Bilo jednom...20. novembar (20.11.) je 324. dan godine po gregorijanskom kalendaru (325. u prestupnoj godini). Do kraja godine ima još 41 dan.
284. - Dioklecijan izabran za rimskog cara. Njegovim dolaskom na presto započinje period poznat kao Pozna antika
1780. - Velika Britanija je objavila rat Holandiji, nakon što je utvrdila da holandski brodovi snabdevaju američke pobunjenike francuskim i španskim oružjem.
1818. - Južnoamerički revolucionar i državnik Simon Bolivar objavio je nezavisnost Venecuele od Španije.
1873. - Dva grada na desnoj i levoj obali Dunava, Budim i Pešta spojeni su u jedan i formirali mađarsku prestonicu Budimpeštu.
1917. -
Ukrajina je proglašena republikom.
U bici kod Kanbreja u Prvom svetskom ratu Britanci su prvi put u borbu uključili veći broj novog oružja - 324 tenka. Tenk je prvi put upotrebljen u bici na Somi 1916.
1923. - Garet Morgan je patentirao prvi automatski semafor.
1924. - U Turskoj je ugušena pobuna Kurda, čija je teritorija ugovorom u Lozani posle Prvog svetskog rata, podeljena između nekoliko država.
1945. -
U Nirnbergu je pred Međunarodnim vojnim sudom počelo suđenje nacističkim ratnim zločincima u Drugom svetskom ratu, na kojem je prvi put u istoriji jedan međunarodni forum osudio agresiju kao zločin protiv čovečanstva i kaznio vinovnike. Posle deset meseci, 12 optuženih osuđeno je na smrt, trojica na doživotnu robiju, četvorica na zatvor od 10 do 20 godina, a trojica su oslobođena.
Saveznička Kontrolna komisija dala je dozvolu za preseljenje šest miliona Nemaca iz Austrije, Poljske i Mađarske u Zapadnu Nemačku.
1952. - Prvi zvanični putnički let preko Severnog pola iz Los Anđelesa u Kopenhagen.
1959. -
Generalna skupština UN je usvojila Deklaraciju o pravima deteta, kojom su proklamovana jednaka prava za svu decu, bez obzira na rasu, veru, poreklo i pol.
U Stokholmu su Velika Britanija, Norveška, Švedska, Danska, Austrija, Portugal i Švajcarska potpisale konvenciju o formiranju EFTA (Evropsko udruženje slobodne trgovine).
1980. - U Kini je počelo suđenje "četvoročlanoj bandi", koju je predvodila Đang Ćing, udovica predsednika Mao Cedunga. Oni su optuženi za izdaju i zločine tokom Kulturne revolucije 1966-76.
1991. - U Vukovaru, JNA je odvela oko 260 osoba iz bolnice u pravcu poljoprivrednog dobra Ovčara, posle čega im se gubi trag [1].
1995. - Na predsedničkim izborima u Poljskoj kandidat levice, bivši komunista Aleksandar Kvašnjevski pobedio je dotadašnjeg šefa države Leha Valensu.
1998. - Sa kosmodroma u Bajkonuru Rusija je lansirala prvi modul Međunarodne svemirske stanice, koji je koštao 60 milijardi dolara.
2001. - Na opštim izborima u Danskoj socijaldemokrate su prvi put posle 80 godina izgubile vlast. Pobedili su liberali Andersa Foga Rasmusena.
2002. - Savet za radiodifuziju Turske predložio je državnom radiju i televiziji da počnu sa emitovanjem emisija na, ranije zabranjenom, kurdskom jeziku, što je korak napred ka članstvu u EU.
2003. - U eksploziji automobila-bombi u Istanbulu u blizini britanskog konzulata i ispred predstavništva londonske banke HSBC, poginulo je 27 osoba, među kojima je i generalni konzul Velike Britanije Rodžer Šort, a više od 450 ljudi je povređeno.
Koj ziv koj neziv
Izrodjeni su:
1602. - Oto fon Girike, nemački fizičar i pronalazač.
1863. - Bogdan Popović, srpski pisac, estetičar i književni kritičar.
1889. - Edvin Hablov, američki astronom. (†1953).
1901. - Hoze Andrade, urugvajski fudbaler. (†1957).
1925. - Maja Pliseckaja, ruska balerina.
1946. - Patrijarh Moskovski Kiril
Izumreli su:
1602. - Oto fon Girike, nemački fizičar i pronalazač.
1863. - Bogdan Popović, srpski pisac, estetičar i književni kritičar.
1889. - Edvin Hablov, američki astronom. (†1953).
1901. - Hoze Andrade, urugvajski fudbaler. (†1957).
1925. - Maja Pliseckaja, ruska balerina.
1946. - Patrijarh Moskovski Kiril
Opsirnije:
Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) je bio jedan od najznačajnijih književnih kritičara i esejista.
Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor. Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov brat je akademik Pavle Popović.
Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima.
Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla 1911. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis.
Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine.
Maja Mihajlovna Pliseckaja (rus. Майя Михайловна Плисецкая; 20. novembar 1925) je nekadašnja ruska baletska igračica.
Maja Plisecka potiče iz stare ruske baletske familije jevrejskog porekla. Ujak Asaf Meserer bio je legendarni profesor Baleta. Tetka uz koju je odrasla, Sulamif Meserer, bila je primabalerina Boljšog baleta.
Mladost Maje Plisecke obeležile su patnje pod staljinizmom. Otac joj je nestao bez traga 1937, a majka deportovana u Kazahstan. Pedeset godina kasnije otkriveno je da je otac ubijen. Postala je član Boljšoj baleta 1943, ali do 1959 nije mogla da nastupa u inostranstvu usled podozrivosti prema njenom poreklu.
Plisecka je postala poznata po visokim skokovima, fleksibilnim leđima, dugim rukama, gracioznosti pokreta i harizmi, kojoj su doprinosili upečatljiv izgled i crvena kosa. Njene najčuvenije uloge bile su u baletima Labudovo jezero (1947), Uspavana lepotica (1961), Karmen, Don Kihot i Ana Karenjina. Ulogu Umirućeg labuda igrala više od hiljadu puta. Godine 1958. dodeljena joj je titula „Zaslužnog umetnika SSSR-a“. Iste godine udala se za mladog kompozitora Rodion Ščedrina.
Tokom karijere, kritičari su je videli kao definitivnu naslednicu legendarne Ane Pavlove. Za nju su inscenirali poznati koreografi Rolan Peti i Moris Bežar. Karijera joj je trajala neuobičajeno dugo - 60 godina. Poslednji put je nastupila 1996. kada je imala 70 godina, u koreografiji Morisa Bežara „Ave Maja“.
Joakim Vujić (Baja, 9. septembar 1772 — Beograd, 8. novembar(jk)/20. novembar 1847) ubraja se u red najplodnijih srpskih književnika, autor je preko četrdeset različitih dela.
Joakim Vujić se rodio 9. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava. Ovde je redovito posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.
Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.
Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.
U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman "Aleksis i Nadina", a takođe i moralnu pripovetku "Robinson mlađi".
Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga "Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka" koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Odeševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.
21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: "Kreštalica" (nem. "Der Papagoy") od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su "Novine serbske iz carstvujušče Vijene" Dimitrija Davidovića.
Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo "Inkle i Jarika" u tri čina.
U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831—1832 napisao i svoju autobiografiju.
Vreme između 1835—1839 proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.
Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845.) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.
- U Vujiću vidimo vrednog, voljnog i nestalnog čoveka koji ni na tren nije poželeo da bude zauzima visoke činovničke položaje. Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik. U književnom poletu svoga doba imao je i čemernih trenutaka, međuti, ni Vujić nije praštao svojim protivnicima.
Bimbaša Uzun-Mirko Apostolović (Brajkovac kod Lazarevca 1782. - Beograd 20. novembar 1868.), bio je vojni zapovednik, bimbaša u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Nadimak Uzun dobio je zbog svog rasta, jer "uzun" na turskom znači visok. Posebno se istakao i proslavio prilikom oslobađanja Beograda 1806.
Rođen 1782. godine u Brajkovcu, koji se, u to vreme, zbog sumpornih isparenja na izvorištu lekovite vode zvao Smrdljikovac. Njegova porodica je iz Pipera prvo došla u Rudnički kraj, odakle se posle preselila u okolinu Beograda, da bi u vreme austrijsko-turskih ratova boravila u Sremu.
Otac Petar Apostolović i deda Apostol poginuli su u austrijsko-turskom ratu 1792. boreći se u Kočinoj Krajini u frajkoru protiv Turaka. Po povratku iz Srema, Mirko je sa majkom živeo u Mislođinu, odakle je prešao u Beograd, gde je učio terzijski zanat.
Posebno se proslavio u bici za Beograd 29-30. novembra / 11-12. decembra 1806, kada je zajedno sa svojom četom i bimbašom Kondom, bivšim turskim krdžalijskim vojnim zapovednikom u Beogradu, ušao neprimetno u grad i sa unutrašnje strane otvorio Sava-kapiju srpskoj vojsci. Teže je ranjen u borbi sa turskom stražom na kapiji.
Bio je ranjen; na Karanovcu (današnje Kraljevo) (1805) u glavu, na Smederevu (1805) u rame, na Sava-kapiji (1806) nožem po desnoj ruci, na Užicu (1805 ili 1807) u kuk, na Malajnici (1807) u prsa, na Drini (1810) sabljom preko butine, na Paraćinu (1805) u levi list. Posle propasti Prvog srpskog ustanka lečio je svoje rane u Beču. Učesnik je Drugog ustanka i tukao se sa Turcima na Liparu, Čačku i Dublju. Kada je zatražio penziju od Sovjeta (1842), sovjetnici su ga upitali gde su mu dokumenta, na šta im je odgovorio: "Moji su dokumenti mojih 7 rana!"
Uzun-Mirko koji je, kao i druge starešine iz njegovog pokoljenja, bio vezan za crkvu i poštovao sva pravila, imao je u svojoj kući jednu sobu na gornjem spratu, gde se ujutro i uveče molio pred ikonama. Prema svedočenju savremenika naglas se molio, tako "da se napolje čuti moglo".
Za pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 21. maja 1865. knez Mihailo je Uzun Mirku svojom rukom pridenuo Takovski krst, a odlikovan je i crnogorskom Zlatnom medaljom Obilića. Umro je 1868. i sahranjen je u Beogradu. Njegova grobnica nalazi se danas na Novom groblju u Beogradu.
Uzun-Mirko Apostolović rodonačelnik je porodice Uzun-Mirković. Njegov sin pešadijski pukovnik Ljubomir Uzun-Mirković (1832-1905) otac je divizijskog generala Dragoljuba Uzun-Mirkovića (1875-1941), čiji sin Miroslav Uzun-Mirković je 1941. bio artiljerijski kapetan. Generala Uzun-Mirkovića brat od ujaka je divizijski general Dragutin Đ. Okanović, koji je 1906, kao pripadnik najužeg kruga Crne ruke, nakon ostavke na vojnu službu, zajedno sa Radojem Domanovićem pokrenuo list "Novi pokret".
Patrijarh moskovski Kiril (Vladimir Mihajlovič Gundjajev; Lenjingrad, SSSR, 20. novembar 1946) je vrhovni predstojatelj Ruske pravoslavne crkve.
Rođen je kao Vladimir Mihajlovič Gundjaev (rus. Владимир Михайлович Гундяев) u Lenjingradu (Sankt Peterburg), u RSFSR (Rusija).
Diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj bogosloviji 1965. godine. Postao je sveštenik i monah 1969; diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj akademiji 1970. godine.
14. marta 1976 — postavljen je za Episkopa Viborga.
1977 — je izabran za arhiepiskopa.
14. decembara 1984 — arhiepiskop smolenski i vjazemski.
April 1984 — arhiepiskop smolenski i kaljiningradski.
20. novembara 1984 — predsjednik Odjela spoljnih crkvenih veza Ruske pravoslavne crkve.
25. februara 1991 — je izabran za mitropolita.
6. decembara 2008, nakon smrti Patrijarha Aleksija II (5. decembara 2008), izabran je za mjestobljustitelja Moskovske Patrijaršije.
27. januara 2009. je izabran za novog patrijarha Ruske pravoslavne crkve.
Mitropolit Kiril je dobio 508 (odnosno 72%) glasova, dok je drugi kandidat mitropolit kaluški i borovski G. Kliment dobio 169 glasova (odnosno 24%). Ukupan broj punopravnih glasača bio je 702, a da bi novi patrijarh bio izabran, kandidat je morao da osvoji više od polovine glasova. Mitropolit Minska i sve Belorusije G. Filaret, koji je bio treći kandidat, dva sata pre glasanja se povukao iz izbora, u korist mitropolita Kirila.
1. februara 2009, Njegova svetost patrijarh moskovski i sve Rusije G. Kiril ustoličen je u Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi.
Stanislava Pešić (7. jun 1941. Grocka - 20. novembar 1997. Beograd) je bila filmska, pozorišna i televizijska glumica.
Nakon studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu angažovana je u Narodnom pozorištu.
Na filmu debituje 1961. i za ulogu Saše u „Pesmi“ Radoša Novakovića nagrađena je na festivalu u Puli. Nakon toga, igra glavne i veće sporedne uloge u filmovima „Medaljon sa tri srca“ (1962), „Pravo stanje stvari“ (1964), „Štićenik“ (1966) i „Kuda posle kiše“ (1967) Vladana Slijepčevića, „Tri sata za ljubav“ (1968) Fadila Hadžića i „Bog je umro uzalud“ (1969) Radivoja Đukića.
Veliku medijsku popularnost donela joj je uloga Olge u TV seriji „Pozorištu u kući“. Na Televiziji Beograd je radila i kao voditeljka programa za decu.
Nekoliko meseci pred smrt objavljena je njena knjiga ,,Devetnaest društvenih igara,,.
Preminula je od raka 20.11.1997. godine u Beogradu.
Političarka Vesna Pešić je njena sestra.
Dimitrije Tucović (1881-1914) je bio istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji, osnivač Srpske socijaldemokratske partije, pokretač i urednik Radničkih novina i Borbe. Bio je rodom Zlatiborac, iz sela Gostilja.
Kad je 1899. godine došao u Beograd, da završi gimnaziju, bio je već pristalica socijalističkih ideja. Sa Radovanom Dragovićem, koji je na njega izvršio veliki uticaj, pristupa propagandi socijalizma. Kad se 1901. godine obnavlja Beogradsko radničko društvo, Tucović ponovo formira socijalističku grupu velikoškolaca i ulazi u upravu Društva. Nastojao je da stvori moderne sindikate.
1902. godine je organizovao demonstracije studenata u Senatu protiv Nikole Pašića. Uz pomoć Tucovića i Dragovića obnavlja se raniji „Odbor za vođstvo pokreta“ i stvara „Centralni odbor“, koji je imao zadatak da sve pripremi za stvaranje partije. Tucović je bio na čelu martovskih demonstracija protiv kralja Aleksandra Obrenovića 5. marta 1903. godine. Nakon toga je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč.
Posle majskog prevrata u Beogradu je 2. avgusta 1903. godine održan Osnivački kongres srpske Socijal-demokratske partije. Njihov list preko kojih su iznosili svoje ideje se zvao „Radničke novine“, čiji je urednik bio Tucović. Na Drugom kongresu Radničkog saveza SSDP (1904. godine) Tucović je održao poseban referat o sindikalnim organizacijama.
1906. godine je završio prava na Beogradskom univerzitetu sa odličnim uspehom. Po povratku iz Berlina, ne stigavši da ostvari svoj san o doktoratu, posvećuje se radu u socijalističkom i radničkom pokretu (1908. godine) kao sekretar SSDP.
1910. godine partija pokreće teorijski časopis „Borba“, čiji je glavni urednik takoće bio Tucović. Učestvovao je na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu iste godine i na njemu je održao značajan govor u kome je ukazao na nepravilan stav vođa austrijske socijal-demokratije u nacionalnom pitanju, pogotovo o slučaju aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa Karlom Renerom odneo je pobedu i ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske monarhije i na stav austro-ugarske socijaldemokratije koja je podržavala svoju vladu.
Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko zauzimanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.
Poginuo je kao pripadnik Moravske divizije u novembru 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu na obali Ljiga.
Godine 1949. njegovi posmrtni ostaci su preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trg Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu mu je postavljen spomenik čiji je autor vajara Stevan Bodnarov. Odlukom Skupštine Grada Beograda su u periodu počev od 2004. godine vraćeni stari nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Postoji inicijativa da se posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića izmeste sa ovog trga, ali ona još uvek nije realizovana.
Свети мученици Јерон с дружином
Рођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике, која беше слепа. Беше Јерон врло ревностан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску, него истуче и отера оне, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку, и јер тешко му беше и помислити, да ће као војник бити принуђен, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу”. И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене, молећи их да нико не отпадне, но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа, само један рођак Јеронов, по имену Виктор, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука, потом би шибан и различно мучен, док најзад не би, заједно са осталима, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: „Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем”. Да споменемо и по имену ове часне мученике, чија су имена уписана у Књигу живота: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодох, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани, а доцније над њом подиже цркву у име светог Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада свети Јерон са дружином 298. године и пређе у славу Христову.
Свети мученици Тесалоникија са Авктом и Таврионом
Ова девица беше кћи некога жреца идолског Клеона, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина, Авкт и Таврион, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И беху љуто мучени и за Христа посечени. Потом Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у македонском граду Амфипољу, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим.
Преподобни Лазар Галасијски
Стуб од светлости јавио се над кућом, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама, и тамо се замонашио у манастиру Светог Саве Освећеног. После десет година настанио се на гори Галасијској, и подвизавао се на столпу као столпник: чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност, крајем XI века.
284. - Dioklecijan izabran za rimskog cara. Njegovim dolaskom na presto započinje period poznat kao Pozna antika
1780. - Velika Britanija je objavila rat Holandiji, nakon što je utvrdila da holandski brodovi snabdevaju američke pobunjenike francuskim i španskim oružjem.
1818. - Južnoamerički revolucionar i državnik Simon Bolivar objavio je nezavisnost Venecuele od Španije.
1873. - Dva grada na desnoj i levoj obali Dunava, Budim i Pešta spojeni su u jedan i formirali mađarsku prestonicu Budimpeštu.
1917. -
Ukrajina je proglašena republikom.
U bici kod Kanbreja u Prvom svetskom ratu Britanci su prvi put u borbu uključili veći broj novog oružja - 324 tenka. Tenk je prvi put upotrebljen u bici na Somi 1916.
1923. - Garet Morgan je patentirao prvi automatski semafor.
1924. - U Turskoj je ugušena pobuna Kurda, čija je teritorija ugovorom u Lozani posle Prvog svetskog rata, podeljena između nekoliko država.
1945. -
U Nirnbergu je pred Međunarodnim vojnim sudom počelo suđenje nacističkim ratnim zločincima u Drugom svetskom ratu, na kojem je prvi put u istoriji jedan međunarodni forum osudio agresiju kao zločin protiv čovečanstva i kaznio vinovnike. Posle deset meseci, 12 optuženih osuđeno je na smrt, trojica na doživotnu robiju, četvorica na zatvor od 10 do 20 godina, a trojica su oslobođena.
Saveznička Kontrolna komisija dala je dozvolu za preseljenje šest miliona Nemaca iz Austrije, Poljske i Mađarske u Zapadnu Nemačku.
1952. - Prvi zvanični putnički let preko Severnog pola iz Los Anđelesa u Kopenhagen.
1959. -
Generalna skupština UN je usvojila Deklaraciju o pravima deteta, kojom su proklamovana jednaka prava za svu decu, bez obzira na rasu, veru, poreklo i pol.
U Stokholmu su Velika Britanija, Norveška, Švedska, Danska, Austrija, Portugal i Švajcarska potpisale konvenciju o formiranju EFTA (Evropsko udruženje slobodne trgovine).
1980. - U Kini je počelo suđenje "četvoročlanoj bandi", koju je predvodila Đang Ćing, udovica predsednika Mao Cedunga. Oni su optuženi za izdaju i zločine tokom Kulturne revolucije 1966-76.
1991. - U Vukovaru, JNA je odvela oko 260 osoba iz bolnice u pravcu poljoprivrednog dobra Ovčara, posle čega im se gubi trag [1].
1995. - Na predsedničkim izborima u Poljskoj kandidat levice, bivši komunista Aleksandar Kvašnjevski pobedio je dotadašnjeg šefa države Leha Valensu.
1998. - Sa kosmodroma u Bajkonuru Rusija je lansirala prvi modul Međunarodne svemirske stanice, koji je koštao 60 milijardi dolara.
2001. - Na opštim izborima u Danskoj socijaldemokrate su prvi put posle 80 godina izgubile vlast. Pobedili su liberali Andersa Foga Rasmusena.
2002. - Savet za radiodifuziju Turske predložio je državnom radiju i televiziji da počnu sa emitovanjem emisija na, ranije zabranjenom, kurdskom jeziku, što je korak napred ka članstvu u EU.
2003. - U eksploziji automobila-bombi u Istanbulu u blizini britanskog konzulata i ispred predstavništva londonske banke HSBC, poginulo je 27 osoba, među kojima je i generalni konzul Velike Britanije Rodžer Šort, a više od 450 ljudi je povređeno.
Koj ziv koj neziv
Izrodjeni su:
1602. - Oto fon Girike, nemački fizičar i pronalazač.
1863. - Bogdan Popović, srpski pisac, estetičar i književni kritičar.
1889. - Edvin Hablov, američki astronom. (†1953).
1901. - Hoze Andrade, urugvajski fudbaler. (†1957).
1925. - Maja Pliseckaja, ruska balerina.
1946. - Patrijarh Moskovski Kiril
Izumreli su:
1602. - Oto fon Girike, nemački fizičar i pronalazač.
1863. - Bogdan Popović, srpski pisac, estetičar i književni kritičar.
1889. - Edvin Hablov, američki astronom. (†1953).
1901. - Hoze Andrade, urugvajski fudbaler. (†1957).
1925. - Maja Pliseckaja, ruska balerina.
1946. - Patrijarh Moskovski Kiril
Opsirnije:
Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) je bio jedan od najznačajnijih književnih kritičara i esejista.
Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor. Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov brat je akademik Pavle Popović.
Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima.
Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla 1911. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis.
Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine.
Maja Mihajlovna Pliseckaja (rus. Майя Михайловна Плисецкая; 20. novembar 1925) je nekadašnja ruska baletska igračica.
Maja Plisecka potiče iz stare ruske baletske familije jevrejskog porekla. Ujak Asaf Meserer bio je legendarni profesor Baleta. Tetka uz koju je odrasla, Sulamif Meserer, bila je primabalerina Boljšog baleta.
Mladost Maje Plisecke obeležile su patnje pod staljinizmom. Otac joj je nestao bez traga 1937, a majka deportovana u Kazahstan. Pedeset godina kasnije otkriveno je da je otac ubijen. Postala je član Boljšoj baleta 1943, ali do 1959 nije mogla da nastupa u inostranstvu usled podozrivosti prema njenom poreklu.
Plisecka je postala poznata po visokim skokovima, fleksibilnim leđima, dugim rukama, gracioznosti pokreta i harizmi, kojoj su doprinosili upečatljiv izgled i crvena kosa. Njene najčuvenije uloge bile su u baletima Labudovo jezero (1947), Uspavana lepotica (1961), Karmen, Don Kihot i Ana Karenjina. Ulogu Umirućeg labuda igrala više od hiljadu puta. Godine 1958. dodeljena joj je titula „Zaslužnog umetnika SSSR-a“. Iste godine udala se za mladog kompozitora Rodion Ščedrina.
Tokom karijere, kritičari su je videli kao definitivnu naslednicu legendarne Ane Pavlove. Za nju su inscenirali poznati koreografi Rolan Peti i Moris Bežar. Karijera joj je trajala neuobičajeno dugo - 60 godina. Poslednji put je nastupila 1996. kada je imala 70 godina, u koreografiji Morisa Bežara „Ave Maja“.
Joakim Vujić (Baja, 9. septembar 1772 — Beograd, 8. novembar(jk)/20. novembar 1847) ubraja se u red najplodnijih srpskih književnika, autor je preko četrdeset različitih dela.
Joakim Vujić se rodio 9. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava. Ovde je redovito posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.
Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.
Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.
U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman "Aleksis i Nadina", a takođe i moralnu pripovetku "Robinson mlađi".
Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga "Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka" koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Odeševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.
21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: "Kreštalica" (nem. "Der Papagoy") od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su "Novine serbske iz carstvujušče Vijene" Dimitrija Davidovića.
Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo "Inkle i Jarika" u tri čina.
U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831—1832 napisao i svoju autobiografiju.
Vreme između 1835—1839 proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.
Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845.) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.
- U Vujiću vidimo vrednog, voljnog i nestalnog čoveka koji ni na tren nije poželeo da bude zauzima visoke činovničke položaje. Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik. U književnom poletu svoga doba imao je i čemernih trenutaka, međuti, ni Vujić nije praštao svojim protivnicima.
Bimbaša Uzun-Mirko Apostolović (Brajkovac kod Lazarevca 1782. - Beograd 20. novembar 1868.), bio je vojni zapovednik, bimbaša u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Nadimak Uzun dobio je zbog svog rasta, jer "uzun" na turskom znači visok. Posebno se istakao i proslavio prilikom oslobađanja Beograda 1806.
Rođen 1782. godine u Brajkovcu, koji se, u to vreme, zbog sumpornih isparenja na izvorištu lekovite vode zvao Smrdljikovac. Njegova porodica je iz Pipera prvo došla u Rudnički kraj, odakle se posle preselila u okolinu Beograda, da bi u vreme austrijsko-turskih ratova boravila u Sremu.
Otac Petar Apostolović i deda Apostol poginuli su u austrijsko-turskom ratu 1792. boreći se u Kočinoj Krajini u frajkoru protiv Turaka. Po povratku iz Srema, Mirko je sa majkom živeo u Mislođinu, odakle je prešao u Beograd, gde je učio terzijski zanat.
Posebno se proslavio u bici za Beograd 29-30. novembra / 11-12. decembra 1806, kada je zajedno sa svojom četom i bimbašom Kondom, bivšim turskim krdžalijskim vojnim zapovednikom u Beogradu, ušao neprimetno u grad i sa unutrašnje strane otvorio Sava-kapiju srpskoj vojsci. Teže je ranjen u borbi sa turskom stražom na kapiji.
Bio je ranjen; na Karanovcu (današnje Kraljevo) (1805) u glavu, na Smederevu (1805) u rame, na Sava-kapiji (1806) nožem po desnoj ruci, na Užicu (1805 ili 1807) u kuk, na Malajnici (1807) u prsa, na Drini (1810) sabljom preko butine, na Paraćinu (1805) u levi list. Posle propasti Prvog srpskog ustanka lečio je svoje rane u Beču. Učesnik je Drugog ustanka i tukao se sa Turcima na Liparu, Čačku i Dublju. Kada je zatražio penziju od Sovjeta (1842), sovjetnici su ga upitali gde su mu dokumenta, na šta im je odgovorio: "Moji su dokumenti mojih 7 rana!"
Uzun-Mirko koji je, kao i druge starešine iz njegovog pokoljenja, bio vezan za crkvu i poštovao sva pravila, imao je u svojoj kući jednu sobu na gornjem spratu, gde se ujutro i uveče molio pred ikonama. Prema svedočenju savremenika naglas se molio, tako "da se napolje čuti moglo".
Za pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 21. maja 1865. knez Mihailo je Uzun Mirku svojom rukom pridenuo Takovski krst, a odlikovan je i crnogorskom Zlatnom medaljom Obilića. Umro je 1868. i sahranjen je u Beogradu. Njegova grobnica nalazi se danas na Novom groblju u Beogradu.
Uzun-Mirko Apostolović rodonačelnik je porodice Uzun-Mirković. Njegov sin pešadijski pukovnik Ljubomir Uzun-Mirković (1832-1905) otac je divizijskog generala Dragoljuba Uzun-Mirkovića (1875-1941), čiji sin Miroslav Uzun-Mirković je 1941. bio artiljerijski kapetan. Generala Uzun-Mirkovića brat od ujaka je divizijski general Dragutin Đ. Okanović, koji je 1906, kao pripadnik najužeg kruga Crne ruke, nakon ostavke na vojnu službu, zajedno sa Radojem Domanovićem pokrenuo list "Novi pokret".
Patrijarh moskovski Kiril (Vladimir Mihajlovič Gundjajev; Lenjingrad, SSSR, 20. novembar 1946) je vrhovni predstojatelj Ruske pravoslavne crkve.
Rođen je kao Vladimir Mihajlovič Gundjaev (rus. Владимир Михайлович Гундяев) u Lenjingradu (Sankt Peterburg), u RSFSR (Rusija).
Diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj bogosloviji 1965. godine. Postao je sveštenik i monah 1969; diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj akademiji 1970. godine.
14. marta 1976 — postavljen je za Episkopa Viborga.
1977 — je izabran za arhiepiskopa.
14. decembara 1984 — arhiepiskop smolenski i vjazemski.
April 1984 — arhiepiskop smolenski i kaljiningradski.
20. novembara 1984 — predsjednik Odjela spoljnih crkvenih veza Ruske pravoslavne crkve.
25. februara 1991 — je izabran za mitropolita.
6. decembara 2008, nakon smrti Patrijarha Aleksija II (5. decembara 2008), izabran je za mjestobljustitelja Moskovske Patrijaršije.
27. januara 2009. je izabran za novog patrijarha Ruske pravoslavne crkve.
Mitropolit Kiril je dobio 508 (odnosno 72%) glasova, dok je drugi kandidat mitropolit kaluški i borovski G. Kliment dobio 169 glasova (odnosno 24%). Ukupan broj punopravnih glasača bio je 702, a da bi novi patrijarh bio izabran, kandidat je morao da osvoji više od polovine glasova. Mitropolit Minska i sve Belorusije G. Filaret, koji je bio treći kandidat, dva sata pre glasanja se povukao iz izbora, u korist mitropolita Kirila.
1. februara 2009, Njegova svetost patrijarh moskovski i sve Rusije G. Kiril ustoličen je u Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi.
Stanislava Pešić (7. jun 1941. Grocka - 20. novembar 1997. Beograd) je bila filmska, pozorišna i televizijska glumica.
Nakon studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu angažovana je u Narodnom pozorištu.
Na filmu debituje 1961. i za ulogu Saše u „Pesmi“ Radoša Novakovića nagrađena je na festivalu u Puli. Nakon toga, igra glavne i veće sporedne uloge u filmovima „Medaljon sa tri srca“ (1962), „Pravo stanje stvari“ (1964), „Štićenik“ (1966) i „Kuda posle kiše“ (1967) Vladana Slijepčevića, „Tri sata za ljubav“ (1968) Fadila Hadžića i „Bog je umro uzalud“ (1969) Radivoja Đukića.
Veliku medijsku popularnost donela joj je uloga Olge u TV seriji „Pozorištu u kući“. Na Televiziji Beograd je radila i kao voditeljka programa za decu.
Nekoliko meseci pred smrt objavljena je njena knjiga ,,Devetnaest društvenih igara,,.
Preminula je od raka 20.11.1997. godine u Beogradu.
Političarka Vesna Pešić je njena sestra.
Dimitrije Tucović (1881-1914) je bio istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji, osnivač Srpske socijaldemokratske partije, pokretač i urednik Radničkih novina i Borbe. Bio je rodom Zlatiborac, iz sela Gostilja.
Kad je 1899. godine došao u Beograd, da završi gimnaziju, bio je već pristalica socijalističkih ideja. Sa Radovanom Dragovićem, koji je na njega izvršio veliki uticaj, pristupa propagandi socijalizma. Kad se 1901. godine obnavlja Beogradsko radničko društvo, Tucović ponovo formira socijalističku grupu velikoškolaca i ulazi u upravu Društva. Nastojao je da stvori moderne sindikate.
1902. godine je organizovao demonstracije studenata u Senatu protiv Nikole Pašića. Uz pomoć Tucovića i Dragovića obnavlja se raniji „Odbor za vođstvo pokreta“ i stvara „Centralni odbor“, koji je imao zadatak da sve pripremi za stvaranje partije. Tucović je bio na čelu martovskih demonstracija protiv kralja Aleksandra Obrenovića 5. marta 1903. godine. Nakon toga je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč.
Posle majskog prevrata u Beogradu je 2. avgusta 1903. godine održan Osnivački kongres srpske Socijal-demokratske partije. Njihov list preko kojih su iznosili svoje ideje se zvao „Radničke novine“, čiji je urednik bio Tucović. Na Drugom kongresu Radničkog saveza SSDP (1904. godine) Tucović je održao poseban referat o sindikalnim organizacijama.
1906. godine je završio prava na Beogradskom univerzitetu sa odličnim uspehom. Po povratku iz Berlina, ne stigavši da ostvari svoj san o doktoratu, posvećuje se radu u socijalističkom i radničkom pokretu (1908. godine) kao sekretar SSDP.
1910. godine partija pokreće teorijski časopis „Borba“, čiji je glavni urednik takoće bio Tucović. Učestvovao je na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu iste godine i na njemu je održao značajan govor u kome je ukazao na nepravilan stav vođa austrijske socijal-demokratije u nacionalnom pitanju, pogotovo o slučaju aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa Karlom Renerom odneo je pobedu i ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske monarhije i na stav austro-ugarske socijaldemokratije koja je podržavala svoju vladu.
Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko zauzimanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.
Poginuo je kao pripadnik Moravske divizije u novembru 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu na obali Ljiga.
Godine 1949. njegovi posmrtni ostaci su preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trg Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu mu je postavljen spomenik čiji je autor vajara Stevan Bodnarov. Odlukom Skupštine Grada Beograda su u periodu počev od 2004. godine vraćeni stari nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Postoji inicijativa da se posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića izmeste sa ovog trga, ali ona još uvek nije realizovana.
Рођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике, која беше слепа. Беше Јерон врло ревностан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску, него истуче и отера оне, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку, и јер тешко му беше и помислити, да ће као војник бити принуђен, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу”. И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене, молећи их да нико не отпадне, но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа, само један рођак Јеронов, по имену Виктор, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука, потом би шибан и различно мучен, док најзад не би, заједно са осталима, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: „Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем”. Да споменемо и по имену ове часне мученике, чија су имена уписана у Књигу живота: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодох, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани, а доцније над њом подиже цркву у име светог Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада свети Јерон са дружином 298. године и пређе у славу Христову.
Свети мученици Тесалоникија са Авктом и Таврионом
Ова девица беше кћи некога жреца идолског Клеона, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина, Авкт и Таврион, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И беху љуто мучени и за Христа посечени. Потом Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у македонском граду Амфипољу, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим.
Преподобни Лазар Галасијски
Стуб од светлости јавио се над кућом, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама, и тамо се замонашио у манастиру Светог Саве Освећеног. После десет година настанио се на гори Галасијској, и подвизавао се на столпу као столпник: чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност, крајем XI века.
