i En Liz-Lot (25. februar 1967 - 13. januar 1998). Razišli su se ubrzo nakon rođenja njihove kćerke, a zvanično su se razveli 19. maja 1970. Tog istog dana, Fridina baka, Arntin, umrla je sa 71 godinom.
    U maju 1969. godine, Frida je upoznala Benija Andersona, a par se ubrzo verio. Od 1971. su živeli zajedno, a venčali su se 6. oktobra 1978, kada je grupa ABBA bila najuspešnija. Ipak, razišli su se nakon tri godine braka, februara 1981, a razveli su se u novembru iste godine.
    1982. se preselila iz Švedske u London. Za vreme perioda provedenog tamo, imala je mnogo ljubavnika, što se pretpostavlja da je posledica raskida sa Andersonom. Za zvezdu je to bio težak period. 1986. se preselila u Švajcarsku, gde i dalje živi.
    26. avgusta 1992, se po treći put udala. Treći muž bio Nemac Hajnrih Ruco, princ Rojs od Plauena (24. maj 1950 - 29. oktobar 1999). Ovim brakom, postala je maćeha princezama Henrijeti i Paulini Rojs fon Plauen, Hajnrihovim ćerkama iz prvog braka. Princ je umro od bolesti 1999, a godinu dana pre toga, 13. januara 1998, Fridina kćerka Liz-Lot Kasper (rođena Fredrikson) umrla je u saobraćajnoj nesreći u SAD. Tokom svog braka sa princom Rojsom koji je bio školski drug švedskog kralja Karla XVI Gustafa, zbližila se sa švedskom kraljevskom porodicom i postala bliska prijateljica sa švedskom kraljicom Silvijom kojoj je nekad i bila posvećena pesma Dancing Queen.
    Danas, Frida se bavi humanitarnim radom.



    Ciksi ili Tz'u Hsi (29. novembra 1835. - 15. novembra 1908.) je bila kineska carica čiju je vladavinu obeležilo propadanje Kine, zbog čega se smatra poslednjim kineskim monarhom.
    O poreklu Tz'u Hsi postoje različite teorije, ali je 1851. godine kao dete mandžurijskog službenika Huizhenga došla u Zabranjeni grad i postala jedna od službenih pratilaca cara Xianfenga. Godine 1861. je izvela dvorski puč posle čega je postala carica Kine. Za vreme njene vladavine Kina je poražena u ratu s Japanom 1894-95. godine, izgubila nominalni suverenitet nad Korejom i bila prisiljena na niz ponižavajućih ugovora koji su izazvali kratkotrajni bokserski ustanak. Ciksi je bila konzervativna i do poslednjeg trenutka se opirala reformatorima koji su hteli modernizovati Kinu i učiniti je sposobnom da se odupre zapadnom pritisku. Tri godine nakon njene smrti Kina je postala republika.



    Milivoje Živanović (2. mart 1900. Požarevac - 15. novembar 1976. Beograd) je bio srpski pozorišni i filmski glumac,
    Bio je prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu od 1947. godine. Njegov početak bavljenja glumom vezuje se za putujuće pozorište u Srbiji 1919. godine. Bio je član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1923, u Skoplju 1928, i Beogradu 1932. godine. Sa uspehom je igrao tragične i komične likove.



    Patrijarh srpski Pavle (Kućanci, 11. septembar 1914. — Beograd, 15. novembar 2009) je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
    Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski G. G. Pavle.
    Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.
    Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka — patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“, tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.
    Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu između 1925. i 1929. godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika“, sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom. Veronauku mu je predavao profesor Dimitrije Jankov koji je jedno vreme bio i rektor bogoslovije. Iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija.
    Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925—1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930—1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović. U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.
    U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.
    Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.
    Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje gde je bio iguman Julijan Knežević. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Među iskušenicima je bio i Milisav, kasnije arhimandrit Jovan Radosavljević. Gojko je za svoga duhovnika izabrao jeromonaha Makarija Milovanovića, starešinu ženskog manastira Jovanje. Makarije je tada bio star monah, vodio je strog podvižnički život i bio asketa. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. Ubrzo se zamonašio i Milisav koji je za svog duhovnika izabrao Pavla.
    Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače, gde su prešli još neki monasi iz Blagoveštenja. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini. Odluku Sinoda da ga pošalje u Atinu, u manastir Raču mu je doneo profesor prota Steva Dimitrijević.
    Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi svetog Đorđa.
    U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.
    Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Sevtom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac, a bilo je i drugih verbalnih i fizičkih napada.
    Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto, kasnije je eparhija imala jedan „varburg“.
    Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
    Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, i bez njegove saglasnosti. Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga, po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime. Mitropolit Vladislav je bio patrijarhov školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, a arhimandrit Antonije zajedno sa njim sabrat manastira Rače. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:
    „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.“



    Свети мученици Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима
    Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. године. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када беху оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, откуда су. На то они одговорише: „Отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима, поверова и Христа и узвикну: „Велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света свети Афтоније са три светла ангела, изведе свете мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велможа. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око седам хиљада других хришћана с њим. А она тројица првих мученика беху најзад бачени у пећ огњену, са двадесет осам војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа - и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.


    Преподобни Маркијан Кирски
    Из града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла, тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска, према којој је читао Свето Писмо, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. године.


    Свештеномученик Викторин, епископ патавски
    Многи држе, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог Завета. Пострадао за веру Христову око 303. године
    .
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Thu Nov 18, 2010 10:57 pm

    Bilo jednom...16. novembar (16.11.) je 320. dan godine po gregorijanskom kalendaru (321. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 45 dana.

    1095. - Na crkvenom saboru u Klermonu, u Francuskoj papa Urban II pozvao je crkvene velikodostojnike i svetovne vladare na verski rat protiv turskog plemena Seldžuka, koje je zauzelo Svetu zemlju u Palestini. Time je počela epoha krstaških ratova.
    1532. - Španski osvajač Fransisko Pizaro zauzeo je sa samo 200 vojnika grad Kahemarku u Peruu i pogubio cara Inka Atahualpu, iako je za njega bila isplaćena velika otkupnina.
    1912. - Počela je Bitoljska bitka u Prvom balkanskom ratu u kojoj je srpska vojska 18. novembra potukla tursku Vardarsku armiju Zeki paše.
    1914. - Počela je Kolubarska bitka, najveća koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu. Bitka je završena 15. decembra pobedom srpske vojske nad austrougarskim trupama pod komandom generala Poćoreka koji je bio prisiljen da se povuče iz Srbije. Izuzetne zasluge za pobedu u bici, u kojoj je zarobljeno oko 43.000 austrougarskih vojnika, imao je general Živojin Mišić.
    1918. - Posle propasti austrougarske monarhije u Prvom svetskom ratu, Mađarska je proglašena nezavisnom republikom.
    1933. - SSSR i SAD su uspostavili diplomatske odnose.
    1941. - U Drugom svetskom ratu je počela druga nemačka ofanziva na Moskvu, koja je 5. decembra završena porazom nemačke vojske. Nastavljajući operacije, sovjetska Crvena armija je do marta 1942. odbacila nemačke trupe na 200 kilometara od Moskve. Ovaj nemački poraz označio je kraj "blickriga" i nagovestio preokret rata u korist antihitlerovske koalicije.
    1965. - SSSR je lansirao svemirski brod "Venera III", koji je u martu 1966. stigao na Veneru, kao prvi svemirski brod koji se spustio na neku drugu planetu.
    1970. - Pakistan je zvanično saopštio da je broj mrtvih u ciklonu i ogromnim talasima koji su zapljusnuli obale Istočnog Pakistana (Bangladeš) i ostrva u Bengalskom zalivu dostigao pola miliona.
    1972. - Trojica američkih astronauta počeli su svoj 84-dnevni let u svemirskoj letelici "Skajlab 4".
    1991. - Ruski predsednik Boris Jeljcin potpisao je seriju dekreta kojima je preneo vlast nad privredom sa sovjetske centralne vlade na vladu Rusije.
    1992. - Na prvim višestranačkim izborima u Litvaniji nakon sticanja nezavisnosti od SSSR, ubedljivo je pobedila Demokratska radnička partija (bivši komunisti).
    1992. - Savet bezbednosti UN pooštrio je sankcije protiv SR Jugoslavije uvođenjem rečne i pomorske blokade.
    1995. - Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu optužio je lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i vojnog komandanata Ratka Mladića za genocid nad muslimanskim civilima počinjen tokom zauzimanja Srebrenice u julu 1995, kada je više hiljada bosanskih Muslimana ubijeno i raseljeno.
    1998. - Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu proglasio je krivim jednog bosanskog Hrvata i dvojicu Muslimana za ubijanje i zlostavljanje srpskih zatvorenika 1992. u logoru Čelebići. To je bilo prvo suđenje za ratne zločine počinjene nad Srbima tokom rata u BiH.
    2000. - Predsednik SAD Bil Klinton doputovao je u Vijetnam, u prvu posetu jednog američkog prdsednika toj zemlji od završetka Vijetnamskog rata 1975.
    2001. - Pariski klub poverilaca otpisao je SR Jugoslaviji 66 odsto duga prema državama poveriocima.
    2003. -
    U Srbiji su, zbog malog odziva birača (39 odsto), po treći put propali predsednički izbori.
    U blizini Kabula ubijena je radnica UN, Francuskinja Betina Guazlar i ona je prva žrtva među zaposlenima u UN od kada je, dve godine ranije, svrgnuta talibanska vlast u Avganistanu.
    2005. - Haški tribunal oslobodio je penzionisanog generala Armije Bosne i Hercegovine Sefera Halilovića krivice za zločine koje su nad hrvatskim civilima u Hercegovini u jesen 1993. počinile trupe te armije.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1766. - Rudolf Krojcer, francuski kompozitor i violinista.
    1861. - Luiđi Fakta, italijanski političar i novinar.
    1874. - Aleksandar Kolčak, ruski admiral i predsednik vlade belih
    1880. - Aleksandar Aleksandrovič Blok, ruski pesnik (*1921.)
    1762. - Đorđe Petrović Karađorđe, vođa I srpskog ustanka. (†1817.)
    1939. - Miloš Žutić, srpski glumac (†1993.)
    1948. - Mate Parlov, jedan od najtrofejnijih jugoslovenskih boksera.(†2008.)

    Izumreli su:

    1272. - Henrik III, engleski kralj (*1207.)
    1831. - Karl Marija fon Klauzevic, pruski general.
    1960. - Klark Gejbl, američki filmski glumac.
    1997. - Žorž Marše, francuski političar i publicista.
    2003. - Betina Guazlar, francuska političarka.
    2006. - Milton Fridman, američki ekonomista i liberalni mislilac.

    Opsirnije:



    Đorđe Petrović Karađorđe, (16. novembra 1762[traži se izvor od 03. 2010.], Viševac - 14. jul 1817., Radovanje), vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Rođen je najverovatnije 16. novembra (po starom kalendaru 3.novembra) 1762. godine (po nekim podacima 1752.) u Viševcu u Osmanskom carstvu (danas Srbija) na Đurđic, od oca Petra i majke Marice. Tvrdi se najverovatnije, jer se za godinu rođenja pominju period od 1749. do 1770. godine. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra.
    jegovi preci potiču iz Vasojevića. Po Radošu Ljušiću u jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod patrijarhom Šakabentom 1737-39, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačko-crnogorskih brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Prezime mu je po ocu Petru.
    Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega ) često menjao spahije i mesto boravka, budući da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.
    Đorđe Petrović se 1785/86. godine ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Izbegao je u Srem sa svojom porodicom.
    U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima - oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva dobio.
    Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice, svog brata Marinka, tako što ga je obesio iznad kućnog praga, zbog optužbi stanovnika Topole za nasilničko ponašanje.
    Pred kraj austrijsko-turskog rata, 1787. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Kao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake. Sredinom 1791. zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/94. godine i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli.
    Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi povećanje zuluma koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora dovode do udruživanja srpskih velikaša i dogovorima oko pobune.
    Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi Početak bune protiv dahija. Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema.
    Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2.februar po starom kalendaru). Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...
    Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.
    Na pitanje ko je najveći vojskovođa francuski imperator Napoleon je odgovorio: "Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!"
    Dan Karađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Čudno je da se ni godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se ne pominje nijedan verski datum, što je bilo uobičajeno, vezan uz rođenje. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda, u njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma.
    Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama, u sovjetskoj 1752. godina, u američkoj 1752/1762. a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina. Prema Janićiju Đuriću, Karađorđevom ličnom sekretaru, Karađorđe je rođen 1752. godine.
    Međutim, uz ime Karađorđa se pre vezuju priče o nebeskim pojavama kada je rođen. Tako se pominje svetlost na nebu i duga preko neba usred noći. Jedini pisani trag za vremena Karađorđevog života u kome se pominje dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina kada obaveštava svog pretpostavljenog da ga je "... Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan". Naime, često je detetu davano ime po prazniku na koje je rođeno. Đurđic je po gregorijanskom kalendaru 3. novembra, odnosno tada po julijanskom 14. novembar.
    Upoređivanjem datuma prolazaka pojedinih kometa preko neba Srbije tih godina, postoji nekoliko kandidata. Međutim, Halejeva kometa jeste bila najsjajnija 13. marta 1759. godine, ali to nije blizu Đurđica već pre Đurđevdana. Jedna kometa je bila čak i sjajnija od Halejeve, ali se pojavila 11. juna 1758. godine što takođe ne odgovara Đurđicu. U svakom slučaju i u 1758. i u 1759. godini se na nebu pojavila kometa koja je mogla privući pažnju svedoka rođenja Đorđa.



    Miloš Žutić je bio srpski glumac. Rođen je 16. novembra 1939. u Beogradu, umro 30. avgusta 1993. godine u Beogradu.
    Bio je muž Svetlane Bojković i otac Katarine Žutić, obe glumice.
    Nastupao je na filmu, radiju, televiziji i u pozorištu. Pored zapaženih uloga ostao je upamćen kao „narator“ u mnogim filmovima i serijama.
    Od 1994. godine dodeljuje se „Nagrada Miloš Žutić“ za najbolje glumačko ostvarenje u protekloj pozorišnoj sezoni.



    Mate Parlov (Imotski, 16. novembar 1948. - Pula, 29. jul 2008) je bio jugoslovenski i hrvatski bokser. Bio je olimpijski pobednik na na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu, svetski prvak u Havani 1974. i dvostruki šampion Evrope u poluteškoj kategoriji. Takođe je bio profesionalni prvak Evrope i sveta u verziji Svetskog bokserskog saveta. Pored evropskih, svetskih i olimpijskih titula, Parlov je osam puta (1967-1974) osvajao titulu prvaka Jugoslavije, dva puta je osvajao Zlatnu rukavicu, a pet puta (1970-1974) titulu najboljeg na Balkanu.
    Parlov je rođen 16. novembra 1948. godine u Imotskom. Boksom je počeo da se bavi sa 16 godina u Bokserskom klubu "Pula" i posle tri godine osvojio je titulu prvaka Jugoslavije u poluteškoj kategoriji. Bio je levoruk, što mu je znatno pomoglo u karijeri.
    Prvi veći uspeh na međunarodnoj sceni ostvario je 1969. kada je u Bukureštu postao vicešampion Evrope. Dve godine kasnije u Madridu je osvojio zlatnu medalju. Na Olimpijskim igrama u Minhenu Parlov je osvojio zlato u finalu protiv Kubanca Gilberta Karilja, u kojem su oba rivala bila u nokdaunu. Meč je prekinut 21 sekundu pre kraja druge runde, kada se Kubanac četvrti put našao na podu. U Beogradu 1973. odbranio je titulu prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji. Svoju dominaciju u poluteškoj kategoriji potvrdio je na svetskom prvenstvu u Havani kada je osvojio titulu amaterskog prvaka sveta u poluteškoj kategoriji.
    Po završetku amaterske karijere otisnuo se među profesionalce. Dana 10. jula 1976. na Marakani savladao je Italijana Domenika Adinolfija i osvojio titulu profesionalnog prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji, u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC). Dve godine kasnije Parlov je postao i svetski šampion savladavši u borbi za titulu Argentinca Migela Anhela Kuelja, nokautom u 9. rundi. Titulu šampiona u poluteškoj kategoriji izgubio je porazom od Marvina Džonsona 2. decembra 1978.
    Kao amater, Parlov je imao 310 borbi, od čega 13 poraza. U profesionalnoj karijeri, u 29 mečeva, zabeležio je 24 pobede, tri poraza i dva nerešena meča. Na Olimpijskim igrama 1984. bio je selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije.
    Dva puta je bio dobitnik zlatne značke Sporta, nagrade za najboljeg sportistu Jugoslaviji, 1972 i 1974 godine.
    Preminuo je 29. jula 2008. od raka pluća.


    Свештеномученик Акепсим, епископ наесонски и други с њим
    Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. Утом дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и свети Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „То више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи”. После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од седамдесет година, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше пет година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.


    Свети великомученик Георгије - Ђурђиц
    Овога дана празнује се пренос моштију светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли свети Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм Светог Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију светог Георгија, великомученика Христова ##(в. 23. април).


    Преподобни Илија Египатски
    Подвизавао се близу Антиноа, главног града Тиваиде. Проживео седамдесет година у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у сто десетој години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Thu Nov 18, 2010 11:16 pm

    Bilo jednom... 17. novembar (17.11.) je 321. dan godine po gregorijanskom kalendaru (322. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 44 dana.

    1839. - Premijera prve opere Đuzepea Verdija, „Oberto, conte di San Bonifacio“ u Milanu.
    1869. - U Egiptu svečano otvoren Suecki kanal.
    1876. - U Moskvi premijerno izvedena kompozicija Petra Iljiča Čajkovskog Srpsko-ruski marš.
    1918. - Jedinice srpske vojske pod komandom vojvode Petra Bojovića oslobodile Veliki Bečkerek (današnji Zrenjanin).
    1922. - Mehmed VI, bivši otomanski sultan, odlazi u egzil u Italiju.
    1973. - U Atini u Grčkoj je u krvi ugušen protest grupe studenata Narodnog Tehničkog univerziteta (Politehniona) protiv režima vojne hunte
    1989. - U eksploziji u rudniku ugljena u Aleksincu poginulo 92 rudara.
    1996. - U drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji koalicija opozicionih partija „Zajedno“ pobedila je u najvećem broju velikih gradova, uključujući Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. To je bila prva pobeda srpske opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. Pokušaj vlasti da falsifikuje izborne rezultate izazvao je tromesečne masovne građanske proteste.
    2003. - Arnold Švarceneger postaje guverner Kalifornije.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    9. - Vespazijan, rimski car.
    1749. - Nikole Apera
    1755. - Luj XVIII, francuski kralj
    1857. -
    Celestin Medović, hrvatski slikar.
    Žozef Babinski, francusko-poljski neurolog. († 1932).
    1878. - Lisa Mitner, austrijski fizičar. († 1968).
    1886. - Janko Polić Kamov, hrvatski književnik.
    1887. - Bernard Montgomeri, britanski vojskovođa.
    1925. - Rok Hadson, američki glumac.
    1944. - Deni Devito, američki glumac.
    1960. - Tihomir Stanić, srpski glumac
    1966. - Sofi Marso, francuska glumica.

    Izumreli su:

    375. - Valentinijan I, zapadno-rimski car.
    594. - Grgur Turski, franački biskup, istoričar i potonji svetac.
    1882. - Đura Daničić, srpski naučnik i filolog (*1825.)
    2006. - Ferenc Puškaš, mađarski fudbaler.

    Opsirnije:


    Tit Flavije Vespazijan (lat. Titus Flavius Vespasianus, kasnije, kao car, Caesar Vespasianus Augustus), bio je rimski car od 69. do 79. godine. Rođen je 17. novembra 9. godine u gradu Falakrina, a umro je kao rimski car 23. juna 79. godine. Vladavinu je započeo kao poslednji vladar u godini četiri cara.
    Vespazijan je bio prvi vladar iz dinastije Flavijevaca. Tokom svoje desetogodišnje vlasti, Vespazijan je politički i finansijski uspeo da stabilizuje prilike u Rimskom carstvu. Vespazijan važi za jednog od najvažnijh careva, zajedno sa Oktavijanom Avgustom i Trajanom.
    Vespazijanov otac Flavije Sabin poticao je iz viteškog staleža, a ne senatorskog, čiji su pripadnici imali prilike da dobiju najviše službe kako u doba Republike, tako i u doba Rimskog carstva. Vespazijan je tako bio prvi car koji nije pripadao senatorskom staležu. No, jedan brat njegove majke je uspeo da postane senator.
    Vespazijan i njegov brat Tit Flavije Sabin bili su prvi članovi njihove familije koji su postali senatori. Vespazijan je pod Tiberijem postao vojni tribun. Kasnije je bio kvestor, a pod Kaligulom postao je pretor sa četrdeset godina.
    U godinama 43. i 44. tokom Klaudijevog pohoda na Britaniju, Vespazijan je predvodio jednu legiju, što mu je obezbedilo trijumfalne insignije. 51. Vespazijan je postao konzul, a kasnije je dobio prokonzulat u provinciji Africi. Tokom upravljanja Afrikom pokazao je poštenje, pa nije pljačkao provinciju, kao mnogi njegovi prethodnici. Stoga je zapao u finansijske teškoće, pa se morao obratiti bratu za pomoć.
    Vespazijan je za ženu izabrao osobu koja nije imala puno rimsko građansko pravo. To je bilo veoma neuobičajno. Ipak, oba sina iz tog braka, Tit i Domicijan, postali su kasnije rimski carevi.
    Neron je odredio da Vespazijan bude jedan od njegovih oficijelnih pratilaca; tako je Vespazijan pratio cara kada je ovaj išao na put u Grčku prilikom čega je sablažnjavao okolinu pevajući i igrajući. U jednoj takvoj prilici, Vespazijan je zaspao i to mu je donelo Neronovu nemilost. Ipak, ponovo ga je Neron prihvatio, kada su se na Istoku stvari zakomplikovale i kada je trebalo povesti vojsku.
    Tako je Vespazijan preuzeo komandu u Prvom Rimsko-Jevrejskom ratu. Vespazijan je na čelu tri legije i jakih pomoćnih odreda (ukupno 60. 000 ljudi) ušao u provinciju Judeju. Borba je potrajala duže nego što se očekivalo, ali su na kraju Rimljani prevladali i to pod komandom Tita, kojeg je Vespazijan, kada je već postao car, ostavio u Judeji da završi rat.
    Kada je Vespazijan saznao da je Neron ubijen, stao je na Galbinu stranu. No, posle njegove smrti i Otonove kratke vladavine, Vitelije je preuzeo vlast. Tada je Vespazijan odlučio da se umeša direktn u borbu. Obezbedio je podršku upravnika Sirije, Gaja Licinija Mucijana, a zatim i prefekta Egipta, Tiberija Julija Aleksandra. 1. jula 69. godine Vespazijan je bio izvikan za cara; ubrzo su se za Vespazijana izjasnile sve legije na Istoku i na dunavskom limesu. Time je Vespazijan postao komandant ogromne vojske.
    Vespazijan nije žurio. Kontrolišući preko Tiberija Julija Aleksandra egipatsko žito, on je mogao izgladnjivati Rim i time slabiti Vitelijevu poziciju. U času kada je trebalo krenuti prema Italiji, Vespazijan je napustio opsadu Jerusalima i prepustio je svome sinu Titu. Dunavske trupe pod komandom Markom Antonijem Primom su se približile Italiji. Primove trupe su upale u Rim 20. decembra 69. godine. Došlo je do bitke u gradu pri čemu je poginuo Vepsazijanov brat Sabin. Vitelije je ubrzo bio ubijen i vlast je tako prešla u ruke Vespazijana, koji je sredinom 70. godine ušao u Rim. Smesta je uticao da bude donesen lex de imperio Vespasiani, kojim je zakonski ozvaničen njegov položaj princepsa.
    Nakon Građanskog rata, Vespazijan je imao previše legija. Ipak, Vespazijan je još tri regrutovao. Konačno imao ih je 29. To je bio veliki namet za državne finansije.
    Vojska je takođe bila reorganizovan. Legije na Rajni su bile premeštene u manje vojne logore, budući da Vespazijan nije bio siguran u lojalnost ovih jedinica, koje su ranije podržavale Vitelija. Kako bi smanjio dužinu rajnskog limesa, Vespazijan je naredio da se izgradi utvrđena granica između Dunava i Rajne, tzv. Dekumatska polja. Legijski logori na Rajni u doba Vespazijana su postali gradovi Majnc, Bon i Nojs. Ovi utvrđeni logori govori su da se Vepsazijan opredeljuje za defanzivnu politiku na Rajni.
    U Britaniji je na granici Vespazijan bio aktivan. Osvojio je jedno ostrvo u blizini današnje Škotske, kako bi bolje kontrolisao prilike.
    Na Istoku, Vespazijan se takođe brinuo o granicama. Naročito je vojne prilike u Maloj Aziji Vespazijan želeo da poboljša. Očigledno je očekivao sukob sa Partima.
    Neron je ostavio velike dugove državi. Vespazijan je pokušao na svaki način da ih isplati. Između ostalog, uveo je poreze na gradske klozete u Rimu. Kada mu se Tit na to požalio, ovaj mu je pokazao zlatnik koji potiče od tog poreza i Tit je morao da se složi da zlatnik ne smrdi. Na to mu je Vespazijan rekao : „Ipak, potiče od mokraće.“
    U stvarnosti Vespazijan je preuzeo Carstvo koje je bilo na ivici bankrota. Vespazijan je sanirao državne finansije sa velikim uspehom. Vespazijan je tako porez koji je Neron oprostio Ahaji (zbog svog filhelenizma) smesta vratio natrag. Vespazijan je ustanovio tri posebne kase: fiscus Iudaicus, fiscus Alexandrinus i fiscus Asiaticus. Sigurno je oporavku rimskih finansija pomogao i ogroman plen iz Jerusalimskog Hrama, osvojen posle Prvog Rimsko Jevrejskog rata.
    U času kada je umirao, Vespazijan je iza sebe ostavio punu državnu kasu bez dugova. Njegovu finansijsku politiku hvale i Svetonije i Tacit.
    Vespazijan se ugledao u mnogočemu na politiku Oktavijana Avgusta. Pored toga je bio pristalica Klaudijevog centralizma. Bio je pristalica apsolutističke vladavine: od 73. sam je postao cenzor da bi tako mogao da kontroliše senatore; pored toga, sam je bio više puta konzul. Istovremeno, Vespazijan je redovno posećivao sednice senata. Ukupno, imao je dobre odnose sa senatom. Jedna od posledica njegovove politike je bila ta da su u senat ulazili sve više ljudi iz provincija.
    Tokom Vespazijanove vladavine proces romanizacije je dobio novi zamah. Tako su španske provincije dobile latinsko građansko pravo. U upravljanju Carstvom, Vespazijan se oslanjao na svog sina Tita, kojeg je postepeno spremao za svog naslednika; Vespazijan je uspostavljao jednu dinastiju. Domicijan je tada bio veran i Titu i Vespazijanu.
    Vespazijan je tokom svoje vladavine ostao blizak građanima. Nije patio od paranoje koja je obuzimala njegove prethodnike. Opoziciju prema caru vodio je ubeđeni republikanac Helvidije Prisk. On je na kraju proteran, zzatim na kraju i ubijen. Verovatno ovo ubistvo pada na dušu Titu, a ne samom Vespazijanu. Vespazijan je inače podržavao naučnike. Privatni život cara Vespazijana drastično se razlikovao od načina života Kaligule ili Nerona.
    Kroz velike javne investicije, naročito u izgradnji, Vespazijan je podsticao privredu Rimskog carstva. Od cara se naročito očekivalo da gradi po Rimu. U njegovo doba, Kapitol je bio ponovo izgrađen, budući da je u borbama tokom Godina četiri cara. teško stradao. Najznačajnija delatnost Vespazijana sastojala se u izgradnji flavijevskog amfiteatra, danas poznatijeg pod imenom Koloseum. U provincijama su izgrađivane novi putevi i mostovi.
    Vespazijan je umro prirodnom smrću; i po tome se razlikovao od svojih prethodnika. U samrtnom ropcu je pokušavao da ustane, tvrdeći da jednom imperatoru spada da umre na nogama Naslednik mu je bio njegov sin Tit.
    Svetonije i Tacit, dva najvažnija pisca o caru Vespazijanu, opisuju ga kao čoveka srednje visine i snažne pojave, napetog izraza lica. Vespazijanove javne slike na novcu prikazuju više realizma nego što je to slučaj sa pređašnjim carevima. Vespazijan je opisivan kao narodski čovek, izrazitog smisla za humor do cinizma. U čuvenoj epizodi koje prenosi Svetonije, kada mu je postalo jasno da umire, Vespazijan je rekao da se plaši da postaje bog, aludirajući na običaj divinizacije careva posle njihove smrti.




    Flavije Valentinijan, poznat kao Valentinijan I, (rođen 321, umro 17. novembra 375. godine, bio je zapadno-rimski car od 364. do 375. godine. Rođen je u gradu Cibale, danas Vinkovci u Donjoj Panoniji i bio je sin uspešnog vojskovođe.
    Valentinijan je bio oficir u carskoj gardi pod carevima Julijanom i Jovijanom. Bio je snažne građe, hrabar i sposoban vojnik. Nakon smrti Jovijana, vojska ga je izabrla za cara u njegovoj 43. godini. Ubrzo posle toga, njegov brat Valens imenovan je za njegovog savladara.
    Dva brata su podelila svoju vlast u Carstvu nakon dogovora u Naisu, danas Niš, u Gornjoj Meziji. Valentinijan je postao car Zapadnog rimskog carstva, kontrolišući Italiju, Ilirik, Španiju, Galiju, Britaniju i Afriku. Valens je dobio istočni deo Carstva, dakle istočni deo Balkana, Grčku, Egipat, Siriju, Malu Aziju. Gotovo istovremeno carevi su krenuli na uzurpatora Prokopija, rođaka cara Julijana. Valens je uspeo da ga porazi negde u Lidiji 366. godine i ovaj je ubrzo bio ubijen.
    Tokom Valentinijanove kratke vladavine, vođeni su ratovi u Africi,u Germaniji, Britaniji.
    Valentinijan je postavio sebe zadatak da učvrsti granice i vrati sigurnost Carstvu prema varvarima. Izabrao je Milano za svoju rezidenciju, kako bi situaciju u severnoj Italiji imao na oku. 365. Valentinijan se premestio u Pariz, zatim u Rems. Odatle je krenuo na Alemane, koji su napali, krajem 367. godine Majnc i opljačkali grad. Valentinijan je uspeo da ih potisne dolinom reke Nekar i da ih potom porazi, nanevši im ogromne gubitke. Međutim i Rimljani su pretrpeli gubitke i Valentinijan nije mogao u punoj meri iskoristiti svoj uspeh.
    Kasnije, 374. godine, Valentinijan je sklopio mir sa kraljem Alemana Makrijanom, koji je od tada bio pravi prijatelj Rimljana. Sledećih par godina Valentinijan je proveo u Triru, organizujući odbranu granice na Rajni i izgrađujući tvrđave u tom kraju.
    Tokom vladavine Valentijana, obala Galije je bila ugrožena od saksonskih gusara. Takođe ovi gusari zajedno sa , Piktama i Škotima opustošili su Britanija|Britaniju, od Antoninovog zida do Kenta. 368. godine, Valentinijan je poslao jednog svog zapovednika, Teodosija da spreči pljačkanje. Ovaj je u tome uspeo i proterao varvare.
    U Africi, došlo je do ustanka na čijem je čelu bio Firmus. Opet je Valentinijan pozvao Teodosija u pomoć tadašnjeg magister militum, oca budućeg cara Teodosija I. Ovaj se iskrcao u Africi sa vojskom, došlo je do sukoba, i Firmus, da bi izbegao zarobljavanje, počinio je samoubistvo.
    374. godine, Kvadi, germansko ili galsko pleme, prešli su Dunav i upali su u provinciju Panoniju. Valentinijan je u aprilu 375. ušao u Ilirik na čelu velike vojske. Ali, tokom pregovora sa Kvadima, Valentinijan je doživeo moždani udar pošto se naljutio na okupljene varvare. To je dovelo do njegove smrti 17. novembra 375. godine.
    Valentinijan je bio hrišćanin, tolerišući pri tom paganizam. Takođe, bio je protivnik magije. Bio je protivnik bogaćenja crkvenog klera. U sukobu između pravoslavlja i donatista, stavio se na stranu pravoslavlja.



    Преподобни Јоаникије Велики
    Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Напасајући овце, он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. Потом буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко педесет година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кроткошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем, патријархом цариградским. Поживе Јоаникије деведесет четири године и упокоји се мирно у Господу 846. године. Пре и после смрти велик чудотворац.


    Свештеномученик Никандр, епископ мирски и Ермеј, презвитер
    Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује; и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.


    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Thu Nov 18, 2010 11:27 pm

    Bilo jednom....18. novembar (18.11.) je 322. dan godine po gregorijanskom kalendaru (323. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 43 dana.

    1477. - Engleski štampar Vilijam Keksten izdao je u Vestminsteru prvu knjigu štampanu u Engleskoj na engleskom jeziku "The Dictes and Sayings of the Philosophers".
    1477. - Osnovan ruski grad Jekaterinburg
    1903. - SAD su s Panamom potpisale ugovor kojim su dobile neograničeno pravo korišćenja Panamskog kanala. Godine 1979. postignut je sporazum da Panama dobije potpuni suverenitet nad kanalom 31. decembra 1999.
    1910. - U Meksiku je izbila seljačka revolucija čije su vođe bili Pančo Vilja i Emilijano Zapata. Tokom revolucije koja je trajala do 1917. poginulo je više od milion ljudi.
    1918. - Belgijska armija je ušla u Brisel posle četiri godine nemačke okupacije u Prvom svetskom ratu.
    1928. - U filmu "Parobrod Vili" prikazanom u Njujorku prvi put se pojavio Miki Maus, popularni junak crtanih filmova Volta Diznija.
    1936. - Nemačka i Italija su priznale vladu generala Fransiska Franka u Španiji.
    1945. - Na prvim izborima u Bugarskoj posle Drugog svetskog rata, koje je opozicija bojkotovala, pobedio je Otečestveni front predvođen komunistima.
    1958. - Rođen jedan od najuspešnijih slikara naive Mile Davidović.
    1969. - Modul američkog vasionskog broda "Apolo 12" sa astronautima Čarlsom Konradom i Alenom Binom spustio se na Mesec. Bio je to drugi svemirski brod koji je dotakao mesečevo tlo.
    1978. - U Džonstaunu u Gijani 914 Amerikanaca pripadnika sekte Hram naroda izvršilo je kolektivno samoubistvo. Oni su zajedno sa svojim vođom Džimom Džonsom popili cijanid izmešan sa voćnim sokom. Članovi sekte koji su odbili da ispiju otrov su ubijeni.
    1991. - Snage JNA su tokom rata u Hrvatskoj zauzele Vukovar.
    1993. - LideriJužne Afrike, crnci i belci, odobrili su ustav kojim je označen kraj politike aparthejda u toj zemlji.
    1999. - Na samitu OEBS-a u Istanbulu usvojena je Povelja o evropskoj bezbednosti kojom se sukobi unutar država smatraju legitimnim predmetom brige međunarodne zajednice.
    2003.
    - Haški tribunal obelodanio je optužnicu protiv bivše lidera samoproklamovane Republike Srpske Krajine (Hrvatska) Milana Babića za zločine protiv čovečnosti nad hrvatskim civilima 1991-92. godine. Babić je priznao krivicu i 29. juna 2004. osuđen na 13 godina zatvora.
    - U Beogradu je održana poslednja sednica koalicije Demokratske opozicije Srbije, koji je prestao da postoji nakon raspisivanja parlamentarnih izbora za 28. decembar te godine. DOS je došao na vlast u Srbiji posle pobede na izborima 2000. kada je poražen bivši režim koji je oličavao haški optuženik Slobodan Milošević.
    2004. - Češki predsednik Vaclav Klaus potpisao je zakon kojim se nakon 140 godina ukida vojni rok, a od januara 2005. uvodi potpuno profesionalna vojska.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    9. - Tit Flavije Vespazijan, rimski car. (†79).
    1626. - Papa Urban VIII osveštao je baziliku Svetog Petra u Rimu.
    1786. - Karl Marija Fridrih Ernstfon Veber, nemački kompozitor.
    1860. - Ignac Jan Paderevski, poljski državnik, pijanista i kompozitor. (†1941.)
    1877. - Artur Sesil Pigu, engleski ekonomista. (†1959.)
    1958. - Mile Davidović, najuspešniji srpski slikar naive

    Izumreli su:

    1886. - Čester A. Artur, američki političar. (*1829.)
    1922. - Marsel Prust, francuski pisac. (*1871).
    1956. - Dobrica Milutinović, srpski glumac. (*1880).
    1962. - Nils Bor, danski fizičar. (*1885).
    1977. - Kurt fon Šušnig, austrijski političar.
    1991. - Gustav Husak, čehoslovački državnik slovačkog porekla.
    2002. - Džejms Koburn, američki glumac.

    Opsirnije:

    Marsel Prust (fr. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; 10. jul 1871 — 22. novembar 1922) je bio francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu „U traganju za izgubljenim vremenom“ u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno), i koje je ostavilo dubok trag ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka, i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike. Jedan je od predstavnika impresionizma.

    Преподобни мученици Галактион и Епистима
    Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. Потом приведе она и мужа свог к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свог Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хте нипошто ступити у брак, те најпре посаветова Епистиму да се крсти, а потом и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаху. Потом одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и часно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика који пострадаше и венце на небу примише 253. године.


    Свети апостоли
    Беху из Седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рм 16, 14) Лин у Риму(2. Тим 4, 21), Гај у Ефесу (Рм 16, 23), Филолог у Синопи (Рм 16, 15). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у Царство Христово.


    Свети Јона, архиепископ новгородски
    Рођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечака Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду”. И заиста доцније по смрти архиепископа Јевтимија би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастироваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. новембра 1570. године, и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше него, напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Fri Nov 19, 2010 12:29 am

    Bilo jednom....19. novembar (19.11.) je 323. dan godine po gregorijanskom kalendaru (324. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 42 dana.

    461. - Zapadnorimski vojskovođa Ricimer proglasio za cara senatora Libija Severa.
    1493. - Kristifor Kolumbo je otkrio Portoriko na svom drugom putovanju.
    1796. - Predvođeni vladikom Petrom I Petrovićem Njegošem, Crnogorci su na Krusima potukli Turke, a u bici je poginuo i skadarski paša Mahmut Bušatlija, koji je s 23.000 vojnika pokušao da pokori Crnu Goru.
    1824. - Skupština Meksika usvojila je Ustav prema kojem je ta država postala nezavisna.
    1841. - Osnovano je Društvo srpske slovesnosti, a to je svojim pečatom i potpisom potvrdio knez Mihailo. Njegovi osnivači bili su Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić.
    1866. - Rat Austrije i Italije je posle sedam sedmica okončan Bečkim ugovorom, kojim je Italiji pripala provincija Veneto i grad Venecija.
    1942. - Georgij Žukov je pokrenuo je operaciju Uran koja je promenila tok Staljingradske bitke.
    1969. -
    Pele je postigao svoj 1000. gol u karijeri protiv tima Vasko de Gama.
    Apolo 12 sleteo na Mesec.
    1985. - Ronald Regan i Mihail Gorbačov su se sastali prvi put.
    1906. - Radio-konferencija u Berlinu prihvatila je SOS kao međunarodni signal za pomoć.
    1929. - Naziv Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca promenjen je u Kraljevina Jugoslavija.
    1932. - Irak je stekao nezavisnost i postao član Društva naroda posle okončanja britanskog mandata.
    1949. - Princ Renije krunisan je u Monaku.
    1952. - Velika Britanija je na ostrvima Monte Belo pored severozapadne obale Australije isprobala prvu atomsku bombu.
    1954. - Devet zapadnih zemalja odlučilo je da Zapadnu Nemačku primi u NATO i još čvršće je uključi u hladnoratovsko nadmetanje Zapada sa Istokom.
    1968. - Predsednik Perua Fernando Belaunde Teri oboren je u vojnom udaru levičarske Nacionalne revolucionarne hunte koju je predvodio general Huan Velasko Alvarado.
    1981. - Posle sedam meseci, irski nacionalisti su u zatvoru Mejz u Belfastu obustavili protestni štrajk glađu protiv britanskih vlasti, tokom kojeg je umrlo 10 štrajkača.
    1990. - Ujedinjene su dve nemačke države nastale posle sloma Trećeg rajha u Drugom svetskom ratu i prestala je da postoji Nemačka Demokratska Republika.
    1991. - Predsedništvo SFRJ prešlo je na rad u uslovima neposredne ratne opasnosti, ocenivši da je građanski rat na pomolu i da su se za takav rad stekli uslovi predviđeni Ustavom. Predstavnici secesionističkih republika Hrvatske i Slovenije već su se isključili iz rada Predsedništva.
    1995. - Predsednik Makedonije Kiro Gligorov ranjen prilikom eksplozije automobila-bombe u centru Skoplja, a njegov vozač je poginuo.
    1997. - Japanski voz na magnetnim jastucima je brzinom od 451 kilometar na čas oborio svetski rekord na eksperimentalnoj železničkoj deonici zapadno od Tokija.
    1998. - Počeo impičment protiv Bila Klintona.
    2000. - Tajvanski premijer Tang Fei saopštio je da podnosi ostavku, samo četiri i po meseca pošto je preuzeo vlast.
    2002. - Turski sud formalno je ukinuo smrtnu presudu izrečenu vođi kurdskih pobunjenika Abdulahu Odžalanu, uhvaćenom 1999. i ubrzo osuđenom na najtežu kaznu.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1835. - Šarl Kamij Sen Sans, francuski kompozitor, pijanista, dirigent, orguljaš i muzički pisac.
    1839. - Emil Škoda, češki industrijalac. (†1900).
    1875. - Hajram Bingam, američki arheolog. (†1956).
    1888. - Karl fon Osjecki, nemački novinar. Dobitnik Nobelove nagrade za mir 1935. godine.
    1888. - Hoze Raul Kapablanka, kubanski velemajstor. Prvak sveta u šahu od 1921-1827. godine († 1942.).
    1895. - Sergej Aleksandrovič Jesenjin, ruski pisac. (†1925).
    1897. - Luj Aragon, francuski pisac. (†1982).
    1917. - Indira Gandi, indijski političar i socijalni radnik. (†1984).
    1922. - Rajko Mitić, srpski fudbaler, prva Zvezdina zvezda (†2008).
    1930. - Žiža Stojanović, srpska glumica.
    1936. - Ljubiša Samardžić, srpski glumac.
    1973. - Darko Kovačević, srpski fudbaler.
    1980. - Vladimir Radmanović, srpski košarkaš.

    Izumreli su:

    1226. - Franjo Asiški, italijanski fratar. (*1182).
    1828. - Franc Šubert, austrijski kompozitor. (*1797).
    1977. - Velibor Gligorić, srpski književni i pozorišni kritičar i istoričar književnosti.

    Opsirnije:

    Emil Škoda (19. novembar, 1839, Plzen, Bohemija — 8. avgust 1900, Amšteten, Austrija) je bio češki inženjer i industrijalac.
    Škoda je studirao u Nemačkoj, a kasnije je postao glavni inženjer male fabrike mašina u Plzenju. Posle tri godine (1869), kupio je fabriku koja je ponela njegovo ime (Škoda) i počeo je sa njenim proširenjem, tako što je sagradio železničku prugu do njenih pogona (1886). Fabrika je počela sa proizvodnjom teškog naoružanja za austrijsku vojsku (Škoda Vorks). Njegovo poslovanje se razvijalo tokom naredne decenije, tako da je fabriku je 1899. reorganizovao u akcionarsko društvo. Fabrika je postala poznata po proizvodnji naoružanja tokom Prvog i Drugog sv. rata.



    Ovo je neka fotomontazica, slika pokazuje s leva nadesno Kapablanku, Laskera i Aljehina

    Hose Raul Kapablanka (šp. José Raúl Capablanca y Graupera), šahovski velemajstor, rodio se u Havani, Kuba, 19. novembra 1888. godine, a umro je 8. novembra 1942 u Njujorku, SAD. Važio je za najtalentovanijeg šahistu ikada rođenog. Bio je treći prvak sveta u šahu. Titulu osvaja 1921. godine u meču sa Laskerom, a 1927. je gubi od Aljehina. Pored šaha bavio se i publicistikom. Autor je i nekoliko šahovskih knjiga, a od 1912. do 1915. godine izdaje šahovski magazin u Havani. U septembru 1913. godine Kapablanka se zaposlio u Ministarstvu inostranih poslova Kube. Njegova misija je bila da posećuje glavne gradove Evrope i da igrajući šah i pobeđujući, proslavi Kubu. Od oktobra 1913. do marta 1914. odlazi u London, Pariz, Berlin, Varšavu, Rigu, Lenjingrad, Moskvu, Kijev i Beč. U ovim ali i u drugim gradovima demonstrirao je svoje zadivljujuće igranje simultanki, uvek pred mnogo posmatrača. Igrao je 24 serije protiv nekih od najboljih majstora Evrope: Aljehin, Bernštajn, Bogoljubov, Levenfiš, Nimcovič, Reti, Tartakover i drugi. Decembra 1921. oženio se sa Glorijom Simoni Betakur. Dobili su sina Hose Raula 1923. a ćerku Gloriju 1925. Umro je u Njujorku, 8. marta 1942. godine.
    Od svoje četvrte godine učio je šah gledajući svog oca, armijskog oficira kako igra. U svojoj dvanaestoj godini, 1901. je pobedio Huana Korza, kubanskog šampiona sa skorom od 4 pobede i 3 poraza uz 6 remija. Početkom 1902. godine igra na nacionalnom šampionatu Kube i osvaja četvrto mesto (pobeđuje ga Huan Korzo).
    Obrazovao se u Americi gde je studirao inžinjerstvo na Kolumbija Univerzitetu. 1908. godine otac mu je uskratio finansijsku podršku jer je više igrao šah nego što je učio. Tada je odlučio da se izdržava igrajući šah. U slobodnom vremenu je igrao šah u šahovkom klubu „Menhetn“ u Njujorku, gde je ostvario senzacionalnu pobedu u meču sa američkim šampionom, Frenkom Maršalom u kome je ostvario 8 pobeda, 1 poraz uz 14 remija, 1909. kada je imao 20 godina. Samo dve godine ranije Maršal je igrao protiv Laskera za titulu šampiona sveta i izgubio. Posle ove pobede igrao je simultanke (od 720 partija 686 je pobedio, 20 remizirao a 14 izgubio.
    1910. Kapablanka pobeđuje na 32. šampionatu države Njujork, a na 33. drugo mesto iza Maršala.
    Na insistiranje Maršala, 1911. Kapablanka igra u San Sebastijanu, Španija na jednom od najjačih turnira u to vreme. Sve je iznenadio osvajanjem prvog mesta, sa skorom od 6 pobeda, 7 remija i jednim porazom, a ispred Rubinštajna, Šlehtera i Nimcoviča. Ovo je bio njegov prvi veći turnir.
    1911. Kapablanka izaziva Laskera za titulu šampiona sveta. Lasker se složio sa izazovom ali je uslovio održavanje meča sa 17 zahteva sa čime se Kapablanka nije složio i meč se nije održao.
    Na turniru u Havani, 1913. godine osvaja drugo mesto (iza Maršala). U julu iste godine vraća se u Njujork gde pobeđuje sa skorom od 13:0.
    U oktobru 1913. putuje po Evropi i igra mečeve protiv tada vodećih šahista. Njegov skor je 19 pobeda, 4 remija i 1 poraz.
    1914. na turniru u Sankt Peterburgu, Kapablanka se susreo sa Laskerom po prvi put. U preliminarnim borbama je vodio sa 1,5 poena prednosti, ali je izgubio od Laskera u finalu. Rezultat je bio 13,5:13 za Laskera.
    U deset sledećih godina posle ovog turnira (1912.-1924.) izgubio je samo jednu partiju i to je bio početak njegove nepobedivosti. Ipak čekao je još sedam godina da postane svetski šampion.
    1922. imao je nekoliko simultanki širom SAD. Najbolji rezultat mu je bio kada je u Klivlendu igrao sa 103 protivnika. Pobedio je u 102 partije a jedna je bila remi. Iste godine igra na prvenstvu Velike Britanije u šahu i osvaja prvo mesto ispred Aljehina sa skorom od 11 pobeda i 4 remija i 1,5 poena više od Aljehina.
    Na turniru u Njujorku 1924. osvaja drugo mesto iza Laskera sa skorom od 10 pobeda, 9 remija i jednim porazom. Pobedio ga je Ričard Reti. To je bio njegov prvi poraz posle 8 godina.
    U Moskvi, 1925. Kapablanka je treći iza Bogoljubova i Laskera, sa skorom od 0 pobeda, 9 remijai 2 poraza. Za vreme boravka u Moskvi uzima učešće u filmu „Šahovska groznica“.
    U martu 1927. pobeđuje na internacionalnom turniru u Njujorku 2,5 poena prednosti u odnosu na Aljehina.
    1928. Kapablanka pobeđuje u Berlinu, osvaja drugo mesto u Bad Kisingenu (iza Bogoljubova), pobeđuje u Budimpešti.
    1929. je drugi u Karlsbadu (iza Nimcoviča), prvi je u Barseloni, prvi je u Ramsgejtu.
    1930. je drugi u Hestingsu (iza Evea).
    1938. na AVRO turniru u Amsterdamu završio je na sedmom mestu od osmorice učesnika. Pobedio je 2 partije, 8 remizirao i izgubio 4. Loša igra je bila posledica visokog krvnog pritiska.
    1939. u Margejtu delio je drugo mesto (izgubio je od Keresa).
    Prvi svetski rat je prekinuo šahovske aktivnosti u Evropi. Posle rata Lasker nije bio spreman za šah. Laskerov napor da obezbedi finansijsku sigurnost igrajući šah nije imao uspeha i veliki šahista je kasnije umro u siromaštvu. Iz tih razloga se složio da brani titulu protiv Kapablanke 1920. ali je predao titulu izazivaču jer je bio bolestan. Rekao je Kapablanki: „Stekli ste titulu bez igre, ali ste je zaslužili zbog vašeg briljantnog igranja šaha“. Bilo je pritisaka od šahovskog sveta na Laskera da ipak igra sa Kapablankom i kada ja Kapablanka našao sponzore u Kubi koji su bili spremni da finansiraju meč sa 25.000 dolara, po pola svakom učesniku, bez obzira na krajnji ishod meča, Lasker je prihvatio. Održao je obećanje i pošto je predao titulu šampiona, bio je sad taj koji je izazvao Kapablanku. U Havani 1921. održao se meč ali je to bilo veliko razočarenje za šahovske zaljubljenike. Iako je bilo planirano trideset partija, meč je trajao samo 14 u kome je Lasker izgubio 4 partije, nijednu nije dobio uz 10 remija. Predao je meč zbog narušenog zdravlja. Kapablanka je tada postao novi svetski šampion.
    U to vreme u šahovskoj istoriji je bio značajan broj vrhunskih šahista koji nisu mogli da igraju za titulu prvaka sveta jer Kapablanka nije želeo da igra, a nisu postojala ni pravila koja bi ga na to obavezivala. U Londonu 1922. najveći šahisti tog toba Aljehin, Bogoljubov, Maroci, Reti, Rubinštajn, Tartakover i Vidmar, sastali su se da diskutuju o pravilima za igranje za titulu prvaka sveta. Između ostalog, jedan od uslova, koji je nametnuo Kapablanka, je da izazivač obezbedi nagradu za pobednika od najmanje deset hiljada dolara.
    Sledećih godina Rubinštajn i Nimcovič izazivaju Kapablanku ali nisu uspeli da obezbede neophodnih deset hiljada dolara. Aljehin uspeva da obezbedi sponzore, grupu argentinskih biznismena i izaziva Kapablanku. Tada Kapablanka postavlja drugi uslov. Ako Aljehin želi da bude izazivač, mora da igra na turniru u Njujorku. Pobednik ovog turnira igraće sa Kapablankom za prvka sveta. Aljehin je ovo shvatio kao poniženje ali zbog velkog truda da pronađe sponzore, ipak je prihvatio. Kapablanka sada nije imao kud. Izabrao je igrače za ovaj turnir, koji nisu osvojili protiv njega ni jedan poen. To su bili Nimcovič, Vidmar, Spilman i Maršal. Kapablanka je lako pobedio, a Aljehin je bio drugi i tako se kvalifikovao za izazivača šampionu sveta.
    Možda se zbog lako dobijenog turnira u Njujorku, Kapablanka prepustio samozadovoljstvu. Meč za šampiona sveta se održao u Buenos Airesu, Argentina, 1927. godine. Prvi koji ostvari šest pobeda postaje svetski šampion. Ovaj meč je bio najduži meč koji je do tada viđen: posle trideset i četiri partije i sedamdeset i tri dana, na kraju je Aljehin ostvario skor od 6 pobeda uz tri poraza što mu je obezbedilo titulu šampiona sveta.
    Lično neprijateljstvo između Aljehina i Kapablanke je kulminiralo odbijanjem Aljehina da igra na istom turniru sa starim rivalom. Na turniru u Notingemu, 1936. gde su igrali, sedeli su u isto vreme za šahovskom tablom, ne više od nekoliko sekundi. Svaki od igrača je odigrao potez i odlazio, sve do sledećeg poteza.
    Kapablanka je zbog bolesti umro u Njujorku, 8. marta 1942. godine. Godinu dana kasnije umro je i Aljehin. Četiri godine kasnije, pronađen je Aljehinov rukopis sa najboljim partijama Kapablanke. U uvodu je napisao: „Sa njegovom smrću izgubili smo šahovskog genija kakvog više nikada nećemo videti“.
    Poslednja ozbiljna igra bila je na Šahovskoj Olimpijadi u Buenos Airesu iste godine, gde je igrao na prvoj tabli za ekipu Kube. Ostvario je najbolji skor sa 6 pobeda i 4 remija.
    Po nekim kalkulacijama rejting Kapablanke bi bio 2725.



    Rajko Mitić (r. 19. novembra 1922, Dolac Bela Palanka - †29. mart 2008. Beograd), je bivši jugoslovenski fudbaler. Igrao je za beogradski BSK i Crvenu zvezdu, u kojoj se proslavio. Za "crveno-bele" je odigrao oko 580 utakmica, bio kapiten tog tima i proglašen je za prvu "Zvezdinu zvezdu". Igrao je na poziciji desne "polutke".
    Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 59 utakmica (debitovao 9. maja 1946) i postigao 32 gola.[1] Učestvovao je na svetskim prvenstvima u Brazilu 1950. godine i u Švajcarskoj 1954. Zbog korektne igre ostao je upamćen kao veliki džentlmen fudbala.
    Mitić je počeo da igra fudbal na livadama beogradskog Košutnjaka, a nastavio je u klubu istog imena, koji se takmičio u trećem razredu Beograda. U leto 1938, postao je član omladinske ekipe BSK-a, da bi dve godine kasnije, sredinom 1940, na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale. Na toj utakmici Mitić je postigao pet golova.
    Drugi svetski rat je zaustavio njegov sportski razvoj, ali je od 1944. godine, kao borac inžinjerske brigade NOVJ (zajedno sa Đajićem i Jezerkićem), nastavlja da igra, da bi od osnivanja Crvene zvezde, 4. marta 1945, bio njen prvi kapiten. Od tada je u 14 prvenstvenih sezona nosio „crveno-beli" dres kao jedan od najboljih igrača u istoriji Crvene zvezde. Odigrao je ukupno 572 utakmice (od toga 220 prvenstvenih i 39 u Kupu) i postigao 262 gola (74 prvenstvena i 22 u Kupu).
    Kao kapiten, Mitić je pet puta predvodio „crveno-bele" kad su osvajali titulu prvaka Jugoslavije: 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine. Prvu od ovih pet titula Crvena zvezda je osvojila u dramatičnoj borbi sa zagrebačkim Dinamom, koji je tri kola pre kraja vodio sa pet bodova prednosti, da bi ipak izgubio prvo mesto za slabiji količnik od 0,018 golova. I u Fudbalskom kupu Jugoslavije Mitić je sa Crvenom zvezdom četiri puta osvajao trofej: 1948, 1949, 1950. i 1958. godine.
    Osim rehabilitacije posle operacije meniskusa 1947, Mitić je retko odsustvovao iz tima. Posle 13 godina aktivnog igranja, od dresa Crvene zvezde oprostio se 29. novembra 1958. u finalu Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu.
    Kao kapiten Crvene zvezde Mitić je imao i dva doživljaja koji su u svoje vreme podelili javnost. Prvi put kad je zbog nedoličnog ponašanja isključio iz igre svog najboljeg prijatelja Branka Stankovića, kad se čak i u Crvenoj zvezdi vodila diskusija da li i ovo spada u pravo kapitena tima, dok je drugi slučaj izazvao pravu buru među navijačima. Tada, 7. aprila 1958. u prvenstvenom susretu protiv ekipe Splita u Splitu, u 72. minutu utakmice, kod rezultata 1:1, pošto je bačeni kamen iz gledališta pogodio u glavu Boru Kostića, Mitić je izveo ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je sve igrače Crvene zvezde (izuzev Kostića i Beare) sa po mesec dana neigranja.
    Tokom 11 godina igranja za reprezentaciju Jugoslavije, prvo je triput uspešno igrao za omladinsku ekipu (1940-1941), a posle toga 59 puta za najbolju selekciju. Debitovao je na prvoj međudržavnoj utakmici posle Drugog svetskog rata, 9. maja 1946. protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu. Na ovoj utakmici od predratnih reprezentativaca igrali su samo Frane Matošić i Pleše, a svi ostali su bili debitanti: Zvonko Monsider, Branko Stanković, Ljubomir Kokeza, Ivan Horvat, Kiril Simonovski, Kosta Tomašević, Mitić, Stjepan Bobek i Ratko Kacijan.
    U ovom susretu Mitić je postigao i prvi gol za reprezentaciju. Do kraja je ukupno 32 puta bio strelac, što ga je uvrstilo na četvrto mesto najboljih strelaca u reprezentaciji (Bobek 38, Milan Galić 37, Blagoje Marjanović 36 golova i Savo Milošević 35 golova).
    Za boje reprezentacije Mitić je na tri utakmice postigao het-trik: 28. maja 1950. protiv Danske (5:1), 15. jula 1952. protiv Indije (10:1) i 21. maja 1953. protiv Velsa(5:2). Više puta je rekao da mu je najmiliji gol za reprezentaciju bio onaj koji je postigao 16. maja 1954. u prijateljskom susretu protiv Engleske (1:0) u Beogradu. To je bio jedini, odlučujući pogodak, a postignut je u poslednjim minutima utakmice.
    Učestvovao je na dva olimpijska turnira - 1948. u Londonu i 1952. godine u Finskoj. I oba puta osvojio drugo mesto, srebrnu medalju. Bio je kapiten olimpijskog tima iz Finske, koji je na svih šest utakmica igrao u nepromenjenom sastavu: Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Tihomir Ognjanov, Mitić, Bernard Vukas, Stjepan Bobek i Branko Zebec.
    Posebno su u sećanju ostale dve dramatične utakmice protiv ekipe SSSR-a, kad je Jugoslavija u prvom susretu 13 minuta pre završetka vodila sa 5:1 i, ali je Sovjetski Savez uspeo da izjednači). Na ponovljenoj utakmici Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi (3:1).
    Oba svetska prvenstva na kojima je učestvovao, 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj, nisu mu ostala u prijatnoj uspomeni. Pred utakmicu protiv Brazila (0:2) u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom, na izlaznom stepeništu naglo je podigao glavu i temenom udario u gvozdeni poklopac koji je zatvarao izlazak na teren. Zbog velike rasekotine na glavi i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć. Zbog toga je Jugoslavija utakmicu počela sa 10 igrača, a vodeći gol koji je Ademir postigao u 3. minutu, Mitić nije ni video.
    Jubilarnu, 50. utakmicu u reprezentaciji proslavio je na Svetskom prvenstvu 1954, u susretu protiv SR Nemačke (0:2). Uprkos terenskoj nadmoćnosti, Jugoslavija je poražena: Horvat je postigao autogol, a drugi pogodak primljen je pred kraj susreta.
    Mitić se od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Imao je 35 godina i 23 dana, četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.
    Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor sastavio je 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je Jugoslavija osvojila titulu vicešampiona Evrope.
    Još kao aktivan igrač bio je komentator beogradskog „Sporta", a kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je komentator u listu „Tempo", u kome je, iako penzionisan 1983, i dalje bio aktivan.




    Ljubiša Samardžić (Skoplje 19. novembra, 1936) je srpski glumac i režiser. Nadimak mu je Smoki.
    Rođen je u Skoplju u porodici rudara koji su radili u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje. Njegov talenat je otkriven veoma rano i dobio je stipendiju za studije kod režisera Bojana Stupice. Samardžić je završio Akademiju u Beogradu.
    Krajem januara 2009, povodom 50. godišnjice svoje bogate karijere, Ljubiša Samardžić je bio gost u ljubljanskoj Kavarani Kinodvor. Kulturni događaj je obeležila i zagrebačka pank grupa Ljubiša Samardžić.

    naduze:

    Ljubisa Samardzic, 19 November 1936, Skopje, Macedonia, Yugoslavia
    Надимак
    Смоки
    Висина
    6 '6 "(1,98 м)

    Мини Биографија
    Љубиша Самарџић је рођен у породици рудара. Његов глумачки таленат је откривен рано и он је добио стипендију редитељa Бојанa Ступицe. Након што је дипломирао у Београду драмских уметности Академије игра неколико позоришних улога, Љубиша Самарџић је добиo улогу у Играма на скелама (1961). После тог искуства, одлучио је да напусти позориште и покуша своју срећу у филмовима. У неколико година је добио водећу улогу у неким од најпопуларнијих и најутицајнијих филмова икада направљених у бившој Југославији и убрзо постао је једна од икона филма , заједно са 'Велимир Бата Живојиновић, Милена Дравић и Борис Дворник. Од 1980-их и током распада Југославије његова глумачка звезда почела је да бледи, али је успео да пребаци каријеру оснивањем сопствене филмске продукције компаније заједно са својим сином Драган Самарџић. Компанија не само да је преживео сурове време санкција УН против крње Југославије, али је успео да произведе неколико успешних филмова који су постали популарни у многим бившим југословенским републикама. Љубиша Самарџић сада живи и ради у Београду, је ожењен и има двоје деце и два унучади.

    Супруга
    Mirjana Samardzic (1960 - данас)
    Тривијалност
    Био је члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије крајем 1980-их.
    Августа 1995, добио је награду за животно дело "Павле Вуисић" за улоге у југословенској кинематографији.
    Отац је Драгана Самарџића који је преминуо услед болести 25 April 2001, Belgrade, Serbia, Yugoslavia .



    Darko Kovačević (rođen 19. novembra 1973. u Kovinu) je bivši srpski fudbaler.
    Igrao je za Proleter iz Zrenjanina Crvenu zvezdu, Šefild Venzdej, Juventus, Real Sosijedad i Olimpijakos.
    Bio je član jugoslovenske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1998. godine kao i na Evropskom prvenstvu 2000. godine.
    Za reprezentaciju SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore je nastupao 59 puta i postigao 10 golova, a debitovao je 27. decembra 1994. u prijateljskoj utakmici protiv Argentine.



    Vladimir Radmanović (rođen 19. novembra 1980. u Trebinju) je srpski košarkaš koji trenutno igra za Šarlot Bobketse. Igra na pozicija krilnog centra, a u dosadašnjoj karijeri je igrao za Crvenu zvezdu, FMP Železnik, Sijetl Supersonikse, Los Anđeles Kliperse i Los Anđeles Lejkersi.
    Radmanović je osvojio zlato na Evropskom prvenstvu za igrače do 22 godine 1998. i zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 2002.
    Radmanović je rođen u Trebinju, gde je njegov otac Stevan, oficir JNA, bio raspoređen. Detinjstvo je proveo u različitim mestima u zavisnosti od toga gde mu je otac bio premešten. Košarku je počeo da trenira u juniorima Partizana, ali je prešao kasnije prešao u mlađi tim Crvene zvezde. Radmanović je bio deo reprezentacije Jugoslavije do 22 godine koja je osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 1998. Za prvi tim Crvene zvezde zaigrao je u sezoni 1998/99, kada je na 10 utakmica zabeležio prosečno 5,9 poena. Crvena zvezda je sezonu završila na vicešampionskom mestu iza Budućnosti, pošto je sezona prekinuta pre plej-ofa zbog NATO bombardovanja SRJ. Radmanović je tokom sezone dobio poziv za Najki Hup samitu u Tampi, koji se održao tokom bombardovanja.
    Veću minutažu u Crvenoj zvezdi dobio je nakon odlaska Milenka Topića u Budućnost. U toj sezoni beležio je prosečno 7,2 poena za 35,2 minuta. Crvena zvezda je na kraju zaustavljena u polufinalu plej-ofa od KK Partizana ukupnim rezltatom 3:2. Tim su na kraju sezone napustili najbolji igrači poput Igora Rakočevića, Jove Stanojevića, Dragana Lukovskog, a u novu sezonu Zvezda je ušla sa velikim finansijskim problemima i mladom ekipom čiji su predvodnici bili Radmanović, Miloš Vujanić i Milutin Aleksić. Međutim, Radmanović je januaru 2001. zbog neisplaćenenih obaveza napustio Crvenu zvezdu i prešao u Železnik. Na draftu 2001. odabrali su ga Sijetl Supersoniksi. Radmanović je dobio poziv selektora Svetislava Pešića za Evropsko prvenstvo u košarci 2001., ali ga je odbio kako bi se spremio za NBA ligu.
    U svojoj prvoj sezoni u NBA, Radmanović je 18 puta bio u statnoj petorci. Prosečno je beležio 6,7 poena za prosečno 20 minuta po meču, a u plej-ofu beležio je prosečno 7,6 poena. Dokazao se kao odličan šuter trojki, sa procentom uspešnosti od 42%, a izabran je u najbolji drugi tim novajlija te sezone.
    Tog leta, Radmanović je prvi put zaigrao za reprezentaciju i učestvovao je na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, na kom je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju. Međutim, u polufinalu protiv Novog Zelanda, u kom je favorizovana Jugoslavija gubila, selektor Pešić je odstranio Radmanovića iz tima, pošto je u svlačionici jeo bananu, potpuno nezainteresovan za Pešićeve komentare. Radmanović nije igrao u drugom poluvremenu, koje se završilo pobedom Jugoslavije u neizvesnom finišu. Nije igrao ni u finalu protiv Argentine, a prilikom dodele zlatnih medalja, njegovo mesto na podijumu zauzeo je Aleksandar Smiljanić, koji je kao 13. igrač bio višak pred prvenstvo.
    Sledeće sezone je beležio prosečno 10,1 poena za 26 minuta po meču. Rekord sezone od 29 ubačenih poena imao je 25. januara 2003. protiv Memfisa, kada je bio najefikasniji igrač Sijetla, a tri puta je imao dvocifren učinak po broju poena i skokova. Ipak Supersoniksi te sezone nisu izborili pravo da igraju u plej-ofu. Radmanović se nije odazvao pozivu novog selektora Duška Vujoševića da igra na Evropskom prvenstvu 2003. u Švedskoj, na kom je oslabljena reprezentacija Srbije i Crne Gore zauzela 6. mesto.
    Sledeća sezona 2003/04 je statistički bila najbolja u dosadašnjoj Radmanovićevoj NBA karijeri. Beležio je prosečno 12 poena nza 30 minuta po meču. Na 17 utakmica je zabeležio 20 ili više poena, šest puta je imao dvocifren učinak po broju poena i skokova. Sa 140 ubačenih trojki bio je treći u ekipi i 17. u celoj ligi. Bio je kandidat za igrača koji je najviše napredovao. Radmanović je učestvovao na Olimpijskim igrama 2004. u Atini, na kojima je reprezentacija Srbije i Crne Gore zauzela razočaravajuće 11. mesto.
    U sezoni 2004/2005 je ponovio formu iz prošle sezone i sa Rejom Alenom i Rašardom Luisom bio važan deo tima koji se plasirao u plej-of prvi put od 2002. Beležio je prosečno 11,8 poena po utakmici, a 26. januara 2005. na utakmici protiv Lejskersa za postigao 8 trojki. Na kraju sezone je odbio da potpiše novi ugovor sa Supersoniksima na šest godina vredan 42 miliona dolara, a umesto toga potpisao je ugovor na godinu dana, pa je na kraju sezone 2005/06. postao slobodni agent. Nakon iznenađujuće eliminacije reprezentacije Srbije i Crne Gore na Evropskom prvenstu u košarci 2005. u Srbiji i Crnoj Gori, selektor Željko Obradović je optužio nekoliko igrača za neposvećenost reprezentaciji, među njima i Radmanovića.
    Sledeće sezone Radmanović je zabeležio rekord karijere sa 30 poena protiv Njujork Niksa. Ipak nezadovoljan što nakon 4 sezone nije uspeo da postane standardni deo starne petorke, Radmanović je 14. februara 2006. poslat u Los Anđeles Kliperse u zamenu za krilnog centra Krisa Vilkoksa. Iako je u Klipersima dobio veću minutažu nego u Supersoniksima, bio je starter u 11 od 30 utakmica. Te sezone je bio među najboljim trojkašima u ligi.
    Radmanović se 1. jula 2006. složio da potpiše ugovor na 5 godina sa Lejkersima čija je vrednost procenjena na 31 milion dolara Iako se verovalo da će potpisati ugovor sa Klipersima (isprva je prihvatio njihovu ponudu), predomislio se nakon što mu je obećano mesto u startnoj petorci u Lejkersima. Fil Džekson je smatrao da će njegove šuterske sposobnosti dobro doći u ofanzivnoj trougao-taktici Lejkersa
    Radmanović je 8. februara 2007. rekao upravi Lejkersa da je povredio rame kada je pao na snegu u Park Sitiju, Juta, dan ranije, tokom Ol-star vikenda 2007. i da će biti van terena 8 nedelja. Ipak, 23. februara Radmanović je priznao da je pao dok je vozio snoubord. Kako mu je njegov ugovor sa Lejkersima zabranjivao da se izlaže aktivnostima koje uključuju veliki rizik od povrede, kao što je skijanje i snoubord. Zbog toga je kažnjen sa 500.000 dolara.
    Lejkersi su 7. februara 2009. poslali Radmanovića u Šarlot, dok su u suprotnom smeru došli za krilo Adam Morison i bek Šenon Braun.



    Свети Павле Исповедник, патријарх цариградски
    Када блажени Александар, патријарх, лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом. Тада им болесни патријарх рече: „Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изаберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констацију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би протеран, и заједно са светим Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе, би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству свети Павле служећи једанпут Свету литургију, би нападнут од аријеваца и удављен омофором 351. године. У време цара Теодосија 381. године мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. године у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. октобар).


    Преподобни Варлам Хутински, чудотворац
    Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб светог Варлама. Још нареди, да ако би успут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. Цар Иван Грозни нареди 1471. године, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уз зидове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се свети Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.


    Спомен падања пепела из ваздуха
    Ово се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.


    Sponsored content

    Re: Bilo jednom........

    Порука by Sponsored content


      Сада је точно Fri Aug 18, 2017 5:06 am