P U T N I K - F O R U M

FORUM PUTNIK
REGISTRACIJA:

*Kako ne bi neko "brljao" po porukama koje ste ostavili i kako biste u potpunosti iskoristili
mogućnosti foruma, morate se registrovati i tom prilikom odabrati za sebe korisničko ime i
lozinku.
*Učešće u radu foruma je besplatno i omogućuje vam sledeće:
* Da postavite novu temu za diskusiju
* Da učestvujete u postojećim diskusijama
* Da uređujete/prepravljate svoje poruke
* Da primate e-mailom obaveštenja kad neko odgovori na vašu diskusiju i teme koje ste odredili.
* Da šaljete lične poruke drugim korisnicima foruma
* Da u kalendar unosite događeje koji su bitni za vas
* Da podesite spisak 'prijatelja' kako biste brzo mogli da vidite ko je od vaših prijatelja
*Osim imena i lozinke neophodno je da upišete i e-mail adresu.
*Unošenjem e-mail adrese
nećete biti 'otvoreni' za neželjene poruke (spam) pošto možete da sakrijete adresu tako da
je onaj ko vam šalje poruku preko ovog foruma ni na koji način ne može otkriti. (Da biste
ovo proverili, možete poslati poruku drugom korisniku foruma.)
Administrator može zahtevati da vam završni deo registracije bude poslat e-mailom, kako bi se uverio da je vaša e-mail adresa važeća i u funkciji.

DOBRODOSLI NA FORUM "Z A H V A LJ U J E M O" NA VASEM PRISUSTVU
P U T N I K - F O R U M

PRIJATAN BORAVAK NA FORUMU PUTNIK ŽELI VAM ADMINISTRACIJA SAJTA I FORUMA Druženje, Upoznavanje, Chat, Zabava,Muzika, Humor,Filmovi, Crtaći, Omoti,Vesti, Vicevi,Oglasi,Zanimljivosti, Igrice, Sport, Programi ...

 Da bi imali odlican pregled Sajta,koristite IE-pretrazivac i rez:1280x800. Da bi vam brze otvarala Index stranica,potrebno vam je minimalna brzina.
(OBAVESTENJE) Nijedan od fajlova na ovom sajtu nisu hostovani na nasem serveru.Linkovi su napravljeni/generisani iskljucivo od samih korisnika. Administratori, vlasnici, sajta http://putnik.serbianforum.info/index.htm Nisu odgovorni za ono sto korisnici pisu ili ostavljaju putem linkova, niti za bilo koje delo korisnika.Nemojte koristiti ovaj sajt za distribuciju ili download bilo kakvog materijala, ukoliko nemate legalna prava za to.Vasa je odgovornost ukoliko dodajete, distribuirate i downloadujete slicne fajlove.

Приступи

Заборавио сам шифру!

Vreme Beograd

Prevision del Tiempo en Belgrado

    Bilo jednom........

    Share
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 20, 2010 7:59 pm

    Bilo jednom...20. novembar (20.11.) je 324. dan godine po gregorijanskom kalendaru (325. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 41 dan.

    284. - Dioklecijan izabran za rimskog cara. Njegovim dolaskom na presto započinje period poznat kao Pozna antika
    1780. - Velika Britanija je objavila rat Holandiji, nakon što je utvrdila da holandski brodovi snabdevaju američke pobunjenike francuskim i španskim oružjem.
    1818. - Južnoamerički revolucionar i državnik Simon Bolivar objavio je nezavisnost Venecuele od Španije.
    1873. - Dva grada na desnoj i levoj obali Dunava, Budim i Pešta spojeni su u jedan i formirali mađarsku prestonicu Budimpeštu.
    1917. -
    Ukrajina je proglašena republikom.
    U bici kod Kanbreja u Prvom svetskom ratu Britanci su prvi put u borbu uključili veći broj novog oružja - 324 tenka. Tenk je prvi put upotrebljen u bici na Somi 1916.
    1923. - Garet Morgan je patentirao prvi automatski semafor.
    1924. - U Turskoj je ugušena pobuna Kurda, čija je teritorija ugovorom u Lozani posle Prvog svetskog rata, podeljena između nekoliko država.
    1945. -
    U Nirnbergu je pred Međunarodnim vojnim sudom počelo suđenje nacističkim ratnim zločincima u Drugom svetskom ratu, na kojem je prvi put u istoriji jedan međunarodni forum osudio agresiju kao zločin protiv čovečanstva i kaznio vinovnike. Posle deset meseci, 12 optuženih osuđeno je na smrt, trojica na doživotnu robiju, četvorica na zatvor od 10 do 20 godina, a trojica su oslobođena.
    Saveznička Kontrolna komisija dala je dozvolu za preseljenje šest miliona Nemaca iz Austrije, Poljske i Mađarske u Zapadnu Nemačku.
    1952. - Prvi zvanični putnički let preko Severnog pola iz Los Anđelesa u Kopenhagen.
    1959. -
    Generalna skupština UN je usvojila Deklaraciju o pravima deteta, kojom su proklamovana jednaka prava za svu decu, bez obzira na rasu, veru, poreklo i pol.
    U Stokholmu su Velika Britanija, Norveška, Švedska, Danska, Austrija, Portugal i Švajcarska potpisale konvenciju o formiranju EFTA (Evropsko udruženje slobodne trgovine).
    1980. - U Kini je počelo suđenje "četvoročlanoj bandi", koju je predvodila Đang Ćing, udovica predsednika Mao Cedunga. Oni su optuženi za izdaju i zločine tokom Kulturne revolucije 1966-76.
    1991. - U Vukovaru, JNA je odvela oko 260 osoba iz bolnice u pravcu poljoprivrednog dobra Ovčara, posle čega im se gubi trag [1].
    1995. - Na predsedničkim izborima u Poljskoj kandidat levice, bivši komunista Aleksandar Kvašnjevski pobedio je dotadašnjeg šefa države Leha Valensu.
    1998. - Sa kosmodroma u Bajkonuru Rusija je lansirala prvi modul Međunarodne svemirske stanice, koji je koštao 60 milijardi dolara.
    2001. - Na opštim izborima u Danskoj socijaldemokrate su prvi put posle 80 godina izgubile vlast. Pobedili su liberali Andersa Foga Rasmusena.
    2002. - Savet za radiodifuziju Turske predložio je državnom radiju i televiziji da počnu sa emitovanjem emisija na, ranije zabranjenom, kurdskom jeziku, što je korak napred ka članstvu u EU.
    2003. - U eksploziji automobila-bombi u Istanbulu u blizini britanskog konzulata i ispred predstavništva londonske banke HSBC, poginulo je 27 osoba, među kojima je i generalni konzul Velike Britanije Rodžer Šort, a više od 450 ljudi je povređeno.

    Koj ziv koj neziv

    Izrodjeni su:

    1602. - Oto fon Girike, nemački fizičar i pronalazač.
    1863. - Bogdan Popović, srpski pisac, estetičar i književni kritičar.
    1889. - Edvin Hablov, američki astronom. (†1953).
    1901. - Hoze Andrade, urugvajski fudbaler. (†1957).
    1925. - Maja Pliseckaja, ruska balerina.
    1946. - Patrijarh Moskovski Kiril

    Izumreli su:

    1602. - Oto fon Girike, nemački fizičar i pronalazač.
    1863. - Bogdan Popović, srpski pisac, estetičar i književni kritičar.
    1889. - Edvin Hablov, američki astronom. (†1953).
    1901. - Hoze Andrade, urugvajski fudbaler. (†1957).
    1925. - Maja Pliseckaja, ruska balerina.
    1946. - Patrijarh Moskovski Kiril

    Opsirnije:


    Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) je bio jedan od najznačajnijih književnih kritičara i esejista.
    Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor. Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov brat je akademik Pavle Popović.
    Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima.
    Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla 1911. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis.
    Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine.



    Maja Mihajlovna Pliseckaja (rus. Майя Михайловна Плисецкая; 20. novembar 1925) je nekadašnja ruska baletska igračica.
    Maja Plisecka potiče iz stare ruske baletske familije jevrejskog porekla. Ujak Asaf Meserer bio je legendarni profesor Baleta. Tetka uz koju je odrasla, Sulamif Meserer, bila je primabalerina Boljšog baleta.
    Mladost Maje Plisecke obeležile su patnje pod staljinizmom. Otac joj je nestao bez traga 1937, a majka deportovana u Kazahstan. Pedeset godina kasnije otkriveno je da je otac ubijen. Postala je član Boljšoj baleta 1943, ali do 1959 nije mogla da nastupa u inostranstvu usled podozrivosti prema njenom poreklu.
    Plisecka je postala poznata po visokim skokovima, fleksibilnim leđima, dugim rukama, gracioznosti pokreta i harizmi, kojoj su doprinosili upečatljiv izgled i crvena kosa. Njene najčuvenije uloge bile su u baletima Labudovo jezero (1947), Uspavana lepotica (1961), Karmen, Don Kihot i Ana Karenjina. Ulogu Umirućeg labuda igrala više od hiljadu puta. Godine 1958. dodeljena joj je titula „Zaslužnog umetnika SSSR-a“. Iste godine udala se za mladog kompozitora Rodion Ščedrina.
    Tokom karijere, kritičari su je videli kao definitivnu naslednicu legendarne Ane Pavlove. Za nju su inscenirali poznati koreografi Rolan Peti i Moris Bežar. Karijera joj je trajala neuobičajeno dugo - 60 godina. Poslednji put je nastupila 1996. kada je imala 70 godina, u koreografiji Morisa Bežara „Ave Maja“.


    Joakim Vujić (Baja, 9. septembar 1772 — Beograd, 8. novembar(jk)/20. novembar 1847) ubraja se u red najplodnijih srpskih književnika, autor je preko četrdeset različitih dela.
    Joakim Vujić se rodio 9. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava. Ovde je redovito posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
    Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.
    Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.
    Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
    Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.
    U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman "Aleksis i Nadina", a takođe i moralnu pripovetku "Robinson mlađi".
    Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga "Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka" koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Odeševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.
    21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
    Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: "Kreštalica" (nem. "Der Papagoy") od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su "Novine serbske iz carstvujušče Vijene" Dimitrija Davidovića.
    Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
    Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo "Inkle i Jarika" u tri čina.
    U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
    Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831—1832 napisao i svoju autobiografiju.
    Vreme između 1835—1839 proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.
    Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845.) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.
    Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
    Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.
    - U Vujiću vidimo vrednog, voljnog i nestalnog čoveka koji ni na tren nije poželeo da bude zauzima visoke činovničke položaje. Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik. U književnom poletu svoga doba imao je i čemernih trenutaka, međuti, ni Vujić nije praštao svojim protivnicima.




    Bimbaša Uzun-Mirko Apostolović (Brajkovac kod Lazarevca 1782. - Beograd 20. novembar 1868.), bio je vojni zapovednik, bimbaša u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Nadimak Uzun dobio je zbog svog rasta, jer "uzun" na turskom znači visok. Posebno se istakao i proslavio prilikom oslobađanja Beograda 1806.
    Rođen 1782. godine u Brajkovcu, koji se, u to vreme, zbog sumpornih isparenja na izvorištu lekovite vode zvao Smrdljikovac. Njegova porodica je iz Pipera prvo došla u Rudnički kraj, odakle se posle preselila u okolinu Beograda, da bi u vreme austrijsko-turskih ratova boravila u Sremu.
    Otac Petar Apostolović i deda Apostol poginuli su u austrijsko-turskom ratu 1792. boreći se u Kočinoj Krajini u frajkoru protiv Turaka. Po povratku iz Srema, Mirko je sa majkom živeo u Mislođinu, odakle je prešao u Beograd, gde je učio terzijski zanat.
    Posebno se proslavio u bici za Beograd 29-30. novembra / 11-12. decembra 1806, kada je zajedno sa svojom četom i bimbašom Kondom, bivšim turskim krdžalijskim vojnim zapovednikom u Beogradu, ušao neprimetno u grad i sa unutrašnje strane otvorio Sava-kapiju srpskoj vojsci. Teže je ranjen u borbi sa turskom stražom na kapiji.
    Bio je ranjen; na Karanovcu (današnje Kraljevo) (1805) u glavu, na Smederevu (1805) u rame, na Sava-kapiji (1806) nožem po desnoj ruci, na Užicu (1805 ili 1807) u kuk, na Malajnici (1807) u prsa, na Drini (1810) sabljom preko butine, na Paraćinu (1805) u levi list. Posle propasti Prvog srpskog ustanka lečio je svoje rane u Beču. Učesnik je Drugog ustanka i tukao se sa Turcima na Liparu, Čačku i Dublju. Kada je zatražio penziju od Sovjeta (1842), sovjetnici su ga upitali gde su mu dokumenta, na šta im je odgovorio: "Moji su dokumenti mojih 7 rana!"
    Uzun-Mirko koji je, kao i druge starešine iz njegovog pokoljenja, bio vezan za crkvu i poštovao sva pravila, imao je u svojoj kući jednu sobu na gornjem spratu, gde se ujutro i uveče molio pred ikonama. Prema svedočenju savremenika naglas se molio, tako "da se napolje čuti moglo".
    Za pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 21. maja 1865. knez Mihailo je Uzun Mirku svojom rukom pridenuo Takovski krst, a odlikovan je i crnogorskom Zlatnom medaljom Obilića. Umro je 1868. i sahranjen je u Beogradu. Njegova grobnica nalazi se danas na Novom groblju u Beogradu.
    Uzun-Mirko Apostolović rodonačelnik je porodice Uzun-Mirković. Njegov sin pešadijski pukovnik Ljubomir Uzun-Mirković (1832-1905) otac je divizijskog generala Dragoljuba Uzun-Mirkovića (1875-1941), čiji sin Miroslav Uzun-Mirković je 1941. bio artiljerijski kapetan. Generala Uzun-Mirkovića brat od ujaka je divizijski general Dragutin Đ. Okanović, koji je 1906, kao pripadnik najužeg kruga Crne ruke, nakon ostavke na vojnu službu, zajedno sa Radojem Domanovićem pokrenuo list "Novi pokret".



    Patrijarh moskovski Kiril (Vladimir Mihajlovič Gundjajev; Lenjingrad, SSSR, 20. novembar 1946) je vrhovni predstojatelj Ruske pravoslavne crkve.
    Rođen je kao Vladimir Mihajlovič Gundjaev (rus. Владимир Михайлович Гундяев) u Lenjingradu (Sankt Peterburg), u RSFSR (Rusija).
    Diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj bogosloviji 1965. godine. Postao je sveštenik i monah 1969; diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj akademiji 1970. godine.
    14. marta 1976 — postavljen je za Episkopa Viborga.
    1977 — je izabran za arhiepiskopa.
    14. decembara 1984 — arhiepiskop smolenski i vjazemski.
    April 1984 — arhiepiskop smolenski i kaljiningradski.
    20. novembara 1984 — predsjednik Odjela spoljnih crkvenih veza Ruske pravoslavne crkve.
    25. februara 1991 — je izabran za mitropolita.
    6. decembara 2008, nakon smrti Patrijarha Aleksija II (5. decembara 2008), izabran je za mjestobljustitelja Moskovske Patrijaršije.
    27. januara 2009. je izabran za novog patrijarha Ruske pravoslavne crkve.
    Mitropolit Kiril je dobio 508 (odnosno 72%) glasova, dok je drugi kandidat mitropolit kaluški i borovski G. Kliment dobio 169 glasova (odnosno 24%). Ukupan broj punopravnih glasača bio je 702, a da bi novi patrijarh bio izabran, kandidat je morao da osvoji više od polovine glasova. Mitropolit Minska i sve Belorusije G. Filaret, koji je bio treći kandidat, dva sata pre glasanja se povukao iz izbora, u korist mitropolita Kirila.
    1. februara 2009, Njegova svetost patrijarh moskovski i sve Rusije G. Kiril ustoličen je u Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi.




    Stanislava Pešić (7. jun 1941. Grocka - 20. novembar 1997. Beograd) je bila filmska, pozorišna i televizijska glumica.
    Nakon studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu angažovana je u Narodnom pozorištu.
    Na filmu debituje 1961. i za ulogu Saše u „Pesmi“ Radoša Novakovića nagrađena je na festivalu u Puli. Nakon toga, igra glavne i veće sporedne uloge u filmovima „Medaljon sa tri srca“ (1962), „Pravo stanje stvari“ (1964), „Štićenik“ (1966) i „Kuda posle kiše“ (1967) Vladana Slijepčevića, „Tri sata za ljubav“ (1968) Fadila Hadžića i „Bog je umro uzalud“ (1969) Radivoja Đukića.
    Veliku medijsku popularnost donela joj je uloga Olge u TV seriji „Pozorištu u kući“. Na Televiziji Beograd je radila i kao voditeljka programa za decu.
    Nekoliko meseci pred smrt objavljena je njena knjiga ,,Devetnaest društvenih igara,,.
    Preminula je od raka 20.11.1997. godine u Beogradu.
    Političarka Vesna Pešić je njena sestra.



    Dimitrije Tucović (1881-1914) je bio istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji, osnivač Srpske socijaldemokratske partije, pokretač i urednik Radničkih novina i Borbe. Bio je rodom Zlatiborac, iz sela Gostilja.
    Kad je 1899. godine došao u Beograd, da završi gimnaziju, bio je već pristalica socijalističkih ideja. Sa Radovanom Dragovićem, koji je na njega izvršio veliki uticaj, pristupa propagandi socijalizma. Kad se 1901. godine obnavlja Beogradsko radničko društvo, Tucović ponovo formira socijalističku grupu velikoškolaca i ulazi u upravu Društva. Nastojao je da stvori moderne sindikate.
    1902. godine je organizovao demonstracije studenata u Senatu protiv Nikole Pašića. Uz pomoć Tucovića i Dragovića obnavlja se raniji „Odbor za vođstvo pokreta“ i stvara „Centralni odbor“, koji je imao zadatak da sve pripremi za stvaranje partije. Tucović je bio na čelu martovskih demonstracija protiv kralja Aleksandra Obrenovića 5. marta 1903. godine. Nakon toga je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč.
    Posle majskog prevrata u Beogradu je 2. avgusta 1903. godine održan Osnivački kongres srpske Socijal-demokratske partije. Njihov list preko kojih su iznosili svoje ideje se zvao „Radničke novine“, čiji je urednik bio Tucović. Na Drugom kongresu Radničkog saveza SSDP (1904. godine) Tucović je održao poseban referat o sindikalnim organizacijama.
    1906. godine je završio prava na Beogradskom univerzitetu sa odličnim uspehom. Po povratku iz Berlina, ne stigavši da ostvari svoj san o doktoratu, posvećuje se radu u socijalističkom i radničkom pokretu (1908. godine) kao sekretar SSDP.
    1910. godine partija pokreće teorijski časopis „Borba“, čiji je glavni urednik takoće bio Tucović. Učestvovao je na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu iste godine i na njemu je održao značajan govor u kome je ukazao na nepravilan stav vođa austrijske socijal-demokratije u nacionalnom pitanju, pogotovo o slučaju aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa Karlom Renerom odneo je pobedu i ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske monarhije i na stav austro-ugarske socijaldemokratije koja je podržavala svoju vladu.
    Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko zauzimanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.
    Poginuo je kao pripadnik Moravske divizije u novembru 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu na obali Ljiga.
    Godine 1949. njegovi posmrtni ostaci su preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trg Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu mu je postavljen spomenik čiji je autor vajara Stevan Bodnarov. Odlukom Skupštine Grada Beograda su u periodu počev od 2004. godine vraćeni stari nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Postoji inicijativa da se posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića izmeste sa ovog trga, ali ona još uvek nije realizovana.


    Свети мученици Јерон с дружином
    Рођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике, која беше слепа. Беше Јерон врло ревностан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску, него истуче и отера оне, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку, и јер тешко му беше и помислити, да ће као војник бити принуђен, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу”. И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене, молећи их да нико не отпадне, но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа, само један рођак Јеронов, по имену Виктор, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука, потом би шибан и различно мучен, док најзад не би, заједно са осталима, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: „Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем”. Да споменемо и по имену ове часне мученике, чија су имена уписана у Књигу живота: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодох, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани, а доцније над њом подиже цркву у име светог Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада свети Јерон са дружином 298. године и пређе у славу Христову.

    Свети мученици Тесалоникија са Авктом и Таврионом
    Ова девица беше кћи некога жреца идолског Клеона, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина, Авкт и Таврион, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И беху љуто мучени и за Христа посечени. Потом Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у македонском граду Амфипољу, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим.


    Преподобни Лазар Галасијски
    Стуб од светлости јавио се над кућом, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама, и тамо се замонашио у манастиру Светог Саве Освећеног. После десет година настанио се на гори Галасијској, и подвизавао се на столпу као столпник: чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност, крајем XI века.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Sat Nov 20, 2010 10:28 pm

    Bilo jednom...21. novembar (21.11.) je 325. dan godine po gregorijanskom kalendaru (326. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 40 dana.

    1783. - Francuzi Fransoa Pilatr de Rozije i Fransoa Loran izveli prvi uspešan let balonom napunjenim toplim vazduhom, za 25 minuta preletevši razdaljinu od osam kilometara iznad Pariza.
    1806. - U nameri da ekonomski slomi protivnika, Napoleon Bonaparta objavio Berlinski dekret o blokadi Velike Britanije, uz zabranu pristajanja britanskih brodova u sve evropske luke.
    1877. - Tomas Edison objavio izum fonograf.
    1937. - Osnovana Muzička akademija u Beogradu. 1973. dobila status fakulteta.
    1938. - Nemačka okupirala sudetsku oblast u Čehoslovačkoj i priključila nemačkom Rajhu.
    1963. - Rimokatolički Vatikanski koncil odobrio upotrebu lokalnih jezika u crkvenim obredima umesto latinskog.
    1964. - Rodio se čuveni srpski istraživač Častislav Korenski koji je putem kvantne teorije dao veliki doprinos u istraživanju i saznanjima iz fizike i matematike koja se i danas koriste.
    1974. - U eksplozijama koje su u dva paba u engleskom gradu Birmingemu podmetnuli pripadnici Irske republikanske armije poginula 21 osoba, 162 povređene.
    1977. - U jugoistočnoj Indiji ciklon usmrtio oko 3.000 ljudi, ogromni talasi zbrisali čitava sela.
    1994. - Avijacija NATO-a s 36 bombardera iz baza u Italiji izvršila napad na aerodrom Udbine. Napad usledio nakon pismo predsednika Hrvatske Franje Tuđmana upućeno Ujedinjemim nacijama u kom optužuje krajiške Srbe da sa tog aerodroma napadaju Bosnu i Hercegovinu. Najveća vazdušna operacija NATO-a od osnivanja, 1949.
    1995. -
    Argentina Italiji izručila nacističkog oficira Eriha Pribkea, odgovornog za masakr 335 civila u Drugom svetskom ratu.
    Posle tronedeljnih pregovora, u vojnoj bazi Rajt-Peterson u gradu Dejtonu, u SAD, predsednici Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije Franjo Tuđman, Alija Izetbegović i Slobodan Milošević parafirali mirovni sporazum kojim je okončan rat u BiH.
    2000. - Napadom na policijsku stanicu u selu Končulj, a u kom su poginula četiri pripadnika srpskih snaga bezbednosti, obnovljeni sukobi naoružanih Albanaca i srpskih snaga u Kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije.
    2002. Međunarodni tužilac na Kosovu i Metohiji Antoni Rič podigao optužnicu protiv nekadašnjeg komandanta OVK Rustema Mustafe i tri bivša pripadnika OVK za ratne zločine na Kosovu od avgusta 1998. do sredine juna 1999.
    2004. - U Ukrajini održan drugi krug predsedničkih izbora, posle kojih su, zbog izborne krađe, na ulicama Kijeva izbili protesti više hiljada pristalica kandidata opozicije Viktora Juščenka. Višednevna kriza u zemlji okončana 3. decembra, kada je Ustavni sud doneo odluku o poništenju drugog izbornog kruga novim izborima 26. decembra. Na tim izborima Juščenko izabran za predsednika.

    Koj ziv koj je fijuknuo

    Izrodjeni su:

    1694. - Fransoa Mari Arue, poznat kao Volter, francuski filozof, pisac i istoričar.
    1844. - Vladan Đorđević, srpski lekar, književnik i političar (†31. avgust 1930).
    1869. - Slobodan Jovanović, srpski pravnik i istoričar. (†1958).
    1933. - Mihajlo Kostić - Pljaka, srpski glumac
    1965. - Bjork, islandska pevačica, umetnica, glumica.
    1964. - Častitslav Korenski, srpski istraživač, istraživač fizike i matematike.

    Izumreli su:

    1844. - Ivan Andrejevič Krilov, ruski pisac.
    1916. - Franc Jozef I, austrijski car od 1848, a od 1867. car i kralj Austro-Ugarske.
    1970. - Čandrasekara Raman, indijski fizičar. (*1888.)
    1981. - Milan Kašanin, srpski pisac i istoričar umetnosti i književnosti. (*1895).
    2002. - Nikola Pantić, srpski geolog. (*1927.)

    Opsirnije:



    Vladan Đorđević (Beograd, 21. novembar/3. decembar 1844 — Baden, 31. avgust 1930) je bio lekar, književnik i političar, predsednik ministarskog saveta (vlade) i sanitetski pukovnik.
    Vladan Đorđević je rođen 21. novembra/3. decembra 1844. u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe (lekarski pomoćnik u srpskoj vojsci), je srpskog porekla i potiče iz severne Grčke. Majka Marija rođena je u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla kao kćerka Marka Leka i praunuka Marka Leka iz Vlahoklisure. Porodica Leko, kao i druge cincarske porodice, iselila se iz današnje Severne Grčke u Austriju, tj. Vojvodinu, u Belu Crkvu, zbog turskih odmazda nad pravoslavnim stanovništvom. Iz Bele Crkve doselila se porodica Leko u Beograd tridesetih godina 19. veka. U duhu grčko-cincarske kulture majčine porodice. Vladan je kršten kao Hipokrat, sa željom roditelja da bude lekar. To ime je Đorđević nosio sve do mature, kada na predlog Đure Daničića počinje da koristi „narodnije“ ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena (kratija, gr. - vladavina).
    Gimnaziju je završio u Beogradu, a kao đak je bio jedan od pokretača Ujedinjene omladine srpske i bio njen sekretar.
    Pod uticajem Josifa Pančića, opredelio se za studije medicine u Beču gde je i doktorirao 1869. Specijalizaciju iz hirurgije završio je u Beču (1869-1871) kod čuvenog profesora Bilrota i bio je prvi školovani hirurg u Srbiji. Da bi usavršio svoje hirurško znanje, uz dopuštenje srpske vlade, odlazi u Francusko-pruski rat i uključuje se u rad pruskog saniteta. U ovom ratu u blizini Frankfurta Đorđević je organizovao ratnu bolnicu, što mu je donelo vojni čin i pohvale hirurga Langebeka.
    Nakon povratka u Srbiju jedno vreme radio je kao privatni lekar, a zatim je primljen u srpsku vojsku u kojoj postaje prvi sanitetski pukovnik.
    Vojni je lekar i šef hiruškog odeljenja vojne bolnice od 1871. Jedan od osnivača Srpsko lekarsko društvo (1872) i pokretač časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (1874). Od 1873. obavljao je dužnost ličnog lekara kneza Milana. Jedan je od glavnih osnivača Crvenog krsta u Srbiji (1876). U prvom srpsko-turskom ratu (1876) je bio načelnik sanitetske službe moravsko-timočke vojske, a u drugom (1877-1878) načelnik sanitetske službe vrhovne komande Srpske vojske. Osnovao je i bio prvi upravnik Vojne bolnice u Nišu od (1878). Načelnik je civilnog saniteta Srbije od 1879., a 1881. je isposlovao njegovu široku reformu. I u srpsko-bugarskom ratu 1885/6. je načelnik sanitetske službe vrhovne komande.
    Đorđević je bio predsednik beogradske opštine 1884-1888, a ministar prosvete i privrede 1888. godine u vladi Nikole Hristića. Potom prelazi u diplomatiju kao poslanik Srbije u Atini od 1891. i u Carigradu od 1894. godine, gde je doprineo postavljanju srpskih vladika u Makedoniji.
    Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.
    Predsednik je vlade i ministar inostranih dela od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandara Dragom Mašin.
    U zatvoru je na šest meseci 1906. godine, zbog navodnog objavljivanja državnih tajni u knjizi Kraj jedne dinastije. U toku Prvog svetskog rata bio je u austrijskoj konfinaciji, radi rusofilstva od aneksione krize iz 1908. godine.



    Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austro-Ugarska, 21. novembar 1869. — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) je bio srpski pravnik, istoričar, književik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941. — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta (Vlade) Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942.. — 26. jun 1943) u Londonu, članice antihitlerove koalicije, u Drugom svetskom rata, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu.
    Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministastvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Umro je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid.
    Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beograd. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je izučavanje prava nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., se vraća u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, radi kao pisar u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. Po povratku u Beograd 1894. zbog poznavanje situacije u Turskoj postavljen je u Prosvetno odeljenje Ministarstvo inostranih dela, koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim stvarima) u Makedoniji. Slobodan objavljuje 1895. godine delo o državnom i javnom pravu pod nazivom „ O društvenom ugovoru“, gde izlaže ideje savremenog liberalizma, nastalim u 18. veku u dobu prosvećenosti. Slobodan je 1894. počeo da objavljuje članke u konzervativnom listu „Red“, naredne, 1895. godine počinje da piše članke u „Srpskom pregledu“, a 1896. u mostarskoj „Zori“. Godine 1897. Slobodan je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje delo „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje do tada najstudiozniju raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine.Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“.
    Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji", koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838 - 1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središne mesto u sveukupnom njegovom delu. Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbirom i Vrhovnom komandom u Skoplje gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliki ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju sabraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvo Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremene teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na Konferenciji mira u Parizu 1919. godine. Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurijea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Geca Kona.U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavi knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A, 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „ Poratna država“ 1936. kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku u kojoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. – 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi enleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade, prateći njegovo političko angažovanje profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 – 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“.Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora.
    Posle vojnog puča 27. marta 1941 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Od 11. januara 1942. do 26. juna 1943. godine bio je predsednik vlade. Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera, Vinstona Čerčila, doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića profesor Jovanović se suprostavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s J. B. Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. Slobodan Jovanović je u Londonu stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom Tjudor Kort Hotelu (Tudor Court Hotel, 48 – 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela.
    Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik, Vane Ivanović, osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“ čijim je donacijama spasao veliki broj uglednih intelektualaca emigranata bede. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti.
    Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu su prisustvovali kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisutvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja. Predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu kome je Jovanović bio počasni predsednik. Predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u Londonu, u delu grada severno od reke Temze. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izganstvu podiglo memorijalnu ploču Slobodanu Jovanoviću u Kort hotelu u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958.
    Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije.
    2007. godine Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom.



    Njega nismo doakali!

    Franc Jozef I (Franz Joseph или Franz Josef, 18. август 1830. — 21. новембар 1916) iz habzburške dinastije. Bio je austrijski car i kralj Bohemije od 1848. do 1916. i apostolski kralj Ugarske od 1867. do 1916. godine. Rođen je u Beču, u Austriji.
    Na presto je seo kao osamnaestogodišnjak u jeku revolucije 1848. godine, kada je njegov prethodnik Ferdinand I Dobri bio prisiljen da abdicira, a Franc Jozef (koji tada nema pravo na krunu) postaje car tek nakon što je pod pritiskom i njegov otac nadvojvoda Franc Karl odbio carsku krunu.
    Uz kolegijalnu vojnu pomoć ruskog cara uspeo je da 1849. godine uguši mađarsku revoluciju, a zatim je uveo centralističko – apsolutistički režim. Da bi prevladao unutrašnju krizu u Monarhiji car Franc Jozef popustio je pritisku Mađara i priklonio se stvaranju dvojne Austrougarske monarhije. Time je osigurao lojalnost Nemaca i Mađara svojoj dinastiji, ali je nametanjem njihove dominacije nad nenemačkim i nemađarskim narodima, uglavnom slovenskim stanovništvom, zaoštrio nacionalno pitanje koje je postalo izvor novih sukoba i kriza.
    Njihov konačan rasplet, koban za opstanak monarhije, zbio se u Prvom svetskom ratu, ali car nije doživio njegov kraj i propast svoje monarhije.
    Mađarska pobuna je ugušena tek uz pomoć ruskih trupa 1849. godine, samo da bi car u svojoj suludoj politici tokom Krimskog rata okrenuo Rusiju zauvek protiv sebe i tako smanjio njen pritisak na Prusku. Tim potezom on ostaje bez jedine prijateljski nastrojene velesile spremne da ide u rat na strani Austrije. U drugom slično „genijalnom“ potezu on najavljuje rat, zajedno s Pruskom, Danskoj čiji članovi kraljevske familije su orođeni britanskom kraljevskom kućom, samo da bi se nekoliko godina kasnije našao u ratu s „prijateljskom“ Pruskom.
    Početak HH veka nalazi austrougarsku državu u savezu s Italijom i Nemačkom. To je bilo takvo prijateljstvo da Austrija po svojim vojnim planovima drži jednu armiju u stalnoj rezervi zbog mogućeg rata s Italijom. Istovremeno Nemačku s vremena na vreme potresaju ideje o aneksiji Austrije i prepuštanju ostatka države nezavisnoj Ugarskoj.
    Ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda kojim počinje Prvi svetski rat zatiče celu državu u ratnom zanosu osim starog Franca Jozefa koji izjavljuje: „Sada viču, zahtevaju rat, a sutra će plakati“.
    Nakon niza porodičnih tragedija: u zamku Majerling (Mayerling) 1889. godine pronađeni su mrtvi carev sin i prestolonaslednik Rudolf i grofica Marija Večera, a njihova smrt ni do danas nije rasvetljena, zatim, atentat na caricu Elizabetu (Sisi), te ubistvo prestolonaslenika Franca Ferdinanda) i političkih drama, otišao je sa ovoga sveta u punom carskom dostojanstvu. Njegova sahrana je ujedno i sahrana starog carstva. Nasledio ga je rođak Karl, koji postaje poslednji austrijski monarh.


    Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне
    Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други, иако их не сматраху боговима, називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикијски помесни сабор који беше на четири или пет година пре I васељенског сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра, папе римског и Александра, патријарха александријског (IV век), би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи &&О небесној Јерархији.&& Ти чинови су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими и богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред не отпалим ангелима: „Вонмем станем добрје, станем со страхом!” И све небеске војске верних ангела громовито су запојале: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот исполн небо и земља слави Твојеја!” (Види о архангелу Михаилу Књигу Исуса Навина 5, 13-15; светог Јуде 1, 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама светог архистратига Михаила и прочих небесних сила бестелестних. Амин.


    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Nov 24, 2010 8:44 pm

    Bilo jednom...22. novembar (22.11.) je 326. dan godine po gregorijanskom kalendaru (327. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 39 dana.

    1497. - Tražeći morski put u Indiju, Portugalac Vasko da Gama postao prvi moreplovac koji je oplovio Rt dobre nade, na krajnjem jugu Afrike.
    1699. - Danska, Rusija, Saska i Poljska, posle pobede nad švedskom vojskom, potpisale sporazum o podeli Kraljevine Švedske.
    1842. - Na planini Sent Helen u američkoj državi Vašington izbila erupcija, prva vulkanska erupcija u SAD čiji je datum izbijanja zabeležen.
    1868. - Održana prva pozorišna predstava u Beogradu, u zgradi na Varoš-kapiji. Izveden komad "Đurađ Branković" Karla Obernjika.
    1943. - U Libanu proglašena nezavisnost. Ukinut mandat Francuske nad državom, od 1. jula 1920. Arapske zemlje, Velika Britanija i SAD odmah priznali nezavisnost Libana, francuske trupe sporazumno napustile zemlju 1946.
    1963. - U Dalasu su ubijeni predsednik SAD Džon Kenedi (na slici) i guverner Teksasa Džon Konoli. Istog dana potpredsednik SAD Lindon Džonson je položio zakletvu kao 36. predsednik SAD.
    1972. - Predsednik SAD Ričard Nikson ukinuo, posle 22 godine, zabranu putovanja brodova SAD i aviona u Kinu.
    1974. - Generalna skupština UN dala status posmatrača Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji.
    1975. - Huan Karlos postao kralj Španije, dva dana poslesmrti diktatora Fransiska Franka. Poslednji španski monarh bio Alfonso XIII, 1931. pobegao iz zemlje.
    1977. - Anglo-francuski putnički avion Konkord počeo redovan saobraćaj između Evrope i Amerike. Redovni letovi uspostavljeni posle dve godine pravnih rasprava zbog buke koju taj avion proizvodi.
    1989. - U Bejrutu ubijen predsednik Libana Rene Muavad, dok je prolazio kroz grad u svečanoj povorci povodom Dana nezavisnosti. U bombaškom napadu poginulo još 16 ljudi.
    1990. - Prva premijerka u istoriji Velike Britanije Margaret Tačer zbog neslaganja u svojoj Konzervativnoj stranci podnela ostavku posle više od 11 godina na premijerskom mestu.
    1992. - Pomorsko-vazduhoplovne snage NATO-a i zapadnoevropske unije počele kontrolu brodova u međunarodnim vodama Jadranskog mora u cilju onemogućavanja snabdevanja Jugoslavije naftom i drugim strateškim materijalima.
    1995. - Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, Savet bezbednosti UN suspendovao ekonomske Jugoslaviji i počeo ukidanje embarga na oružje članicama SFRJ. Jugoslavija pod ekonomskom blokadom bila 1.253 dana, od 31. maja 1992.
    2001. - Parlament Turske odobrio reviziju 75 godina starog građanskog zakona, na osnovu koje bi žene i muškarci bili ravnopravni.
    2002. - Nigerija odlučila da takmičenje za Mis sveta ne bude održano u toj državi, zbog muslimansko-hrišćanskih sukoba u kojima je poginulo najmanje 215 ljudi.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1819. - Meri En Evans, poznata kao Džordž Eliot, engleska književnica.
    1869. - Andre Žid, francuski književnik.
    1890. - Šarl de Gol, francuski general, državnik i političar.
    1913. - Edvard Bendžamin Britn, engleskih kompozitora.
    1938. - Toma Zdravković, srpski pevač narodne muzike.
    1948. - Radomir Antić, srpski fudbalski trener.
    1956. - Suzana Mančić, pevačica, tv voditeljica
    1967. - Boris Beker, nemački teniser.

    Izumreli su:

    1916. - Džek London, američki književnik.
    1954. - Andrej Višinski, ruski pravnik i diplomata,
    1963. -
    Džon Ficdžerald Kenedi, predsednik SAD.
    Oldus Haksli, engleski književnik.
    1980. - Me Vest, američka glumica. (* 1893).
    1891. - Milan Kašanin, srpski istoričar umetnosti.
    2000. - Emil Zatopek, češki atletičar.

    Opsirnije:


    Radomir Antić (Žitište, NRS, FNRJ, 22. novembar 1948.) je srpski trener i bivši jugoslovenski fudbaler.
    Najveći deo igračke karijere je proveo u beogradskom Partizanu. Jedini je trener koji je u svojoj karijeri trenirao Real, Atletiko i Barselonu. Takođe je jedan od dvojice trenera koji je sedeo na klupi Barse i Reala. Bio je selektor reprezentacije Srbije od 2008. do 2010.
    Igračku karijeru je počeo u Slobodi iz Užica (1967-1968), a zatim je prešao u Partizan, u kom je igrao najveći deo svoje karijere (1968-1976).
    U leto 1976. Antić je potpisao za Fenerbahče. U tom istambulskom klubu je proveo dve sezone, pre nego što je prešao u špansku Real Saragosu. 1979. Antić je prešao u Luton taun u kome je ostao do 1984. U maju 1983. je postigao gol koji je spasio klub od ispadanja iz prve lige, 4 minuta pre završetka poslednje utakmice u prvenstvu protiv Mančester sitija, koji je posle toga ispao iz lige.
    Svoj prvi i jedini nastup u dresu reprezentacije Jugoslavije je zabeležio 26. septembra 1973. u Beogradu, na prijateljskom susretu sa reprezentacijom Mađarske (1-1). Antić je tada odigrao svega desetak minuta, jer je utakmicu započeo sa klupe. U igru je ušao u 80. minutu umesto povređenog Franja Vladića, koji je u prethodno u 62. minutu zamenio Vladimira Petrovića Pižona.
    ntić je trenersku karijeru započeo 1985. u Partizanu, kao pomoćni trener, prvo Nenadu Bjekoviću, a zatim Fahrudinu Jusufiju. Poslednjih godinu dana je bio i trener mlađih kategorija. Partizan je napustio tokom 1988.
    Priliku da samostalno vodi ekipu, dobio je u Real Saragosi, za koju je nasutpao i kao igrač. Na mesto prvog trenera je postavljen na preporuku Vujadina Boškova, koji je tada trenirao Sampdoriju a ranije tokom karijere je vodio i Saragosu, u vreme kada je Antić tamo igrao. Na svom trenerskom debiju, 4. septembra 1988. osvojio je bod protiv Valensije. Njegov tim je tu sezonu završio na petom mestu, čime je izborio plasman u UEFA Kup. Na mestu prvog trenera Saragose je bio pune dve ipo godine.
    Antić je u martu 1991. preuzeo mesto prvog trenera Real Madrid od Alfreda Di Stefana. Real je vodio na poslednjih 12 utakmica u prvenstvu, u kojima je uspeo da dođe do trećeg mesta na kraju sezone, čime je izborio plasman u UEFA Kup.
    Vodio je ekipu i u prvom delu naredne seozne, na ukupno 19 utakmica. Za Real su tada igrali Emilijo Butragenjo, Mičel, Fernando Jero, Manuel Sančiz i Georgi Hadži. Na Antićevo insistiranje u klub su došli Robert Prosinečki, koji je prethodne sezone osvojio sa Crvenom zvezdom Kup šampiona 1991, kao i mladi i talentovani Luis Enrike, iz Sporting Hihona.
    Tadašnji predsednik Reala, Ramon Mendoza, doveo je Lea Benhakera na mesto sportskog direktora. Benhaker nije bio zadovoljan Antićevim načinom vođenja ekipe, pa ga je nakon nekoliko nedelja, sredinom januara 1992. otpustio. U tom trenutku, Real se nalazio na prvoj poziciji na tabeli, sa sedam bodova prednosti u odnosu na drugoplasiranu Barselonu. Real je takođe u Kupu UEFA izborio plasman u četvrtfinale. Vođenje tima nakon odlaska Antića je preuzeo sam Benhaker. Pod njegovom komandom Real je ispustio prednost, pa je Barselona u poslednjem kolu osvojila titulu.
    Antić je u sezoni 1992/93. preuzeo Real Ovijedo, nakon što je posle 13 odigranih kola zamenio smenjenog Havijera Iruretu. Ovijedo je završio sezonu dva mesta iznad zone ispadanja. Tokom leta 1993. doveo je Slavišu Jokanovića iz Partizana. Tu sezonu je Ovijedo završio kao deveti. Pred narednu seznou doveo je Prosinečkog iz Real Madrida, gde on nije mnogo igrao zbog čestih povreda. I tu sezonu su završili na devetom mestu.
    Dobri rezultati sa malim klubom, kakav je Ovijedo, učinili su ga interesantnim znatno većim španskim klubovima. Bio je u poslednjoj fazi pregovora sa Valensijom kada je dobio ponudu Atletiko Madrida, koju je prihvatio.
    Najveće uspehe je ostvario dok je bio u Atletiko Madridu, koji je trenirao u tri navrata. Prvi put ih je trenirao tri sezone (1995-1998). Kada je došao u klub, kostur tima su činili Hoze Luis Kaminero, Kiko Narvaez, Dijego Simeone i Luboslav Penev. Sezonu pre Antićevog dolaska, Atletiko je u poslednjem kolu izborio opstanak, tako što je sa Seviljom igrao 2-2. Sezonu su završili sa samo jednim bodom više u odnosu na ekipe koje su se našle u zoni ispadanja.
    Kada je Antić preuzeo ekipu, u njoj je bilo 35 fudbalera. Antić je izvršio selekciju tih igrača i ostavio je grupu od njih 20, na koje je računao u narednoj sezoni. Nameravao je da dovede pet, šest igrača kako bi ojačao pojedine pozicije u timu. Kao prvo pojačanje, nameravao je da dovede Viktora Onopka, kojeg je trenirao u Ovijedu. Atletiko i Onopko su postigli dogovor, ali Ovijedo nije bio zadovoljan pa je slučaj završio pred arbitražnom komisijom FIFE koja je presudila u korist Ovijeda, pa je taj transfer propao. Druga želja mu je bio mladi i talentovani Fernando Morijentes, koji je tada nastupao za Albasete. Morijentes je izabrao da pređe u Saragosu iz koje je kasnije otišao u Real.
    Iz Albasetea je umesto Morijentesa doveo golmana Franciska Molinu i štopera Santija. Vezni red je ojačao dovođenjem Roberta Fresnedosa iz Espanjola a konkurenciju u napadu je pojačao dovođenjem argentinca Leonarda Bjađinija i urugvajca Fernande Koree. Doveo je tada i malo poznatog Milinka Pantića iz Panioniosa.
    Atletiko je dospeo na vrh tabele već posle drugog kola, a samo jednom su ga prepustili, nakon petog odriganog kola. Odmah u sledećem kolu su se vratili na čelnu poziciju i zadrđali su je do kraja prvenstva. Ekipa je pokazala izuzetnu efikasnost, Penev je postigao 16, Simone 12, Kiko 11, Pantić 10 a Kaminero 9 golova. Atletiko je te sezone primio i najmanje golova, samo 32 na 42 odigrane utakmice. Antić je ekipu te sezone predvodio i do trijufa u Kupu Kralja. U finalu su savladali Barselonu nakon produžetaka. Strelac jedinog pogotka je bio Milinko Pantić.
    Tadšnji predsednik Atletika, Hesus Hil je izdvojio znatna sredstva kako bi doveo značajna pojačanja koja bi klubu pomogla u odbrani titule i što boljem nastupu u Ligi šampiona. Antić je pokušao da dovede Ronalda iz PSV Ajndhovena, ali je on ipak odlučio da pređe u Barselonu. Umesto njega došao je Huan Esnajder iz Real Madrida. Takođe je došao i Radek Bejbl koji je tog leta sa reprezentacijom Češke stigao do finala Evropskog prvenstva 1996. Igranje u Evropi ih je koštalo rezultata u prvenstvu pa su oni odmah zaostali za Relom i Barselonom. U Ligi šampiona su zauzeli prvo mesto u grupi ispred Borusije Dortmund, Viđeva iz Lođa i Steaue Bukurešt. U četvrtini finala ih je izbacio Ajaks.
    Atletiko je i u sezonu 1997/98. ušao dosta ambiciozno. Dovedena su dva velika pojačanja, Kristijan Vijeri iz italijanskog šampiona Juventusa i Žunjinjo Paulista iz Midlzbroa. Deo sredstava za te transfere dobijen je prodajom Dijega Simeonea Interu. Atletiko je u prvenstvu igrao u promenljivoj formi, pa su se pojavile glasine da bi Antić mogao biti smenjen. Nakon poraza od Lacija u Kupu UEFA predsednik Hil je saopštio novinarima da je pronašao zamenu za Antića. Nakon završetka prvensta Antić je otpušten a na njegovo mesto je doveden Italijan Arigo Saki.
    Oženjen je. Supruga mu se zove Vera, imaju dvoje dece: Anu (udatu za košarkaša Nikolu Lončara) i Dušana (oženjenog ženom Mirjanom). Ima četvoro unučadi dva unuka (Marka i Radomira Mlađeg) i dve unuke (Ivanu i Petru).
    Kao igrač Antić je 1976. i 1978. sa Partizanom osvojio titulu prvaka Jugoslavije. Sa Partizanom je kao trener dva puta uzastopno osvajao prvenstvo Jugoslavije, dok je sa madridskim Atletikom 1996. osvojio „duplu krunu" (nacionalno prvenstvo i kup),i bio je selektor Srbije od 2008 do 2010 i uspeo je da Srbiju odvede na svetski šampionat 2010 godine.



    Suzana Mančić, srpska glumica, pevačica, tv voditelj. (Beograd 22. novembar 1956).
    Karijeru je započela pesmom „Ogledalce, ogledalce“ sa nepunih 18. godina. Kasnije se oprobala kao voditelj zabavnih emisije, dugo godina je vodila tv emisiju gde se izvlačile dobitne LOTO kombinacije. Zbog toga je i dobila nadimak „LOTO devojka“.
    Devedesetih je učestvovala u putujućoj humorističko-erotskoj pozorišnoj predstavi „Sekplozija“.
    Slikala se za „Plejboj“.



    Milan Kašanin (21. februar 1895, Beli Manastir — 22. novembar 1981, Beograd) je bio srpski istoričar umetnosti, književnik, istoričar književnosti i kulturni radnik.
    Istoriju umetnosti studirao je na Sorboni kod profesora Malea, Baša i Šnajdera. Tezom Bela crkva Karanska doktorirao je u Beogradu 1926. godine. Bio je direktor Muzeja kneza Pavla, Muzeja savremene umetnosti i Galerije fresaka u Beogradu. Značajan je i kao jedan od organizatora prvih velikih evropskih izložbi u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo 19. veka (1939). Bio je pokretač i urednik časopisa Umetnički pregled koji je izlazio između 1937. i 1941. godine. Muzejom kneza Pavla, kako se tada zvao današnji Narodni muzej u Beogradu, upravljao je od 1935. do 1944. godine.
    U naučnom radu bavio se istraživanjem srpske umetnosti od srednjeg veka do novijih vremena. Njegova tumačenja zasnovana su na učenjima francuske škole između dva svetska rata i zasnivaju se pre svega na prefinjenoj analizi stila. Dao je značajan doprinos poznavanju srpske srednjovekovne književnosti. prema rečima Dimitrija Bogdanovića njegova knjiga o staroj srpskoj književnosti predstavlja odstupanje od glavnog toka njenog pručavanja ali sa vrlo osvežavajućim pristupom. Kašanin nije nastojao da da pregled celokupnog razvoja srpske srednjovekovne književnosti već je hteo da revaloarizuje njeno mesto u srpskoj kulturi i da među čitalačkom publikom promoviše najvrednija ostvarenja srpskog srednjovekovnog nasleđa. Objavljivao je likovne kritike od 1924. u listovima Politika, Vreme i časopisu Reč i slika.


    Свети мученици Онисифор и Порфирије
    Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако беху растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.


    Преподобни Јован Колов
    Убраја се међу највеће подвижнике мисирске. Колов - означава Мали, јер беше малена раста. У скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао усмеравати. Био је ученик светог Памва а доцније учитељ светом Арсенију Великом. Његов саучесник у светог Памва био је и свети Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову, свети Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње, залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „Приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.


    Преподобна Матрона Цариградска
    Из Перги Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир Светог Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Синај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у двадесет петој години и подвизавала се седамдесет пет година. Живела свега сто година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога 492. године.


    Преподобни Јефтимије Дохијарски и ученик му Неофит
    Срби по происхођењу, и сродници високих аристократа византијских. Јефтимије, најпре друг светог Атанасија и економ његове лавре, а потом оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. године. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком $$ЏИ$$ века.


    Свети Симеон Метафраст
    Даровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља, и то саставио нових стотину двадесет два животописа и исправио пет стотина тридесет девет животописа. Упокојио се око 960. године. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.


    Преподобна Теоктиса Пароска
    Рођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој седамнаестој години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу, Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм, где се подвизавала тридесет пет година. Упокојила се мирно 881. године.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Nov 24, 2010 8:57 pm

    Bilo jednom...23. novembar (23.11.) je 327. dan godine po gregorijanskom kalendaru (328. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 38 dana.

    1531. - Mirom u Kapelu završen drugi građanski rat u Švajcarskoj. Rimokatoličke oblasti priznate kao deo Švajcarske Konfederacije.
    1831. - Dvodnevni štrajk lionskih tkača prerastao u organizovan ustanak lionskih radnika. Ustanici zauzeli ključne punktove u Lionu i uspostavili privremenu vladu. Njihovi zahtevi za povećanje nadnica nisu prihvaćeni, a vojska početkom decembra ugušila ustanak.
    1889. - U salonu Pale rojal u San Francisku postavljen prvi džuboks.
    1891. - Deodoroda Fonseka, vođa prevrata 1889. kojim je oboreno Brazilsko carstvo, prvi predsednik Brazila, zbog sukoba s Kongresom prisiljen da napusti položaj.
    1932. - Spajanjem kraljevstava Nedžd i Hidžaz formirana Kraljevina Saudijska Arabija, s kraljem Abdulom Azirom ibn Saudom.
    1961. - Dominikanska Republika promenila naziv glavnog grada Siudad Truhiljo u Santo Domingo.
    1971. - Kina postala stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
    1980. - U zemljotresu koji je pogodio grad Eboli u južnoj Italiji poginulo 2.735 osoba, povređeno najmanje 7.500.
    1983. - SSSR napustio razgovore o ograničenju naoružanja u Ženevi u znak protesta zbog razmeštanja krstarećih raketa SAD u Evropi.
    1989. - Oko 300.000 ljudi se okupilo na centralnom trgu Vaclavske namesti u Pragu zahtevajući demokratske reforme u Čehoslovčkoj.
    1996. - Otet etiopski avion „boing 767“ sa 163 putnika i 12 članova posade pao u more blizu Komorskih ostrva pošto je ostao bez goriva. U nesreći poginulo 125 osoba.
    1999. - Predsednik SAD Bil Klinton stigao na Kosmet, gde je posetio američku vojnu bazu Bondstil kod Uroševca i razgovarao s predstavnicima Srba i kosovskih Albanaca. Klinton od Albanaca tražio da oproste Srbima i poručio im da je vreme za borbu prošlo.
    2001. -
    U sukobima Izraelaca i Palestinaca na Zapadnoj obali ubijen vođa vojnog krila Hamasa Mahmud Abu Hanod.
    Tribunal u Hagu podigao treću optužnicu protiv bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, za genocid u Bosni i Hercegovini. Milošević ranije optužen za zločine na Kosovu i Hrvatskoj.
    2002. - Novi premijer Pakistana Mir Zafarula Kan Džamali položio zakletvu i formalno uspostavio civilnu vlasti posle trogodišnje vojne diktature.
    2003. - Pod pritiskom demonstranata i opozicije, dugogodišnji predsednik Gruzije Eduard Ševarnadze podneo ostavku zbog falsifikovanja izbornih rezultata. Za predsednika Gruzije 15. januara 2004. izabran lider gruzijskog Nacionalnog pokreta Mihail Sakašvili.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    912. - Oton I Veliki, nemački kralj i car Svetog rimskog carstva († 973.)
    1221. - Alfonso X Učeni, kralj Kastilje i Leona.
    1855. - Stevan Sremac, srpski književnik.
    1883. - Hose Klemente Orosko, meksički slikar.
    1887. - Henri Mosli, engleski fizičar. († 1915).
    1933. - Kžištof Penderecki, poljski kompozitor.

    Izumreli su:

    1824. - Fjodor Aleksejev, ruski slikar (* oko 1753.)
    1976. - Andre Malro, francuski pisac i političar.
    1995. - Luj Mal, francuski filmski režiser.
    2006. - Aleksandar Litvinjenko, ruski obaveštajac. (* 1962.)

    Opsirnije:



    Stevan Sremac (Senta, 11/23. novembar 1855 — Sokobanja, 12/25. avgust 1906) je jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, akademik.
    Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, gde je proveo rano detinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar, dovodi ga 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu završava gimnaziju (1875) i opredeljuje se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877-1878. godine. Umro je 12. avgusta 1906. godine u Sokobanji.
    Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom slede „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina.
    Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanja na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor.
    Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku.
    Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordž Eliota.
    Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u naše najobrazovanije pisce druge polovine 19. veka.
    Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To će ga okrenuti protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To će ga okrenuti i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa će do kraja života ostati okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv.
    U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umjetničke vrednosti.
    Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja. Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio.
    Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906.


    Свети апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Иродион, Сосипатер и Терције
    Беху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Иродион 8. априла, Сосипатер 28. априла а Терције 30. октобра. Свети Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој беху обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, а потом епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваху, победници беху, и венцима се славе овенчаше.


    Свети мученик Орест
    Из града Тијане у Кападокији. Свети Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше, да се одрекне Христа и поклони идолима, одговори Орест: „Кад би ти познавао силу Распетога, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истиноме”. За то би бијен много, па струган и трзан, па опаљиван врелим гвожђем, па најзад бачен у тамницу, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „Готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме”. Тада нареди кнез, те му ударише у ноге двадесет клинаца гвоздених, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орество бачено, јави се неки човек светао као сунце, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се светом Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу.


    Свети Нон, епископ илиопољски
    Беше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. године на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати тридесет хиљада Арапа у веру Христову. По смрти епископа Ива свети Нон поново се врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. године када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога (в. 8. октобар).
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Nov 24, 2010 9:30 pm

    Bilo jednom...24. novembar (24.11.) je 328. dan godine po gregorijanskom kalendaru (329. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 37 dana.

    1642. - Holandski moreplovac Abel Janson Tasman južno od Australije otkrio ostrvo i nazvao ga Van Dimenova Zemlja, kasnije njemu u čast nazvano Tasmanija.
    1859. - Objavljena knjiga engleskog prirodnjaka Čarlsa Darvina "Poreklo vrsta". Njegova revolucionarna teorija evolucije izazvala velike kontroverze u naučnim krugovima, a crkveni se uplašili da će knjiga podriti religijska verovanja o postanku sveta.
    1941. - Počela nemačka ofanziva na grad Užice, u Drugom svetskom ratu. Odstupnicu glavnog dela partizanskih snaga činio Radnički bataljon. Nemci zauzeli grad krajem novembra, a tokom borbi na Kadinjači, 14 kilometara zapadno od Užica, poginulo 180 branilaca grada.
    1963. - Dva dana posle atentata na predsednika SAD Džona Kenedija u Dalasu, Džek Rubi u policijskoj stanici ubio, iz revolvera, Lija Harvija Osvalda, osumnjičenog za atentat.
    1974. - Predsednik SAD Džerald Ford i sovjetski lider Leonid Brežnjev u Vladivostoku postigli privremen sporazum o ograničenju ofanzivnog strateškog nuklearnog oružja.
    1976. - Zemljotres razorio grad Muradije i na stotine sela na istoku Turske. Poginulo oko 5.300 ljudi, a 50.000 ostalo bez domova.
    1989. - Pod pritiskom masovnih demonstracija u Pragu, kompletno rukovodstvo Komunističke partije Čehoslovačke podnelo ostavke, uključujući generalnog sekretara Miloša Jakeša. Na mesto generalnog sekretara partije došao Karol Urbanek.
    1992. - Na jugu Kine srušio se putnički avion "boing 737". U najtežoj nesreći u istoriji kineskog vazduhoplovstva život izgubila 141 osoba, svi putnici i članovi posade.
    1995. - Irci na referendumu tesnom većinom izglasali legalizaciju razvoda braka.
    1998. -
    Predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević smenio načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, general-pukovnika Momčila Perišića.
    General Emil Lahud, prvi predsednik Libana posle okončanja 15-godišnjeg građanskog rata u toj bliskoistočnoj zemlji, preuzeo dužnost šefa države.
    2000. -
    Oko 900.000 ljudi protestovalo na ulicama Barselone zbog terorističkih akcija baskijske separatističke organizacije ETA. Na čelu protestne kolone bili premijer Španije Hose Maria Asnar i drugi državni i politički zvaničnici.
    Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica doputovao u Zagreb na Samit na vrhu država Jugoistočne Evrope i Evropske unije, u prvu posetu nekog srpskog zvaničnika Hrvatskoj od raspada SFRJ.
    2003. - Vrhovni sud u Glazgovu, u Škotskoj, na 27 godina zatvora osudio libijskog obaveštajca Abdela Baseta Ali al Megrahija, 2001. proglašenog krivim za učešće u rušenju aviona Pan ama na letu broj 103 iznad jezera Lokerbi u Škotskoj, 1998.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1632. - Baruh de Spinoza, holandski filozof jevrejskog porekla. (†1677.)
    1729. - Aleksandar Vasiljevič Suvorov, ruski vojskovođa. (†1800.)
    1864. - Anri de Tuluz-Lotrek, francuski slikar. (†1901.)
    1833. - Jovan Jovanović Zmaj, srpski pisac, dramaturg i dečiji pesnik. (†1904.)
    1954. - Emir Kusturica, filmski režiser.
    1980. - Vule Avdalović, srpski košarkaš.

    Izumreli su:

    1572. - Džon Noks, škotski protestantski reformator, sledbenik Kalvina.
    1848. - lord Melburn, britanski državnik, premijer i poverenik kraljice Viktorije.
    1916. - Hajrem Stivens Maksim, britanski konstruktor oružja američkog porekla, izumitelj mitraljeza.
    1929. - Žorž Benžamin Klemanso, francuski državnik.
    1957. - Dijego Rivera, meksički slikar i komunistički aktivista.
    1991. - Fredi Merkjuri, britanski rok muzičar, frontmen i pevač grupe Queen.

    Opsirnije:


    Anri de Tuluz-Lotrek (24. novembar, 1864 – 9. septembar, 1901) bio je francuski slikar.
    Anri Mari Rejmon de Tuluz-Lotrek Monfa je rođen u Albiju, Tarn u francuskom regionu Središnji Pirineji. Poticao je iz stare aristokratske familije, sa mnogo uvaženih predaka koji su se u prošlosti družili i sa samim kraljevima. Bio je sin grofa Alfonsa i grofice Adele de Tuluz-Lotrek. Anri je bio njihovo prvo dete. Imao je i mlađeg brata Rišana rođenog 28. avgusta 1867. ali je on umro odmah sledeće godine. Njegovi roditelji su bili bliski rođaci, tačnije njegova majka se udala za brata od tetke, u nameri da očuvaju što „čistiju“ aristokratsku krv, ali i da bi porodično bogatstvo ostalo u familiji. U to doba se još nisu znale posledice spajanja osoba iz bliskog porodičnog kruga, tako da je Anri za posledicu odmalena imao genetsku manu.
    Sa svojih 14 godina, Anri (koji je od tada već bolovao od groznice, od koje su ga neuspešno lečili godinama, vodeći ga po raznim lekarima) slama svoju levu nogu, a godinu dana kasnije sa svojih 15, lomi i svoju desnu nogu. Već pomenuta mana sprečava kosti da pravilno zacele i njegove noge prestaju da rastu. On odrasta i dobija telo odraslog čoveka, ali noge mu zauvek ostaju male i zakržljale kao u dečaka, dok mu se lice posle završenog puberteta menja odajući veliku debelu donju usnu, dobija malo veći nos, a vid mu slabi terajući ga da do kraja života stalno nosi naočare. Njegova konačna visina je 1.5 m.
    bog svog izgleda Anri ne uspeva da uspešno učestvuje u društvenim aktivnostima i zato se potpuno okreće umetnosti. Postaje važan postimpresionistički slikar, Art nuvo ilustrator, i litografer, beležeći u svojim radovima boemski život u Pariu na kraju 19. veka. Sredinom 1890-te, Tuluz-Lotrek radi i ilustracije za humoristički časopis, Le Rire.
    Dega vrši veliki uticaj na njega, a 1893. mu lično upućuje pohvaju: „Lotrek, vidi se da ste majstor svog zanata“, što je za Lotreka bio veliko poštovanje, imajući na umu da je Dega retko davao pohvale i da je čak savetovao svim novim slikarima da se mane tog poziva, zato što nije donosio profit, jer „U Parizu svi slikaju a niko ne kupuje slike“.
    Lotrek nije bio impresionista. Impresionisti su uticali na njega ali njegov stil su više naglašene boje (više je naginjao ekspresionizmu) a važnost je više pridavao crtežu i liniji. I na njega, kao i na slikare tog vremena je uticao japanizam. Uticaj japanskih estampi (plošan prostor i uticaj linije) najbolje možemo videti na njegovim litografskim radovima tj plakatima koji su najavljivali razne prestave, kabaree, koje su prikazivale razne reklame, najavljivale razne događaje itd.

    Nazivan je "dušom monmartra", delom grada Pariza gde je živeo za života. Njegove slike su često prikazivale čuveni Mulen ruž i ostale lokale i kabaree, i pozorišta iz Monmartra. Takođe prikazivao je i slike iz parizkih javnih kuća koje je posećivao, što je u početku šokiralo javnost i zadrmalo tadašnju umetnički scenu. Nažalost tamo biva ubrzo i zaražen sifilisom). Anri slika i čuveni pevačicu Ivet Gilber, kao i Luj Veber takozvanu „La Guli“, igračicu koja je lično izmislila ples "Kan-kan".
    Tuluz-Lotrek tokom života sreće mnogo poznatih ličnost, što francuskih, tako i stranih. 1884. godine radi portret Viktora Igoa. Imao je čast upoznati se i sa Oskarom Vajldom koji je tokom svog izgnanstva došao u Pariz, pa čak mu uraditi i portret. Imao je izložbu u Londonu gde je upoznao tadašnjeg britanskog kralja, a koju godinu ranije na izložbi u Parizu upoznao se i sa srpskim kraljem Milanom (Koji je posetio Tuluzovu izložbu par godina posle svog abdiciranja) i koji je kupio portret Šao-U-Kao (na slici je žena obučena o odeći klovna koja zateže svoj mider), sliku slikanu na platnu, koja se dugo nalazila u kraljevoj zbirci, ali je na žalost, prodata i do danas promenila mnogo vlasnika.
    Poznato je i Tuluzovo veliko prijateljstvo između njega i Van-Goga. Naravno ne tako veliko kao između Gogena i Van Goga, ali je između Tuluza i Van Goga postojalo izvesno postovanje i divljenje za rad onog drugog. Štaviše Van Gog je i jedno vreme odsedao kod Tuluza, svaki put dok je boravio u Parizu ali Pariz nije bilo mesto inspiracije za van Goga i on se brzo vraćao u Holandiju.
    Tuluz je prvo upoznao Vinsentovog brata Tea, koji se bavio trgovinom umetničkih dela. Teo je po Vinsentovom zahtevu upisao brata u školu slikarstva kod Kormona. (Tuluz je tada već pohađao Kormanov atelje i njegovu školu lepih umetnosti, a prošao je i kroz Bonaov atelje. U Kormanovom ateljeu osim Van Goga Tuluz sreće i Emil Bernara kao i Anketena) Uprkos činjenici da je Van Gog tada bio prestar za učenje (tada je imao 33 godine) Teo po želji brata da postane slikar upisuje ga gde sreće Tuluza, gde postaju veliki prijatelji. Tuluz koji je već bio dugo učenik i stanar Monmartra, uputio je prijatelja gde da kupuje slikarski pribor (tada su svi kupovali kod takozvanog „čiča Tangija“ koji je davao slikarsku opremu na veresiju. Van Gog će mu posle posvetiti par slika), i sličnu opremu. Uprkos smejanju Tuluz je uvek ostajao veran svom prijatelju, a kada je do Pariza doprla vest da je Van Gog odsekao sebi uvo i završio u ludnici, Tuluz i pored svega staje na njegovu stranu, svađajući se sa ljudima pa čak pokušao da se tuče ali su ga ljudi često izbegavali u tim situacijama zbog svog vizuelnog izgleda. Ta činjrenica bi ga još više razbesnela. Posle smrt Van Goga Anri Tuluz-Lotrek zajedno sa drugim slikarima organizuje posebnu izložbu na kojoj su izloženi radovi Van Goga u sećanje na njegovo ime.
    Kao alkoholičar tokom većeg dela svog života, kratko pred smrt Anri zapada u krizu i odlazi u privatni takozvani sanatorijum-psihičkoj bolnici za bogate aristokrate, gde radi dosta skica na papiru sa temom cirkusa.
    On biva pušten ali vraća se starom životu i ubrzo umire od komplikacija izazvanih alkoholizmom sa svojih 36, skoro 37 godina na porodičnom imanju u Malromé; Sahranjen je u Verdelais, Žironda, par kilometara od svog mesta rođenja.
    Njegove poslednje reči bile su „Vieil imbécile!“ („Stara budalo!“), što se odnosilo na njegovog oca koji je bio prisutan.
    Posle Anrijeve smrti, njegova majka, Grofica Adela Tuluz-Lotrek, i Moris Žoajan, njegov trgovac umetničkim delima, promoter njegove umetnosti, najbolji prijatelj od detinjstva, i pobratim, organizuju promociju njegove umetnosti. Njegova majka odvaja fond i pravi muzej posvećen njegovim delima u mesto njegovog rođenja u Albiju.
    Godine 2005., njegove slike na aukciji dostižu cifru i do 14.5 miliona dolara.



    Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 24. novembar/6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 1/14. jun 1904) je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Naznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu.
    Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja.
    Jovan Jovanović Zmaj je rođen u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.
    Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).
    Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena.
    Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.
    Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečijih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“).
    Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika Šandora Petefija (rođenog Petrović). Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“). Od ostalih prevoda iz strane književnosti znatniji su mu: „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona.
    Pored 3maja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečiji list Neven, najbolji srpski dečiji list onoga doba.



    Nemanja Emir Kusturica je srpski reditelj rođen 1954. godine u Sarajevu, Jugoslavija. Za svoje kratke filmove nagrađivan je još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Dvostruki je dobitnik Zlatne palme filmskog festivala u Kanu, za filmove Otac na službenom putu i Podzemlje. Nosilac je „ordena Viteza reda umetnosti i književnosti“. Nacionalni ambasador UNICEF-a u Srbiji postao je 8. septembra 2007, zajedno sa Anom Ivanović, Aleksandrom Đorđevićem i Jelenom Janković.
    U grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru, a sada kao gitarista zajedno nastupa kao član grupe „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Bavi se i pisanjem.
    Rođen je u porodici Murata Kusturice (novinara zaposlenog u sekretarijatu informisanja SR BiH i Senke Numankadić (sekretar suda) odrastao je kao jedino dete u porodici sekularnih Bošnjaka u blizini Sarajeva, u naselju Gorica.
    Njegov studentski film, „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“.
    Po završetku studija 1978. godine Kusturica se vraća u Jugoslaviju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“, izazvao je dosta kontroverzi, a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Sa narednim televizijskim filmom Bife Titanik zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu.
    U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Doli Bel“, nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine. Za ovaj film nagrađen je Zlatnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRESCI, AGIS i CIDLAC na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981. godine. Sledeći film „Otac na službenom putu“ (1985.), sa istim scenaristom, donosi mu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na jugoslovenskim festivalima: na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985.
    Film „Dom za vešanje“ je sniman u Makedoniji, a pred kraj snimanja češki reditelj Miloš Forman ga je pozvao da ga zameni na Univerzitetu „Kolumbija“ u SAD, gde je film završen. Godine 1989. ponovo je na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Povodom dodele Zlatne palme za taj film je izjavio:
    “ Napio sam se, bilo je teško pogoditi hotel, sobu pogotovo. Predosećam da je „Dom“ vrlo blizu „Oskara“. ”
    Bio je koscenarista filma „Strategija svrake“ (1987), koji je režirao Zlatko Lavanić. Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu od 1981. do 1988.
    Po odlasku iz BiH predaje na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, Arizona Dream (srp. San o Arizoni) (1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine.
    Godine 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, a 1999. je bio predsednik žirija na Venecijkanskom filmskom festivalu.
    Naredni film „Podzemlje“ (engl. Underground) iz 1995. doneo mu je drugu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu.
    Godine 1998. na Venecijanskom filmskom festivalu dobio je Srebrnog lava za najbolju režiju filmom Crna mačka, beli mačor. Muziku za film su radili Nenad Janković i Dejan Sparavalo.
    Prvi njegov film objavljen u 21. veku je bio Super 8 Stories, dokumentarni film koji govori o bendu Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Nakon tog ostvarenja, 2004. godine, u bioskopima se pojavio film Život je čudo, najskuplji film srpske produkcije. Za potrebe snimanja ovog filma, čiji je radni naziv bio Gladno srce, izgrađen je Drvengrad. Godine 2005. bio je predsednik žirija Kanskog filmskog festivala.
    U pariskoj operi Bastilja 26. juna 2007. prvi put je izvedena njegova pank-opera Vreme Cigana, po motivima filma Dom za vešanje. Iste te godine mu je dodeljen Orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše francusko priznanje u oblasti kulture, režirao je i spot za naslovnu pesmu albuma francuskog muzičara Manua Čaoa — Rainin' In Paradize, a i film Zavet koji je režirao, premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu. Nakon Zaveta 2008. godine pojavio se film Maradona, — dokumentarac o Dijegu Armandu Maradoni.
    Meseca septembra 2009. u francuskim bioskopima počelo je prikazivanje filma „Afera Fervel” u kojem Kusturica glumi poručnika KGB-a.
    Sredinom februara 2009. godine Kusturica je najavio da će snimiti filmsku operu po romanu Na Drini ćuprija, i da planira da posao bude završen 2011. godine. Ministar kulture Srbije Nebojša Bradić rekao je da će taj projekat podržati država Srbija. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik je izjavio da će Vlada Republike Srpske obezbediti sredstva za snimanje.
    U intevjuu za Press reditelj kaže da će u Izraelu snimati film Hladna voda, koji govori o Palestincu koji živi u Hamburgu i radi kao trbušni plesač. Takođe priprema i film o meksičkom revolucionaru Panču Vilji, u kojem će glavne uloge tumačiti Džoni Dep i Salma Hajek. Odlučeno je i to da konačni naziv filma bude Divlje ruže, nežne ruže, po poslednjoj sceni iz filma koja se odvija na plantaži ruža u Meksiku, iako je prvobitni naziv trebao biti Sedam prijatelja Panča Vilje i žena sa šest prstiju. Taj film će biti sniman u Španiji, a zatvorene scene u Drvengradu. Reditelj je izjavio da će pre filma o Panču Vilji snimiti onaj o Palestincu u Hamburgu, čiji je početak snimanja zakazan za april 2010.
    U filmu Pelikan režisera Olivija Orlea glumiće glavnog junaka.
    Đurđevdana 2005. Kusturica je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog. Kasnije je o svom poreklu govorio: "Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili Muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali Muslimani samo da bi preživeli Turke." U intervjuu za bosanskohercegovačku televiziju OBN 2009. godine rekao je da je gledajući knjige utvrdio da je njegova porodica ustvari bila srpska, te da mu je vrlo važno kad umre da se zna ko je bio.
    Na parlamentarnim izborima 2007. godine dao je indirektnu podršku premijeru Vojislavu Koštunici i njegovoj Demokratskoj stranci Srbije. Iste godine podržao je srpsku kampanju Solidarnost - Kosovo je Srbija, kampanju protiv nezavisnosti Kosova i Metohije.
    Ima srpsko i francusko državljanstvo.
    Oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.



    Свети великомученик Мина
    Мисирац по пореклу и војник по занимању света Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше светом Мини живети с дивљим зверовима неголи с људима незнабожним. Једног дана прозре свети Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живог а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство, одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинога, да би и Овај мене објавио као Слугу Свога у Царству небеском”. Чувши ово, Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани, ипак, спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они беху пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада света Мина око 304. године и пресели се у Царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је светог Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помогао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима, или да казни неверне.



    Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски
    Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: „Дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.


    Свети мученик Виктор и Стефанида
    Виктор беше Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен а Стефанида растргнута будући везана једном ногом за врх једне палме, а другом за врх друге палме.


    Свети мученик Викентије ђакон
    Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетки. Предао дух свој Богу 304. године. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

    Преподобни Теодор Студит
    Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. године у 68. години старости своје.


    Свети Урошица, кнез српски
    Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 30, 2010 7:40 pm

    Bilo jednom...25. novembar (25.11.) je 329. dan godine po gregorijanskom kalendaru (330. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 36 dana.

    1783. - Poslednji britanski vojnici su napustili Njujork, nakon završetka Američkog rata za nezavisnost.
    1877. - Izbila je Topolska buna na Stanovljanskom polju blizu Kragujevca, kada su Lepenički i Jasenički bataljoni odbili da polože zakletvu knezu Milanu Obrenoviću uoči Drugog srpsko-turskog rata i pokušali da na vlast dovedu Petra Karađorđevića. Ustanak je ugušen 29. novembra, a od 70 učesnika optuženih za veleizdaju, 24 su osuđena na smrt, od kojih su sedmorica streljana.
    1884. -
    U Sent Luisu u američkoj državi Misuri Džon Majenberg patentirao je mleko u prahu.
    Otvoren je prvi tečaj engleskog jezika u Velikoj školi u Beogradu.
    1915. - Vrhovna komanda srpske vojske u Prvom svetskom ratu donela je odluku o povlačenju trupa preko Crne Gore i Albanije. U povlačenju vojnika praćenih izbeglicama, život je izgubilo više od 240.000 ljudi. Na Krf je savezničkim brodovima prebačeno 135.000 vojnika, koji su oporavljeni i reorganizovani nastavili borbe na Solunskom frontu naredne godine.
    1918. - Velika skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Novom Sadu donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.
    1936. - Nemačka i Japan su potpisale Antikominterna pakt kojim su se obavezale na borbu protiv širenja komunizma.
    1941. - Poginulo je 848 britanskih mornara kada je nemačka podmornica potopila britanski ratni brod "Baram" u Drugom svetskom ratu.
    1943. - Održano prvo zasjedanje Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine (ZAVNOBiH) u Mrkonjić-Gradu.
    1952. - U Londonu je prvi put izvedena "Mišolovka" Agate Kristi, pozorišni komad koji se i danas prikazuje u pozorištima širom sveta. U londonskom pozorištu Sent Martin neprekidno se izvodi već 50 godina.
    1965. - Vojnim udarom pod vođstvom generala Žozefa Mobutua u Kongu je zbačen sa vlasti predsednik Žozef Kasavubu. Kasnije je proglašena Demokratska Republika Kongo, 1971. naziv je promenjen u Republika Zair, a njen predsednik je uzeo ime Mobutu Sese Seko.
    1969. - Član "Bitlsa" Džon Lenon vratio je titulu Reda Britanske Imperije koju mu je 1965. dodelila kraljica Elizabeta II, u znak protesta zbog podrške Velike Britanije agresiji SAD u Vijetnamu i britanske politike u nigerijskoj provinciji Bijafra.
    1970. - Japanski pisac Jukio Mišima, je počinio javno rutualno samoubistvo (harakiri), u znak protesta protiv "vesternizacije" Japana.
    1975. - Surinam dobio nezavisnost od Holandije
    1992. - Parlament Češke je glasao za podelu Čehoslovačke na posebne države Češku i Slovačku od 1. januara 1993.
    1996. - Više od 100.000 ljudi protestovalo je ulicama Beograda zbog sudskog poništavanja pobede opozicione koalicije "Zajedno" na lokalnim izborima, optužujući predsednika Slobodana Miloševića da je pokrao izbore.
    2001. - Američka kompanija "Edvansd sel tehnolodži" saopštila je da je klonirala ljudski embrion. Prema izjavi naučnika dostignuće će biti korišćeno u medicini, a ne za kloniranje ljudskog bića.
    2002. -
    Predsednik Crne Gore Milo Đukanović podneo je ostavku. Dan kasnije predložen je za mandatara nove crnogorske vlade.
    UNMIK preuzeo kontrolu nad opštinskom administracijom u severnom delu Kosovske Mitrovice, koju su do tada kontrolisali Srbi. Time je nakon tri godine i pet meseci međunarodna zajednica uspostavila vlast na čitavoj teritoriji Kosova.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1828. - Franjo Rački, hrvatski sveštenik, istoričar i političar.
    1835. - Endru Karnegi, američki industrijalac škotskog porekla.
    1562. - Lope de Vega, reformator španskog pozorišta i dramski pisac .
    1577. - Pit Piterzon Hajn, holandski mornarski oficir († 1629.)
    1924. - Ante Marković, hrvatski i jugoslovenski političar, poslednji predsednik Saveznog izvršnog veća (premijer) SFRJ
    1951. - Danilo Lazović, srpski glumac († 2006.)
    1956. - Slobodan Ninković, srpski glumac.

    Izumreli su:

    1560. - Andrea Dorija, đenovljanski admiral.
    1865. - Hajnrih Bart, nemački istraživač. (*1821.)
    1914. - Davorin Jenko, slovenački kompozitor. (*1835).
    1959. - Žerar Filip, francuski filmski i pozorišni glumac.
    1974. - U Tant, burmanski diplomata. (*1909).
    2003. - Tedi Vilburn, kantri muzičar.

    Opsirnije:


    Ante Marković (Konjic, 25. novembar 1924.) je poslednji premijer SFRJ i prvi predsednik bivšeg Saveza reformskih snaga Jugoslavije.

    Diplomirao je elektrotehniku na Univerzitetu u Zagrebu 1954. godine. Dugo je radio u preduzeću „Rade Končar“, Zagreb, najpre kao dizajner, zatim kao šef odseka za ispitivanje, a potom kao pomoćnik tehničkog direktora i na kraju kao pomoćnik generalnog direktora. Od 1961. do 1984. godine bio je generalni direktor ovog preduzeća koje je brojalo 25.000 zaposlenih.
    Počeo je da se bavi politikom i od 1982. do kraja 1991. godine bio je na sledećim političkim položajima:
    Predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Hrvatske (1982. – 1986.)
    Predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Hrvatske (10. maj 1986. – maj 1988.)
    Predsednik Saveznog izvršnog veća Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (16. marta 1989. do 20. decembra 1991.), zapravo premijer SFRJ.
    Kao premijer, izvukao je Jugoslaviju iz ekonomske krize, oborio inflaciju, i otpočeo snažne reforme kojima je nastojao da Jugoslaviju uvede u Evropsku zajednicu. Međutim, usled tadašnjih političkih prilika, njegovi planovi su osujećeni. Sredinom 1990. osnovao je Savez reformskih snaga Jugoslavije, pred tadašnje višestranačke izbore. No, pošto su bili žestoko napadani u medijima većine jugoslovenskih republika, reformisti su pretrpeli poraz. Krajem 1991. Marković je bio potpuno marginalizovan, što je rezultovalo njegovom ostavkom.
    Tokom svoje političke karijere bio je član Saveza komunista Hrvatske i Jugoslavije. Danas je poslovni čovek.


    Danilo Lazović (Brodarevo, 25. novembar 1951 - Beograd, 25. mart 2006) je bio srpski filmski i pozorišni glumac.
    Rođen je u Brodarevu na Limu u Srbiji. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1974.
    Prvu veću ulogu ostvario je u TV seriji „Otpisani“ (1974).
    Bio je jedan od najpopularnijih domaćih dramskih umetnika. Glumio je u velikom broju filmova i pozorišnih predstava. Ostao je upamćen po ulozi Šćepana Šćekića u domaćoj TV seriji Srećni ljudi (1993 - 1996) zahvaljujući kojoj je stekao veliku popularnost u Srbiji pa i šire.
    Značajniji filmovi: „Dvoboj za južnu prugu“ (1978), „Laf u srcu“ (1981), „Lazar“ (1984), "Najbolji" (1989), „Poslednji krug u Monci“ (1989), „Mala (film)“ (1991), „Tri karte za Holivud“ (1993), „Jagoda u supermarketu“ (2003).
    Značajnije TV serije: "Bolji život" (1988), "Zaboravljeni" (1990), "Kraj dinastije Obrenović" (1994), "Srećni ljudi" (1993-1996), "Porodično blago" (1998-2001), "Stižu dolari" (2004-2005).
    Od nagrada je primio 1989. Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje i Statuetu „Ćuran“ za najbolju ulogu u predstavi Klaustrofobična komedija. Od Srpske pravoslavne crkve nagrađen je arhijerejskom zahvalnicom u Gračanici, zbog pomoći narodu koji živi na Kosovu i Metohiji.
    Preminuo je 25. marta 2006. od infarkta. Sahranjen je na Topčiderskom groblju.
    Ovo nije istina da je preminuo od infarkta. Drzao je stado ovaca u kome je imao miljenika sa kojim se koskao. Zaboravljajuci da mu je miljenik odrastao usao je kao i uobicajeno u tor. nesto se sagnuo i ovan ga je udario posred cela, gde je ovaj pao i ostao na mestu mrtav. Saznao sam iz pouzdanih izvora, steta...
    Bio je član ansambla Narodnog pozorišta do 2001, ali je igrao i u mnogim drugim pozorištima, uključujući Atelje 212 i Zvezdara teatar (u čijih je osam predstava igrao blizu šest stotina puta, najviše u Kovačevićevoj „Klaustrofobičnoj komediji“ i Pavlovićevoj „Maloj“, koja je imala i filmsku verziju), kao i scene Studentskog kulturnog centra i drugih alternativnih scena.
    U Narodnom pozorištu je ostvario veliki broj uloga, među kojima su Miloš (Patka iz vrta kralja Gustava, Ž.Jovanovića), Aranđel (Zvono za našeg profesora, V.Ivanovića), Burnizijem (Suđenje gospođi Bovari, G.Flobera), Bogoslav (Ruke Zane Marije, Ž.Anuja), Relja (Međa vuka manitoga M. Bećković), Milutin Bojić (Gospođa Olga, M.Bojića) i Pukovnik Skaluzob (Nevolje zbog pameti, A.S.Gribojedova).
    Igrao je i kao Vuk (Stanoje Glavaš, Đ. Jakšića), Vladika Danilo (Gorski vijenac, P.P.Njegoša), Gaj Julije Cezar (Vergilijeva smrt, H.Bloha), Lav Davidovič Bronštajn-Trocki (Lenjin,Staljin,Trocki, K.Vermorena), Stari Perišić (Kad su cvetale tikve, D.Mihailovića), Rogozin (Nastasja filipovna, F.M.Dostojevskog i A.Vajde), Agamemnon (Orestija, Eshila), Greger Verle (Divlja patka, H.Ibzena).
    Danilo Lazović je bio srpski nacionalista i član Obraza.[traži se izvor od 09. 2009.] Bio je član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Zalagao se da se u škole uvede seljačko vaspitanje a veronauka postane obavezan predmet. Februara 2006. godine je govorio na mitingu Srpske radikalne stranke, iako nije bio njen član. Spas srpskog naroda je video u jedinstvenoj političkoj sceni, većem posvećenju crkvi i postavljanjem srpskog kralja na presto.


    Свети Јован Милостиви
    Патријарх александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства”, говорио је он, „не тражи га у крви, него у добродетељи, јер то је право благородство”. Сви свети одликовали су се милосрђем, али свети Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном, сети се патријарх речи Христове: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (Мт 5, 23-24), и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли га за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви Светих Кира и Јована, догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им свети Јован: „А како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир, патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Успут се разболи, и стигавши на Кипар, умре у своме месту рођења, 620. године, и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, потом у Буда Пешту и најзад у Пресбург.

    Свети пророк Ахија
    Из Силома. Пророковао на хиљаду година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом, да ће се зацарити над десет колена Израиљевих (I Цар 11, 29).

    Преподобни Нил Синајски
    Био најпре префект у престоници, Цариграду. Као ожењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички, он се договори са женом, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних шездесет година подвизавао се свети Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. године у осамдесетој години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба; и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва”.

    Преподобни Нил Мироточиви
    Родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио, из њега потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик светог Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, светог Нила. И мироточење наједном се пресече. Свети Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. в.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 30, 2010 7:51 pm

    Bilo jednom...26. novembar (26.11.) je 330. dan godine po gregorijanskom kalendaru (331. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 35 dana.

    1703. — U dvodnevnoj „Velikoj oluji“ u južnoj Engleskoj poginulo je najmanje 8.000 ljudi.
    1865. — Objavljena je knjiga Luisa Kerola „Alisa u zemlji čuda“
    1880. — Velike sile su prisilile Tursku da Crnoj Gori preda Ulcinj, koji su Crnogorci zauzeli u ratu od 1876. do 1878.
    1914. — U Prvom svetskom ratu eksplodirao je britanski ratni brod „Bulvork“, dok je u njega ukrcavana municija. Od 750 članova posade preživelo je samo njih 12.
    1918. - Velika narodna skupština u Podgorici je odlučila da se sa prestola zbace Petrović-Njegoši i da se kraljevina Crna Gora prisjedini sa kraljevinom Srbijom.
    1922. — Otvorena je grobnica faraona Tutankamona, koju je u Dolini kraljeva kod Luksora otkrio engleski arheolog Hauard Karter. Karter i lord Karnavon bili su prvi ljudi koji su ušli u grobnicu posle više od 3.000 godina, kada je u nju položen faraon.
    1940. — Nemci su u okupiranoj Varšavi u Drugom svetskom ratu počeli da ograđuju deo grada od kojeg su napravili geto za oko pola miliona poljskih Jevreja.
    1941. — Šest japanskih nosača aviona u velikoj tajnosti isplovilo ka američkoj luci Perl Harbur.
    1942. — U Bihaću je u Drugom svetskom ratu osnovano Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije, a 54 delegata su izabrala Izvršni odbor AVNOJ-a sa dr Ivanom Ribarom na čelu.
    1949. — U Indiji je prihvaćen ustav kojim je Indijska Unija postala republika u okviru britanskog Komonvelta. Ustav je stupio na snagu u januaru 1950.
    1965. — Francuska je lansirala prvi veštački satelit.
    1967. — Narodni oslobodilački front proglasio je u Adenu Narodnu Republiku Jemen (Južni Jemen), nakon 128 godina britanske kolonijalne vladavine.
    1978. — Iranski verski lideri i političari, u nastojanju da obore šaha Rezu Pahlavija, proglasili su generalni štrajk koji je paralizovao život u Iranu.
    1979. — Međunarodni olimpijski komitet glasao je da se, posle 21 godine odsustva, Kini obnovi članstvo u toj organizaciji.
    1986. — Od iranske rakete koja je pala u irački glavni grad Bagdad poginulo je 48 čivila.
    1987. — Tajfun je na Filipinima razorio oko 14.000 kuća, poginulo je 270 ljudi.
    1990. — Savet bezbednosti UN je odobrio mirovni plan za Kambodžu.
    1993. — Prvi generalni štrajk u Belgiji posle gotovo pola veka paralizovao je privredu i saobraćaj i primorao vladu na pregovore sa sindikatima.
    1998. — U zajedničkoj deklaraciji tokom posete kineskog predsednika Đanga Cemina, Japan je izrazio duboko kajanje zbog akcija koje je preduzeo u Kini u Drugom svetskom ratu.
    2000. — Bivši predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević je na vanrednom kongresu Socijalističke partije Srbije ponovo izabran za predsednika partije. Milošević je u junu naredne godine izručen Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.
    2001. — Nepalski kralj Đanendra objavio je vanredno stanje u zemlji nakon trodnevnih nemira, tokom kojih je ubijeno najmanje sto ljudi, a koje su izazvali pripadnici maoističkog gerilskog pokreta u pokušaju da svrgnu monarhiju sa vlasti.
    2009. - Radikalka Gordana Pop Lazić na sednici skupštine Srbije gađala cipelom predsedavajuću Gordanu Čomić.

    Koj ziv, koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1787. - Vuk Stefanović Karadžić, srpski filolog i reformator srpskog jezika. (†1864).
    1894. - Norbert Viner, američki matematičar i osnivač kibernetike.

    Izumreli su:

    1504. - Isabela I Katolička, kraljica Kastilje od 1474.
    1744. - Đuzepe Gvarneri, italijanski graditelj violina.
    1855. - Adam Mickijevič, poljski pisac.
    1888. - German Anđelić, patrijarh srpske pravoslavne crkve. (* 1822.)
    1968. - Arnold Cvajg, nemački pisac.

    Opsirnije:



    German Anđelić, mitropolit karlovački i patrijarh srpski i jedan od braće Anđelića (10. avgusta 1822, Karlovci — novembra 1888, Karlovci).
    Gimnaziju i Bogosloviju German je svršio u Karlovcima, a pravne nauke u Pešti i Šarošpataku. Položio je advokatski ispit 1845. godine, a zamonašio se 1848. u manastiru Grgetegu. Dve godine proveo je kao đakon i učitelj u Trstu; a zatim je bio profesor i rektor bogoslovije u Karlovcima. Godine 1864. postao je arhimandrit manastira Grgetega, a 1869. izabran je za episkopa bačkog; no zbog sedis vacantis u Karlovcima posvećen je tek 1874. za episkopa.
    Godine 1881. imenovao ga je car austrijski, kao kralj ugarski, za mitropolita karlovačkog i patrijarha srpskog protiv volje velike većine narodnog sabora. Na izbornom saboru dobio je 12 glasova, dok je 53 glasa osvojio episkop budimski Arsenije Stojković. Zbog toga je imao vrlo teških trenutaka u životu i znatno bio sputavan u svom radu. Umirući ostavio je u amanet svome bratu Stefanu, da sazida vrlo uglednu zgradu za gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima; dok je svešteničko-udovičkom fondu u arhidijecezi ostavio 40.000, a profesorskom penzionom fondu karlovačke gimnazije 60.000 kruna.




    Свети Јован Златоуст
    Патријарх цариградски. Рођен у Антиохији 354. године од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија, патријарха антиохијског, а потом и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу &&О свештенству,&& и тада му се јавише свети апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат, али и велико страдање. Када је требало да буде посвећен за свештеника, јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за пратријарха цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе - симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га двапут посла у изгнанство. У изгнанству проведе три године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. године у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише свети апостоли Јован и Петар, као и свети мученик Василиск (в. 22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму (в. 27. и 30. јануар; 20. новембар).

    Свети мученици Антонин, Никифор, Герман и Манета
    Прва тројица, видевши једанпут како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљена. Пострадаше сви 308. године и преселише се у радост вечну Бога вечнога.

    Преподобни мученик Дамаскин
    Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Свету Гору, где се као монах строго подвизаваше дванаест година у Лаври светог Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. новембра 1681. године. Мошти му почивају на Халки у манастиру Свете Тројице.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 30, 2010 8:08 pm

    Bilo jednom...27. novembar (27.11.) je 331. dan godine po gregorijanskom kalendaru (332. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 34 dana.

    1879. - Francuska skupština iz Versaja premeštena u Pariz.
    1919. - U okviru Versajske mirovne konferencije posle Prvog svetskog rata Bugarska potpisala dokument kojim je Dobrudža pripala Rumuniji, istočna Trakija Grčkoj, a gradovi Dimitrovgrad, Bosilegrad i Strumica Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
    1926. - Ahmed Ben Zogu potpisao u Tirani ugovor sa Italijom kojim je Albanija stavljena pod italijanski protektorat.
    1940. -
    - U Rumuniji profašistička "Gvozdena garda" ubila više od 60 saradnika izbeglog kralja Karola II, među kojima bivšeg premijera Nikolaea Jorgu.
    - Nemačka u Drugom svetskom ratu anektirala francusku pokrajinu Lorenu.
    1941. - Poslednje italijanske jedinice predale se savezničkim snagama u tvrđavi Gonder u Etiopiji. Saveznici zarobili 23.000 italijanskih vojnika.
    1942. - Francuzi u Drugom svetskom ratu potopili veći deo ratne flote u tulonskoj luci kako bi sprečili da brodovi padnu u ruke Nemcima, koji su upravo ušli u Tulon.
    1968. - Pripadnici jugoslovenske vojske i policije ugušili masovne demonstracije Albanaca na Kosovu i Metohiji na kojima je zahtevano da ta pokrajina Srbije dobije status republike. Demonstracije održane na Dan zastave, državnog praznika Albanije.
    1989. - U eksploziji u vazduhu kolumbijskog "boinga 727", koji je leteo na liniji Bogota-Kali, poginulo svih 107 putnika i članova posade. Pretpostavlja se da je u avionu bila bomba.
    1991. -
    - Masa u Pnom Penu napala nominalnog lidera Crvenih Kmera Kije Sampana, koji je evakuisan u Bangkok da ne bi bio linčovan.
    - Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odobrio slanje mirovnih snaga u Jugoslaviju.
    1996. -
    - U jeku protesta zbog krađe glasova na lokalnim izborima u Srbiji vlasti prekinule rad Radija B92 Radio Indeksa, dve najslušanije beogradske radio-stanice koje su stalno i detaljno izveštavale o građanskom protestu. Radio-stanice nastavile rad 5. decembra.
    - U eksploziji gasa u rudniku uglja u kineskoj provinciji Šansi poginulo više od 90 rudara.
    1997. - U sukobima srpskih snaga bezbednosti i kosovskih Albanaca kod mesta Srbica i u selu Rezniće poginula dva policajca i jedan Albanac, četiri policajca povređena.
    2000.
    - Agencija Ujedinjenih nacija za sidu objavila da je od početka pandemije side pre 20 godina od te bolesti umrlo više od 21 milion ljudi širom sveta.
    - Norveški kralj Herold otvorio, u zapadnoj Norveškoj, najduži tunel za drumski saobraćaj na svetu. Tunel dugačak 16.900 metara potukao rekord St. Gotard tunela u Švajcarskoj, koji je pušten u promet 1980, a dugačak je 16.300 metara.
    2001. - NASA saopštila da je Habl, svemirski teleskop, otkrio atmosferu planete udaljenu od Zemlje 150 svetlosnih godina. To je prvi put da je atmosfera planete koja se nalazi van Sunčevog sistema direktno opažena.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1701. - Anders Celzijus, švedski fizičar i astronom. (†1744).
    1940. - Brus Li, majstor borilačkih veština, filozof, i glumac (†1973).
    1942. - Džimi Hendriks, američki pevač, gitarista i pisac pesama. (†1970).

    Izumreli su:

    8. p. n. e. - Horacije, jedan od najvećih pesnika antičkog Rima.
    450. - Gala Placidija, zapadnorimska carica.
    511. - Hlodovek, franački kralj. (* 466.)
    1570. - Jakopo Sansovino, italijanski arhitekta i vajar.
    1895. - Aleksandar Dima Sin. francuski pisac.
    1926. - Nikola Pašić, veliki srpski političar
    1943. - Ivo Lola Ribar, jugoslovenski političar. (*1916).
    1953. - Judžin Gledston O'Nil, američki pisac i prvi američki dobitnik Nobelove nagrade za književnost.
    1989. - Zuko Džumhur, putopisac, slikar i karikaturista. (*1921).
    2010. - Irvin Keršner, američki reditelj. (* 1923)

    Opsirmnije:



    Elija Gala Placidija (lat. Aelia Galla Placidia, * oko 390.; † 27. novembra 450. godine) bila je ćerka rimskog cara Teodosija I i njegove druge supruge Gale, ćerke Valentinijana I. Gala Placidija se udavala dva puta, prvi put za vizigotskog kralja Ataulfa, drugi put za zapadnorimskog vojskovođu Flavija Konstancija, budućeg cara Konstancija III, kome je rodila dvoje dece, ćerku Honoriju i sina Valentinijana III (419-455). U periodu između 425. i 433. Placidija je bila neformalni ali efikasni regent Zapadnog rimskog carstva u ime svog maloletnog sina, sve dok vrhovnu vlast nije morala da prepusti vojskovođi Aeciju.
    Kao devojku Placidiju su zarobili Alarihovi Vizigoti prilikom pljačke Rima 410. godine i zatim su je odveli sa sobom kao taoca. Suprotno volji zapadnorimskog cara Honorija, Placidijinog polubrata, Alarihov naslednik Ataulf je oženio rimsku princezu u Narbonu u južnoj Galiji januara 414. godine. Venčanje je obavljeno po rimskom obredu i Placidija je ubrzo rodila sina Teodosija. Međutom, dečak je umro u prvoj godini života i sahranjen je u Barseloni gde je u leto 415. ubijen i njegov otac od strane ličnih neprijatelja. Honorijev vojskovođa Flavije Konstancije je 415. blokirao južnu Galiju u kojoj su Vizigoti boravili i novi kralj Valija je početkom 416. pristao da razmeni Placidiju za veliku isporuku žitarica.
    Po povratku u Ravenu, tadašnju carsku rezidenciju, Placidija je udata za pobedonosnog vojskovođu Konstancija u januaru 417. godine. Placidija je ponovo udata ovoga puta definitivno protiv svoje volje. konstanciju je rodila dvoje dece, ćerku Justu Gratu Honoriju (između oktobra 417. i septembra 418.) i sina Placidija Valentinijana (3. jula 419. godine). Najzad, 8. februara 421. Honorije je Konstancija proglasio za svog savladara i dao mu titulu avgusta, dok je Placidija dobila titulu avguste. Uzdizanje Konstancija III prošlo je bez konsultacija sa istočnorimskim dvorom i Placidijin bratanac Teodosije II je odbio da prizna njenog muža za zapadnog savladara. Konstancije je ipak preminuo 2. septembra 421. čime je dalje zaoštravanje odnosa između Carigrada i Ravene izbegnuto.
    U periodu nakon Konstancijeve smrti, paradoksalno, njegova udovica je uživala najveći uticaj u visokoj politici. Honorije nije imao dece i Placidija je izgleda sve činila da obezbedi presto svom maloletnom sinu Valentinijanu. U političkoj borbi sukobila se sa Kastinom, vrhovnim zapovednikom vojske (Magister militum) i 423. morala je sa svojom decom da pobegne iz Italiju u Konstantinopolj gde ju je Teodosije II, i pored ranijih nesuglasica, primio sa svim počastima. Kako je Honorije umro 27. avgusta 423, Kastin je na presto postavio jednog od činovnika, izvesnog Jovana. Placidijin stari saveznik, vojskovođa Bonifacije, koji je upravljao severnom Afrikom, odbio je da prizna novog zapadnorimskog cara i obustavio je isporuke žita u Rim. Pored toga i Teodosije je stao iza svog brata od tetke i opremio je vojnu ekspediciju koja je trebalo da obnovi vlast Teodosijeve dinastije na zapadu. Mali Valentinijan je 424. u Solunu proglašen za cezara i zatim je odatle isplovila vizantijska flota pod komandom Alana Ardaburija. Brodovi koji su prevozili Placidiju i njenu porodicu doživeli su brodolom na Jadranu negde na obalama Dalmacije. Nakon spasavanja avgusta se zavetovala da će u znak zahvalnosti podići crkvu posvećenu sv. Jovanu Krstitelju. U septembru 425. uzurpator Jovan je poražen i ubijen u Raveni, a Kastin je proteran. Carska porodica je zatim otputovala u Rim gde je Teodosijev izaslanik Helion proglasio Valentinijana III za avgusta 23. oktobra 425. godine. Otprilike u isto vreme i Honorija je proglašena za avgustu, a majka i ćerka su kasnije podigle u Raveni baziliku posvećenu sv. Jovanu Krstitelju.
    Pošto je Valentinijan još uvek bio maloletan Gala Placidija je preuzela ulogu regenta. Njena vlast počivala je u stvarnosti na laviranju između moćnih vojskovođa, pre svih Aecija, koji je se istakao već u Jovanovoj službi, i Bonifacija. Aecije je 425. poslat u Galiju, podalje od Ravene, i tu je nosio titulu zapovednika konjice (magister equitum). Međutim, u borbi sa varvarima Aecije se proslavio i zatim je zatražio od carice da ga postavi za vrhovnog zapovednika celokupne rimske vojske (magister militum). Placidija se plašila da će dominacija samo jednog vojskovođe ugroziti položaj njenog sina tako da je nasuprot Aeciju pozvala u pomoć iz Afrike Bonifacija. U bici kod Riminija 432. godine Aecije je potučen i na kraju je pobegao u Panoniju hunskom kralju Rugili, ali je i sam Bonifacije teško ranjen tako da je umro tri meseca nakon bitke. Naredne, 433. godine, Aecije se vratio u Italiju praćen brojnim hunskim pomoćnim odredima i nakon toga carica je bila primorana da mu prepusti vrhovnu komandu nad rimskom vojskom Zapadnorimskog carstva.
    Time je praktično Placidijina uloga u visokoj politici carstva okončana, a Aecije je preuzeo najveći udeo u realnoj vlasti. Međutim, on je već bio svestan da prava moć leži u lojalnosti vojske i vojnim uspesima, a ne u carskom položaju tako da je nesposobnog Valentinijana III ostavio na tronu. Što se Placidije tiče ona je preminula 27. novembra 450. u Rimu, ali je njeno telo preneseno u već pripremljeni mauzolej u Raveni gde je već počivao njen suprug Konstancije III i polubrat Honorije (ili je pak na to mesto sahranjen kasnije Valentinijan III). Posmrtni ostaci sahranjenih u ravenskom mauzoleju su greškom spaljeni 1577. godine. Sam Mauzolej Gale Placidije je 1996. godine sa još sedam poznoantičkih građevina Ravene uvršten na UNESKO listu Svetske baštine.


    Ivo Lola Ribar (1916—1943), pravnik i student filozofije, jedan od organizatora i predvodnika omladinskog i studentskog revolucionarnog pokreta u Jugoslaviji, sekretar CK SKOJ i predsednik USAOJ, član Vrhovnog štaba NOV i POJ i narodni heroj Jugoslavije.
    Rođen je 23. aprila 1916. godine u Zagrebu. Sin je poznatog hrvatskog i jugoslovenskog političara dr. Ivana Ribara. Osnovnu školu pohađao je u Karlovcu i Beogradu, a gimnaziju je završio u Beogradu. Jedno vreme živeo je i u Đakovu. Na početku školske 1934/35. godine, Lola je otišao u Pariz gde je počeo da studira političke nauke. Posle atentata na kralja Aleksandra, po savetu Svetozara Pribićevića, napustio je Francusku i prešao u Ženevu, gde je studirao političku ekonomiju. U jesen 1935. godine vratio se u Beograd i upisao se na Pravni fakultet.
    Lola je u višim razredima gimnazije, kao odličan đak, pokazao posebnu zainteresovanost za društvene nauke, za političku ekonomiju i politologiju čiji je praktični građanski oblik proveravao u političkom životu Kraljevine Jugoslavije. U traganju za idejnom orijentacijom, Lolu nisu zadovoljili nastavni planovi i program tadašnje beogradske gimnazije. Sam je počeo da proučava klasike idealističke i materijalističke filozofske škole: Ničea, Voltera, Hegela - da bi se idejno opredelio za Marksa i Lenjina. Bila je to idejna evolucija slobodarski nastrojenog mladića, koji je, iz situirane i ugledne građanske porodice, kroz studiju klasika marksizma i prakse građanske politike, prihvatio ideju socijalizma kao svoj pogled na svet. Za vreme boravka u Ženevi, učio je metodiku naučnog rada, studirao političku ekonomiju i proučavao marksističku literaturu do koje u Jugoslaviji nije mogao doći.
    Na Beogradskom univerzitetu, Lola se upoznao sa članovima ilegalne Komunističke partije Jugoslavije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Bilo je to vreme političke akcije levo orijentisane omladine u borbi za autonomiju univerziteta i za demokratska prava južnoslovenskih naroda. Već 1935. godine Lola je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije i izabran za člana Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja. Iduće 1936. godine primljen je i u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Kao istaknuti omladinski rukovodilac prisustvovao je na mnogim međunarodnim omladinskim kongresima. U februaru 1936. godine u Briselu učestvovao je u Međunarodnoj omladinskoj konferenciji za mir. U septembru iste godine, u Ženevi, u radu Svetskog omladinskog kongresa, a avgusta 1937. prisustvovao je sastanku Svetske studentske zajednice za mir, slobodu i kulturu u Parizu.
    Kada je 1937. godine Josip Broz Tito postao generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije, on je Ivu Lolu Ribara postavio na čelo Centralne izvršne komisije pri Centralnom komitetu KPJ (koja je kasnije prerasla u Centralni komitet SKOJ-a) i poverio mu oživljavanje svojih ideja o omladinskom pokretu. Prema tim idejama, trebalo je SKOJ, posle krize u koju je zapao tokom 1936. godine, iz osnova reorganizovati i pretvoriti ga u glavnu pokretačku snagu revolucionarnog, svejugoslavenskog pokreta mladih. Lola je tada postao jedan od najbližih Titovih saradnika. Njegova najveća zasluga bila je ta što je Savez komunističke omladine postao glavna antifašistička snaga mladih u Kraljevini Jugoslaviji.
    Osim toga Lola je bio i organizator omladinskih akcija i studentskih štrajkova, pokretač i urednik omladinskih listova i novina - „Studenta“ i „Mladosti“, saradnik partijskih organa, pisac letaka, proglasa, tekstova - ali je i pored svog političkog angažmana ostao odličan student. Godine 1939. je diplomirao na Pravnom fakultetu, a 1940. se upisao na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta.
    Januara 1940. Lola je bio uhapšen i iz beogradske „Glavnjače“, sa nekoliko desetina drugih komunista vozom, prebačen u koncentracioni logor u Bileći. U veoma teškim uslovima zatvora u Bileći, Lola nije pokleknuo već se sa drugim zatvorenim komunistima - Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem i dr. borio za bolje uslove života u logoru i humaniji odnos prema zatvorenima. Pod pritiskom javnosti Lola je, sa ostalim logorašima, 16. maja 1940. godine pušten iz logora u Bileći, koji je nekoliko meseci kasnije ukinut.
    Posle izlaska iz Bileće, Lola je, prema Titovim uputstvima, organizovao Šestu zemaljsku konferenciju SKOJ-a. Na toj konferenciji je ponovo izabran za sekretara Centralnog komiteta SKOJ-a, kao i za delegata za Petu zemaljsku konferenciju KPJ, na kojoj je bio izabran i za člana Centralnog komiteta KPJ. Lolin izvještaj na Petoj zemaljskoj konferenciji, kao i rezolucija Šeste zemaljske konferencije SKOJ-a, čiji je on bio idejni tvorac, bili su rezime celokupnog pređenog puta same organizacije i poslednji poziv članovima da se pripreme za predstojeće događaje.
    Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine Lola je aktivno radio na organizovanju i pripremi ustanka naroda Jugoslavije. Učestvovao je na Majskom savetovanju u Zagrebu; rukovodio sastankom CK SKOJ-a, krajem juna u Beogradu; a bio je i jedan od šestorice članova sednice Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je narodima jugoslavije upućen poziv na ustanak. Kao član Glavnog štaba Narodnooslobodilakih partizanskih odreda Jugoslavije, koji je formiran 27. juna, Lola je tokom jula i avgusta 1941. godine neposredno rukovodio akcijama skojevaca u okupiranom Beogradu, a septembra iste godine prešao je na slobodnu teritoriju zapadne Srbije.
    Učestvovao je na vojno-političkom savetovanju u Stolicama, 26. septembra 1941. godine, na kojem je, uz ostalo, odlučeno da se u svim krajevima Jugoslavije formiraju štabovi partizanske borbe, a da se Glavni štab preimenuje u Vrhovni štab. Kao lični izaslanik Vrhovnog komandanta NOP odreda Jugoslavije Josipa Broza Tita, nekoliko puta je odlazio u okupirani Zagreb, gde je zajedno sa Edvardom Kardeljem radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta u neoslobođenim krajevima Jugoslavije - Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji i Makedoniji.
    I pored svih obaveza koje mu je imao u CK KPJ i Vrhovnom štabu, Lola je najviše vremena posvećivao radu sa mladima. On je bio pokretač i glavni urednik lista „Omladinska borba“ i član redakcije „Borbe“, koja je izlazila 1941. godine u oslobođenom Užicu. Po Titovoj zamisli o stvaranju široke platforme na kojoj bi se u Narodnooslobodilačkom pokretu okupili svi projugoslavenski i antifašistički raspoloženi mladi ljudi, Lola je radio na organizovanju. Od prvih Narodnooslobodilačkih saveza omladine, koji su u različitim krajevima zemlje dobijali različite nazive, stvoren je, decembra 1942. godine, na Prvom kongresu Antifašističke omladine Jugoslavije u Bihaću, masovni i jedinstveni Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ). Kroz USAOJ stotine hiljada mladih je pristupilo Narodnooslobodilačkom pokretu, čime je Lolina zasluga u širenju Narodnooslobodilačke borbe neprocenjiva.
    Oktobra 1943. godine Ivo Lola Ribar je odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ određen za šefa Prve vojne misije NOV i POJ, koja je trebala da otputuje u Kairo, u Štab savezničke komande za Bliski istok, kao prvi opunomoćeni predstavnik Nove Jugoslavije. Pored Lole u ovoj vojnoj misiji nalazili su se Vladimir Velebit i Miloje Milojević. U trenutku kada se spremao da poleti avionom u Kairo, 27. novembra 1943. godine, neposredno pre poletanja, na aerodromu na Glamočkom polju pogođen je bombom iz neprijateljskog aviona i na licu mesta poginuo.
    Lolina sahrana održana je Jajcu, odmah posle Drugog zasedanja AVNOJ-a. Posle odavanja počasti Lolino telo je sahranjeno na tajnom mestu u okolini Glamočkog polja, kako ne bi palo u ruke neprijatelja. Na sedmogodišnjicu, od velikih martovskih demonstracija 1941, 27. marta 1948. godine Lolini posmrtni ostaci su, zajedno sa posmrtnim ostacima Ivana Milutinovića svečano preneti u novoizgrađenu Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu. U istu grobnicu kasnije su preneti posmrtni ostaci Đure Đakovića, a 1957. godine tu je sahranjen i Moša Pijade.
    Za narodnog heroja Ivo Lola Ribar proglašen je 18. novembra 1944. godine.
    Čitava Lolina porodica učestvovala je u Narodnooslobodilačkoj borbi. Otac Ivan bio je predsednik AVNOJ-a; mlađi brat Jurica poginuo je oktobra 1943. kod Kolašina; majka Tonica ubijena je jula 1944. godine u sremskom selu Kupinovu; setra, po majci, Božena, bila je zatočena u logoru na Banjici; a verenica Sloboda Trajković, je sa čitavom svojom porodicom ubijena u gasnoj komori u Banjičkom logoru.
    Lola Ribar je u posleratnoj Jugoslaviji, bio jedna od ikona Narodnooslobodilačkog rata i socijalističke revolucije. Mnoge osnovne i srednje škole širom Jugoslavije su nosile njegovo ime (a neke i danas - npr. u Novom Sadu, Somboru, Splitu i dr.), kao i ulice, trgovi i dr. Njegovo ime nose Kultirno-umetničko društvo „Ivo Lola Ribar“ iz Beograda, Institut „Ivo Lola Ribar“ i fabrika „Ivo Lola Ribar“ iz Železnika. Inspirisan pismom koje je Lola napisao svojoj verenici Slobodi, Kornelije Kovač, vođa Korni grupe, je napisao pesmu „Ivo Lola“, koja je 1973. godine izašla na istoimenom singl-albumu.


    Свети апостол Филип
    Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп. Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.

    Свети Григорије Палама, архиепископ солунски
    Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије, свршивши светске науке, не хте поћи на дворску службу, него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита солунског 1347. године. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, свети Јован Богослов, свети Димитрије, свети Антоније Велики, свети Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском тринаест година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. године и преселио у Царство Христово. Мошти му почивају у Солуну где се налази и красна црква његовог имена.

    Свети Јустинијан, цар византијски
    Пореклом Словен, вероватно Србин из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара дунавских само зато што су они шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших Света Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распуштености. Саставио црквену песму "Јединородни Сине и Слове Божиј" која се почела појати на литургији од 536. године. Сазвао Пети васељенски сабор 553. године. Скончао мирно 14. новембра 565. године у осамдесетој години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 30, 2010 9:21 pm

    Bilo jednom...28. novembar (28.11.) je 332. dan godine po gregorijanskom kalendaru (333. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 33 dana.

    1520. - Portugalski moreplovac Ferdinand Magelan uplovio u Pacifik, prošavši iz Atlantskog okeana kroz moreuz koji sada nosi njegovo ime.
    1821. - Panama proglasila nezavisnost od Španije i pridružila se Kolumbiji.
    1830. - U Beogradu na Tašmajdanu u prisustvu kneza Miloša i beogradskog paše svečano je pročitan hatišerif turskog sultana Mahmuda II o autonomiji Srbije. Turci su nakon toga prodali svoja imanja Srbima i napustili Beograd.
    1905. - Irski nacionalista Artur Grifit osnovao u Dablinu partiju Šin Fejn, čiji je glavni zadatak bila borba za osamostaljenje Irske od Velike Britanije.
    1908. - Eksplozija u rudniku uglja u Mariani u Pensilvaniji odnijela 154 žrtava.
    1912. - Albanija proglasila nezavisnost od Otomanskog carstva.
    1919. - Nensi Estor je kao prva žena izabrana u britanski parlament.
    1920. - U Kraljevini SHS održani su prvi izbori za Ustavotvornu skupštinu. Najviše glasova dobili su demokrate osvojivši 92 od 419 mandata i radikali sa 91 mandatom, a iznenađenje su priredili komunisti sa 50 poslaničkih mesta. Žene, vojnici i oficiri, kao i pripadnici nacionalnih manjina, nisu imali pravo glasa.
    1941. - Crvena armija u Drugom svjetskom ratu izbacila njemačke trupe iz Rostova.
    1942. - U požaru koji je uništio noćni klub "Cocoanut Grove" u američkom gradu Boston poginulo 491 osoba.
    1943. - U Teheranu su u Drugom svjetskom ratu, na prvom zajedničkom sastanku, sovjetski lider Josif Staljin, predsjednik SAD Frenklin Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil razmatrali otvaranje drugog fronta u Evropi, operacije na istočnom frontu, poslijeratno uređenje Evrope i pitanje Jugoslavije. Dogovoreno je da se Jugoslavija obnovi "u potpunom teritorijalnom integritetu i nezavisnosti, s tim što će pitanje njenih zapadnih granica biti riješeno poslije rata".
    1950. - U Beogradu je osnovan Muzej pozorišne umetnosti Srbije.
    1962. - Grupa ustaških terorista napala Predstavništvo FNRJ u Bad Godesbergu, u blizini Bona, koji je tada bio glavni grad Zapadne Nemačke. Ovom prilkom ranjeno je dvoje službenika ambasade - Momčilo Popović i Stana Dovgan. Momčilo Popović, premunio je 13 dana kasnije u bolnici u Bonu, a potom je proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.
    1954. - Ernestu Hemingveju dodijeljena Nobelova nagrada za književnost.
    1960. - Mauritanija dobila nezavisnost do Francuske.
    1964. - U Hanoveru osnovana "Nationaldemokratische Partei Deutschlands" (NPD).
    1971. - Pripadnici palestinske terorističke organizacije "Crni septembar" ubili su jordanskog premijera Vasfi Tela u Kairu, gde je doputovao radi učešća na Arapskoj konferenciji.
    1975. - Fretilin (Revolucionarni front za nezavisnost Istočnog Timora) proglasio je nezavisnost od Indonezije i osnivanje Demokratske republike Istočni Timor.
    1979. - Novozelandski avion "DC-10" udario u planinu Erebus na Antarktiku, što nije preživio niko od 257 putnika i članova posade.
    1986. - Održana zvanična proslava otvorenja visočke dvorane utakmicom između RK Bosna (Visoko) i RK Borac (Banja Luka).
    1987. - Prilikom pada južnoafričkog aviona "Boing 747" u Indijski okean blizu Mauricijusa poginulo je svih 160 putnika i članova posade.
    1989. - Indijski premijer Radživ Gandi dao ostavku poslije poraza na izborima.
    1994. - Norvežani na referendumu odbili da se priključe Evropskoj uniji.
    1996. - General Ratko Mladić, protiv koga je Međunarodni sud za ratne zločine podigao optužnicu 25. jula 1995, formalno je smjenjen s mjesta komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Mladić je na tom mjestu bio od 12. maja 1992.
    2000. -
    Ukrajinski političar Oleksander Moroz javno je optužio predsjednika Leonida Kučmu za sudjelovanje u ubistvu novinara Georgija Gongadzea.
    Holandski parlament je odobrio zakon kojim se dopušta eutanazija i samoubistvo uz pomoć lekara. Time je Holandija postala prva zemlja koja je legalizovala takvu praksu.
    2002. - 200-milioniti turista posjetio Ajfelov toranj.
    2004. - U eksploziji gasa u rudniku uglja Chenjiashan na sjeveru Kine život je izgubilo 166 rudara.
    2005. - Izraelski mediji saopštile glavne tačke državnog plana izraelske političke partije Kadima

    koj ziv koj nije

    Izrodjeni su:

    1632. - Žan Batist Lili, frncuski kompozitor italijanskog porekla.
    1757. - Vilijam Blejk, engleski slikar, bakrorezač i pisac.
    1820. - Fridrih Engels, nemački filozof.
    1829. - Anton Grigorjevič Rubinštajn, ruski klavirski virtuoz i kompozitor.
    1907. - Alberto Moravija, italijanski književnik.
    1909. - Aleksandar Ranković, srpski političar. († 1983.)
    1950. - Ed Heris, američki glumac.
    1967. - Ana Nikol Smit, američka manekenka i glumica († 2007.)
    1988. - Adrijan Rodrigez, španski glumac i pevač (Santa Husta Klan).
    1992. - Adam Hiks, američki glumac

    Izumreli su:

    1870. - Frederik Bazij, francuski slikar (*1841.)
    1878. - Đura Jakšić, srpski slikar, pesnik i pripovedač.
    1939. - Džejms Nejsmit, kanadski izumitelj košarke (*1861.)
    1943. - Boško Buha, narodni heroj
    1943. - Ivo Lola Ribar, narodni heroj
    1945. - Dvajt Dejvis, američki teniser i političar.
    1954. - Enriko Fermi, italijanski fizičar. (*1901).
    2010. - Lesli Nilsen, kanadsko-američki glumac. (* 1926.)

    Opsirnije:



    Đura Jakšić (Srpska Crnja, 27. jul 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem.
    Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.
    U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.
    Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.
    Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).
    Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.
    Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.
    Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.
    Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
    Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.
    Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.
    U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima.
    Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.
    Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.
    Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.
    Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.
    Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.
    Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, 'Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.
    Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.
    On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.
    Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’
    Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.
    Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.



    Aleksandar Ranković - Marko, Leka (1909—1983), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
    Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. u Beograd na zanat.
    Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji naprednu političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član prodružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je isto bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.
    Godine 1928, kada je primljen u KPJ, Ranković je postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Šestojanuarska diktatura nije zaustavila njegovu revolucionarnu delatnost. Kao rukovodilac PK SKOJ-a izdao je letak koji je rasturan po Beogradu i Zemunu. U vreme kada su leci štampani, uhvaćen je jedan od saradnika, koji je pod batinama priznao policiji i odao aktiviste, među njima i Rankovića. Tada je policija počela da ga traži. Uhvaćen je u Beogradu jednom ilegalanom stanu. To je bilo njegovo prvo hapšenje.
    Proces Rankoviću bio je jedan od prvih procesa protiv političkih neistomišljenika za vreme šestojanuarske diktature. Kažu da je u Glavnjači, u koju je odveden, batinan i mučen najsvirepijim metodama. Njegovo držanje pred policijom je, kažu, sačuvalo skojevsku organizaciju u Srbiji od daljih provala. Sud za zaštitu države ga je osudio na 6 godina robije koju je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U Mitrovačkoj tamnici i Lepoglavi Ranković je radio na obrazovanju mladih komunista i na širenju revolucionarnih ideja. Učestvovao je u organizovanju borbe političkih osuđenika protiv policijskog režima u zatvoru.
    Sa robije se vratio početkom 1935. godine. Iste godine otišao je na odsluženje vojnog roka. Potom je došao u Beograd i radio u radničkom pokretu Srbije. Preko sindikalnih organizacija oživeo je rad partije u preduzećima.
    Godine 1936. postao je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Politbiroa CK KPJ. Stalno pod prismotrom policije, januara 1939. godine prelazi u ilegalnost. U ilegalnosti je radio pod imenom "Marko". Maja iste godine Ranković je učestvovao na Zemaljskom savetovanju komunista Jugoslavije u Sloveniji ispod Šmartne Gore, a nešto kasnije učestvovao je i na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu. Tada je izabran u Politbiro Centralnog komiteta KPJ.
    Za vreme napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, Ranković se nalazio u Zagrebu. Posle plenuma CK KPJ došao je u Beograd i tu mu je poveren rad na organizaciji ustanka. Krajem jula 1941. godine, u času kada je organizovao dizanje beogradske radiostanice u vazduh, pao je u ruke policiji. Posle hapšenja, Ranković je odveden u Gestapo i tu je mučen. Agenti su uspeli da mu pronađu koncepte proglasa CK i Mesnog komiteta. Posle batina, onesvešćen, prenet je u bolnicu. Spasavanje iz bolnice su organizovali Spasenija Cana Babović i Đuro Strugar, 30. jula. Posle kratke pucnjave, drugovi su Rankovića u pidžami izveli iz bolnice. Akciju evakuacije su potpomagali beogradski ilegalci koji su štitili odstupnicu.
    Po oslobađanju iz bolnice, Ranković je još neko vreme ostao u Beogradu. Posle vojno-političkog savetovanja u Stolicama prešao je na oslobođenu teritoriju i sa Vrhovnim štabom u Užice i kretao se dalje sa štabom sve do kraja rata. U Bihaću je dobio vest da mu je supruga poginula kod Gackog. Anđa Ranković je posthumno proglašena za narodnog heroja.
    U toku narodnooslobodilačke borbe, kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ i kao organizacioni sekretar KPJ, Aleksandar Ranković je bio jedan od najbližih Titovih saradnika. Neiscrpna radna energija, visoke organizatorske sposobnosti, iskustvo starog revolucionara i beskompromisnost izdigli su ga do visokog rukovodioca Narodnooslobodilačkog rata. Učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka o vođenju rata i Revolucije. Bio je član najvažnijih vojnih i političkih organa jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta; član AVNOJ-a, potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene i Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije.
    Po formiranju Odseka za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944. godine, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, novembra 1944. godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao je naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. godine.
    Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao je ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio sve do jula 1966. godine.
    Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24. marta 1946. godine, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).
    Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj Partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo "Izveštaj o organizacionom radu" gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad partijske organizacije u Jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića Crnog i Andrije Hebranga. Napomenuo da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga.
    Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli otok avgusta 1951. godine gde su ga Golootočani sačekali sa povicima "Marko-Tito". Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo.
    Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu Narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.
    Od 1956. godine postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član CK Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.
    Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije.
    Kada se Tito venčao sa Jovankom, 1952. godine, Aleksandar Ranković je bio Titov kum, a general Ivan Gošnjak Jovankin.
    Godine 1963. je pustio u rad autoput "Bratstvo-Jedinstvo" (auto put E-75) koji je vodio od Slovenije preko Hrvatske i Srbije do Makedonije. Iako se zvao autoput, dobrim delom taj put nije ispunjavao kriterijume za autoput. No, u to vreme to je bio veliki napredak. Autoput su gradile omladinske radne brigade iz cele SFR Jugoslavije.
    Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata "afera Ranković", ili "afera prisluškivanja". Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu Izvršnog komiteta koja je održana 16. juna 1966. godine. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti "afera Ranković". Atmosfera uoči početka Četvrtog brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDB-e. Članovi CK doputovali su na Brione 30. juna, da bi se plenum održao već sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infarkt. Sednica Četvrtog brionskog plenuma je počela 1. jula 1966. godine u hotelu "Istra" na Brionima.
    Aleksandar Ranković je već ranije podneo ostavku na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta. Sednicu je otvorio Tito, da bi se posle pročitao zvanični izveštaj Istražne komisije u slučaju Rankovića. Ranković je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Ostao je veran svojoj Partiji, i pored toga što je izdavala njegove ideale. Posle iscrpne rasprave, plenum je doneo odluku "da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se ona prilagodila nastalim promenama u celokupnom društvu i sistemu samoupravljanja, da se Svetislav Stefanović Ćeća, ministar unutrašnjih poslova SR Srbije, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća, da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati".
    Nešto kasnije, na sednici CK SK Srbije 15. septembra 1966. godine, na predlog Spasenije Cane Babović, iste one koja ga je 1941. spašavala iz bolnice, plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista. Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. godine isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije.
    Posle Brionskog plenuma nastupila je "čistka" (smena, prevremeno penzionisanje pa i hapšenje) ljudi za koje se sumnjalo da su simpatizeri Rankovića. Tako su u istoriju otišli: Svetislav Stefanović Ćeća, Vojin Lukić, Slobodan Krstić, general Milan Žeželj, general Miloje Milojević i mnogi drugi simpatizeri Rankovića. Najviše se "čistka" odnosila na službenike srpske nacionalnosti, te se razne službe bezbednosti, koje je objedinjavao Ranković, godinama nisu povratile od te akcije.
    Posle Brionskog plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeći daleko od nekadašnjih drugova u svojoj vili u Dubrovniku, posvetio se svojim "dnevničkim zabeleškama", koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru.
    U noći između 18 i 19. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je doktor stigao posle ponoći, konstatovao je trenutnu smrt.
    Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove rodne kuće u Draževcima. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprostavio genaral Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti.
    Posle tragične smrti svoje prve žene Anđe Ranković, sa kojom je dobio sina Miroslava-Miću, oženio se sa Vladislavom Slavkom Ranković, i sa njom dobio još jednog sina Slobodana. Njegova unuka Anja Ranković je ugledni novinar i voditelj na televiziji.
    Aleksandar Ranković je odlikovan ordenima:
    Junaka socijalističkog rada.,
    Narodnog oslobođenja,
    Partizanske zvezde,
    Zasluga za narod,
    Bratstva i jedinstva I reda,
    Ordenom za hrabrost,
    Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 4. jula 1945. godine.


    Свети мученици Гурије, Самон и Авив
    Гурије и Самон беху угледни грађани едески. У време једног гоњења хришћана они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „Ако се покоримо наредби царској, пропашћемо, ма нас ти и не убио”. После љутих мука беху бачени у тамницу, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад, таму и тескобу. Тада поново беху изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој, беху на смрт осуђени и мачем посечени, 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив, ђакон едески, прими муке за Христа Господа свога, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са светим Гуријем и Самоном. Када преста гоњење, подигоше хришћани храм у част три мученика, Гурија, Самона и Авива, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку, којом се ожени један Гот, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу, то се Гот закле на гробу света три мученика, да никакво зло неће девојци учинити него да ће је узети за закониту жену, пошто је рече, нежењен. У ствари, он беше жењен. И када одведе девојку у своју постојбину, држаше је не као жену него као робињу, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше светим мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.

    Свети мученици Елпидије, Маркел и Евстохије
    Пострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева шест хиљада незнабожаца повероваше у Христа Господа.

    Празник иконе свете Богородице „Купјатицке”
    Ова икона прво се јавила некој девојчици Ани, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. године. Чувајући стадо, виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дому, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено, она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узме, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме, завуче руку у недра, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тог чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви Свете Софије у Кијеву.

    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 30, 2010 10:14 pm

    Bilo jednom...29. novembar (29.11.) je 333. dan godine po gregorijanskom kalendaru (334. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 32 dana.

    1777. - San Hoze, Kalifornija je osnovan kao el Pueblo de San José de Guadalupe. Ovo je prvo civilno naselje ili pueblo u ovom delu Kalifornije.
    1781. - Brod sa robovima Zong baca živi tovar u more da bi polagao pravo na osiguranje.
    1830. - Novembarski nemiri izbijaju u Poljskoj.
    1847. - Vitman masakr: Dr. Markus Vitman, njegova žena Narcisa i još njih petnaestoro su ubijeni i time počinju Indijanski ratovi.
    1864. - Indijanski ratovi:: Send Krik masakr - volonteri iz Kolorada predvođeni pukovnikom Džonom Čivingtonom masakriraju najmanje 400 pripadnika Čejena i Arapahoa u Send Kriku, Kolorado.
    1872. - Indijanski ratovi: Modok rat počinje Bitkom Izgubljene Reke.
    1877. - Tomas Edison demonstrira svoj fonograf po prvi put.
    1890. -
    Meidži ustav stupa na snagu u Japanu i prvi Dijet se sastaje.
    U Vest Pointu u Nju Jorku, Američka Mornarička Akademija pobeđuje Američku Vojnu Akademiju sa 24:0 u prvoj Vojska-Mornarica fudbalskoj utakmici.
    1915. - Vatra uništava većinu zgrada na Ostrvu Svete Kataline u Kaliforniji.
    1929. - Američki admiral Ričard Berd postaje prva osoba koja je preletela Južni pol.
    1943. - Drugo zasedanje Antifašističkog veća nacionalnog oslobođenja Jugoslavije održano u Jajcu, u Bosni i Hercegovini, i ono odlučilo da se Jugoslavija izgradi na federativnom principu.
    1944. - Drugi svetski rat: Albanija je oslobođena od nemačke okupacije.
    Alfred Blalok i Vivijen Tomas vrše prvu operaciju (na čoveku) da bi ispravili sindrom plave bebe.
    1945. - Zvanično proglašena FNRJ (Federativna Narodna Republika Jugoslavija), što je označilo kraj monarhističkog uređenja u Jugoslaviji. Ovaj dan se proslavljao kao Dan Republike do 2003.
    1947. - Generalna Skupština Ujedinjenih nacija glasa za podelu Palestine između Arapa i Jevreja.
    1950. - Korejski rat: Severnokorejske i kineske trupe naređuju povlačenje snaga Ujedinjenih nacija iz Severne Koreje.
    1952. - Korejski rat: Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer ispunjava obećanje iz kampanje time što putuje do Koreje da bi video šta može da se učini da se prekine konflikt.
    1961. - Merkur-Atlas 5 je lansiran sa Enosom (šimpanzom) (letelica je obletela Zemlju dva puta i srušila se nedaleko od obale Portorika).
    1963. - Američki predsednik Lindon Džonson je uspostavio Vorenovu komisiju da istraži atentat na predsednika Džona Kenedija.
    1965. - Lansiran je kanadski satelit Alouette 2 .
    1967. - Vijetnamski rat: Američki ministar odbrane Robert Meknamara objavljuje svoju ostavku.
    1975. - Bil Gejts prvi put koristi ime „Micro-soft“ (za mikroračunarski softver) u pismu Polu Alenu.
    1981. - Nedaleko od obale ostrva Santa Kataline, 43-godišnja Natali Vudse davi nesrećnim slučajem.
    1982. - Sovjetska invazija Avganistana: Generalna skupština Ujedinjenih nacija donosi Rezoluciju Ujedinjenih nacija 37/37, po kojoj sovjetske snage treba da se povuku iz Avganistana.
    1987. - Korejski Boing 707 u kom se nalazilo 155 putnika eksplodirao je iznad tajlandsko-burmanske granice
    1990. - Zalivski rat: Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donosi Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 678, po kojoj se omogućuje vojna intervencija na Irak ukoliko ta nacija ne povuče svoje snage iz Kuvajta i ne oslobodi sve strane taoce do 15. januara 1991.
    1992. - Denis Bird iz Njujork Džetsa postaje paralizovan zbog povrede vrata tokom fudbalske utakmice protiv Kanzas Siti Čifsa.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1762. - Pjer-Andre Latrej, francuski zoolog († 1833.)
    1797. - Getano Doniceti, italijanski kompozitor († 1848.)
    1799. - Ejmos Bronson Alkot, američki pisac i edukator († 1888.)
    1803. -
    Gotfrid Semper, arhitekta († 1879.)
    Kristijan Dopler, fizičar († 1853.)
    1813. - Franc fon Miklosič, lingvista († 1891.)
    1816. - Morison Vejt, sedmi Vrhovni Sudija SAD († 1888.)
    1832. - Luiza Mej Alkot, spisateljica († 1888.)
    1835. - Ciksi, kineska carica. († 1908.)
    1847. - Svetislav Vulović, srpski književni kritičar. (†1898.)
    1849. - Ser Džon Embrouz Fleming, fizičar († 1945.)
    1856. - Teobald fon Betman Holveg, kancelar Nemačke i premijer Pruske († 1921.)
    1876. - Neli Tejlou Ros, političarka († 1977.)
    1881. - Julijus Rab, kancelar Austrije († 1964.)
    1894. - Lusil Hegamin, američka pevačica i zabavljačica († 1970.)
    1895. -
    Bazbi Berkli, filmski režiser i koreograf († 1976.)
    Vilijam Tubman, predsednik Liberije († 1971.)
    1908. - Adam Klejton Pauel mlađi, Američki vođa pokreta za građanska prava i političar († 1972.)
    1915. - Bili Strejhorn, muzičar, kompozitor († 1967.)
    1917. - Merl Trevis, kantri pevačica († 1983.)
    1918. - Madlen Langl, autorka
    1922. - Duško Radović, srpski književnik († 1984.)
    1927. - Vin Skali, bejzbol komentator
    1932. - Žak Širak, francuski političar i predsednik
    1932. - Dajen Len, glumica
    1933. - Džon Majal, bluz muzičar
    1939. - Matija Bećković, srpski pisac
    1939. - Piter Bergman, komičar
    1940. - Čak Manđone, muzičar
    1941. - Bil Frian, bejzbol igrač
    1942. - Filip Hutenloher, švajcarski bariton
    1943. - Su Miler, pisac
    1947. - Petra Keli, političarka († 1992.)
    1946. - Vuk Drašković, srpski političar.
    1949. - Geri Šendling, komičar, glumac, pisac, producent, režiser
    1953. -
    Aleks Grej, umetnik
    Kristin Paskal, glumica († 1996.)
    1954. - Džoel i Itan Koen, režiseri, producenti, pisci
    1955. - Haui Mendel, glumac
    1956. -
    Hinton Betl, plesač
    Leo Laporte, televizijska ličnost
    1960. - Keti Morijarti, glumica
    1961. - Kim Dilejni, glumica
    1963. - Endru Mekarti, glumac
    1964. - Don Čidl, glumac
    1965. - Marlena Telvik, žurnalistkinja
    1967. - Džon Lejfild, profesionalni rvač
    1969. - Mariano Rivera, bejzbol igrač
    1971. - Đina Li Nolin, glumica
    1973. - Rajan Gigs, velški fudbaler
    1976. - Ana Feris, glumica

    Izumreli su:

    741. - Papa Grgur III
    1268. - Papa Klement IV
    1314. - Kralj Filip IV Lepi (* 1268.)
    1378. - Karlo IV, car Svetog rimskog carstva. (* 1316.)
    1516. - Đovani Belini, italijanski slikar. (* oko 1430.)
    1530. - Kardinal Tomas Volzi, savetnik engleskog kralja Henrija VIII.
    1571. - Katbert Mejn, rimokatolički sveštenik u Engleskoj.
    1632. - Fridrih V Palatinski (* 1596.)
    1643. - Klaudio Monteverdi, italijanski kompozitor.
    1694. - Marčelo Malpigi, italijanski fizičar.
    1847. - Markus i Narcisa Vitman
    1916. - Vojvoda Vuk, četnički komandant u balkanskim ratovima
    1924. - Đakomo Pučini, italijanski kompozitor. (* 1858.)
    1941. - Dragojlo Dudić, revolucionar, književnik (* 1887.)
    1953. - Sem De Gras, holivudski glumački pionir.
    1954. - Dink Džonson, džez muzičar. (* 1892.)
    1957. - Erih Volfgang Korngold, kompozitor.
    1975. - Grejam Hil, trkač automobila.
    1979. - Zepo Marks, glumac, komičar. (* 1901.)
    1981. - Frederik Vertam, psiholog. (* 1895.)
    1981. - Natali Vud, glumica.
    1982. - Persi Vilijams, kanadski sportista. (* 1908.)
    1986. - Keri Grant, glumac.
    1991. - Frenk Jerbi, autor.
    1996. - Dragoslav Srejović, arheolog, akademik SANU
    1998. - Živojin Pavlović, srpski književnik, filmski reditelj, slikar i profesor Beogradskog Univerziteta.
    1999. - Džin Rejburn, voditelj.
    2001. - Džordž Harison, muzičar (Bitlsi).
    2001. - Džon Nouls, autor.
    2004. - Džon Dru Barimor, glumac. (* 1932.)
    2004. - Heri Dening, bejzbol igrač. (* 1911.)

    Opsirnije:


    Dušan „Duško“ Radović, pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik, je rođen 29.novembra 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B.
    Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.
    Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija "Studio B", koji su kasnije objavljeni u tri knjige "Beograde dobro jutro".
    Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečijeg hora "Kolibri":
    Mrak
    Šta je na kraju
    Pesma o mleku
    Tatin muzičar
    Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...)


    Rođen 29.11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.
    Prvu pjesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u „Mladoj kulturi".
    Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“.
    U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima.
    U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića.
    Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine.
    Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
    Dramska poema „Če - tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970).
    Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine.
    Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd.
    Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić.
    Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.
    Njegova supruga se zvala Vera Pavladoljska (njoj je posvetio jednu od njegovih najpoznatijih pesama, koju je kasnije izvodio Arsen Dedić) i sa njom ima ćerke Ljudmilu i Olju.
    Akademik Bećković je jedan od retkih akademika koji su Slobodana Miloševića kritikovali još 1991. godine (npr. "Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje (Vreme, 2. 12. 1991.)). Tokom njegovog režima učestvovao je na brojnim protestnim skupovima.
    Bećković je blizak prijatelj Vojislava Koštunice. Bećković aktivno podržava Demokratsku stranku Srbije na čijim je mitinzima više puta i govorio.
    Od 2009. godine je Predsednik Fonda Slobodan Jovanović u Beogradu


    Svetislav Vulović (Ivanjica, 29. novembar 1847 — Beograd, 2/14. maj 1898) je bio srpski književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, rektor Velike škole i akademik.

    Prema Jovanu Deretiću bio je u srpskom realizmu „prvi kritičar od formata“. Pisao je pozorišne prikaze („Iz pozorišta“, 1879.), književne kritike, studije o istaknutim pesnicima romantičarima (Njegošu, Simi Milutinoviću, Branku Radičeviću i Đuri Jakšiću), o značajnim književnim pojavama („Umetnička pripovetka u najnovijoj srpskoj književnosti“, 1880.) i studije o starim srpskim biografima. Zalagao se za „prirodnu kritiku“ za koju mu je bio uzor nemački kritičar Ludvig Berne. O književnim delima nije sudio po pravilima nego po utisku, u kritiku je unosio i svoju ličnost i osećanja. Književni rad pisaca proučavao je u vezi sa njihovom biografijom.
    Bio je profesor književnosti u beogradskoj gimnaziji, a od 1881. u Velikoj školi. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije izabran je u prvih 16 redovnih članova. Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge 1892.
    Njemu u čast se biblioteka u Ivanjici zove „Svetislav Vulović“.


    Vuk Drašković (Međa, 29. novembar 1946. godine), srpski književnik i političar, predsednik SPO.
    Rođen je u vojvođanskom selu Međa u porodici kolonista iz Hercegovine. Osnovnu školu završio je u Fojnici, gimnaziju u Gacku, a diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. Oženjen je Danicom Drašković. Govori engleski i ruski jezik(mani ga se Mito, ala govori te jezike).
    U periodu 1969 - 1980. bio je novinar u nacionalnoj agenciji Tanjug. Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. U tom periodu objavljuje i svoje prve književne priče, kao i esej Ja, malograđanin.
    Novinarstvo je napustio 1980. i posvetio se književnosti. Njegovi romani bili su jugoslovenski i balkanski bestseleri. Neki od njih prevedeni su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i još mnoge jezike.
    Sudija (1982.)
    Nož (1982.), koji je ekranizovan 1999. godine (vidi članak o filmu)
    Molitva
    Molitva 2
    Ruski konzul
    Noć generala (1994.)
    Odgovori
    Kojekude Srbijo
    Doktor Aron (2009.)[1]
    Godine 2001. objavio je knjigu govora, intervjua i pisama pod nazivom „Podsećanja“.
    Na sedmu godišnjicu demokratskih promena u Srbiji (5. oktobar 2007), Vuk Drašković je objavio autobiografsku knjigu „Meta“ koja sadrži neka autorova svedočanstva o događajima u periodu 1990-2000.
    1989. godine, zajedno sa Mirkom Jovićem je osnovao političku stranku Srpsku narodnu obnovu, ali zbog suprotstavljenih stavova ta se stranka cepa. 14 marta 1990. otcepljeno krilo Srpske narodne odbrane čiji je Drašković bio predsednik ujedinjuje se sa Srpskim slobodarskim pokretom Vojislava Šešelja. Sa Vojislavom Šešeljem je u kumovskom odnosu. Po raspadu Srpske narodne odbrane, Drašković je 1990. osnovao stranku Srpski pokret obnove, koja je bila u opoziciji režimu Slobodana Miloševića. U tom periodu, dva puta je hapšen. Prvi put posle devetomartovskih demonstracija 1991. godine, kada je proveo tri dana u zatvoru. Drugi put je uhapšen sa suprugom Danicom, juna 1993. godine, kada su osuđeni na dva meseca zatvora i kada su preživeli najsuroviju policijsku torturu. Oboje su oslobođeni zahvaljujući pritisku vodećih državnika i organa međunarodne zajednice. Između ostalih, za slobodu Vuka Draškovića i njegove supruge najodlučnije su se založili američki predsednik Bil Klinton, ruski predsednik Boris Jeljcin, francuski predsednik Fransoa Miteran i njegova supruga Danijela, grčki premijer Konstantin Micotakis, britanski premijer Džon Mejdžor i drugi.[2]
    U periodu 1996 - 1997, zajedno sa Zoranom Đinđićem i Vesnom Pešić, predvodio je koaliciju Zajedno koja je u drugom krugu lokalnih izbora osvojila apsolutnu pobedu. Međutim, Miloševićev režim to nije priznao pa su nastali tromesečni protesti po celoj Srbiji. Najzad je, februara 1997, Milošević priznao pobedu opoziciji.
    3. oktobra 1999. godine, na Ibarskoj magistrali organizovan je atentat na Draškovića, a u sudskom procesu utvrdiće se da nije prvi, i tom prilikom poginula su četiri njegova bliska saradnika. Sledeći pokušaj atentata dogodio se 15. juna 2000. godine u Budvi, kada je sam Drašković lakše povređen.
    [uredi]2000. i posle
    U međuvremenu, Drašković je 10. januara 2000. godine formirao novu opozicionu koaliciju protiv Miloševića koja je nazvana Demokratska opozicija Srbije - DOS. U leto 2000, Drašković u ime stranke odlučuje istupiti iz kalicije i SPO samostalno nastupa na prevremenim izborima za predsednika SRJ, koje je Milošević raspisao za 24. septembar te godine. Draškovićev kandidat Vojislav Mihailović osvaja mali broj glasova, a Vojislav Koštunica (kandidat DOS-a) pobeđuje Miloševića koji najpre nije hteo priznati poraz. Počinju demonstracije širom Srbije, koji su završeni 5. oktobra kada je DOS najpre nasilnim upadom u Saveznu skupštinu, ali i koordiniranom saradnjom sa nezadovoljnim delovima vojske i policije preuzeo vlast i izbegao krvoproliće. Drašković je podržavao proteste i pozdravio smenu vlasti. Na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije, 23. decembra 2000, Draškovićev SPO nije uspeo preći izborni cenzus od 5% i postaje vanparlamentarna stranka.
    Tri godine kasnije, decembra 2003. godine (na sledećim vanrednim skupštinskim izborima) SPO ulazi u koaliciju sa strankom Nova Srbija Velimira Ilića i osvaja 22 poslanička mesta (oko 13%). Ostalo je zabeleženo da po svim istraživanjima u vreme predizborne kamapanje ovoj koaliciji nije predviđan ulazak u parlament. Dve nedelje pre izbora Sinod srpske pravoslavne Crkve se bez ikakvog utemeljenja u aktuelnim društvenim javnim raspravama oglašava saopštenjem da je za monarhiju. Politički analitičari su pre i posle izbornih rezultata ovo saopštenje protumačili kao poziv Crkve da se glasa za ovu koaliciju. Nema zabeleženih slučajeva da je sveštenstvo agitovalo za ovu kaoliciju. Drašković ne zauzima položaj u novoj Vladi Srbije pod vođstvom Vojislava Koštunice, već u aprilu 2004. godine biva postavljen za ministra spoljnih poslova Državne Zajednice Srbija i Crna Gora.
    Nakon prestanka postojanja Državne Zajednice 2006. godine, Drašković ostaje na istoj dužnosti na nivou Srbije. Na toj funkciji ostaje do izbora nove Vlade u maju 2007. godine.
    Pred vanredne parlamentarne izbore koji su održani 11. maja 2008. godine, Drašković i njegov SPO pristupili su kaoliciji Za evropsku Srbiju, koju sačinjavaju još i Demokratska stranka (Boris Tadić), G17+ (Mlađan Dinkić), i Liga socijaldemokrata Vojvodine (Nenad Čanak).
    Lista je na ovim izborima osvojila 38,42% glasova (1.590.200 glasova, 102 mandata) i koja je početkom jula 2008. formirala koalicionu Vladu sa koalicijim SPS-PUPS-JS. SPO je dobio 4 poslanička mandata i mesto ministra dijaspore.


    Vojin Popović (poznat kao vojvoda Vuk) je bio srpski četnički (odnosno komitski, predvodio je Dobrovoljački odred) vojvoda koji je učestvovao u borbama za Makedoniju, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kao komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.
    Rođen je 9. decembra 1881. u Sjenici. Ubrzo posle toga njegova porodica se preselila u Kragujevac, gde je Vojin pohađao školu. Opredelio se za vojnu karijeru. 3. novembra 1901. godine postao je potporučnik. Kad su prve čete 1905. krenule za Staru Srbiju među četnicima bio je i Vojin Popović.
    Vojin Popović učestvovao je u mnogim bitkama, u Četničkoj akciji, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Njegov četnički odred pomagao je Dunavskoj diviziji u Prvom balkanskom ratu da održi front. Kao komandant Jadarskog četničkog odreda učestvovao je u Cerskoj bici. Bio je komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.
    Poginuo je u neravnopravnoj borbi sa Bugarima na Kajmakčalanu, u jurišu na Gruniški vis, kod Sive stene, 29. novembra 1916. godine. Njegov Dobrovoljački odred imao je na početku Solunskog fronta 2200 ljudi, a zaključno sa Vukovom smrću spao je na svega 450 ljudi - bila je to i smrt njegovog odreda. Preživeli vojnici Dobrovoljačkog odreda prebačeni su u druge pukove. Gruniški vis je bio osvojen a Bugari proterani.
    Njegovo telo bilo je sahranjeno na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, a septembra 1923. preneto je na Novo groblje u Beogradu. Osim toga vojvoda Vuk ima spomenik u Beogradu (u parku na Topličinom vencu, delo vajara Đorđa Jovanovića) i u Nišu. Bio je oženjen i imao jednu ćerku koja nije imala potomaka.
    Celi život vojvoda Vuk posvetio je borbi, to je bio njegov lični izbor. On je u sebi osećao da je pozvan od rodne grude da se svakom tuđincu, neprijatelju, suprostavi ako taj želi da vlada njegovim narodom. Odlikovan je velikim brojem nagrada.
    Slika vojvode Vuka u ratničkoj uniformi, iz vremena četovanja po staroj Srbiji, istaknuta je na počasnom i vidnom mestu u prostorijama Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca u Beogradu, Savski trg broj 9. To Udruženje nastavlja i neguje tradicije ratnog dobrovoljaštva iz Prvog svetskog rata.



    Свети апостол Матеј Јеванђелист
    Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: „Хајде за мном. И уставши отиде за њим” (Мт 9, 9). Потом Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Светог Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силно, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се светом Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез наједанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца; он се помоли Богу, и кнез прогледа - нажалост, прогледа само телесним очима, али не и духовним. Он ухвати светог Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди, те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Свети Матеј, апостол, написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

    Преподобни Сергије Малопинежски
    Руски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне двадесет две године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. године у старости од 92 године.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Tue Nov 30, 2010 10:58 pm

    Bilo jednom....30. novembar (30.11.) je 334. dan godine po gregorijanskom kalendaru (335. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 31 dan.

    1700. - U bici kod Narve švedske trupe kralja Karla XII pobedile nadmoćniju rusku vojsku Petra I. U bici poginulo oko 10.000 Rusa i 600 Šveđana. Na isti dan 1718. Karlo XII, švedski "kralj ratnik", simbol nacionalnog junaštva, poginuo pri napadu na Norvešku.
    1838. - Meksiko objavio rat Francuskoj, koja je tri dana ranije okupirala grad Vera Krus.
    1853. - Rusija u Krimskom ratu uništila tursku flotu u bici kod crnomorske luke Sinope.
    1872. - U Glazgovu odigrana prva fudbalska utakmica dve reprezentacije, Engleske i Škotske. Meč završen rezultatom 0:0.
    1939. - Više od 20 sovjetskih divizija napadom na Finsku počelo sovjetsko-finski "zimski rat", okončan mirovnim ugovorom u martu 1940, kojim je Finska prinuđena da se odrekne Karelijske prevlake i grada Viborg na istoku zemlje.
    1967. - Aden, Južni Jemen i Južnoarapska Federacija, 17 sultanata, stekli nezavisnost posle 128 godina britanske kolonijalne vladavine i formirali Narodnu Republiku Južni Jemen, koja je na isti dan 1970. dobila naziv Narodna Demokratska Republika Jemen.
    1975. - Afrička država Dahomej promenila naziv u Narodna Republika Benin.
    1995. - Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jednoglasno usvojio odluku da 31. januara 1996. bude okončana troipogodišnja mirovna misija u Bosni i Hercegovini.
    1996. -
    Oko 150.000 ljudi protestovalo na ulicama Beograda zbog poništenja izborne pobede opozicione koalicije "Zajedno" na lokalnim izborima.
    Vlada i pobunjenici u afričkoj državi Sijera Leone potpisali sporazum o okončanju šestogodišnjeg građanskog rata.
    1999. - Putnički brod s 302 putnika prevrnuo se blizu istočne kineske obale. Nesreću preživele 22 osobe.
    2000. U Pjongjangu se sreli rođaci iz Severne i Južne Koreje, koji su blizu pedeset godina bili razdvojeni.
    2002. - Turska ukinula 15 godina dugo vanredno stanje na jugoistoku države, čime je završena era sukoba turskih snaga i kurdskih separatista, tokom kojih je poginulo oko 30.000 osoba.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su;

    1508. - Andrea Paladio, italijanski graditelj.
    1667. - Džonatan Svift, engleski književnik († 1745.)
    1835. - Mark Tven, američki književnik († 1910.)
    1874. - Vinston Lenard Spenser Čerčil, engleski državnik.
    1888. - Ralf Hartli pronalazač, elektroničar
    1943. - Snežana Nikšić, glumica.
    1946. - Marina Abramović, je srpska umetnica performansa sa internacionalnim renomeom
    1955. - Bili Ajdol, engleski muzičar.
    1969. - Ejmi Rajan, američka glumica.
    1977. - Olivije Šenfelder, francuski umetnički klizač.

    Izumreli su:

    1900. - Oskar Vajld, irski književnik. (*1854).
    1939. - Bela Kun, mađarski revolucionar.
    1955. - Josip Slavenski, jugoslovenski kompozitor. (*1896).
    1957. - Paja Jovanović, srpski slikar. (*1859).
    1977. - Miloš Crnjanski, srpski pisac. (*1893).
    1988. - Aleksandar Deroko, srpski arhitekta (*1894)
    1990. - Vladimir Dedijer, akademik, publicista i novinar
    2003. - Gertruda Ederli, američka plivačica. Prva žena koja je preplivala Lamanš, 1926.
    2008. - Jern Ucon,danski arhitekt čije je najpoznatije djelo Sidnejska opera.
    2009. - Milorad Pavić, srpski pisac. (*1929)

    Opsirnije:


    Snežana Nikšić je srpska Filmska, pozorišna i TV glumica. Rođena je 30. novembra 1943. godine u Nišu.
    Apsolvirala je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. S nepunih 18 godina glumi naslovnu ulogu u komadu Krotka, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.
    Na filmu je debitovala 1965. godine (Inspektor, Mila Đukanovića), zatim su usledili Sretni umiru dvaput (Gojka Šipovac, 1966) i Pre rata (Vuka Babića, 1966). Glumila je glavne i veće sporedne uloge u petnaestak filmova, od kojih se izdvaja Na papirnatim avionima (1967) Priča koje nema (1967) i Pozdravi Mariju (1969) Matjaža Klopčića.
    Nastupala je u više TV drama i serija, a delovala je i kao voditeljka u obrazovnim emisijama TV Beograd.
    Bila je supruga pokojnog glumca Ljube Tadića.


    Josip Slavenski, punim imenom Josip Štolcer-Slavenski (Čakovec, 11. maj 1896 - Beograd 30. novembar 1955) bio je poznati kompozitor. Bio je najstariji sin u porodici Josipa Štolcera, rođenog u Zlataru i od majke Julije rođene Novak. Slavenski je sahranjen na beogradskom Novom groblju u prisustvu mnogobrojnih poštovalaca i prijatelja .
    Studirao je muziku u Budimpešti i Beču. Nakon krećeg boravka u Zagrebu, od 1924 godine radi u Beogradu, najpre kao srednjoškolski nastavnik, a posle Drugog svetskog rata kao profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Težio je ka nacionalnim izrazima, pa je uspešno združivao elemente narodnog folklora pojedinih balkanskih naroda sa muzičkom tehnikom, već poznatom u Evropi. Najvažnija dela koja se vežu za njegov rad jesu Balkanofonija za orkestar, Simfonija orijenta za hor i orkestar, Pesme moje majke za glas i gudački orkestar a pisao je i sonate za violinu i klavir.
    Prvi kontakt sa muzikom Josip Slavenski je imao u rodnom gradu, još kao dete, slušajući međumurske pesme svoje majke. Građansku školu i ispit za pekarskog kalfu završio je u Čakovcu, a prvo muzičko obrazovanje dobija u Varaždinu kod A. Stohra i D. Simona. Posle neuspelog pokušaja da se upiše u Muzičku školu Hrvatskog glazbenog zavoda i borbe sa samim sobom i ocem koji je želeo da mu sin nastavi pekarski zanat, uspeva da nagovori roditelje da mu odobre studije muzike i odlazi u Budimpeštu, gde kod Zoltana Kodalja studira kompoziciju. U Budimpešti u to vreme Bartok započinje intenzivno istraživanje muzičkog folklora, što na Slavenskovu predispoziciju i te kako ostavlja dubokog traga. Posle dvogodišnjeg vojevanja na rumunskim i mađarskim frontovima i prvih kompozitorskih uspeha, Josip Slavenski odlazi u Prag kod Višeslava Novaka, Dvoržakovog učenika, čehoslovačkog kompozitora i pedagoga, profesora na državnom konzervatorijumu i Majstorskoj školi, jednoj od najuglednijih muzičkih institucija Evrope, i nastavlja usavršavanje iz kompozicije. Iz Praga on odlazi u Pariz na usavršavanje, potom se vraća u Zagreb i 1923/24. godine predaje na Srednjoj školi Muzičke akademije. Posle nepunih godinu dana seli se u Beograd gde prvo postaje nastavnik na privatnoj Muzičkoj školi (danas Muzička škola „Mokranjac”), a po osnivanju Muzičke akademije u Beogradu 1937. godine postaje nastavnik na Srednjoj muzičkoj školi pri Muzičkoj akademiji. Tadašnja Muzička škola danas nosi njegovo ime. Posle Drugog svetskog rata sve do svoje smrti, bio je profesor na Muzičkoj akademiji gde je predavao kompoziciju. Josip Slavenski nije bio strog učitelj; a priori je bio ubeđen da svaki od njegovih učenika, ma iz koje sredine dolazio, ima iste izglede da uđe u svet muzike. On se nije žurio da mlade ljude ocenjuje prema prvim njihovim koracima, samo na osnovu predispozicija i talenta. Ispoljavao je silno strpljenje i podjednaku ljubav prema svim učenicima, čak i onda kada bi se pokazalo da neki od njih nemaju sve osnovne kvalitete koja muzička umetnost traži. On se požrtvovano borio za njih i baš je njima posvećivao naročitu pažnju, ne gubeći nikad nadu i veru u vrednost rada.
    Idejna orijentacija Josipa Slavenskog bila je oslonjena na široka i neispitana područja narodnog idioma, reklo bi se prevashodno, Balkana i njegovog Međumurja, ali i na područja starih kultura naroda Istoka. Za ovu vrstu folklora pokazivao je veliko interesovanje što potvrđuje i ova njegova izjava: „Ja tražim podsticaj u folkloru onih naroda koje civilizacija nije iskvarila. Tu leži ona iskonska emocija koja me inspiriše”.
    Čovek iz naroda, zaljubljen u prirodu i ljude, Slavenski je veliki deo svog života proveo na izvorima narodnog stvaralaštva. Izučavajući folklor na način neuobičajen u njegovo doba, on je otkrio najdalje i najčistije izvore narodne muzike, osluškujući ono što je u njoj prvobitno. Kad ga i nije čuo, zato što se i sam eho ugasio, opet je uspevao da pronikne u to prvobitno. On nije folklorni romantičar; on je čovek sadašnjice, koji ništa ne registruje, već zaključuje. Dok se moderni kompozitori klone folklora on od njega stvara modernu muziku i od svoje ličnosti - eminentnog predstavnika naše generacije folklorita.
    U Balkanofoniji Slavenski je obradio folklorne motive iz raznih krajeva. Po njegovim rečima, ona je postala „manifestacija zvukova sa Balkana, zemlje rasne bujnosti i snage, šarenila, raznovrsnosti, zemlje južnjačke veselosti, slavenskog intezivnog misticizma, orijentalne nostalgije i arhaičkih napjeva”. To se može reći i za njegove Četiri balkanske igre za simfonijski orkestar inspirisan folklorom iz Srbije i Makedonije. Veliki efekat postiže poslednji stav nazvan Teškoto, u stvari, popularno makedonsko kolokoje se postepenom gradacijom razvija do izliva osećanja koja se graniče sa najvišim stupnjem oduševljenja i samozaborava.
    U stvaralaštvu Josipa Slavenskog uočava se nacionalna orijentacija sa elementima ekspresionizma, uz ispitivanje zvučnih fenomena i novih izvora zvuka. Tokom školovanja u Budimpešti, Pragu i studijskog boravka u Parizu, mogao je da čuje, pored tradicionalnog koncertnog repertoara, dela tada aktulelnih kompozitora: Debisija, Ravela, Skrjabina, Štrausa, Šenberga itd. Kroz ceo opus Josipa Slavenskog paralelno teče zanimanje za alikvotni niz i modalne lestvice raznovrsnih folklornih melodija balkanskih i istočnjačkih naroda. Interesovanje za ove zvučne fenomene ogleda se i u njegovim astroakustičkim istraživanjima u kojima je pokušao da pronađe vezu između planetarnog sistema, periodnog sistema elemenata i tonskih nizova. Takođe, zanimajući se za netemperovano narodno pevanje, Slavenski pokušava da ga dovede u vezu sa prirodnim alikvotnim nizom. Brojni su primeri kompozicija u kojima se, prilikom postavke akorada i odabira lestvične osnove kompozitor rukovodi upravo alikvotnim nizom. Lestvični nizovi na kojima počivaju Slavenskova dela često su modalni i preuzeti iz folklora balkanskih ili istočnjačkih zemalja. Tako se sreću dorski, eolski, lidijski i miksolidijski modus, balkanski mol, moldur, brojni orijentalni tipovi lestvica, istarska lestvica kao i pentatonski nizovi koji čine osnovu kompozitorovog rodnog, Međumurskog folklora. Takođe, česte su alteracije trećeg ili šestog stupnja kao i oscilacije između dura i mola, odnosno dva ili više lestvična niza. Kao posledica ovakvog tretmana lestvičnih osnova i prevashodno linearnog načina mišljenja javljaju se, često disonantni akordi sekundno-kvartne strukture koji se neretko ne razrešavaju i u čijim se odnosima ne može prepoznati klasičarsko-romantičarska funkcionalnost. Veoma omiljen kompozicioni postupak Slavenskog je i upotreba pedalnih tonova i ostinata. Upotreba „praznih“ kvinti ili oktava u okviru ostinata ili pedala doprinosi destabilizaciji tonaliteta i rušenju tonalnog centra. Upotreba dvanaesttonskih akorada i klastera još su samo neke od karakteristika muzičkog i harmonskog jezika Josipa Slavenskog.
    Opus Josipa Slavenskog je obiman i raznovrstan i obuhvata gotovo sve muzičke vrste, izuzev opere i baleta. U nizu simfonijskih dela ističu se: Simfonijski epos, svite Balkanofonija i Četiri balkanske igre, zatim Sa Balkana, Jugoslovenska svita, Iz Jugoslavije (ove tri svite su prvobitno napisane za klavir), dalje simfonijska slika Nocturno, Muzika za orkestar i Muzika za kamerni orkestar. Prilog koncertantnom žanru je Violinski koncert, pored ranog ali nedovršenog Klavirskog koncerta. Obimna Prasimfonija u jednom stavu, tonska vizija o postanku sveta, izgubljena je, a od Heliofonije, kosmičke vizije za hor, elektronske instrumente i veliki orkestar, dovršen je samo stav Haos. Posebno mesto zauzima delo Muzika u prirodnom tonskom sistemu za Bozankeov enharmonijum, odnosno za elektronske instrumente i timpane.
    Kamerna oblast je zastupljena sa tri gudačka kvarteta, kvintetom Sa sela i Duvačkim kvintetom, dok su tri gudačka trija u stvari aranžmani drugih kompozicija. Zatim se ističu: Slavenska sonata za violinu i klavir i Sonata riligiosa za violinu i orgulje, od manjih violinskih kompozicija Jugoslavenska pesma i igra, a od klavirskih Sonata, svite Sa Balkana, Jugoslovenska svita, Iz Jugoslavije, kao i dve sveske zbirke Igre i pesme sa Balkana.
    Od vokalno-instrumentalnih dela na prvom mestu stoji velika kantata Simfonija Orijenta; tu još spadaju izgubljena Missa brevis za muški hor i orgulje, Kantata mladosti, kantate Borba za Jugoslaviju i nedovršena Vladimir Ilić Lenjin. Niz solo-pesama uz pratnju klavira ili malog orkestra najviše se temelji na narodnim melodijama, a neke postoje i u verzijama za razne horske sastave. Najistaknutiji među njima je ciklus Pjesme moje majke za alt i gudački kvartet (ili gudački orkestar).
    Brojne i značajne su kompozicije za hor a cappella,delimično originalne invencije (Ružica rumena, Ljubavna pesma, Molitva dobrim očima, Nikad, Romarska popevka), a delimično usko vezane uz folklor ili potpuno zasnovane na stilizaciji narodnih pesama (Voda zvira, Ftiček veli, Ko bo tebe troštal, zbirka od šest malih horova – Svatovska, Slepačka, Šaljivka, Jesenske noći, Dilberka, Rugalica itd.) Ne treba zaboraviti izvestan broj masovnih pesama, od kojih su bile popularne Heroj Tito, Da nam živi rad i Pesma Narodne omladine.
    Među najpopularnijim i najviše izvođenim delima Slavenskog nalazi se svita Balkanofonija, u kojoj je autor, u svom živom interesovanju za folklor ne samo jugoslovenskih već i drugih naroda, dao muzičku panoramu Balkana. Temperamentni plesni ritmovi i melanholijom prelivena melodika laganih napeva, jarki orkestarski kolorit i žestoki harmonski sukobi – sve je to stopljeno u Balkanofoniji u umetničku sintezu izuzetne snage. Originalnost izraza otvorila je ovom delu ubrzo put u inostrane koncertne dvorane. Prvi put je izvedeno, pod nazivom Balkanska simfonija, 6. Maja 1928. godine u Beogradu, a definitivna verzija je zazvučala u Berlinu 25. Januara 1929. pod upravom Eriha Klajbera.
    Iako napisan još 1927, violinski koncert Slavenskog izveden je tek 3. Avgusta 1953. godine na Radio-Beogradu (solista Ljudevit Pap, Beogradska filharmonija, dirigent Đura Jakšić), pa zatim javno na koncertu istog orkestra 2. Novembra 1954. Naime, partitura koncerta, poslata na jedan konkurs, bila je zagubljena i pronađena tek četvrt veka kasnije. Žiri iz 1927. godine, zbunjen smelošću harmonskih sredstava odbio je delo uprkos njegovoj vrednosti.
    Od monumentalno zamišljene „kosmičke vizije“ Heliofonije, koja je trebalo da bude muzika za film o nastanku sunčevog sistema, rastu kristala, pojavi života - dovršen je samo uvodni stav Haos, prikaz formiranja Sunca i planeta iz pramagline. Slavenski je upotrebio ogroman orkestarski aparat, dopunjen orguljama. Čitav stav je jedna velika, postupna gradacija u tempu, ritmu i zvuku. Dok neprekidno bruji najdublji ton velikih orgulja (subkontra C!), nad njim se razvijaju triolske figure gudača, pa motivske floskule drvenih duvačkih instrumenata. Orgulje grade čitav akord od alikvotnih tonova, polifonija je sve bujnija, harmonija sve složenija, orkestarska faktura sve gušća i zvučnija: organizovani tonski haos u kome se nijedna tematska linija ne sme isticati kao vodeća.
    Kokonješće (Allegro vivace energico)
    Prespanka (Lento)
    Užičanka (Allegro vivo)
    Teškoto (Molto grave-Moderato-Allegro-Allegro vivace)
    U popularnija dela Slavenskog spada ova orkestarska svita, zasnovna delom na motivima iz bogatog plesnog folklora Srbije i Makedonije, a delom na autorovim originalnim muzičkim idejama, koje se potpuno organski spajaju sa autentičnim narodnim melosom, zaodenutim u harmonsko i zvučno ruho koje nosi njegov lični pečat. Prilikom prvog izvođenja (Lovro Matačić sa Beogradskom Filharmonijom, 3. Maja 1938) na programu su bili samo Kokonješće i Teškoto. Kokonješće, koje je u stvari prerađen prvi stav kvinteta Sa sela, predstavlja dinamično kolo izgrađeno na narodnom motivu. Smirena i tiha muzika drugog stava kao da slika kakav idilični pejzaž. Zvučnost je krajnje prozračna; flauta, oboa, klarinet i violine redom izlažu lirsku, ornamentiranu temu. Na kraju se sve utiša pastoralna scena iščezne. Treća igra slična je prvoj kako po tome što je upotrebljena folklorna motivika, tako i po živom ritmičkom pulsu; jedino što se na kraju, kad očekujemo snažan, odsečan završetak, iznenada ugasi kao odjek u tihim akordima. Najzanimljivi stav je Teškoto, koji verno reprodukuje odlike ove poznate makedonske igre. Improvizacija klarineta i oboa zasupaju zvuk zurli, a timpani – složenu ritmiku goča. Kao i u originalnoj igri obrazuje se postepena gradacija od laganog početka, punog uzdržane snage, kroz sve brži pokret, do zahuktalosti plesne ekstaze.
    Napisan za vreme boravka u Pragu, Prvi gudački kvartet Slavenskog izveden je najpre na javnom času praškog konzervatorijuma 26. juna 1923, pa zatim u Zagrebu 26. oktobra iste godine od strane Zagrebačkog kvarteta (Francis E. Aranji, Milan Graf, Dragutin Aranji i Umberto Fabri). Iduće godine je autor postigao njime veliki uspeh na festivalu moderne muzike u Donauešingenu; uz laskava priznanja kritike, koja je govorila o „muzici narodne duše“ i o „Najsadržajnijoj muzici na programu“, to je delima Slavenskog otvorilo put na evropske koncertne podijume i u muzičku izdavačku kuću Šot iz Minhena. A taj uspeh nije bio slučajan. Jer ovo delo - posvećeno „veličanstvenoj Betovenovoj fugi op.133“, čime je autor simbolično izrazio svoje divljenje nedostižnom majstoru gudačkog kvarteta - predstavlja muziku dubokog sadržaja i snažne ekspresije, natopljenu sokovima narodnog muzičkog stvaralaštva, a ostvarenu izražajnim sredstvima koja su u ono vreme značila preokret u jugoslovenskoj muzici. Treba zapaziti kako Slavenski pomiruje arhaičnu patinu folklornih lestvica sa smelim politonalnim vođenjem melodijskih deonica.
    Članovi praškog kvarteta Zika (R. Zika, K. Sancin, L. Černi, L. Zika), kome je Slavenski i posvetio ovo delo, izvrli su ga prvi put na frankfurtskom radiju 18. aprila 1929. a 1. aprila 1930. ono je zazvučalo i u Zagrebu, u izvođenju Zagrebačkog kvarteta. Autor je ovde još tešnje povezan sa folklorom nego u predhodnom kvartetu. Krepka glavna tema prvog, sonatnog stava, izložena u oktavama, u stvari je napev pesme Jano, Janke iz okoline Kumanova , a i meka kantilena sporedne teme, elegično obojena tamnim zvukom viole, inspirisane je narodnim melosom. Uprkos naslovu Lirski kvartet, u razvojnom delu ne nedostaju dramski sukobi, a u reprizi nailazimo na kontrapunktski spoj diminuirane glavne teme sa sporednom. I osnovna misao laganog stava preuzeta je iz folklora: to je vranjanska pesma Božana. Ova mirna, raspevana melodija prelazi iz instrumenta u instrument, raspliće se u girlande ornamenata, raste u uzbuđenju - ne napuštajući ipak granice osnovnog lirskog raspoloženja - da se pred kraj ponovo umiri. Završni stav započinje kao fuga na markantnu temu, koja će u drugom odseku stava biti preobražena u ekspresivnu, papetični kantilenu, praćenu ostinatnim pizzicatima vilončela, pa zatim uznemirenim triolskim ritmovima. I kad izgleda da predstoji antiklimaks, energična i burna koda ponovo nas podseća na prvobotni vid teme.
    U makrostrukturi (tu podrazumevamo odnos Slavenskog prema tradicionalnim, utvrđenim oblicima) uočljiv je Slavenskov slobodan pristup formi, odnosno onim već postojećim, utvrđenim oblicima, kao što su onaj fuge ili sonatnog oblika. To se može takođe uočiti i na mikrostrukturnom planu (tj. tretman pojedinih delova unutar utvrđene strukture).
    Način izgradnje oblika u jednostavačnim delima, kao i pojedinačnih stavova u višestavačnim delima isti je u orkestarskim delima kao i u onim za klavir ili kamerni sastav. To su postupci kolažnog uklapanja i montaže pojedinih delova. Za ovakav pristup formi karakterističan je rad sa blokovima, tematski srodnim ali i različitim, pri čemu se smenjuju različita, često kontrastna tempa.
    Jedno od prvih većih orkestarskih dela jeste Fuga i Nokturno, gde Fuga sadrži već neke elemente kasnijeg stvaralaštva Slavenskog: fragmentarnost forme, promenljivost metro-ritmičke strukture, elemente koncertantnosti, mnogobrojne agogičke oznake, maksimalno potenciran zvuk, polifonizacija orkestarskog tkiva itd. Naziru se konture osnovnog oblika – ekspozicija teme i njeno provođenje kroz različite tonalitete, sa pojavom sažete reprize. Karakterističan je način izlaganja teme kroz različite tonalitete, poput niza varijacija različitog karaktera i prelazak iz polifonog u homofoni stav na kraju dela, postupak koji će Slavenski rado upotrebljavati i u kasnim delima.
    Osnovne konture trodelnog oblika sa uvodom i kodom nalaze se u osnovi formalnih rešenja svih jednostavačnih dela. U okviru takvog koncipiranja oblika, variraju se načini rada u mikrostrukturi. Tipičan je onaj u Nokturnu: mozaično nizanje srodnih motiva koji se, u različitim stupnjevima razvoja, nadovezuju jedni na druge. Tu nalazimo i sledeću odliku postupka Slavenskog sa formom: izgradnja veće celine ponavljanjem – doslovnim ili variranim – manjih celina ili motiva.
    Jednostavačno delo Haos može se reći da je najavangardnije orkestarsko delo Slavenskog. Na fizionomiju oblika ovde je uticao kontekst u kojem je delo zamišljeno, a to je za Slavenskog uvek primarna odrednica forme. Kako suštinu dela čine promene volumena zvučne mase, to se i oblik može pratiti po nivoima ravoja ovog činioca. Uvodni deo je onaj gde se formira osnovni zvučni kompleks: 12-tonska serija, pedal i ostinato, a zatim slede 3 razvojne faze – kontrapunktska u kojoj se izlažu tematski materijali, nagomilavanje tog zvučnog kompleksa, završavajući se sintezom prethodnih faza.
    Specifičan pristup formi Slavenskog jeste prisustvo diptiha pevanje – igranje. Na ovom principu izgrađena je Jugoslovenska svita za klavir i Prvi gudački kvartet. Folklorno poreklo ovakvog diptiha podvučeno je tematikom, a kontrast naglašen redukcijom na primarne elemente: u pesmi je to melodija, u igri – ritam. Ovaj postupak se uočava i u najranijim klavirskim svitama i zbirkama iz koje su ponikle Balkanofonija i Četiri balkanske igre.
    Tipična makrostruktura za Slavenskog je upravo svita u kojoj se stavovi nižu po principu pevanje – igranje (adekvatno laganim i brzim stavovima „klasične“ svite). Ovde folklorni uticaj dolazi do izražaja, počev od tematike – naziv stavova ukazuju na poreklo (folklorne) inspiracije, preko sadržine – originalnog ili imaginarnog folklora, pa do osnovne strukture, odnosno načina izgradnje stava primenom različitih kompozicionih postupaka.
    Možda najbolji primer za svitnost Slavenskovog tipa pruža Balkanofonija: sedam stavova – 4 igre i 3 pesme – nižu se po principu kontrasta, ponekad se pretačući jedan u drugi. Odnos stavova pesma – igra sreće se i u delima u kojima tematika nije eksplicitno folklorna. U već pomenutom Prvom kvartetu, ali i u Drugom kudačkom kvartet, a od orkestarskih dela u Muzici za orkestar i Muzici za kamerni orkestar.
    U Muzici za orkestar diptih čine „muzika harmonije“ i „disharmonije“, a Muzika za kamerni orkestar pruža interesantan primer sinteze: folklorni diptih se spaja sa trodelnim ciklusom, a ujedinjuje ih ciklični princip izgradnje stavova. Tri stava su sa odnosima tempa brz – lagan – brz i zasnovani su na osnovne dve teme. Princip cikličnosti Slavenski ne primenjuje dosledno, nego više kao sporadični element koji mu obezbeđuje čvršću koheziju unutar stava. Kada Slavenski koncipira delo u okvirima „klasične“ forme, on uvek pokušava da pronađe onu koja odgovara kontrastu folklornog diptiha. To je slučaj u Sonati za klavir i Violinskom koncertu.
    U mikrostrukturi formalnih rešenja Slavenskog takođe se može pratiti doslednost. Jedan od osnovnih postupaka je princip folklornog variranja nadovezivanjem istih ili srodnih motivskih ćelija, pri čemu je karakteristično harmonsko „bojenje“.
    U orkestarskim delima, ali i u drugim žanrovima susrećemo se sa postupcima pedala i ostinata čij ase primena takođe odražava na mikrostrukturu oblika (slučaj u Haosu, nekim stavovima Balkanofonije i u Četiri balkanske igre). Ostinato se ovde pojavljuje koa fon iz kojeg će iznići tematski materijal.
    U izgradnji pojedinih stavova karakteristično je da se eksponira najčešće samo jedna glavna tematska celina i da se čitav oblik gradi na njenom linearnom razvoju – variranjem, imitacijom, nadovezivanjem srodnih motiva, a ovakav postupak je nesumnjivo folklornog porekla.
    Mnoge osobenosti ekspresionizna naćićemo u ovom delu Slavenskog. Te karakteristike potiču iz specifičnog izvora. Kod njega ekspresionizam nije subjektivna neophodnost, nego posledica prelamanja folklornog kroz fokus umetničkog (ne ekspresionizma zbog ekspresionizma – u smislu dodekafonske faze – nego radi izraza).
    Folklor u Simfoniji Orijenta predstavlja nešto specifično. Osim u poslednjem stavu, u kome prepoznajemo u pravom smislu folklorne elemente (našeg područja), u ostalim stavovima folklor znači manifestaciju muzike jednog podneblja, udaljenog od našeg i prostorno i vremenski (posebno je značajna ova vremenska kategorija jer su ekspresionisti između ostalog težili izvlačenju na površinu drevnih umetnosti). Oživljavajući stare muzičke tradicije, Slavenski nije ugrozio savremenost muzičkog jezika koji je u mnogim svojim aspektima ekspresionistički.
    Jedan od osnovnih ekspresionističkih principa je osamostaljivanje melodije, harmonije i ritma. Autonomija melodije stvara linearnost, totalnu polifoniju, a ovakav način linearnog mišljenja naćićemo u gotovo svim stavovima Simfonije Orijenta (najočiglednije je u II i III stavu – Jevreji i Budisti – gde je prisutan primat melodijskog elementa proizašlog iz specifičnih lestvica – u II stavu iz originalne lestvice e fis g a b c des es fes (niz koji odgovara istarskoj lestvici, kao i Korsakovljevoj i Skrjabinovoj), a u III stavu iz anhemitonske pentatonike).
    Harmonija je, u ovom slučaju, rezultat autonomnog horizontalnog gibanja dviju ili više dionica ili kolorističkog udvajanja pojedinih tonova. Iako se radi o definisanim lestvicama, ne postoje tonalni centri, odnosno funkcije. Oni postoje samo u smislu okosnica melodijskih fraza ili ostinantnih modela.
    Linearni pristup uslovljava i tretman instrumenata gde su svi ravnopravni. U II stavu kontrast instrumentalnih boja je izrazit i nije slučajan – stav nosi naziv Musica coloristica. U ovom stavu zvuk nema samo kolorističku vrednost, već postaje simbol, programsko sredstvo (Slavenski namerava da oboom, flautom, harfom i hornom postigne imitaciju starih jevrejskih instrumenata).
    Linearnost se prirodno izražava u polifonim formama. U Simfoniji Orijenta upotrebljen je kanon u gotovo svim stavovima, a do kulminacije je doveden u osmoglasju poslednjeg dela III stava. Kanon uglavnom sadrži po jedno izlaganje opsežne, razvijene teme u svakom glasu (treba imati u vidu da to nije tema u klasičnom smislu, već udga melodijska linija, neperiodična, u stalnom razvijanju na osnovu utvrđenog tonskog materijala).
    Forma je organizovana u blokove. Svaki blok je monolitan: sastoji se od jednog materijala u pogledu muzičke sadržine, fakture, izvođačko aparata. Međutim, ne samo forma, nego i faktura sadrži blokovska, ostinantna polja u smislu stalnog ponavljanja određenog melodijsko-ritmičkog jezgra u pojedinim instrumentima i instrumentalnim grupama.
    U vokalno-instrumentalnom delu III stava ostinantni princip pojačan je stalnim ponavljanjem teksta koji se sastoji iz samo nekoliko reči (Om mani padme hum). U programskom sloju ovim stalnim ponavljanjem teksta postiže se njegova hipnotička uloga, stvaranje religiozne koncentracije, a poznato je koliko značenje ekspresionisti poklanjaju hipnotičkom, podsvesnom.
    Treći osnovni muzički element pored melodije i ritma, harmonija, nije toliko značajna u Simfoniji Orijenta. Već je pomenuto da je nesamostalna, uglavnom posledica istovremenog zvučanja horizontalnih linija. Vertikalni sklopovi se javljaju najčešće u vidu slobodne akordkse strukture ili klastera, još jedne ekspresionističke inovacije, kao fon.
    Svakako, Slavenskov lični osobeni stil je rezultat različitih, najčešće protivrečnih elemenata. Zato njegovo delo može da se posmatra sa više aspekata, ali čini se da upravo prilaz koji polazi od ekspresionističkih premisa, uključujući i romantičarsku osnovu, ima najviše izgleda da uđe u suštinu fenomena Slavenski.



    Pavle Paja Jovanović (16. jun 1859 — 30. novembar 1957) je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma.
    Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu a naročito delima sa temama iz narodnog života i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu ali i na rodoljublje naroda.
    Rođen je u Vršcu, 16. juna 1859. godine kao sin prvenac Stevana Jovanovića, uglednog vršačkog fotografa. Majka Ernestina (rođena Deot - francuskog porekla) rano je umrla, a otac se ubrzo ponovo oženio, Marijom (rođenom Di Ponti) koja je bila dobra i brižna majka. Paja je imao još petoro braće i jednu sestru. Tako je svoje detinjstvo provodio u veseloj i srećnoj mnogočlanoj porodici.
    Paja je veoma rano pokazao sklonost prema crtanju i slikanju. Čini se da to i nije bilo tako neobično u okruženju u kome je živeo. Njegov otac Steva, vrstan fotograf, imao je dara za slikarstvo (bavljenje fotografijom u to vreme zahtevalo je ne samo poznavanje foto-tehnike, već i veštu ruku za retuš pri izradi slika). Osim toga, u Vršcu, toj maloj a ipak veoma bogatoj varoši, mogao je videti dela svojih sjajnih prethodnika: Arsenija Arse Teodorovića (1767-1826; njegove izuzetne ikone), Pavela Đurkovića (1772-1830; ikonostas u Sabronoj crkvi), Jovana Popovića (1810-1864) - sa njegovim sinom je drugovao i često se zaticao u njegovom ateljeu, fasciniran slikarovim radom: kopijama starih majstora, studijama prirode, delima sa religioznim temama.
    Tako je Paja i sâm počeo da crta, najpre u tajnosti, kopirajući crkvene slike i provodeći sate u praznoj crkvi koju je smatrao svojim prvim učiteljem. Međutim, u vreme kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu, i kada je bilo neophodno izraditi crteže svetitelja (kopije ikona iz vršačke crkve - po kojima bi u Beču bili izvedeni reljefi na zvonima), saznaje se za njegov talenat. Tako je već u svojoj četrnaestoj godini, Paja dobio prvu porudžbinu, ali, zahvaljujući značajnim pohvalama, i svojevrsnu propusnicu za Beč i mogućnost da se upiše na slikarsku Akademiju.
    Međutim, upis na bečku slikarsku Akademiju nije bio jednostavan. Kako je bio bez završene gimnazije i neodgovarajućeg uzrasta, od njega se tražilo da prethodno završi gimnaziju i da pohađa školu crtanja kod profesora Maholca. Profesorova naklonost ali i Pajin uporan i predan rad učinili su da ubrzo postane najbolji učenik u ovoj školi.
    Aprila 1877. godine upisuje se na Opšti slikarski tečaj bečke Akademije, a od oktobra iste godine postaje redovan student ove škole i to kod veoma cenjenog slikara i dobrog likovnog podagoga Kristijana Gripenkerla (Christian Grippenkerl, 1839-1916).
    Redovne studije slikarstva završio je za tri godine (21. jula 1880.), ali je nastavio da se obrazuje, kod istog profesora, na specijalnom tečaju za istorijsko slikarstvo. Istovremeno se usavršava i u majstorskoj klasi profesora Leopolda Karla Milera (Leopold Karl Müller, 1834-1892, u to vreme veoma traženog i hvaljenog slikara istorijskog i žanr slikarstva, posebno poznatog po slikama sa orijentalnim motivima, naročito iz Egipta), i ubrzo postaje njegov najbolji učenik.
    Paja je mnogo putovao i na tim putovanjima nalazio značajnu inspiraciju za svoj rad.
    Još kao student bečke Akademije, podstican sopstvenom radoznalošću ali i sugestijom profesora, gotovo svaki raspust je koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, Primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit, oružje.
    Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: Ranjeni Crnogorac, Mačevanje, Guslar, Kićenje neveste, U zasedi, Arbanas, Arnaut s čibukom, Izdajica, Umir krvi, Borba petlova[[1]].
    Ove slike su ga brzo proslavile u celom svetu, a naročito u Evropi koja je u to vreme bila veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanu.
    Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku Ranjeni Crnogorac. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi Akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju.
    Sledeće godine zaključuje desetogodišnji ugovor sa čuvenim galeristom Valisom, za galeriju Frenč u Londonu; i krajem te 1883. godine prelazi tamo da živi i radi. Njegove slike su se veoma dobro prodavale, što ga je u potpunosti oslobodilo finansijskih briga, a i omogućilo mu da veoma često odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi (Maroko, Egipat), u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju. Sa svojim prijateljem, ruskim slikarom Rubom (F. Roubaud) boravio je šest meseci na Kavkazu.
    Ubrzo iz Londona prelazi da živi i radi u Minhen, zatim u Pariz, i na kraju se vraća u Beč.
    Srbija se ponosila svojim mladim i slavnim umetnikom. Gotovo svaka srpska kuća je imala neku njegovu oleografiju ili drugu reprodukciju sa temom iz srpske istorije ili iz narodnog života. A vlast, zahvalna što je po svetu pronosio i slavio ne samo sebe već i istoriju i kulturu srpskog naroda, već 1884. godine ga je izbrala za dopisnog člana Srpskog učenog društva. Četiri godine kasnije, 1888. izabran je i za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. (Svečano proglašelje je obavljeno tek 1893. kada je tim povodom održana i njegova prva izložba slika u Beogradu, u prostorijama Velike škole.)
    Od 1895. godine počinje nova faza u stvaralaštvu Paje Jovanovića, u kojoj se on, najvećim delom, posvećuje izradi istorijskih kompozicija. (Po mnogima najznačajnijih deset godina njegovog stvaranja.)
    Te 1895. dobija Paja dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine:
    od Saborskog odbora u Sremskim Karlovcima na čelu sa patrijarhom Georgijem Brankovićem, da izradi grandioznu istorijsku kompoziciju Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem,
    i od vršačkog Municipija, za sliku Vršački triptihon.
    Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku Seoba Srba. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika: Vršački triptihon: Kosidba, Berba, Pijaca, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca.
    Posle ovoga Paja je radio i na drugim istorijskim kompozicijama:
    Furor Teutonicus (Teutonski bes) ili Bitka u Teutoburškoj šumi, za koju je dobio najpre Rajhlovu nagradu bečke Akademije, a kasnije srebrnu medalju na Svetskoj izložbi u Sent Luisu. (Sliku je oktupio Nacionalni muzej u Santjago de Čileu.[traži se izvor od 11. 2010.])
    Sliku Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom je radio u poentilističkom maniru, prateći tada aktuelne likoven tokove, što se nije svidelo naručiocu nadvojvodi Ferninandu Habzburškom. Slika je bila odbijena i na kraju se našla u Dubrovačkoj galeriji.
    Takovski ustanak radi po pordžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, toliko puta je reprodukovana da je u svesti naroda urezana kao autentični prikaz tog značajnog istorijskog događaja za srpski narod.
    Veoma značajna istorijska slika usledila je oko 1900. kao porudžbina vlade kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu (1900.). Bilo je to Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara[2]. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega-slikara i publike.
    Zatim još jedna sa sličnom temom: Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestom bugarskog cara, koja je bila izložena na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, 1904. godine.
    U ovom periodu Paja se bavio i crkvenim slikarstvom: izradio je ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu, naslikao je prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima: Sveti Sava miri braću, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Spaljivanje mošti Svetog Save. Takođe, Hristova beseda na Gori, Sveti kralj Milutin, Manastir Sopoćani, Arhiepiskop Danilo, Raspeće.
    Od 1905. godine u stvaralaštvu Paje Jovanovića preovlađuje slikanje portreta. Svojom kičicom ovekovečio je vladare, političare, aristokrate, bankare, naučnike, umetnike...
    Još u vreme svog boravka u Americi, 1902. naslikao je portret Mihaila Pupina, i njegove ćerke (portret gospođice Pupin).
    Boraveći na crnogorskom dvoru, 1903., na poziv kralja Nikole, naslikao je jedan od svojih najmilijih likova, portret princeze Milice, zatim portrete prestolonaslednika Danila i kralja Nikole.
    U Beču je slikao starog cara Franju Josifa i izradio čak devet njegovih portreta za razne austrijske ustanove.
    Čini se, ipak, da je sa nešto više žara slikao portrete umetnika: slikara Simingtona, vajara Đoku Jovanovića.
    Ali motiv kome je, bez svake sumnje, posvetio najviše pažnje, jesu ženski likovi: Gospođa Mirka, Gospođa Štraus, Gospođa Šink, Gospođa Hadson, Baronica Erlanger, Igračica Bergel, Gospođa Kaufman, Gospođa Doblin, Sofija Dunđerski, Teodora Dunđerski, i više portreta, najpre modela, a zatim njegove supruge Muni[3].
    Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: "Veština je naći lepotu".
    Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi. U međuvremenu, odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena, do kraja života.
    Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljicu Mariju Karađorđević[4]) i dekoriše kapelu na Dedinju.
    Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu.
    Paja je prvi put došao u Beograd 1910. godine, na poziv kralja Petra I. Utiske o svom prvom susretu sa gradom za koji će ostati vezan zauvek opisao je ovim rečima:
    "Za malo dosade na granici - pregled carine i pasoša - bogato si nagrađen kada voz sa grmljavinom protutnji savski most, a Beograd u zraku jutarnjeg sunca, kao zlatom obasut pojavi se pret tobom... Ali, po svoj prirodi Beograd je jedinstven između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj. - Jest! sa gradom kao glavom i silnim trupom na grebenu".
    I pored velike angažovanosti i posla na svim stranama sveta ovo je bio grad kome se uvek vraćao, na kraće ili duže vreme.
    Pred Drugi svetski rat, 1939. g. odlučio je da napusti Beč i preseli se u Beograd. Tu je proveo teške godine okupacije i prve poratne godine. Iako već u dubokoj starosti i dalje je slikao.
    Neprilike sa imiovinom u Beču naterale su ga da se tamo vrati 1950.g. Ali već iste te godine započeo je prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko svoje likovne ostavštine i otvaranja Legata. Želeo je da ostavi svome gradu, kako je govorio "ono što bi vredelo čuvati" od njegovog rada i alata: štafelaje, slikarski alat, počete slike i skice, mape sa crtežima i reprodukcijama; kako bi se napravio jedan atelje-soba majstora, zanimljiva za gledaoce koji bi želeli više da saznaju o njemu, njegovom radu i delu.
    Tako je, 1970. godine, otvoren Legat slikara Paje Jovanovića u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja. Na štafelaju stoji njegova poslednja slika: buket crvenih ruža.
    Paja Jovanović umro je 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu.



    Vladimir-Vlado Dedijer (1914—1990), akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.
    Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu.
    Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu, gimnaziju i novinarsvo, a zatim se aktivno uključio u radniki pokret. Uređivao je nekoliko novina u zemlji, među kojima je bila „Politika“, „Vreme“ i „Kraljevski list“.
    Iako nije bio član ni KPJ, ni SKOJ-a, Vlado Dedijer je radio u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Jospa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine.
    U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo.
    Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je zajedno u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu.
    Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije.
    Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen.
    U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“.
    Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“.
    Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine.
    Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije je i kardinal Alojzije Stepinac imao čast da ga ovaj advokat brani. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku.
    Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine.
    Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga.
    Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih.
    Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine.
    Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu.
    Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941-1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla tragična smrt.
    Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, položena je kraj njegova dva tragično preminula sina Branka (umro 1958) i Branka (poginuo 1966), 21. decembra 1990. godine u Ljubljani.
    Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav.
    Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.


    Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски
    Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних, но знатних и богатих, Григорије најпре учи философију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност, обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом, он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим, епископ амасијски, хтеде га посветити за епископа кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, и по наредби Богородице свети Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију, затекао је сав град незнабожачки, само са седамнаест хришћана, и када је одлазио из овог живота, оставио је сав град хришћански, само са седамнаест незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у Царству небеском.

    Преподобни Никон Радонешки
    Ученик и наследник у игуманству светог Сергија Радонешког. Када варвари нападоше на Русију, он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави свети Сергије са Петром и Алексијем, упокојеним митрополитима московским, и рече му, да не тугује, јер та навала бива по допуштању Божјем за неко добро, но да ће она проћи, и ми се опет зацарити. Обновио манастир Свете Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. новембра 1426. године.

    Преподобни Генадије Ватопедски
    Монах ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Dec 01, 2010 7:10 pm

    Bilo jednom...1. decembar (1.12.) je 335. dan godine po gregorijanskom kalendaru (336. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 30 dana.

    1640. - Portugal posle ustanka kojim je zbačena španska vlast ponovo stekla nezavisnost. Dve sedmice kasnije vojvoda od Braganse krunisan za portugalskog kralja pod imenom Žoao IV. Španija nezavisnost Portugala priznala tek 1668.
    1821. - Dominikanska Republika, koja obuhvata dve trećine istočnog dela karipskog ostrva Haiti, tada poznatog kao Hispanjola, proglasila nezavisnost od Španije.
    1822. - Osnivač brazilskog carstva Dom Pedro krunisan za prvog cara Brazila pod imenom Pedro I.
    1835. - Hans Kristijan Andersen objavio svoju prvu knjigu bajki.
    1903. - Prikazan prvi vestern film „Velika pljačka voza“.
    1906. - U Parizu otvoren bioskop „Omnija Pate“, prva dvorana u svetu namenski izgrađena za prikazivanje filmova.
    1918. -
    Odlukom danskog parlamenta Island stekao nezavisnost.
    U Beogradu proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, s princem Aleksandrom I Karađorđevićem kao regentom i Beogradom kao prestonicom.
    Provincija Transilvanija, ranije u sastavu Mađarske, odnosno Austro-Ugarske, ujedinila se s Rumunijom. U sastav Rumunije ušao i rumunski deo Banata i još neke pokrajine. Taj datum Rumuni slave kao nacionalni praznik, Dan ujedinjenja.
    1925. - U Lokarnu u Švajcarskoj potpisani sporazumi evropskih država o garanciji mira i nepovredivosti granica. Najvažnijim smatra se Rajnski pakt kojim su se Nemačka, Francuska i Belgija obavezale na poštovanje granica, a Nemačka prihvatila demilitarizaciju Rajnske oblasti. Te sporazume prekršio Hitler 1936, kada je okupirao Rajnsku oblast, a potom napao Čehoslovačku i Poljsku.
    1941. - Crnogorski NOP odred za operacije u Sandžaku, pod komandom Arsa Jovanovića, izvršio napad na italijanski garnizor u Pljevljima. Posle teških borbi partizani su bili primorani da se, uz teške gubitke, od oko 500 poginulih i ranjenih, povuku iz Pljevalja. (vidi Pljevaljska bitka)
    1971. - U Karađorđevu, na sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, smenjen deo rukovodstva Saveza komunista Hrvatske, nosilaca politike tzv. masovnog pokreta. Usledile čistke u političkim i privrednim vrhovima u Srbiji, Sloveniji i Makedoniji, čime je sprečen pokušaj političkih i privrednih reformi u SFRJ.
    1976. - Angola postala članica Ujedinjenih nacija.
    1981. - U najvećoj nesreći u istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva, avion „DC-9 super 80“ ljubljanskog „Inex-adria avio-prometa“ udario u planinu u blizini Ajačija na Korzici. Poginulo svih 178 putnika i članova posade.
    1988. - Benazir Buto postala premijer Pakistana, kao prva žena na čelu jedne islamske zemlje.
    1989. - Mihail Gorbačov kao prvi sovjetski lider posetio Vatikan i dogovorio se s papom Jovanom Pavlom II o uspostavljanju diplomatskih odnosa SSSR i Vatikana.
    1991. - Na referendumu u sovjetskoj republici Ukrajini nadmoćna većina birača izjasnila se za nezavisnost od SSSR.
    2000. - Lider Partije nacionalne akcije Vinsent Foks inaugurisan za predsednika Meksika, čime je okončan 71 godinu dug period vladavine Institucionalne revolucionarne partije. To je bio prvi poraz te partije od 1929.
    2001. - U dva napada palestinskih bombaša-samoubica u Jerusalimu poginulo 10 Izraelaca, a u eksploziji autobusa u Haifi ubijeno njih 30. U napadima povređeno preko 200 osoba.
    2002. - Za predsednika Slovenije izabran dotadašnji premijer u više mandata Janez Drnovšek.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1761. - Mari Tiso, poznata vajarka. (†1850).
    1081. - Luj VI, francuski kralj. (†1137).
    1793. - Nikolaj Ivanovič Lobačevski, ruski matematičar. (†1856).
    1924. - Pavle Ivić, lingvista. (†1999).
    1928. - Đakomo Skoti, italijansko-hrvatski novinar.
    1931. - Rajko Kuzmanović, akademik, 7. predjednik Republike Srpske.
    1932. - Antun Šoljan, hrvatski književnik.
    1935. - Vudi Alen, američki komičar, režiser, autor i glumac.
    1935. - Ivica Šerfezi, hrvatski kantautor i pevač zabavne muzike. (†2004)
    1939. - Aleksandar Živanović, istaknuti srpski umetnik i pedagog
    1945. - Beti Midler, američka pevačica i glumica.
    1949. - Pablo Eskobar, ozloglašeni kolumbijski „kralj droge“. (†1993.)
    1963. - Borislav Đurđević, novinar, publicista i sportski radnik.

    Izumreli su:

    1135. - Henrik I, engleski kralj (*1068)
    1455. - Lorenco Giberti, italijanski vajar, zlatar i slikar. (*1378.)
    1825. - Aleksandar I Romanov, ruski car. (*1777.)
    1941. - Dušan Obradović, komandant Jezersko-šaranskog bataljona Crnogorsko-sancačkog NOP odreda i narodni heroj (*1913)
    1934. - Sergej Kirov, blizak Staljinov saradnik.
    1936. - Luiđi Pirandelo, italijanski pisac. (*1867.)
    1947. - Alister Krouli, engleski okultista, mistik i astrolog. (*1875).
    1973. - David Ben Gurion, vođa borbe za stvaranje države Izrael. (*1886.)
    1974. - Lajoš Zilahi, mađarski romansijer i dramatičar. (*1891.)

    Opsirnije:



    Dušan Obradović (1913—1941), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.
    Rođen je januara 1913. godine u selu Tepačkom polju, kod Žabljaka. Osnovnu školu je završio u Žabljaku, a gimnaziju u Pljevljima. Pravo je studirao u Beogradu, ali je zbog lošeg imovinskog stanja, studije morao da završi vanredno, radeći u Sreskom sudu u Šavniku i polažući ispiste.
    Za vreme studija, na fakultetu se upoznao sa naprednim studentima i učestvovao u njihovim akcijama. Po direktivi KPJ, čiji je bio simpatizer, kandidiovao se na izborima 1938. godine i bio izabran za predsednika opštine u Žabljaku. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1940. godine.
    Kao sekretar Mesnog komiteta KPJ za Žabljak, aktivno je učestvovao u pripremama Trinaestojulskog ustanka na Durmitoru. Organizovao je akcije prikupljanja oružja, učestvovao u formiranju i obučavanju jedinica. Pod njegovom komandom izvedena je 20. jula 1941. godine oružana akcija na posadu u Žabljaku. U tom napadu razoružana je italijanska posada, a Žabljak oslobođen.
    Posle oslobođenja Žabljaka, postao je komandant Jezero-šaranskog bataljona, koji je novembra 1941. godine ušao u sastav novoformiranog Crnogog NOP odreda za operacije u Sandžaku.
    Poginuo je 1. decembra 1941. godine, prilikom napada na Pljevlja. U trenutku kada je, zajedno sa zamenikom političkog komesara Vukom Kneževićem, poveo bataljon na juriš na italijane, koji su pružali žestok otpor iz zgrade gimnazije.
    Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine.


    Свети мученик Платон
    Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајући идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „Две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталог, нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; потом од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће”, довикиваше мученик мучитељу, „да се види јасно твоја бешчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „Нити сам ја сличан Платону, ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом”. Потом би Платон бачен у тамницу, где проведе осамнаест дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон може живети гладујући тако дуго, он им рече: „Ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино, а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. године и прими венац вечне славе.

    Свети мученик Роман и Варул
    Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и началник антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „Грешиш, началниче, када идеш идолима, нису идоли богови, него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени началник стави Романа на муке, те свети Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде свети Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „И ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога насупрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а светог Романа у тамници удавише 303. године. И тако оба ова мученика наследише Царство Христово.
    avatar
    zajebant
    Admin
    Admin

    Broj poruka : 488
    Poeni : 1214
    Reputation : 3
    Datum upisa : 02.09.2009
    Godina : 53
    Lokacija : Srbija,Beograd

    Re: Bilo jednom........

    Порука by zajebant on Wed Dec 01, 2010 7:31 pm

    Bilo jednom....2. decembar (2.12.) je 336. dan godine po gregorijanskom kalendaru (337. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 29 dana.

    1254. - Kralj Sicilije Mafred pobedio u bici kod Fođe papsku vojsku i zadržao svoje kraljevstvo.
    1804. - Papa Pije VII u Parizu krunisao Napoleona Bonapartu za cara Francuske.
    1805. - Napoleon u bici kod Austerlica, poznatoj kao „bitka tri cara“, sa 75.000 vojnika pobedio rusku i austrijsku vojsku, koje su izgubile 70.000 od 95.000 ljudi.
    1823. - Predsednik SAD Džejms Monro u Kongresu SAD objavio dokument, Monroovu doktrinu, kojim je proklamovana izolacionistička politika SAD. U tom trenutku usmerena protiv intervencionističkih namera Svete alijanse evropskih sila prema bivšim španskim i portugalskim kolonijama u Južnoj Americi, ta politika kasnije pod geslom „Amerika Amerikancima“ dobila jako nacionalno obeležje.
    1848. - Austrijski car Ferdinand I abdicirao u korist svog sinovca Franca Jozefa I.
    1852. - U Francuskoj proglašeno Drugo carstvo s carem Šarlom Lujem Napoleonom III Bonapartom.
    1901. - Američki pronalazač King Kemp Džilet patentirao prvi nožić za brijanje s dvostrukom oštricom.
    1942. - Na univerzitetu u Čikagu, gde su nuklearni fizičari predvođeni Enrikom Fermijem radili na tajnom projektu izrade atomske bombe, prvi put demonstrirana nuklearna lančana fisija.
    1950. - Odlukom Ujedinjenih nacija bivša italijanska kolonija Eritreja ušla u sastav Etiopije kao autonomna oblast.
    1954. - Senat SAD izrekao javni prekor senatoru Džozefu Mekartiju zbog njegovog svirepog ponašanja tokom istražnog postupka protiv hiljada ljudi koji su bili osumnjičeni da su komunisti.
    1971. -
    Sovjetski vasionski brod bez ljudske posade “Mars III” spustio se na Mars.
    Od šest emirata u Persijskom zalivu, Abu Dabija, Dubaija, Šardže, Adžmana, Uma al Kajvajna i Fudžajre osnovana federacija Ujedinjenih Arapskih Emirata. U februaru 1972. Federaciji se pridružio i Ras al Kajma.
    1972. - U požaru koji je izbio tokom muzičkog festivala u južnokorejskom glavnom gradu Seulu poginulo najmanje 50 osoba.
    1982. - Hirurg Vilijam de Vris na klinici Univerziteta Juta u američkom gradu Solt Lejk Siti primenio prvo veštačko srce od poliuretana. Pacijent, penzionisan zubar Barni Klark, živeo s tim srcem 112 dana.
    1990. - Posle ujedinjenja Nemačke, koalicija desnog centra kancelara Helmuta Kola odnela ubedljivu pobedu na prvim svenemačkima izborima od 1932.
    1994. - Filipinski feribot s više od 600 putnika potonuo u Manilskom zalivu posle sudara s teretnim brodom. Život izgubilo 140 osoba.
    1998. - SFOR u Bijeljini uhapsio Radoslava Krstića, aktivnog generala Vojske Republike Srpske, i predao ga Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Haški sud optužio Krstića za genocid nad bosanskim muslimanima u Srebrenici 1995. i osudio ga 2. avgusta 2001. na 46 godina zatvora.
    2001. - Najveća energetska kompanija u SAD, korporacija Enron, podnela molbu njujorškom sudu za zaštitu od bankrota. To je bio najveći bankrot u istoriji SAD, a izazvao je veliki udar na finansijskim tržištima širom sveta.
    2003. - Tribunal u Hagu izrekao kaznu od 27 godina zatvora Momiru Nikoliću, prvom oficiru VRS koji je priznao krivicu za učešće u ubistvu preko 7.000 muslimana u Srebrenici u leto 1995.

    Koj ziv koj mrtav

    Izrodjeni su:

    1859. - Žorž Sera, francuski slikar.
    1907. - Ismet Mujezinović, jugoslovenski i bosanskohercegovački slikar. († 1984.)
    1923. - Marija Kalas, američka operska pevačica. († 1977.)
    1935. - Ljubomir Simović, srpski književnik
    1944. - Ibrahim Rugova, albanski političar. († 2006.)
    1946. - Đani Versače, italijanski modni dizajner. († 1997.)
    1973. - Monika Seleš, američka teniserka.
    1981. - Britni Spirs, američka pevačica

    Izumreli su:

    1547. - Hernan Kortez, španski osvajač. (*1485).
    1859. - Džon Braun, američki borac za ukidanje crnačkog ropstva.
    1814. - Donasje Alfons Fransoa, poznat kao Markiz de Sad, francuski aristrokrata i književnik
    1981. - Dr Hugo Klajn, Šekspirolog
    1993. - Pablo Eskobar, šef kolumbijskog narko-kartela.
    2000. - Milan Mića Popović, srpski i jugoslovenski slikar i grafičar.


    Opsirnije:



    Ismet Mujezinović (Tuzla, 2. decembar 1907 – Tuzla, 7. januar 1984) poznati jugoslovenski i bosanskohercegovački likovni umjetnik.
    Ismet Mujezinović se rodio u Tuzli, 2. decembra 1907. godine za vrijeme Austrougarske uprave u Bosni. Likovnu akademiju u Zagrebu završio je 1929. godine[1], gdje specijalizira zidno slikarstvo kod Joze Kljakovića[1]. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Sarajevu 1926. godine. Prvi put je izlagao u Beogradu 1930. godine. Nakon toga boravi u Francuskoj gdje pohađa kurs istorije umjetnosti na Sorboni (1931-33)[1]. Nakon povratka iz Francuske, zadržava se u Zagrebu, na Akademiji 1933. godine i u Splitu 1935. godine. Tih godina djeluje i u rodnoj Tuzli, Beogradu, Bijeljini... Od 1936. godine stalno boravi u Sarajevu. Učesnik NOB-a bio je od 1941. godine. Izlagao je u više gradova u zemlji i inostranstvu i jedan je od osnivača Škole za likovne umjetnosti, grupe Collegium Artisticum i Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine (ULUBIH). 1953. godine iz Sarajeva se vraća u Tuzlu, gdje živi i stvara do smrti, 7. januara 1984. godine.
    U opusu Ismeta Mujezinovića, među crtežima, akvarelima, grafikama i platnima nastalim u periodu od 1925. do kraja osamdesetih godina 20. vijeka, ističu se tri stvaralačka perioda. Prvi, od prve samostalne izložbe 1926. godine do 1941. koji karakteriše djelovanje na više područja, sklonost ka promjenama, humanističko i ideološko opredjeljenje i sjajni koloristički procvat, zatim drugi, ratni period koji traje četiri godine i treći, poratni period – period velikih poduhvata, ciklusa, široke društvene afirmacije – period plodnih godina rada.


    Marija Kalas (Maria Anna Sofia Cecilia Kalogeropoulos, grč. Μαρία Καλογεροπούλου, 2. decembar 1923, Njujork - 16. septembar 1977, Pariz), grčka operska pevačica rođena u SAD. Uprkos svoje relativno kratke karijere, okončane u četrdesetim godinama života, Marija važi za jedan od najvećih soprana u istoriji opere.
    Marija Kalas je rođena u Njujorku u porodici grčkih emigranata. Sa majkom i sestrom se vratila u Grčku 1937. Međunarodnu karijeru je počela 1947. i s velikim uspehom pevala na najvećim svetskim operskim scenama. Prvi veliki trijumf je doživela 1949. kada je u Veneciji sa uspehom nastupila u dve veoma različite uloge u operama Vagnera i Belinija. Tokom cele karijere Kalas je često demonstrirala sposobnosti u pevanju raznovrsnih sopranskih arija, od dramskih do koloraturnih. Njen vokalni raspon je bio blizu tri oktave. U La Skali je prvi put nastupala 1951. u operi „Sicilijansko večernje“, i ovaj teatar je bio njena glavna scena tokom pedesetih. U Londonu je redovno nastupala od 1952, a tu je i završila opersku karijeru 1965. Posle toga nastupila je samo u recitalima 1973. i 1974. Sredinom karijere, 1953-1954, Kalas je naglo smršala izgubivši 35 kilograma. Neki kritičari smatraju da je ova promena doprinela opadanju kvaliteta njenog glasa u nekim operskim ulogama, dok drugi smatraju da je joj je glas postao mekši i zavodljiviji.
    Marija Kalas se ubraja među znamenite reformatore opere, kao što su Rihard Vagner i Arturo Toskanini. Kultura druge polovine XX veka se neminovno povezuje sa njenim imenom. Početkom 50-ih godina, pojavom postmodernizma, opera XIX veka postala je estetski anahronizam. Marija Kalas je vratila opersku umetnost na vrhunski nivo. Najviše je pevala opere belkanta, gde se nije ograničila na virtuozne kolorature u operama Belinija, Rosinija i Donicetija, već je svoj glas pretvorila u glavno izražajno sredstvo. Bila je univerzalni pevač, sa dijapazonom od klasičnih ozbiljnih opera (opera serija) do poznih Verdijevih opera, verističkih opera Pučinija i Vagnerovih drama.
    Usponu njene karijere doprinela je pojava gramofonskih ploča sredinom prošlog veka, kao i prijateljstvo sa producentom kompanije EMI Volterom Legeom.
    U privatnom životu, poznata je dugogodišnja ljubavna veza Marije Kalas sa milionerom Aristotelom Onazisom. Postoje svedočanstva da su njih dvoje su imali sina koji je umro kratko po rođenju 1960.


    Ibrahim Rugova (alb. Ibrahim Rugova; 2. decembar 1944, Crnce - 21. januar 2006, Priština) je bio albanski intelektualac i političar, prvi predsednik Demokratske lige Kosova.
    Otac Ibrahima Rugove Uke Rugova i deda po ocu Ruste Rugova bili su nacistički kolaboracionisti. Januara 1945. godine obojca su streljana od strane komunističkih vlasti.
    Rođen je u selu Crnce. Osnovnu školu je završio u Istoku, a srednju u Peći. Diplomirao je 1971. i pet godina kasnije magistrirao albansku književnost na Univerzitetu u Prištini. Bio je aktivni učesnik demonstracija 1968. godine na Prištinskom Univerzitetu. Ibrahim Rugova je bio predsednik Kosova i Metohije i vođa najveće kosovske stranke Demokratskog saveza Kosova (alb. Lidhja Demokratike e Kosovës).
    Poznat je po zagovaranju mirnih protesta protiv srpskih vlasti za vreme vlasti Slobodana Miloševića, zbog čega su ga neki nazvali „balkanskim Gandijem“. Dugogodišnji pušač, Rugova je leta 2005. godine saznao da boluje od raka pluća. Preminuo je 21. januara, a sahranjen 26. januara 2006. godine u Prištini.

    Ono sto se nepominje u zvanicnoj biografiji je pokusaj samoubistva - vesanjem, spasli su ga ali je zato morao da nosi sal ili rolku oko vrata, kanap je ostavio trag...

    Свети Пророк Авдија
    Родом из села Витахарамска од предела сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима, Авдије не последова примеру царевом, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје, Авдија сабра стотину њих, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I Цар, 18, 4). Савременик великог пророка Илије Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на девет стотина година пре Христа и упокојио се мирно.

    Свети мученик Варлам
    Родом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима, због чега уведе га у храм идолски, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ мислећи, да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња”, говори свети Василије Велики... „јер ако пламен руку и опали, ипак рука држаше огањ као пепео”. А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели, посматрали архангели, сцена је била величанствена превазилазећи уистину природу човечју. Гле, ко не би пожелео видети човека, који се подвизавао а није осећао што је људима својствено, човека који је сам био и жртвеником, и жртвом, и жрецом?” Када му сагори рука, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац, јунак, 304. године.

    Преподобни Варлаам и Јоасаф, царевић
    Подвижници Индијски. Јоасаф беше царевић, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлаам, научи га вери Христовој и крсти. Потом се старац удаљи у планину на подвиг, а Јоасаф оста, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе четири године у великом покајању - јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане - па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији, а он оде у пустињу да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи, да се још једном види са својим духовним оцем, старцем Варлаамом. И Бог милостиви испуни му ту жељу, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варлаамову и узвикну: „Благослови оче!” Старац Варлам подвизаваше се у пустињи седамдесет година, а свега поживе стотину година. Свети Јоасаф у двадесет петој години остави царство и оде у пустињу, где поживе тридесет пет година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту, и преселише се у вечну радост Господа свога.

    Свети мученик Илиодор
    Из града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се, ја сам с тобом!” Бачен у усијаног бакарног вола, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во наједном се охлади, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „Мађије су моје Христос!” Би посечен и оде ка Господу.

    Sponsored content

    Re: Bilo jednom........

    Порука by Sponsored content


      Сада је точно Fri Aug 18, 2017 4:56 am