Srpska pravoslavna crkva objavila integralni tekst Akta o kanonskoj odgovornosti bivšeg episkopa, na osnovu kojeg je razrešen upravljanja Raško-prizrenskom eparhijom
На основу 34. и 74. Апостолског канона, 6. канона Другог Васељенског сабора, 12, 18. и 19. канона помесног Картагинског сабора, затим члана 70. тачке 20. и 35б. Устава СПЦ, Свети Архијерејски Синод је 11. фебруара 2010.г. донео одлуку бр. 131 којом се покреће питање утврђивања
КАНОНСКЕ ОДГОВОРНОСТИ
Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског АРТЕМИЈА (Радосављевића), рођеног 15. јануара 1935. године у Лелићу код Ваљева, од оца Веселина и мајке Косане. Монашки чин је примио 20. новембра 1960. године. Богословију и Богословски факултет је завршио у Београду. Од 1964. до 1968. године службовао је у Манастиру Крка као наставник. Потом је отишао у Грчку на постдипломске студије, где је на Атинском Универзитету и докторирао 1976. године. По повратку из Грчке, једну годину је провео као суплент Призренске богословије, а потом је примио управу Манастира Црна Река, где је провео тринаест година и где га је затекао избор за епископа 1991. године. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је изабрао за Епископа Рашко-Призренског. У чин архијереја је хиротонисан 23. јуна 1991. године у Пећкој Патријаршији. Свети Архијерејски Синод СПЦ донео је 11. фебруара 2010.г. одлуку бр. 131 којом је Епископ Артемије разрешен управљања Епархијом Рашко-Призренском до редовног заседања САСабора у мају 2010.г. и то због дугогодишњег неизвршавања, игнорисања или пак само делимичног извршавања одлука САСабора и САСинода; због поступака којим се нарушава јединство СПЦ, а Епархија Рашко-Призренска фактички издваја из њеног састава и поретка; због препуштања целокупног материјално-финансијског пословања Епархије и додељивања највиших црквених одликовања лицима за која су САСабор и САСинод својим одлукама тражили покретање црквено-судских поступака; због неизвршавања архипастирских обавеза у одређеним деловима Епархије; због уношења немира и деоба међу свештенство, монаштво и верни народ, као и због сејања неповерења према Патријарху Српском, извршним телима СПЦ и делу архијереја, као и због придавања себи лидерске политичке улоге и монопола у одбрани Косова и Метохије.
2
Епископ Рашко-Призренски Артемије се оптужује за следеће преступе:
I НЕИЗВРШАВАЊЕ ОДЛУКА
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА И
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СПЦ
И ПОДРИВАЊЕ ЦРКВЕНОГ ПОРЕТКА
САСинод је у мају 2006.г. због уочавања бројних проблема у Епархији Рашко-Призренској оформио Комисију којој је стављено у дужност да испита ситуацију и прегледа материјално-финансијско пословање. Комисијa је 10. маја 2006.г. у Грачаници истраживала материјално-финансијско пословање у Епархији Рашко-Призренској, а посебно привредног друштва „Раде Неимар“ и Духовног и мисионарског центра „Атос“ у Београду. Комисија је утврдила бројне неправилности у раду, а посебно у материјалном пословању „Рада Неимара“ у чијем се Управном одбору, по благослову Епископа Артемија, налазио Протосинђел Симеон (Виловски), а на чијем се челу налазио кум његовог рођеног брата Предраг Суботички из Београда.
Посебно је недопустиво што је Епископ Артемије покушао да опструира рад Комисије. Из тих разлога је од Милоша Јанићијевића, чија се изјава прилаже уз оптужницу, тражио да лажно сведочи пред члановима Комисије САСинода с обзиром да се на њега водила књижара „Атос“, а да су, сходно његовом пуномоћју, по благослову Епископа Артемија, књижаром која је доносила велике приходе, а који нису књижени у благајни Епархије, суверено управљали Протосинђел Симеон и његов рођени брат Владимир Виловски. Према другој изјави Милоша Јанићијевића, најближи сарадници Епископа Артемија су тражили, обавештавајући га да долазе са важног састанка у Грачаници, да Јанићијевић порекне изјаву коју је дао пред Комисијом САСинода.
САСабор је, након размотрења Извештаја Комисије, донео одлуку АСбр. 65/зап. 113 од 19. маја 2006.г. да умоли Епископа Артемија да сарађује са САСабором, САСинодом, Одбором САСабора за Косово и Метохију и Њ.П. Епископом Липљанским Теодосијем као својим викаром, те са свештенством, монаштвом и верним народом. Затим, да угаси Епархијски центар „Раде Неимар“, а духовни и мисионарски центар „Атос“ у Београду пренесе у власништво ПУО и о учињеном извести САСинод. Затим, да у складу са канонима и Уставом СПЦ реши питање власништва над некретнинама које
3
поседује у Београду, Сремчици и Бањи Ковиљачи, а да против Протосинђела Симеона (Виловског) због његових дотадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред Комисијом Светог Архијерејског Синода и због уношења немира међу клир Епархије Рашко-Призренске разреши свих административних и црквених дужности, а да се пред Црквеним судом Епархије Рашко-Призренске против њега покрене црквено-судски поступак. Свети Архијерејски Синод је својим актом бр. 1029/зап. 656 од 2. јуна 2006.г. саборску одлуку проследио надлежном Епископу Артемију, који се о ту одлуку оглушио у највећем делу.
Пре свега, није прихватио сарадњу са највишим црквеним телима о чему сведочи више десетина докумената из архиве и медија. Епархијски центар „Раде Неимар“ је уместо гашења у статусу привредног друштва преименовао и пререгистровао у Епархијски градитељски центар док је центар „Атос“ ПУО-у предао његов формални власник Милош Јанићијевић.
Епископ Артемије није извршио одлуку САСабора да против Протосинђела Симеона покрене црквено-судски поступак и лиши га свих црквених и административних дужности него га је, мимо одлуке САСабора, 29. новембра 2009.г. својим актом бр. 965 од истог дана неканонски произвео у чин архимандрита са правом ношења напрсног Крста, а наредног дана га је, сходно акту бр. 966, и поред чињенице да је викарни Епископ по дужности Архијерејски заменик у Епархији, поставио за Архијерејског заменика.
Епископ Артемије није извршио ни одлуку САСабора АСбр. 62/зап. 122 од 21. маја 2003.г. којом му је наложено да пред Црквеним судом Епархије Рашко-Призренске покрене црквено-судски поступак против непокорног монаха Антонија (Давидовића), сабрата Манастира Црне Реке, те да се исти због више канонских и кривичних преступа лиши монашког чина и врати у ред световњака.
Након небивалог скандала и опште саблазни због премлаћивања штићеника тзв. Духовно-рехабилитационог центра Црна Река и одлуке САСинода да поменути центар у коме су примењиване нехумане и нехришћанске методе угаси, а да против његовог управника Протојереја Бранислава Перановића покрене црквено-судски поступак, Епископ Артемије је само делимично уважио синодску одлуку, али је и на своју руку преиначио тако што је свештеника Б. Перановића актом бр. 763 од 17. септембра 2009.г. унапредио. Иако у акту наводи да је о. Бранислава сменио актом. бр. 321 од 27. маја 2009.г., ЕпископАртемије наводи да га, „ценећи његов вишегодишњи рад и богато искуство у раду са зависницима од дроге, а имајући у виду тежину проблема наркоманије који постоји у нашем српском народу, поставља за „саветника православном свештенству Епархије Рашко-Призренске“ за борбу против наркоманије. Епископ Артемије није против о. Бранислава није покренуо црквено-судски поступак.
У периоду од 2003. до 2010.г. Епископ Артемије је игнорисао бројне одлуке САСабора и САСинода, а посебно оне о пријему, освећењу и стављању у богослужбену употребу бројне храмове и објекте СПЦ на Косову и Метохији, који су обновљени сходно Меморандуму који је потписао Патријарх Павле и који је подржан заједно са процесом обнове на свим наредним САСаборима.
Из акта Епископа Артемија бр. 38 од 30. јануара 2005.г. упућеног САСиноду се види еклисиолошки неутемељен и канонски неисправан став о „неравнотежи“ у односима епископ – Сабор, а на штету Сабора, што је у супротности са целокупним Предањем Цркве. Црквено предање увек тежи равнотежи и сагласју, што потврђује и 34. апостолски канон, који Епископ Артемије више пута наводи у своју корист, а заправо га исти тај канон осуђује.
У случају несагласја између епархијског архијереја и других црквених тела, из било ког разлога, суд у првој инстанци, сходно чл. 70. тач. 35б Устава СПЦ припада САСиноду, а према 74. Апостолском канону и Уставу СПЦ САСабору, који бира епископе и који им и суди у последњој инстанци.
У супротном, на начин како се то десило у Епархији Рашко-Призренској због неизвршавања саборских и синодских одлука од стране надлежног архијереја, Епархија се суштински претворила у личну и приватну Цркву као неограничену својину епископа, а она му од стране САСабора није поклоњена већ му је само поверена на управу.
Црква не представља скуп или лабаву конфедерацију аутокефалних епархија у којој САСабор, САСинод и Патријарх представљају тела и функције без садржаја и одговорности за поједине епархије. Саборност без првенства не постоји – Епископи сваког народа треба да знају Првог између њих и да га сматрају као главу… (34. Апостолски канон).
Из акта Епископа Артемија бр. 716 од 18. августа 2008.г. у вези са неканонским кажњавањем викарног Епископа Липљанског најбоље се одсликава однос Епископа Артемија према САСабору и САСиноду. Епископ Артемије у акту наводи: „одлучили смо да Вас ослободимо свих обавеза и дужности у Епархији Рашко-Призренској и да Вас ставимо на располагање Светом Архијерејском Сабору и Синоду, којима сте тако верно одани,
5
како бисте их и даље могли слушати и њихове одлуке извршавати, али ван граница Наше епархије“.
Епископ Артемије је на овакав начин супротставио своју Епархију свим осталим епархијама и највишим телима СПЦ те се она доводи у небивали положај у њеној многовековној и многострадалној историји, тј. да се не налази у јединству са осталим епархијама СПЦ при чему се послушност Сабору и Синоду почев од Епископа Артемија сматрала нарушавањем црквене дисциплине и, малтене, грехом.
Нарушавање јединства СПЦ супротстављањем одлукама САСабора се огледа још и на примеру обнове Светиња на Косову и Метохији. Епископ Артемије је упорно и годинама одбијао да изврши трећи став одлуке Светог архијерејског сабора (АС бр. 5/,9/,10/,13 и 38/ зап. 74 од 20. маја 2008. године, а при том је све учинио, чак и актом бр. 771 од 12. септембра 2008.г. забранио долазак званичне делегације САСинода на челу са Епископом Бихаћко-Петровачким Хризостом у циљу пријема обновљене Епископије и Богословије у Призрену.
Епископ Артемије је својим актом бр. 442 од 4. септембра 2006.г. одбио да изврши саборску одлуку и угаси Епархијски центар „Раде Неимар“. За њега је, по том питању, релевантније мишљење ревизорске куће коју је ангажовао него одлука САСабора као највишег тела СПЦ. Поменути центар је угашен протоколом од 2. октобра 2009.г., али не због изричите одлуке САСабора него, како је наведено у протоколу, који је са Предрагом Суботичким потписао Епископ Артемије, због „промењене процедуре извора финансирања за обнову црквених објеката у ЕРП“. Епископ Артемије се у свом акту бр. 752 од 1. септембра 2009.г. није ни осврнуо на одлуку Сабора него је прихватио предлог директора за гашење „Рада Неимара“ „будући да је свестан тешкоћа у којима се налази наша држава, па и Министарства, која су до сада својим донацијама омогућавала извођење одређених пројеката“. Иако је директор те фирме Суботички (тренутно у истражном затвору) живео у Београду, Епископ Артемије га је, мимо свих црквених правила, поставио за члана Епархијског Управног Одбора и именовао за Координатора свих грађевинских радова у епархији.
И након што је у јесен 2009.г. невољно примио неколико обновљених храмова и објеката у присуству тадашњег Епископа Нишког, а садашњег Патријарха Српског г. Иринеја, Епископ Артемије није извршио ни више одлука САСабора и САСинода да освешта храмове и остале примљене објекте и исте стави у богослужбену употребу чиме је и преостали народ на Косову и Метохији из својих разлога, а у најтежем периоду историјеСветиња и Народа на Косову и Метохији, неразумљивим ускраћивањем богослужења и молитве у њиховим храмовима неосновано и незаконито лишавао духовне утехе и укрепљења (посебно у Приштини где су се верници Епископу Артемију обраћали два пута писмено да имају литургије у обновљеном Храму Светог Николе).
Епископ Артемије није извршио ни саборску ни синодску одлуку о повратку седишта Епархије у Призрен чак тврдећи у акту бр. 760 од 8. септембра 2008.г. да му „већ трећи пут Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, уз помоћ и преко Светог Синода, пушта тешки маљ на главу, ткзв. одлуку САСабора да се Владика Артемије врати у „обновљени“ владичански двор у Призрену“.
Епископ Артемије је, одговарајући на позив САСинода бр. 1258 од 24. септембра 2009.г. да у року од 15 објасни зашто није извршио раније саборске и синодске одлуке, пуком вербалистиком изигравао обавезујуће одлуке називајући их „коктелом од шест захтева у периоду од шест година“.
У својим бројним актима, Епископ Артемије није хтео да својим повратком у Призрен охрабри српски православни народ на опстанак и повратак на њихова вековна огњишта у подручној му Епархији, како је наведено у акту САСинода бр. 1290 од 2. октобра 2008.г.
Епископ Артемије је на Светог Николу 2009.г. у Манастиру Грачаница дозволио Протосинђелу Симеону да у његовом присуству крши црквени поредак и пред свештенством и народом вређа Епископа Липљанског Теодосија. Видевши да ће Епископ Теодосије саслуживати са Епископом Артемијем, Протосинђел Симеон је наочиглед пуне цркве свештеника и верника демонстративно скинуо одежде чиме је пред надлежним архијерејем прекршио 8. и 9. Апостолски канон, а Епископ Артемије га тим поводом, као и многим другим раније, није позвао на одговорност. Накнадним одговором пред Комисијом Светог Синода у фебруару 2010.г. да је његов клирик „био у праву“ што је тако поступио према Епископу Теодосију, Епископ Артемије је оправдао неканонски поступак свога клирика и личног секретара и тако показао да не поштује Каноне Цркве.
II ФОРМАЛНО И ФАКТИЧКО ИЗДВАЈАЊЕ
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ИЗ САСТАВА СПЦ
Епископ Артемије је, мимо канонских и правних прописа, као и праксе у СПЦ, 21. децембра 2002.г. донео одлуку бр. 435 као акт о
7
оснивању већ вековима постојеће Епархије Рашко-Призренске, а као лице овлашћено за заступање именовао Протосинђела Симеона (Виловског), иако то право искључиво припада епархијском архијереју, а, у његовом одсуству, Архијерејском заменику и секретару ЕУО у погледу материјалног пословања. И наредне године, Епископ Артемије је својом одлуком бр. 460 од 16. септембра 2003.г. поново, мимо канонских прописа и Устава СПЦ по коме Свети Архијерејски Сабор само оснива или врши арондацију Епархија, донео други по реду акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске и као лице овлашћено за заступање поново, мимо црквених правила, одредио Протосинђела Симеона (Виловског). Епископ Артемије је на исти начин, актом о оснивању бр. 399 од 2. септембра 2003.г. основао већ вековима постојећи Манастир Бањска, а за овлашћено лице одредио Протосинђела Симеона, који, према сведочењу братије Манастира Бањска, у том манастиру готово уопште није ни боравио.
Епископ Артемије је пред Патријархом и члановима Светог Синода 13. фебруара 2010.г. своје неканонско и противправно понашање приликом двоструког оснивања епархије правдао наводном потребом за добијање пореског идентификационог броја (ПИБ) што ниједна Епархија у Србији, па ни у другим државама, није имала обавезу.
Ненадлежним доношењем два акта о оснивању Епархије Рашко-Призренске, Епископ Артемије је у грађанско-правном смислу себе, а не САСабор СПЦ, како је и прописано, поставио у правно својство оснивача Епархије. На тај начин је створен грађанско-правни темељ за евентуално отуђивање или издвајање од СПЦ Епархије Рашко-Призренске.
Епископ Артемије је са Протосинђелом Симеоном, не обазирући се на црквени ред у општењу са другим Помесним Православним Црквама, без благослова САСабора и САСинода започео кампању за повратак моштију Светог Краља Милутина из Бугарске у његов Манастир Бањску. Да је реч о кампањи за изградњу, можда најбоље сведочи велики постер који је био истакнут на Етнографском музеју на коме је стајао натпис „Повратак Краља“, као и огромни бил-бордови на путу од Рашке до Митровице на којима је писало „Манастир Бањска – бастион Православља“. Уз то, у јавности су се више пута појавиле нетачне информације да је готово решена ствар да се мошти Светог Краља Милутина из Бугарске врате у Манастир Бањску. САСинод је својим актом бр. 888/зап. 494 од 18. априла 2003.г. обавестио Епископа Артемија да „ради братске слоге са братским и једноверним Бугарским народом
8
не би требало покретати питање померања моштију Светог Краља Милутина из Храма Свете Недеље у Софији“.
На одлуку САСинода није се много обазирао Епископ Артемије. Ни напред наведену одлуку САСинода није испоштовао него је благословио штампање џепног издања књиге „Бањска“ (2007.г)., тј. након обавезујуће одлуке САСинода чиме је наставио кампању у том правцу тврдећи, кроз писање свог „личног секретара“ да „нема ни трунке дилеме каква је жеља краља Милутина Бањског. Милутин се враћа, обнавља Бањску и зове Богородицу (Соколичку – прим. туж.) да се врати, и поред супротстављања оних који се противе његовој богоугодној вољи“ (стр. 62). Затим, даље, да „повратак његових моштију поставља пред нас императивни задатак обнове храма, у свој његовој величанствености“ (исто, стр. 63).
И у овом случају, као и у многим другим, Епископ Артемије и о. Симеон не само да нису поштовали одлуке највиших црквених тела него су и директно атаковао на њих тврдњама да „посебно, пак, жалости чињеница да се са побуном против краља Милутина, оличеном у оспоравању целокупне и аутентичне обнове Манастира Бањска, осим секуларних кругова српског друштва, саглашавају и поједини из редова клира СПЦ. То је болно сазнање које се не може избрисати, али је остављено на савест оних који га чине“ (исто, стр. 69).
Епископ Артемије је формално и фактички издвојио Епархију Рашко-Призренску из административног јединства и поретка СПЦ и тиме што је, мимо саборских и синодских правила, Протосинђелу Симеону издао канонски отпуст за канонску јурисдикцију друге Православне Цркве што је непознат случај у нововековној историји СПЦ. Митрополит Пирејски Серафим је актом бр. 308 од 4. марта 2010.г. вратио у канонску јурисдикцију Патријарха Српског одбеглог Протосинђела Симеона (Виловског) којега је, како је навео, „примио као наводно гоњеног због његових антиекуменистичких ставова, а на основу молбе вољеног у Христу брата Епископа Рашко-Призренског Артемија“. На овакав начин, поред кршења црквених правила, о СПЦ је изнета нетачна слика пред другом помесном Црквом и архијерејима.
Према доступној документацији, Епископ Артемије је Протосинђелу Симеону актом бр. 5 издао коначни канонски отпуст са Пирејску Митрополију 13. јануара 2010.г. Међутим, као надлежни архијереј дозволио је да Протосинђел Симеон, иако је већ био клирик друге Православне Цркве, у Новом Пазару и Косовској Митровици крајем јануара 2010.г. сазива и одржава састанке са архијерејским намесницима и свештенством у својству
9
„архијерејског заменика“. На тај начин се и свештенству и намесницима посведочило да је Епархија Рашко-Призренска заправо изнад и изван црквених правила која важе за све друге епархије СПЦ осим за њу.
Епископ Артемије је самовољно напустио Одбор за Косово и Метохију САСабора као црквеног тела које је због значаја и проблема на КиМ формирано саборском одлуком ради посебне црквене пажње овом питању. Иначе, Епископ Рашко-Призренски је по својој функцији потпредседник Одбора док је Патријарх Српски председник тог Одбора. И на тај начин је Епархију Рашко-Призренску фактички издвајао из црквених тела и показивао непослушност САСабору, САСиноду и Патријарху.
Приликом изградње Храма Христа Спаса у Приштини, Епископ Артемије је код државних органа у својству посебног приватног привредног друштва регистровао Установу за изградњу Храма Христа Спаса у Приштини. И на такав начин је формално створио простор за издвајање тога Храма из састава СПЦ, иако је такав приступ апсолутно недопустив приликом изградње храмова с обзиром да су сви нови храмови изграђени или стари обновљени на КиМ, а и шире, без обавеза епархија да оснивају привредна друштва ради изградње храмова.
Изградња Духовног и рехабилитационог центра Црна Река и регистрација истог као световне установе у приватном власништву на црквеној имовини такође представља вид одвајања делова Епархије Рашко-Призренске из везе са СПЦ.